Uticaj religije na društvo

Nastanak religije kao pojam verovanja veže se za postanak prvih ljudskih zajednica, još u praistoriji ljudi ,odnosno u vreme kada humanoidi nisu imali mogućnosti da objasne većinu prirodnih pojava. Tada su i nastali začeci religije u obliku verovanja. Tadašnji ljudi su te prirodne pojave kasnije uobličili u božanstva kojima su pridavali veliki značaj u obliku nekih primitivnih rituala i obreda. Sve to je prouzrokovalo nastanak raznih mnogobožačkih religija od kojih su neke i danas prisutne, npr. Hinduizam. Kako su se ljudska saznanja razvijala tako su ljudi shvatali neke pojave koje se dešavaju u njihovom okruženju, s kojima žive i umiru. Ali neka pitanja su zauvek ostala otvorena za raspravu kao što su: postanak čovečanstva i svega što nas okružuje i šta se dešava posle smrti. Za ta pitanja se veže i nastanak monoteizma odnosno verovanja u jednog boga, što je danas najaktuelniji oblik religije.
Kroz istoriju čovečanstva religija je omogućavala manipulisanje velikim masama ljudi, kreiranja nekog mišljenja a i utelovljenja duhovnog mira. Kao što čovek ima svoju dobru i lošu stranu tako je ima i religija, zavisi samo za koju ona svrhu služi.
Ideja koju reliligija ima je da se Bog brine za svakog od nas.Tvrdi se u svetim knjigama, pruža nam utehu, hranu i sklonište. Služeći bogu i verujući u njegovu dobrotu, ubraćemo plodove u životu koji tek dolazi. Ovakvo verovanje ne dele sve religije, ali u ovoj ili onoj formi, religija postoji u svim poznatim sferama ljudskog društva utičući na naša shvatanja i reagovanja na sredinu u kojoj se krećemo. Dakle, religija je predstavljena kao izvor ličnog uspeha i podrške, ali često je uzrok teških društvenih borbi i sukoba. Proučavanje religije je izazovan poduhvat jer zahteva sasvim specifičnu vrstu sociološke imaginacije. U analizi religiozne prakse moramo razumeti šta znače mnogobrojna verovanja i rituali koji postoje u mnogim kulturama. Moramo biti senzitivni na ideale koji inspirišu duboko ubedjenje vernika i da istovremeno na sve njih gledamo sa uravnoteženom i jednakom pažnjom. Moramo se suočiti sa idejama kojima se traži ono što je večno ali i sa grupama koje se bave sasvim ovozamaljskim ciljevima, kao što su traženje finansijera ili vrbovanje budućih sledbenika. Treba steći uvid u raznolikost religioznih uverenja, ali i da prodremo u samu prirodu religije kao univerzalnog fenomena.
►Kako religija može ovako da raspolaže životima ljudi i šta je to što ljude čini spremnima da se žrtvuju za pojedna uverenja?
►Zbog čega je religija bila i jeste toliko značajna u ljuskim društvima?
►Pod kojim uslovima ona sjedinjuje i razjedinjuje ljude?

BLIŽE ODREDJENJE RELIGIJE

Raznolikost religioznih uverenja i organizacija toliko je velika da teoretičari nailaze na znatne teškoće u postiznju jedne prihvatljive defiinicije. Na zapadu većina ljudi izjednačava religiju sa hrišćanstvom. To jeste verovanje u jedno vrhunsko biće koje nam zapoveda da se ponašamo na ovoj Zemlji na moralan način i obećava zagrobni život. Celokupna religija se ipak na ovakav način ne može objasniti odnosno definisati.

Šta uopšteno nije religija?

Da izbegnemo zamke kulturno pristrasnog razmišljanja o religiji, možda je najbolje da ustanovimo šta, u generalnim crtama, ona nije. Prvo, religiju ne treba poistovećivati sa monoteizmom, verovanjem u jednog boga. U većini religija postoji više božanstava, čak u nekim verzijama hrišćanstva postoji nekoliko figura istih kvaliteta: Bog, Isus, Marija, Sveti duh, andjeli i sveci. U nekim religijama, pak, nekoliko bogova.
Drugo, religija ne treba indentifikovati ni sa moralnim regulama kojima se kontroliše ponašanje verujućih, kao što su, na primer: Deset zapovesti, za koje se pretpostavlja da ih je Mojsije primio od Boga. Kod antičkih Grka, recimo, bogovi su uglavnom bili ravnodušni na aktivnosti čoveka.
Treće, religija ne mora uvek da se bavi objašnjavanjem nastanka sveta onakvog kakav jeste. U hrišćanstvu se mit o Adamu i Evi uzima kao objašnjenje čovekovog postanka, a i mnoge druge religije imaju slične mitove o postanku, a isto toliko njih ih uopšte i nema. Četvrto, religija se ne može izjednačiti sa natprirodnim, to jest "izvan oblasti čula".

Šta je uopšteno religija?

Karakteristike koje su zajedničke svim religijama odnose se na sledeće elemente: religije uvek podrazumevaju postojanje jednog niza simbola kojima se izazivaju osećanja, poštovanja i strahopoštovanja, zatim za religije su osobeni obredi ili ceremonije u kojima učestvuje zajednica vernika. Ovi elementi, medjutim, zahtevaju daljnu razradu. U nekim religijama, na primer, ljudi veruju u " božansku silu " pre nego u personalizirane bogove. U drugim postoje figure koje nisu bogovi, ali se ipak poštuju (Konfučije i Buda).
Obredi vezani za religiju su veoma raznovrsni. Obredni činovi mogu se sastojati iz molitvi, odgovaranjem na jektenija, pevanja, konzumiranja obredne hrane, uzdržavanja od jela (posta) u odredjenim danima, itd. Redovne ceremonije ili obredi obično se obavljaju na posebnim mestima – u crkvama, hramovima, džamijama i slično.

TEORIJE RELIGIJE U DRUŠTVU

Sociološki pristupi religiji još uvek su pod uticajem poznatih teoretičara: Maksa Vebera, Emila Dirkema, Karl Marksa itd. Ni jedan od njih nije bio religiozan pa su zato mislili da će se značaj religije u moderno doba smanjivati. Svi su oni verovali da je religija, u suštini iluzija.

Dobar deo svoje intelektualne karijere Dirkem je posvetio izučavanju religije, koncetrišući se posebno na religiju u malim tradicionalnim društvima. Dirkemov rad "Elementarni oblici religijskog života" objavljenog s početkom dvadesetog veka, je možda najuticajnija pojedinačna studija u sociologiji religije. Dirkem ne povezuje religiju sa društvenim nejednakostima ili vlašću, već sa ukupnom prirodom institucija u društvu. Svoj rad zasniva na proučavanju totemizma koji se upražnjava u australijskim društvima starosedelačkog naroda Aboridžina jer, po njemu, on predstavlja religiju u svom "najelementarnijem" obliku. Totem je u početku označavao životinju ili biljku za koju se verovalo da ima posebno simboličko značenje za grupu. Tu je reč o svetom predmetu koji se obožava i za koji su vezane razne ritualne aktivnosti. Dirkem objašnjava religiju relacijama razlikovanja izmedju svetog i profanog. Sveti predmeti i simboli tretiraju se odvojeno od svakodnevnih rutinskih aspekata egzistencije, to jest, od sveta stvarnosti. Jesti totemsku životinju ili biljku, osim u posebnim prilikama kao naprimer svečanostima ili ritualima, obično je zabranjeno, a kao sveti predmet totem ima božanske osobine koje ga potpuno odvajaju od drugih životinja koje se mogu loviti ili od rastlinja koje se sakuplja i koristi u prehrani.
Zašto se totem smatra svetim? Dirkem ističe da je to simbol same grupe; on predstavlja one vrednosti koje su od centralnog i vitalnog značaja za grupu ili zajednicu. Poštovanje koji ljudi gaje za totem u stvari potiče od njihovog uvažavanja za te centralne odnosno glavne društvene vrednosti.
Činjenicu koju je Dirkem posebno naglasio je da religije nikada nisu samo stvar verovanja. U svim religijama podrazumevaju se redovne ceremonije i ritualne aktivnosti u kojima učestvuje grupa vernika. Obredima se vernici odvajaju od svakodnevnih briga i problema u društvenom životu i uzdižu u višu sferu u kojoj se oni približavaju višim silama. Ceremonija i ritual, po Dirkemovom mišljenju su bitni za povezivanje članova grupe. Zbog toga ih nalazimo ne samo u redovnim bogosluženjima već i u raznim životnim krizama u kojima doživljavamo razne duboke socijalne promene, na primer, kod rodjenja, stupanja u brak i smrti. U bukvalno svim društvima u takvim prilikama postupa se po odredjenom ceremonijalu. Dirkem zaključuje da ovi kolekivni ceremonijali potvrdjuju grupnu solidarnost u situacijama u kojima su ljudi prinudjeni da se prilagodjavaju velikim promenama u životu. Takodje smatra da religija mora postojati u svakom društvu i religiozne norme su obavezne za sve pripadnike tog društva. Čovek nije slobodan u opredeljenju da li da veruje ili ne jer su mu religiozne predstave nametnute, a religija je "kolektivna predstava".
Možemo zaključiti da Dirkem, ne shvaćajući religiju kao oblik čovekovog otudjenja, nije mogao prodreti u suštinu religioznog fenomena što mu je onemogućilo da pravilno shvati nastanak i funkciju religije u društvu.
Svoju drugu teoriju Dirkem zasniva na veoma malome broju primera, iako tvrdi da se njegove ideje mogu preneti na celokupnu religiju. Za razliku od njega, Maks Veber ovaj fenomen posmatra svetskim razmerama, što pre njega to niko nije pokušao. Pri tome je najveću pažnju posvetio, kako on kaže svetskim religijama, koje su privukle veliki broj pristalica i koje su odlučujuće uticale na tok svetske istorije. On je detaljno proučavao hinduizam, taoizam i staro judejstvo, a u svom delu "Protestantska etika i duh kapitalizma", kao i u drugim radovima, opširno obradjuje uticaj hrišćanstva na istoriju Zapada.
Veberovi radovi o religiji razlikuju se od Dirkemovih, jer je on posebnu pažnju posvetio povezanosti religije sa dreštvenom promenom što Dirkem nije mnogo obradjivao. Veber smatra da religija nije nužno konzervativna snaga; naprotiv, religiozno inspirisani pokreti često su izazivali velike društvene promene.
Svoje istraživanje svetskih religija shvatio je kao jedinstveni projekat. Njegova rasprava o uticaju protestantizma na razvoj Zapada deo je jednog sveobuhvatnog pokušaja da objasni uticaj religije na drštveni i ekonomski život u različitim kulturama. Analizirajući istočne religije, Veber zaključuje da su one uspostavile nepremostive prepreke razvoju industriskog kapitalizma do kojeg je došlo na Zapadu. U tradicionalnoj Kini i Indiji; ističe Veber, bilo je izvesnih perioda znatnog razvoja trgovine, manufakture i urbanizacije, ali to nije dovelo do radikalnije promene poput one koja se odigrala na Zapadu. Hinduizam je Veber nazvao "religijom van ovog sveta". Drugim rečima, medju najvažnijim vrednostima ove religije ističe se bežanje od mukotrpnog rada u materijalnom svetu. Verska osećanja i motivacije koje proizvodi hinduizam usmereni ka svladjivanju i oblikovanju materijalnog sveta. Nasuprot tome, hinduizam materijalnu stvarnost shvata kao plašt koji skriva prava pitanja kojima čovek treba da se bavi. I konfučizam je delovao u pravcu odvraćanja ljudi od ekonomskog razvoja, naglašavajući pritom harmoniju sa svetom pre nego aktivnost usmerenu ka ovladjivanju njim. Iako je Kina dugo bila veoma moćna i kulturno razvijena civilizacija u svetu, njene dominantne religijske vrednosti delovale su kao kočnica snažnom usmerenju prema ekonomsko tehnološkom razvoju.
Veber posmatra hrišćanstvo kao religiju spasenja, jer se njom pripoveda verovanje da ljudska bića mogu biti "spašena" ako prihvate ideološke puteve religije i ako se pridržavaju njenih moralnih načela.
Takodje on istražuje i funkcije religije, pokazajući da je kapitalizam nastao kao rezultat pojave protestantske religije i njenih dogmi. Naveo je dve dogme koje su dovele do formiranja kulta rada u kapitalizmu, a to su:
1. racionalan odnos prema božanstvu
2. štednja

Prva dogma se ostvaruje tako što vernik dobija božansku naklonost samo ukoliko radi, pridonosi i privredjuje, a štednjom vernik racionalno kombinuje sredstva i rad i postiže maksimalnu dobit koju ponovo treba vratiti u proizvodnju zbog njenog daljnjeg unapredjenja i proširenja. Veber, medjutim, ne uspeva ptpuno prodreti u suštinu religije, ne analizira religiju kao sferu otudjenja nego smatra da religija nužno egzistira u društvu.

Uprkos svog uticaja u materiji o kojoj je reč, Maks nikada nije proučavao religiju detaljnije. Svoje ideje zasnivao je na spisima nekoliko teologa i filozofa ranog dvadesetog veka. Jedan od njih bio je Ludvig Fojerbah, autor dela "Suština hrišćanstva". Prema Fojerbahu religija se sastoji od ideja i vrednosti koja su ljudska bića stvorila tokom svog kulturnog razvoja, ali koja su potom pogrešno projektovana nabožanske sile ili bogove. Pošto ljudska bića ne shaćaju svoju istoriju , sklona su da društveno stvorene vrednosti i norme pripisuju aktivnostima bogova. Tako je priča o Deset zapovesti koje je Mojsije dao Bogu samo mitska verzija poretka moralnih propisa kojima se reguliše život hrišćanskih i jevrejskih vernika.
Sve dok u potpunosti ne budemo razumeli prirodu religijskih simbola koje smo sami stvorili, tvrdi Fojerbah, osudjeni smo da budemo zarobljenici istorijskih sila koje ne možemo da kontrolišemo. Fojerbah koristi izraz otudjenje da bi ozanačio stvaranje bogova ili božanskih sila različitih od ljudskih bića. Vrednosti i ideje koje su stvorili ljudi na taj način posmatraju se kao proizvod "stranih" bića, odvojenih od ljudi. I dok su dejstva ovog otudjenja u prošlosti bila negativna, poimanje religije kao otudjenja predstavlja, prema Fojerbahu, veliku nadu za budućnost. Kada jednom ljudska bića budu u stanju da shvate da su vrednosti koje koje pripisuju religiji u stvari njihove sopstvene, te vrednosti će biti moguće ostvariti na ovoj Zemlji, a ne ostavljene za neki drugi život "posle života". Hrišćani veruju da su – pošto je bog svemoguć i milostiv prema svima – ljudska bića nesavršena i grešna. Medjutim, potencijal za dobrotu i ljubav, kao i moć da upravljamo sopstvenim životom, kako je verovao Fojerbah, postoje u čovekovim insitucijama i mogu se crpiti iz njih kad jednom budemo shvatili njihovu pravu prirodu.
Marks je prihvatio gledište da religija predstavlja samootudjenje čoveka. Često se veruje da je Marks sasvim odbacio religiju, ali je ovo je daleko od istine. Religija je, pisao je on, "duša jednog bezdušnog sveta" i utočište od grube svakodnevice. Po Marksovom mišljenju, religija će u svojoj tradicionalnoj formi nestati, i treba da nestane; to je zato što pozitivne vrednosti sadržane u njoj mogu postati ideali koji se teže radi poboljšanja mnogo bitnih stvari u čovečanstvu na ovoj Zemlji, a ne zato što su sami ti ideali i vrednosti pogrešni. Netreba da se plašimo bogova koje smo sami stvorili već treba da prestanemo da im pripisujemo vrednosti koje i mi sami možemo da ostvarimo.
Marks i izjavio da je religija bila "opijum za narod". Religija odlaže sreću i blagostanje za zagrobni život, pripovedajući stripljivo prihvaćanje postojećih uslova u ovom životu. Na taj način se obećanjem onog što će doći u tom drugom svetu, pažnja ljudi odvraća se od nejednakosti i nepravdi na ovom svetu. U religoji postoji snažan ideološki element: religijska uverenja i vrednosti koje ona ističe često pružaju opravdanje za nejednakosti u bogatstvu i moći.
Marks se suprotstavlja shvatanju da je religija urodjena čoveku. Religija ima društvene korene. Koren religije je u zavisnosti čoveka do čoveka u klasnom društvu, kao i u još prisutnoj zavisnosti čoveka od prirode. Marks ističe tri funkcije religije u društvu a to su: filozofska, egzistencijalno – emocionalna i društveno – politička. Takodje smatra da buduće društvo treba religiju potisnuti u privatnu sveru, a prva i osnovna pretpostavka za realizaciju ove ideje je odluka o odvajanju crkve i države odnosno crkve i škole.
Dirkem, Marks i Veber indentifikuju pojedine opšte bitne religije i na neki način njihova se gledišta medjusobno dopunjuju. Marks je u pravu kad tvrdi da religija često ima ideološke implikacije i da služi interesima vladajućih grupa na teret drugih, o čemu svedoči bezbroj slučajeva u istoriji. Na primer, uticaj hrišćanstva u naporima evropskih kolonijalista da potčine druge kulture. Veber je u pravu kad naglašava prevratničko i često revolucionarno delovanje religijskih ideala kad je reč o postojećem društvenom poretku. Religija je uticala na mnoge društvene pronene u kojima je došlo do krvoprolića, a brojni ratovi vodjeni su iz religijskih motiva. O ovom dvostrukom istorijskom delovanju religije nema mnogo reči kod Dirkema koji, pre svega, stavlja akcent na njenu ulogu u unapredjivanju društvene kohezoje i na značaj ritualnog i ceremonijalnog.
Gradjanska sociologija nije mogla učiti klauzalne relacije izmedju religije i drugih društvenih pojava pa nije ni bila sposobna odgovoriti na pitanje kako ona nastaje, njene osnovne karakteristike i koji su društveni uslovi doveli do rasprostranjenja religije u društvu. Dirkem nije govorio da religiozni fenomen proizilazi iz uspostavljenih odnosa zavisnosti u klasnom društvu te da će religija isčeznuti onda kada ljudi zapostave u društvu odnose zavisnosti od prirodnih i društvenih sila.

POLOŽAJ RELIGIJE U SAVREMENOM DRUŠTVU

Pri pravljenju tipologije religioznosti potrebno je obratiti pažnju i na društveni položaj koji ima odredjena religija. U suštini moguća su tri osnovna načina procenjivanja i tretiranja religija koje ćemo posmatrati preko odnosa države i crkve: da država prihvata crkvu kao svoju ideološku osnovu ili saveznika; da se drži ravnodušno, tretirajući je kao privatnu stvar; da vodi direktnu ili indirektnu akciju protiv crkve.
Ako je reč o utvrdjivanju stvarnog stanja religioznosti, možemo reći da drugi tip odnosa države i crkve pruža povoljne uslove za lako konstatovanje stvarnog stanja jer se tu nesmetano mogu poklapati stvarno stanje religioznosti i njeno manifestovanje. Tamo gde je crkva saveznik države ne mora postojati poklapanje izmedju stvarne religijske indentifikacije. Odnos je obrnut tamo gde postoji sukob izmedju države i crkve. Te dve vrste odnosa izmedju crkve i države daju dva tipa individualnih stavova koji nisu retki: tip prividnog vernika i tip prividnog ateiste.
Ako za osnovu tipologije religioznosti uzmemo intenzitet religioznosti, dobijamo podelu vernika na ubedjene vernike i pokolebane. Na onovu nekih istrživanja npr. adventisti bi se mogli okarakterisati kao ubedjeni vernici.

RELIGIJA I DRUŠTVENE PROMENE

Govoreći o odnosima izmedju društvene strukture i strukture religijskih ideja i verovanja, Šušnjić kaže da one nisu u tako čvrstom uzročnom odnosu. Premda čovek živi u različitim oblicima društvene organizacije, nailazimo na istovetne ili veoma slične oblike verovanja. To znači da religiozni duh u izvesnom smislu nastaje relativno nezavisno od tipa društva i da su mu izvori pretežno u nekoj dubljoj stvarnosti a ne društvenoj, možda antropo – psihičkoj ili metafizičkoj, ili nekoj drugoj (nema društva bez religije i bez oblika izražavanja religijskih iskustava).
Moguće su korenite promene u strukturi religijskih ideja, verovanja i vrednosti, a da društvena struktura ostane neizmenjena (hrišćanstvo je značilo nešto sasvim drugo u odnosu na oblike verovanja tadašnjih društava ali je klasna društvena struktura ostala nedirnuta). Isto tako moguće su korenite promene u strukturi društva, a da se ništa bitno ne izmeni u strukturi verovanja.
Činjenica je da je i religija promenjiva kategorija. U toku istorijskog razvoja i društvenih promena, menjala se i sama doktrina unutar iste religije stvarale su se nove religije i same tripele promene i reforme, dolazilo je do ocepljenja od izvornih religija i pokušaja ekumenskog ujedinjenja. Menjala se i jačina religijskog uticaja, rasprostranjenost pojedinih religija kao i način ispoljavanja religioznosti.
Uzroke promenama u religiji i religioznosti neki sociolozi traže u društvenim promenama, a neki u fenomenu same religije. Kako Maks Veber kaže da ma koliko uvek bili duboko ekonomski i politički uslovljeni socijalni uticaji na jednu religijsku etiku u pojedinačnim slučajevima, ona je, ipak, primarno dobila svoje obeležje iz religijskih izvora. Najpre, iz sadržaja njihovog otkrovenja i obećanja. Ako su ovi izvori neretko u sledećoj generaciji iz osnova pretumačivani jer nisu odgovarali interesima verske zajednice, ipak je po pravilu reč najpre o njenim religijskim interesima. Tek sekundarno mogle su dejstvovati neke druge sfere. Dakle, Veber daje tezu o samo razvojnosti religije odnosno o sekundarnoj ulozi drugih uticaja.
Sociologija religije posebno je zainteresovana za društveno – ekonomske razloge koji su uticali da do tih promena dodje. Svakako, dejstvo pojedinih faktora treba posmatrati uvek u odredjenom kulturno istorijskom kontekstu kao osobenoj i čisto konfliktnoj sintezi, koja odredje stepen uticaja pojedinog faktora.

SEKULARIZACIJA DRUŠTVA

Sekularizacija, u teorijsko – filozofskom smislu, znači preovladavanje shvatanja i tumačenja sveta samim svetom. U sistemu vrednosti ili u sadržaj života sekularizacija označava preovladavanje ovozemaljskih saznajnih, moralnih, estetskih i drugih vrednosti, uz istovremeno slabljenje religijskih vrednisti. U etičkoj teoriji sekularizacija predstavlja zasnivanje autonomnog morala (zasnovanog na ljudskom, psihiloškim, racionalnim i društvenim potrebama, bez uticaja sa strane, bilo duhovnog bilo svetovnog). U političkom i društvenom životu sekularizacijom se religija povlači u crkve, u sferu privatnog života ljudi.
Koliko dugo je religija vladala mišljenjima i osećanjima ljudi i koliko je bila moćna ta vlast, dovoljno je samo setiti se srednjovekovnih lomača i broja žrtava inkvizicije, pa da imamo predstavu o trajanju, o snazi i zloupotrebama.
Ova suverena vladavina religije i uticaj crkve na društvene i političke odnose počinje da slabi već od kasnog srednjeg veka. Kritika vladajuće crkve odvijala se paralelno na dva fronta. S jedne strane protestantizam je ukazivao na zastranjenja i zloupotrebe religioznog čoveka i svojom borbom poljuljao poverenje u vladajuću religiju, sa druge strane srednjovekovni asketizam provocirao je ponovno vraćanje antičkog shvatanja sveta i života, kao i pridavanje većeg značaja ljudskim razumu kao izvoru saznjanja i kriterijumu istine. Ovde bismo mogli napomenuti i treći činilac: islam – religiju koja je uspešnije od tradicionalističkih crkava ovladala mehanizmima vlasti i u tom istorijskom trenutku pretila da osvoji Beč, jedan od centara starog sveta.
Ugled crkve je opao i stanovništvo se diferencira ili u pravcu ostajanja na tradicionalnim vrednostima, ili u pravcu protestantizma, ili u pravcu ateizma i potpunog napuštanja religijskih zamisli i shvatanja. Posledice društvenih promena koje su se odvijale od kasnog srednjeg veka su uticale na religioznost na prostorima Evrope, a kasnje i Amerike, koja je postala utočište protestantskog sveta.

ZAKLJUČAK

Posle svih ovih izlaganja o aktivnostima raznih teoretičara, možemo se upitati da li zaista uticaj religije u savremenom svetu slabi. Sekularizacija, kao izraz, podrazumeva proces u kome religija gubi svoj uticaj u raznim sferama društvenog života. Taj proces ima više svojih aspekata. Jedan se tiče broja i nivoa angažovanosti članstva verskih organizacija i u kojoj meri su oni aktivni u prisustvovanju bogosluženju i drugim ceremonijama. Sa izuzetkom SAD – a, u većini industrializovanih zemalja došlo je, posmatrano iz ovog ugla, do znatne sekularizacije.
Druga dimenzija sekularizacije ogleda se u tome koliko verske organizacije održavaju svoj društveni uticaj, bogatstvo prestiž. U ranije vreme one su znatno uticale na državne i društvene ustanove i uživale veliki ugled i poštovanje. Danas, uz manje izuzetke, to svakako nije više slučaj. Verski velikodostojnici ne mogu više automatski očekivati da imaju uticaj kod moćnih, a i materijalno stanje mnogih verskih institucija danas više ni iz daleka nije kao što je to bilo u prošlosti.

Literatura : Wikipedia, docstos.com, see-educoop.net, cartidownload.ro, burek.com.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi