OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ RELIGIJE |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
RELIGIJSKI OBLICI SVESTI
Antropološka i arheološka otkrića ukazuju na to da je religiozna svest
stara koliko i sama ljudska svest, odnosno da se još nije otkrio ni jedan
trag ljudske zajednice bez makar i rudimentarnih obeležja religioznosti.
Religija je u temelju svih kultura i civilizacija. Ona je iznedrila njihovo
viđenje sveta, filozofiju, norme, običaje, umetničke i moralne vrednosti.
Neki autori tvrde i da je religiozna spoznaja preteča čak i naučnog saznanja,
zato što su ljudi religioznim verovanjima nastojali da objasne postanak
sveta, zakone koji ga uređuju i biće čoveka.
U višemilenijumskoj istoriji čovečanstva sasvim je nova i mlada pojava
sekularnog društva. Još od vremena Prosvetiteljstva i naglog razvoja kritičke
svesti i nauke, a potom i tehnologije, verovalo se da će religija postepeno
nestajati kao prevaziđeni oblik svesti. Francuska i Boljševička revolucija,
naprimer, htele su čak i nasilno da ubrzaju taj proces, da ustanove društva
na temeljima razuma suprotstavljenom veri i da oblikuju novog čoveka oslobođenog
bilo kakvog uticaja religije. Danas međutim, u postkomunističkim društvima
svedoci smo obnove uticaja religije i verskih osećanja, a s druge strane
današnji globalizovani i visokotehnološki svet se suočava i sa radikalizacijom
verskih pokreta, naročito sa islamskim fundamentalizmom.
Izgleda da realnost početka XXI veka daje za pravo čuvenom francuskom
piscu i ministru kulture u De Golovoj vladi, Andre Malrou, koji je još
60-tih godina prošlog veka prorokovao da će XXI vek biti vek religija.
Trajnost religijske svesti, uprkos mnogim najavama njegove smrti („Bog
je mrtav“, izjavio je Niče početkom dvadesetog veka) ne može da ne podstiče
naša razmišljanja, analize i fascinaciju religijskim fenomenom. Njegova
otpornost i odoljevanje novim naučnim uvidima, tehnologiji, komunikaciji,
materijalističkom pogledu na svet i potrošačkom načinu života ne može
se olako objasniti nekakvom tvrdokornom iracionalnošću ljudskog bića.
U tajnu religijske svesti nećemo verovatno nikada proniknuti, ali ćemo
nastojati, u ovom radu, barem da razjasnimo pojam, prikažemo istorijsku
putanju njenog razvoja i osnovne oblike njenog izražavanja. Svesni smo,
naravno, da je to samo jedan površan presek jedne razuđene i raskošne
pojave.
2. Pojam religije
Oko značenja pojma religija ne postoji opšta saglasnost. Semantički smisao
tog pojma je izuzetno bogat, ali u pokušaju da ga razjasnimo poći ćemo
od njegovih etimoloških korena. Reč religija dolazi od latinskog religio,
koji ima dva značenja, bukvalno i izvedeno značenje:
- u bukvalnom značenju: skrupula, savest, posvećenost, obaveza;
- u izvedenom smislu: strah od bogova, verska osećanja, verovanja, sujeverja,
verski obredi i konačno, sveto u smislu svetog predmeta, znaka ili lika.
Smatra se i da reč potiče od glagola re-ligare, „po-vezati“, „spojiti“,
koje se shvata kao uzlazno povezivanje čoveka sa božanstvom i silaznog,
božanstva sa čovekom (vertikalna povezanost) ali i ljudi između sebe (horizontalna
povezanost) na planu društvene kohezije kao i emocionalnih veza. Vertikalna
i horizontalna povezanost su nerazlučive utoliko što se zajednica stvara,
održava i jača okupljanjem oko vere, koja oblikuje njene običaje, obrede,
uverenja i vrednosti. Drugim rečima, religija je, u skladu sa svojim etimološkim
značenjem povezivanja, takođe i spona između pripadnika jednog društva.
Ona ustvari od grupe stvara zajednicu.
Kompleksnost pojma ogleda se i u njegovim razičitim dimenzijama značenja:
- kao pogleda na svet, odnosno na sveto
- kao izraza potrebe za sigurnošću (orijentacijom i predvidljivošću postojanja)
- kao suštinske vrednosne komponente
- kao kulturne dimenzije
Pojam religije se takođe izražava ili otelovljuje na nekoliko različitih
nivoa:
- subjektivnom
- objektivnom
- i institucionalnom.
Postoji, međutim, i stav da religija ima negativno dejstvo na čoveka i
na društvo, kao
- sredstvo potčinjavanja i upravljanja masama („opijum za narod“)
- izvor otuđenja ljudi (od svoje ljudske suštine, njenih mogućnosti i
potencijala, ali i od drugih ljudi koji ne dele istu veru)
3. Vrste religije
Veliko bogatstvo i raznovrsnost oblika religijske svesti može se podvesti
pod dve temeljne kategorije:
- prirodne, i
- objavljene religije
Prirodne religije su one religije koje nastaju neposrednim dodirom pojedinaca
i društvenih grupa sa prirodnim i društvenim pojavama bez određenih posrednika,
kao što su proroci. Za njih je karakteristično da su spontano nastale.
U njih spadaju animizam i totemizam. Prirodna religijska svest povezana
je i sa magijskim verovanjima, obredima i praksom upravo zbog pridavanja
duševnih i duhovnih svojstava prirodnim pojavama, bićima i predmetima
i njihovim međusobnim vezama.
Objavljene religije su religije čiji se nastanak povezuje sa prorocima,
preko kojih božanstvo ili bog objavljuju. saopštavaju, otkrivaju sebe
i svoje zakone. U njih spadaju tri velike svestske monoteističke religije:
judaizam (objavljen ljudima preko Mojsija), hrišćanstvo (objavljeno preko
lika, reči i dela Isusa Hrista) i islam (preko proroka Muhameda). Karakteristično
za objavljene religije je da svaka od njih ima božiju objavu u obliku
svete knjige: Starog zaveta, Novog zaveta i Kurana, zbog čega se one nazivaju
i „religijama knjige“. Pored toga, imaju isti, avaramistički koren, odnosno
savez koji je Bog sklopio sa njihovim rodonačelnikom, Avramom. Objavljene
religije su oduvek nastojale da iskorene prirodne religije kao oblike
primitivnog sujeverja ili dejstva nečastivih sila.
4. Faze religijskog razvoja
Tokom istorije, menjala se i razvijala religijska svest čovečanstva. Neki
teoretičari ističu da je religija imala sledeće faze:
- animističku
- totemističku i
- teističku
Teizam dolazi od grčke reči teos – bog, i označava verovanje u boga ili
više bogova kao natprirodna bića, koja vladaju različitim oblastima života.
U okviru teizma razlikuju se:
- politeizam – verovanje u postojanje više bogova, među kojima
postoji hijerarhija važnosti i moći
- monoteizam – verovanje u postojanje samo jednog Boga, transcedentnog
bića koji upravlja vidljivim i nevidljivim svetom.
Istorijski razvoj teizma kretao se od politeizma ka monoteizmu. Ovim se
ne želi tvrditi da danas, u okviru teističkih religija, postoje samo monoteizmi
i da je zatrt trag mnogoboštvu. Naime, i pored putanje kojom su hronološki
gledano, određeni oblici religijske svesti hronološki nastupali posle
prethodnih, danas, kao i ranije, paralelno postoje svi istorijski poznati
oblici. Razlika je u tome što su danas civilizacijski dominantni monoteizmi.
No i oni su, šireći se na različite zemlje i kontinente, preuzeli neke
elemente prethodnih religija, ako ne teorijski i u svojim dogmama, onda
svakako mešajući se sa običajima, verovanjima i kolektivnom svešću naroda
koji su ih, milom ili silom, prihvatili.
Pre nego što ukratko opišemo prethodno navedene istorijske oblike religijske
svesti, moramo reći nešto i o mitu, mitologiji ili mitološkoj svesti u
kojoj su se začela i kroz koju su se oblikovala mnoga religijska verovanja.
5. Mit i mitološka svest kao preteča religije
U osnovi pojma mitološke svesti je reč mit koja potiče od grčke reči mythos
što znači reč, priča, kazivanje ili predanje.
Etimološko određenje mita je svakako osnova za razne definicije i shvatanja
ovog pojma. Mit se može shvatiti kao „slikovita fantastična priča
o shvatanju sveta, o stvaraocu i kosmosu, izražavajući na taj način određenu
strukturu vrednosti nastalu na fantaziranju proizašlom iz osećanja i želja“.
Najobuhvatnije određenje mita nalazimo kod najvećeg poznavaoca mitologija,
Mirče Elijadea. Prema njemu mit sačinjava povest dela natprirodnih bića
koja se smatra potpuno istinitom (jer se odnosi na stvarnost) i svetom
(jer je delo nadprirodnih bića). Mit se odnosi uvek na ljudsku stvarnost
jer saopštava kako je nešto postojeće počelo. Upoznavanjem mita upoznaje
se „izvor“ stvari i tada se njime može ovladati. Reč je o kazivanju i
saznanju koje slušaoci duboko iznutra proživljavaju uz pomoć rituala u
kojem na određen način učestvuju, bilo svečanim pričanjem mita, bilo tako
što svakog slušaoca za vreme kazivanja i kolektivnog izvođenja obreda
obuzima sveta zanosna snaga događaja kojih se gotovo u transu prisećaju
i ponovno oživljavaju.
U primitivnoj zajednici, funkcija mitologije je bila da harmonizuje i
da dovede zajednicu u viši stepen reda, i time predupredi stanja haosa,
nesistematičnosti, sumnje, apatije i pesimizma; kao i da sjedini socijalnu
grupu sa prirodnom sredinom.
Tradicionalna mitologija ispunjava metafizičku ili mističku funkciju (usklađivanje
svesti sa uslovima života), kao i kosmološku (oblikovanje slike sveta),
sociološku (vrednovanje i očuvanje društvenog poretka) i psihološku (usklađivanje
individualnih htenja sa idealima društva).
Mit prethodi religiji i filozofiji i nalazi se u prvim fazama „nekritičkog“
razvoja svih kultura. Postoje različiti pristupi podelama i kategorizaciji
mitova. U najkraćem, možemo ih deliti na prirodne i društvene, na teogonijske,
kosmogonijske, antropološke i eshatološke, na pripovedačke, operativne
i eksplanatorne, kao i na političke i religijske.
6. Animizam i totemizam
Najstarije religijske predstave potiču iz mlađeg paleolita u kojem se
već razvija viša forma društvene strukture lovaca starijeg kamenog doba
- rodovsko uređenje. Nizak nivo proizvodnih snaga, čovekovo neznanje i
bespomoćnost u odnosu na prirodu koja ga okružuje rodili su u svesti ondašnjih
ljudi fantastične predstave koje na pogrešan način odražavaju ondašnju
društveno-ekonomsku stvarnost. Sve savršenije umne sposobnosti čoveka,
koje već mogu da stvaraju apstraktne pojmove, vode ka formiranju netačnog
poimanja duha, a u korak s tim i ka ubeđenju o dualizmu sveta u kojem
je materijalna sfera suprotstavljena duhovnoj. Pojavljuju se začeci animističkog
pogleda na svet a istovremeno i premise o totemizmu koji se formira -
ubeđenje o tajnoj vezi između čoveka, životinja i biljaka, pa čak i mrtvih
predmeta - o tome da ljudski klan vodi poreklo od određene životinje,
biljke i prirodne pojave i o krvnom srodstvu svih članova roda sa svim
predstavnicima datoga totema, rodonačelnika.
Sve te totemske predstave koje izražavaju srodnost u ljudskoj svesti fantastičan
su odraz društvenog fenomena, rodovskog uređenja, koji se baš tada pojavljuje
i novi je oblik društvene veze. Paleolitsko slikarstvo prikazalo je scene
na kojima se vidi zajednička gozba lovaca istoga roda koja podseća na
euharističnu; na toj je gozbi jedna ulovljena totemska životinja koja
hrani članove roda nizom sopstvenih reinkarnacija. Elementi najstarije
religije paleolitskog čoveka vezani su i direktno uslovljeni karakterom
ondašnje kulture. Totemizam sa karakterističnim obredom inicijacije je
ideološki odraz i religiozni izraz ranorodovskog društva kulture nomadskih
paleolitskih lovaca.
U mlađem paleolitu konačno je prihvaćen običaj sahranjivanja mrtvaca.
Pojavljuju se namenski grobovi u kojima se sahranjuje mrtvac opremljen
za posmrtni put. Sahranjivanje mrtvaca smatra se prekretnicom u evoluciji
čovečanstva i kamenom temeljcem kulture.
Poreklo totemizma je u animističkom verovanju primitivnih ljudi o bliskom
odnosu, ili srodstvu, ili čak istovetnosti čovekovoj sa svima ostalim
stvorovima u prirodi, na prvom mestu sa životinjama i biljkama ali i sa
neživim predmetima. Za primitivnog čoveka zapravo ne postoji neživa materija,
zato se taj prvobitni oblik religijske svesti i naziva animizam. Reč animizam,
naime, dolazi od latinskog animare, koji se kod nas može prevesti kao
trajni glagol „oživljavati“ ili kao trenutni glagol „oživeti“. Interesantno
je uočiti da, kao što je čovečanstvo, u svom detinjstvu, bilo animistički
nastrojeno, tako su i dan danas deca „animisti“. Njihova detinja svest
nema predstavu o smrti ili o neživotnosti.
Sada je prilika da integralno navedemo Tajlorovu definiciju animizma kao
prvobitne religije primitivnih naroda. Kako se oblikovala ova vera? „Pod
nazivom animizma proučavam duboko ukorenjenu doktrinu o spiritualnim bićima,
verovanje koje je i samo osnova spiritualističke filozofije. Do stanovišta
animizma primitivan čovek je došao tako što je uočio razliku između stanja
sna i svesti. Reč je o lažnoj predstavi, o fenomenu života. Naime, kada
sanja da je u nekoj dalekoj zemlji ’divljak veruje da je tamo’. Zbog činjenice
da u njemu postoje dva bića, jedno sačinjeno od njegovog usnulog tela
koje on, probudivši se, nalazi na istom mestu; i drugo, koje se u istom
tom vremenskom periodu pomerilo u prostoru, on je shvatio da je njegova
duša nekako ’pokretna’, da se nalazi na dva različita mesta, a telo na
jednom i istom“. Na osnovi toga rasuđivanja, misli Tajlor, rođen je animizam.
Tako su, eto, duhovi postali odvojeni „od tela i pušteni na slobodu u
prostoru". S druge strane, slobodne duše imaju svojstva stvarnih
duša; budući krajnje pokretna i fluidna, mogu čak i da se uvuku u neko
„ljudsko telo i da prouzrokuju sve moguće nevolje“, ili pak da mu „vrate
vitalnost“. Tako se, prema Tajloru, došlo do ideje o čistim duhovima,
koji će se otada široko primeniti na prirodu „te divljaci, uvereni da
duhovi oživljavaju pojedine elemente prirode, obožavaju reke, drveće,
šume“. Isto važi i za prirodne sile, oblake, kišu. I kiša i sneg, sve
se odigrava voljom duha koji sve oživljava, pokreće sve u svetu. Tek znatno
kasnije, na stupnju monoteizma, „prirodni fenomeni će biti pripisani jednom
bogu (kiše, vode, vetra, itd.)“.
Mezolitski animizam je duh umrlog pretka zamišljao krajnje šematskim -
u obliku malih, pljosnatih kamenčića na kojima je crvenom bojom bila naslikana
ljudska silueta; crvena boja je trebalo da označava krv, a posredno život.
Ljudski lik je bio predstavljen na uprošćen i konvencionalno stilizovan
način - pomoću nekoliko izvijenih i ukrštenih crta. Ovo je ilustrativni
primer apstraktnog mišljenja u izrazitom razvojnom procesu.
Anirnizam koji se razvija naseljava prirodu mnoštvom duhova od kojih treba
da zavise sve stvari, pojave, sva pitanja kojima su patroni duhovi i sve
je potčinjeno njima. To znači da te duhove treba umilostiviti ukoliko
se želi lični uspeh. Veoma je informativna činjenica da su svi ti duhovi
ženskoga roda, da su oni majke koje se brinu za celokupnu ljudsku egzistenciju,
jednom reči - o svemu. U ovome treba videti poziciju žene u ondašnjem
razvijenom matrijarhatu koja ima uticaj na religiozna verovanja. Postoji,
znači, duh kiše u ličnosti majke kiše, duh vetra, duh munje, majka zrna,
majka boba, majka sočiva. Religija razvijenog matrijarhata je antropomorfni
kult prirode prožet anirnizmom koji se razvija na tlu proizvodne ljudske
delatnosti, zavisne od vremenskih hirova.
7. Politeizam
Politeizam (od grčke kovanice poli mnogo i teoi, mnogo bogova) ili, na
srpskom, mnogoboštvo označava religiozni sistem u kojem postoji više bogova
koji intervenišu u životu pojedinaca i zajednice, ulaze u odnose sa ljudima
i stvaraju tako i polu-bogove. Religije koje odgovaraju toj definiciji
su previše brojne, od antičkih dana do danas, da bi bile pobrojane. Sam
termin politeizam skovao je jevrejski autor Filon Aleksandrijski u svojoj
polemici sa Grcima. Sa širenjem hrišćanstva, mnogobošci, a pre svega stari
Grci i Rimljani nazvani su i paganima i oba termina su imala negativnu
konotaciju. Jevreji i hrišćani su ih nazivali i idolopoklonicima. Mnogoboštvo
ili paganizam je dakle polemički termin ili praktična, ali previše široka
i neodređena etiketa.
Skup bogova su Grci nazivali panteon (od pan sve i teos bogovi). Panteon
je hijerarhijski uređen, bogovi i boginje imaju međusobne porodične i
društvene odnose koji preslikavaju odnose koji vladaju u datom društvu.
Međutim, gotovo uvek postoji vrhovno božanstvo koje dominira ostalim bogovima
tako da su mnogi zastupnici monoteizma videli u tome preteču jednog jedinog
boga.
Mnogoboštvo je prirodno poniklo na temelju animizma, što je vodilo tome
da su kod brojnih hrišćanskih naroda, dakle i kod srpskog naroda, pojedini
hrišćanski sveci pretvoreni u zamenike starih prehrišćanskih božanstava
i narod se sada obraća njima isto onako kao što se obraćao nekada svojim
prastarim bogovima. Smatra se da većina primitivnih ljudi zamišlja kako
osim duhova i demona postoji i neko više biće koje je ili stvorilo svet
ili darovalo (donelo) ljudima razna kulturna dobra (biljke, životinje
i dr.) i bilo njihovim učiteljem u raznim tehničknm znanjima i veštinama.
U politeističke religije mogu se uvrstiti i dualističke religije (kao
persijski zoroastrizam) u kojima se sučeljavaju dva božanstva od kojih
jedno predstavlja sile dobra a drugo sile zla, i panteizam, po kome je
celokupna priroda božanstvo.
8. Monoteizam ili objavljene religije
Monoteizam dolazi od grčke reči monos, jedan, jedinstveni i teos, bog
i predstavlja religioznu doktrinu koja potvrđuje postojanje jednog jedinog
boga, koji se zato piše, kao vlastita imenica, sa velikim početnim slovom
– Bog - i njegovu transcendentnost, tojest njegovu izdvojenost od sveta,
za razliku od animističkih religija ili od panteizma koji obogotvoruju
neke prirodne pojave ili prirodna bića, odnosno svu prirodu. Najrasprostranjenije
monoteističke religije, po hronološkom redosledu pojavljivanja su:
- staroegipćanski kult boga Atona, kao prvi poznati oblik monoteizma
- judaizam
- hrišćanstvo
- islam
Poslednje navedene tri monoteističke religije se nazivaju i „avramovskim
religijama“ jer potiču sve od otkrovenja božijeg zajedničkom praocu Avramu.
Sve tri imaju svoje Svete knjige i proroke, s tom razlikom što judaizam
i islam ne priznaju da ijedan čovek može da bude istovremeno Bog kao što
je Isus u hrišćantvu. Judaizam pritom ne priznaje Isusa kao mesiju a islam
ga priznaje kao jednog od važnih proroka, ali ne i kao Sina božijeg. U
judaizmu, Bog je objavio Mojsiju svoj zakon, u hrišćanstvu Bog se objavio
preko svog Sina, a u islamu je otkrio svoju volju proroku Muhamedu koji
je, prema toj religiji, ujedno i poslednji prorok zauvek.
Monoteističke religije, za razliku od politeističkih ili paganskih, su
izrazito patrijahalne, muške religije koje odražavaju i apsolutnu dominaciju
muškarca – patrijarha. Žene mogu da budu uzorne supruge i majke, verne
pratilje, one su prisutne u Svetim knjigama sva tri monoteizma, ali su
glavni „likovi“ ipak muškarci. Za razliku od drevnih mnogobožačkih religija
u kojima je bilo i važnih ženskih božanstava, u monoteističkim religijama
žene ne mogu da budu proročice ili sveštenice. Bog je ovde muškog roda.
Zanimljivo je, u tom smislu, mišljenje Sigmunda Frojda koji je u monoteizmu
video religiju Super-ega, nasuprot politeističkim religijama u kojima
različita božanstva izražavaju različite nagone Id-a. Naime, monoteizam
nameće pojedincu jedno jedino, univerzalno i isključivo poimanje dobra
i zla postavljajući mu time mnogobrojne zabrane i odricanja od nagona
i želja koji su u mnogoboštvu bili ne samo prihvaćeni već i promovisani.
Frojd dakle uspostavlja vezu između monoteizma i patrijahalnog, represivnog
društvenog i porodičnog sistema.
9. Konfučianizam i budizam– religije ili filozofije?
Filozofski i religiozni oblici svesti i razmišljanja se razlikuju ali
imaju i zajedničke oblasti interesovanja te se stoga ne mogu uvek veštački
razgraničiti. Oblasti kojima se bavi filozofija, a koje pripadaju i religijskom
polju, su metafizika i etika. Osim toga, razne filozofije zauzimaju različit
stav prema religiji: od onih koje su religiozno usmerene do onih koje
odbacuju svaki oblik religije kao protivan kritičkom i razumskom mišljenju.
Usled toga što su razlike između određenih filozofskih i religioznih pogleda
na svet zamagljene ili što se oni često prepliću i prožimaju, dešava se
ponekad da je teško razlučiti da li je jedan sistem prevashodno religiozne
ili filozofske prirode. Ovo je slučaj sa konfučianizmom i budizmom, nazvanim
po njihovim osnivačima, Budi (560 p.n.e) i Konfučiju (551 p.n.e).
Budino i Konfučijevo učenje obuhvata ono što se obično podrazumeva pod
religijom, filozofijom, etikom ili humanizmom ne svodeći se ni na jedno
od tih polja. Ne zastupaju, poput monoteizma, postojanje jednog Boga kao
prauzroka svega koji je svet stvorio ni iz čega, a čoveka po svom liku
i obličju, ali ni ne negiraju božanstvo kao apsolut. Ako se religija shvata
u užem smislu reči kao verovanje u jednog transcendentnog Boga kao stvaraoca
i zakonodavca, onda budizam i konfučijanizam nisu religije. Ali ako se
shvata u svom etimološkom smislu, kao ono što horizontalno povezuje ljude
međusobno i sa njihovim precima, i vertikalno, sa njihovom večnim načelom
ili pravom prirodom, onda oba učenja pripadaju religiji.
Ova dilema pokazuje da je neki put teško razgraničiti religiozne oblike
svesti od drugih oblika duhovne spoznaje.
10. Religiozni oblici ideološke svesti
Termin „ideologija" (od grčke reči idea - misao i logos - nauka,
dakle, u bukvalnom prevodu "nauka o idejama") ima šire i uže
značenje.
- U širem značenju ideologija je ukupnost društvene svesti određenih društvenih
grupa i društvenih zajednica. Ovo značenje je nedovoljno određeno, a istovremeno
je sinonim drugih termina poput klasne svesti, nacionalne svesti, idejne
nadgradnje itd.
- U užem značenju, ideologija je specifična pojava u društvenoj svesti
- manje ili više netačna, ograničena ili nepotpuna „kriva" svest.
Ovo značenje ima u vidu pojam čija se sadržina odnosi na specifičnu pojavu
u društvenoj svesti i mnogo više je rasprostranjeno i prisutno u sociološkim
razmatranjima.
Obuhvatna definicija ideologije bila bi da je ideologija skup shvatanja
i idejnih opredeljenja jedne društvene grupe o svim značajnim pitanjima
i problemima društvenog života, rada i razvoja, što u suštini predstavlja
pogled na svet određene drustvene grupe u koji su ugrađeni njeni ciljevi,
želje i interesi.
Ideologija, prema odnosu istine i zablude u sebi, može da bude manje-više
progresivna (naučno zasnovana); da teži konzerviranju postojećeg stanja
(status kvo); ili, pak, da bude prevashodno retrogradnog karaktera.
Kada govorimo o ideologiji, značajno je razmotriti i odnos ideologije
i drugih oblika društvene svesti, odnosno njihovu međusobnu povezanost
i isprepletanost. Ideologija utiče na ostale oblike društvene svesti,
ali i trpi njihov uticaj. Zbog toga govorimo o ideologizaciji raznih oblika
društvene svesti, kao naprimer o ideologizaciji nauke, o ideologizaciji
kulture, umetnosti i dr.
Upravo po tome što ideologija nije naučna, istinita svest, što ima mobilizatorsku
usmeravajuću i integrativnu funkciju, što u nastojanju da privuče i indoktrinira
što veći broj ljudi ne koristi argumente već simbole, kultove i rituale,
što teži da nametne svoju istinu i svoje razlikovanje dobra i zla, ona
kod svojih sledbenika poprima često oblik verskog zanosa. Ovo doduše više
važi za totalitarne ideologije nego za ideološke sisteme u pluralističkom
društvu, mada i u takvom društvu, pojedini pripadnici ili simpatizeri
nekih partija, odnosno njihovih vođa, ispoljavaju svoju privrženost na
način koji je karakterističan za religioznu svest.
Zaključak
Iako je religija pojava sa kojom se čovek susreo davno u svojoj istoriji,
ona, i dan danas, hiljadama godina kasnije, kao individualna i kao društvena
pojava ne gubi na značaju i aktuelnosti i u velikoj meri utiče na život
čoveka i društva u celini. Kada kažemo „religija“, pravilnije je govoriti
i o mnoštvu religija, i o velikom broju oblika religiozne svesti i religioznog
doživljaja. Videli smo da ove čovekove težnje mogu da se izražavaju i
ostvaruju traženjem božanstva u prirodi, ali i u obogotvoravanju nekog
čoveka, simbola ili predmeta. Religiozna potreba pojedinaca i društava
jača u smutnim, kriznim ili tragičnim vremenima. Tada se ona često otelovljuje
u obožavanju nekog vođe, partije ili u ideološkim sistemima koji, čak
i kada se aktivno bore protiv religije, nose u sebi izrazito verske elemente.
S psihološkog gledišta, religija se može smatrati jednom od najvažnijih
bioloških funkcija čovečanstva jer je od velikog uticaja na čitav život
čoveka, na njegov telesni i duševni integritet. Prema jednom uverenju,
uzrok tome je što, u svojoj konačnosti i prolaznosti, u svojoj ranjivosti,
podložnosti bolu i patnji, čovek oseća da nema dovoljnog oslonca i sigurnosti
u sebi samom i zbog toga je upućen višoj sili i konačnoj istini.
„Za razliku od Frojda, koji je smatrao da je religija vrsta kolektivne
neuroze, po Jungu je religija naša sposobnost da shvatimo ono što je numinozno;
tačnije – religiozni doživljaj jeste naša svest koja je izmenjena pod
fascinantnim uticajem, čak pod unutar onostranog koje preobražava našu
psihu.“ (Politika, 8.02.2009, „Između razuma i mašte, Intervju sa Žarkom
Trebješaninom vodila Anđelka Cvijić). „... bilo bi pogrešno misliti da
je, kada je reafirmisao čovekovu religioznost, Jung mislio na oficijelnu
religiju ili još uže – samo na hrišćansku religiju. Naprotiv, Jung je
veoma cenio i istočnjačke religije, mnogo je proučavao mnogoboštvo.“ (Idem.)
Ovaj citat oslikava globalno širenje jednog novog oblika religiozne svesti.
Religija, nauka i filozofija sve više ulaze u dijalog i sve tešnje sarađuju.
Taj novi senzibilitet koji se protivi krutim dogmama i neprijateljstvu
među različitim oblicima svesti i spoznaje, bliži je možda jednoj vrsti
duhovnosti neko religiji u institucionalnom smislu.
Kao završnu reč, možemo da kažemo da doklegod je čoveka, biće sigurno
i religije. Kakve, u kakvim sve oblicima, to ne možemo predvideti. Na
pitanja da li će postojeće velike religije nestati, da li će trajati u
ovoj formi ili će se menjati, da li će se međusobno mešati, koja će religija
dominirati i na još puno sličnih nedoumica, ne možemo imati odgovor.
Kao što smo rekli u uvodu, mnogi su religiju sahranjivali ali je nisu
sahranili.
Rasprostranjenost religija
Literatura
1. Jerotić, Vladeta - Psihoterapija i religija, Ars Libri, Beograd 2008
2. Keler, Juzef - Uvod u kulturu i religiju, u Kultura i religija, str. 5-12,
NIRO „Radnička štampa“, Beograd, 1981
3. Krešić, Andrija - Filozofija religije, Filip Višnjić, Beograd 2006
4. Petrović, Sreten - Kulturologija, Čigoja, Beograd 2005
5. Politika, 8.02.2009 - „Između razuma i mašte“, Intervju sa Žarkom Trebješaninom vodila Anđelka Cvijić.
6. Šafranjski, Vlodjimež - Praistorijske religije i kultura, u zborniku Kultura i religija, str. 13-68, NIRO „Radnička štampa“, Beograd, 1981
7. Vidaković, Mira - Sociologija, CEKOM - books, Novi Sad 2008
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
