NOVI RELIGIJSKI POKRETI

Teško je danas pisati knjige o religiji - ističe svetski poznati sociolog religije Jakov Jukić - pogotovo ako se želi misliti savremenost. Tako je sociologija religije pre tridesetak godina ostala prosto zatečena jednom činjenicom koju tada niko nije mogao - s obzirom na podatke koji su ukazivali na to da značaj religije u društvu opada - predvideti: desila se religija u atmosferi sveopšte svetovnosti.
Nije to, međutim, prvi (a ni poslednji put) da se sociologija spotakla o vlastitu nesavršenost . Iz čitave te situacije izveden je ipak jedan nesporan zaključak, ujedno i upozorenje s kojim valja započeti svaku priču o savremenim društvenim procesima, odnosima i stanjima: zaključci sociologije (religije) brzo zastarevaju. '' Čim ona uspije izreći neku sigurniju tvrdnju, odmah je preteknu nove činjenice. Vrijeme je dakle počelo brže protjecati nego što ga naše ljudske sposobnosti mogu hvatati. Ta suluda i mahnita trka s vremenom u stvari je jedina draž, ali i istodobno nepreskočivi nedostatak svake sociologije religije.''
Tema ovog rada jesu NOVI RELIGIJSKI POKRETI koji su se pojavali u zapadnim društvima nakon Drugog svetskog rata. Iako su na religijskom globusu prisutni sada već više od pola veka, pažnja koju izazivaju, ne samo u užim krugovima stručne već i šire javnosti, ne jenjava.
Kako objasniti njihovu pojavu u društvima zahvaćenim onim što naučnici koji se bave religijom označavaju kao proces sekularizacije? Zašto su ovi pokreti doživeli ekspanziju baš na Zapadu? Kako objasniti njihovu popularnost? Po čemu su novi religijski pokreti - novi? Zašto je priroda novih religijskih pokreta kontroverzna? Ovo su neka od pitanja na koja rad treba da da odgovor.

SEKULARIZACIJA

''Sekularizacija je proces zbog kojeg religija gubi svoj uticaj u različitim sferama društvenog života.'' Još jednostavnije rečeno: ''Sekularizacija je proces opadanja značaja religije'' . Iako nije nova pojava, a pogotovo ne pojava karakteristična samo za naše vreme - na šta skreće pažnju naš najpoznatiji sociolog religije, Đuro Šušnjić - sekularizacija se uglavnom razmatra u kontekstu modernog doba.
Kao početak procesa sekularizacije u hrišćansom svetu označava se Francuska revolucija koja se zbila 1789. godine. Od tada pa na dalje, značaj religije u modernim društvima opada. Klasici sociologije - Karl Marks, Emil Dirkem, Maks Veber - verovali su da je reč o neminovnom procesu. Kako se društva budu modernizovala, tako će i religija imati sve marginalniju ulogu u njima. Sekularizacija je, dakle, komponenta modernizacije.
I zaista, situacija u industrijskim zemljama polovinom XX veka potvrđivala je ovu tezu. Istraživači su registrovali smanjenje verskih aktivnosti (na primer, smanjio se broj vernika koji idu u crkvu). Društveni uticaj, bogatstvo i ugled verskih organizacija bili su u opadanju. Religioznost u svakodnevnom životu je takođe jenjavala (na primer, većina vernika ne veruje u postojanje zagrobnog života, iako veruje u boga). Ali!

POVRATAK SVETOG

Rasprava o tezi o sekularizaciji jedno je od najsloženijih područja sociologije religije kao posebne sociološke discipline. Povratak svetog, odnosno obnova religije do koje je došlo u drugoj polovini XX veka još je više tu raspravu zakomplikovala. Protivnici teze o sekularizaciji, antisekularisti, u novim trendovima nalazili su potvrdu svog stanovišta: religija ostaje značajna snaga društvenog života.
Kako objasniti ovaj povratak svetog? Đuro Šušnjić će reći: u svim društvima, s vremena na vreme, dolazi do krize i obnove vere. Dešavalo se i ranije da čovek zaboravi boga: zaborav boga, međutim, nije isto što i smrt boga - naglašava Šušnjić. Pojava, dakle, nije nova. Padova i uspona religioznog žara bilo je i ranije. Kao da se sveto s merom pali, i s merom gasi. Do obnove religije, pak, dolazi u trenucima društvenih kriza - zakonitost je društvenog života. ''Čim se čovek uvali u nevolju, bog ima šanse.''
Kriza modernosti glavno je ishodište povratka svetog u zapadnim društvima, u drugoj polovini XX veka.
Povratak religiji nije, međutim, (uvek) značio i povratak nekoj od tradicionalnih crkava koje su i same bile isuviše svetovne, isuviše slične svetovnim ustanovama da bi u njima žedni svetog utolili svoju žeđ. ''Crkva više nije jedino mesto susreta ljudi i njihovih bogova. Danas i crkva mora da računa sa mestima i vremenima gde ona nije prisutna, a gde je prisutno sveto. Sveto se objavljuje ili otkriva i izvan crkve, što znači da se granice svetoga ne podudaraju sa granicama crkvenog. Crkveno određenje svetoga i življeno iskustvo svetoga se ne poklapaju: sveto je šire od crkvenog!'' Tako je homo religiosus svoju žeđ za sakralnim jednim delom utolio u - novim religijskim pokretima (NRP).

Izvor podataka: www.adherents.com

NOVI RELIGIJSKI POKRETI

Kao pečurke posle kiše, tako su i novi religijski pokreti počeli da niču i bujaju u zapadnim društvima nakon Drugog svetskog rata, a posebno kasnih 60-tih i ranih 70-tih godina prošlog veka. Ni mesto ni vreme pojave novih religijskih pokreta nije puka slučajnost. Zašto baš na Zapadu? Zašto u drugoj polovini XX stoleća?
Odgovor nije teško pronaći. Razvijeni deo sveta u to vreme potresala je kriza modernosti. Jedan pokazatelj njenih razmera i dubine bila je i pojava kontrakulturnog pokreta 60-tih čiji je nosilac bila omladina. Bile su to godine protesta i godine nastanka niza pokreta: za građanska prava, za reformu univerziteta, za emancipaciju žena, protiv rata, rasne diskriminacije, za prava homoseksualaca...
Kontrakulturni pokret je u osnovi bio nejedinstven tako da su se u njemu izdiferencirale dve glavne struje. Prva je bila više politički orijentisana i delovala je pod imenom Nova levica (New Left), dok je druga, nastala nešto kasnije, bila struja hipika. I dok su levičari, zadojeni idejama Herberta Markuzea, svoj glas dizali protiv kapitalizma i imperijalizma, ''deca cveća'' nisu toliko bila usmerena na političke probleme koliko na kritiku načina života srednje klase - klase iz koje su i sami poticali. Svakoj vrednosti društva kom su pripadali, hipici su suprotstavljali jednu svoju. Umesto rada - nerad. Reda - nered. Braka - slobodna ljubav. Materijalizma - duhovnost. Umesto Zapada - Istok.

Uperen protiv svega onog što je oličenje Zapadne civilizacije - materijalizma, utilitarizma, konzumerizma, racionalnosti, individualizma, birokratske bezličnosti, odsustva zajedništva...kontrakulturni pokret je istovremeno tragao za alternativama. U domenu religije, alternativa tradicionalnoj crkvi to jest crkvama bili su upravo - novi religijski pokreti.
Kontrakulturni talas je u međuvremenu nestao, ugasio se, ali novi religijski pokreti nisu. Postoje razne teorije koje pokušavaju da objasne njihovu još uvek izraženu popularnost.
Prema jednoj od tih teorija, uzrok uspona novih religijskih pokreta nalazi se u karakteristikama tradicionalne crkve koja je postala lišena duhovnih sadržaja, isuviše ritualistička. Novi religijski pokreti manje su depersonalizovani.
Brajan Vilson, poznati sociolog religije, smatra da popularnost novih religijskih pokreta može da se objasni činjenicom da živimo u vreme brzih promena koje unose neizvesnost i nestabilnost u naše živote. Ljudi, međutim, traže sigurnost, i nalaze je u novim religijskim pokretima. Konačno, neki naučnici smatraju da glavni razlog privlačnosti novih religijskih pokreta jeste u tome što oni pružaju osećaj pripadanja. Time se može objasniti i veliko učešće mladih među sledbenicima novih religijskih pokreta. Reč je o starosnoj skupini u kojoj je najviše izražen osećaj izolovanosti, otuđenosti od glavnih društvenih tokova. Takođe, reč je o uzrastu u kom se traga za vlastitim identitetom. Neki mladi ljudi ga pronalaze posredstvom novih religijskih pokreta.

ŠTA JE NOVO U NOVIM RELIGIJSKIM POKRETIMA?

Kada se govori o novim religijskim pokretima, u opticaju su različiti termini kojima se oni označavaju - novi verski pokreti, nova religija, alternativna religija, nekonvencionalna religija, religija za mlade, nove sekte i kultovi, mistične zajednice, marginalna religioznost. U opticaju su i stari termini - sekte, kultovi.
Ovo poslednje otvara pitanje: gde je mesto novim religijskim pokretima u klasičnoj sociološkoj tipologiji verskog organizovanja na crkve, denominacije, sekte i kultove? Reč je o tipologiji koja je postepeno razvijana od strane nekoliko naučnika - Maksa Vebera, Ernsta Trelča, te Ričarda Nibura.
Pitanje je suvislo jer ta tipologija je, kada je reč o novim religijskim pokretima, neprimerena tj. neupotrebljiva u njihovoj analizi, ističu neki naučnici.
Dragoljub B. Đorđević, domaći sociolog religije, smatra da je prosto zastarela, nesavremena, a takvom je učinio upravo razvoj religijskog života od 50-tih godina prošlog veka, dakle, od vremena kada su se pojavili novi religijski pokreti.
Većina naučnika naglašava da novie religijske pokrete ne treba poistovećivati sa starim sektama iz ranijeg perioda (reč je o sektama protestantskog porekla), a neki da je neprimereno tako ih i nazivati. Sekta je izrazito zapadnjački pojam - upućuje na motiv odvajanja manje verske grupe od neke veće (obično crkve) koja se(be) smatra dogmatski ispravnijom i pravovernijom.
Novi religijski pokreti su pojava za sebe, a njihova differentia specifica je, po Jakovu Jukiću, u tome što su nastali u razdoblju pune sekularizacije: '' religioznost koja nije poticana od suvremenog stanja opće sekularizacije društva ne može biti predmetom našega opisa'' .

Prema Ajlin Barker, jednoj od najboljih poznavalaca problematike tzv. novih sekti i kultova, termin novi religijski pokreti ''koristi se da označi raznoliki skup organizacija, od kojih se većina javlja, u svom sadašnjem obliku, počevši od 50-tih godina ovoga veka (čitaj: XX veka), nudeći, pri tom, neku vrstu odgovora na pitanja koja su, u osnovi, religijske, duhovne ili filozofske prirode''.

Po čemu su novi religijski pokreti - novi? U traganju za odgovorom na ovo pitanje poslužićemo se zapažanjem Brajana Vilsona koji je izdvojio sledeće njihove tipične karakteristike:
• egzotično poreklo, nova kultura načina života
• nivo angažovanosti, uočljivo drugačiji od onog u tradicionalnom crkvenom hrišćanstvu
• harizmatske vođe
• uglavnom mlado sledbeništvo, u velikoj meri regrutovano iz srednje klase i iz bolje obrazovanijih slojeva društva
• socijalna upadljivost
• međunarodno delovanje i nastanak krajem 60-tih, početkom 70-tih godina prošlog veka.

Ovde je potrebno napomenuti da NRP ne obuhvataju samo pokrete ''egzotičnog'' porekla tj. one koji su proistekli iz istočnjačkih religija - kojih je, istina, mnogo - već ''tu ulaze i razni kršćanski pokreti: neokarizmatičke , bazične i molitvene grupe, fundamentalističke i evangeličke skupine, pučka religija , jer svi oni pripadaju današnjem duhovnom obzorju.''

TIPOVI NOVIH RELIGIJSKIH POKRETA

Sociologija religije kao posebna sociološka disciplina treba da opiše nove religijske pokrete, ali na tome ne sme da se zaustavi. Opis je samo preduslov uspešnog objašnjavanja pojave koja se proučava. No, da bi objašnjenje - koje se sastoji u otkrivanju uzroka neke pojave - bilo ispravno, opis mora biti dovoljno iscrpan. U deo deskriptivnih zadataka spada i stvaranje klasifikacija i tipologija čiji smisao se sastoji u tome da otkriju neki red u beskrajnoj raznolikosti stvarnosti, odnosno da olakšaju razumevanje proučavane pojave.
''Nikada nije preterano isticati da je skoro svaka generalizacija o novim religijskim pokretima osuđena na neistinitost, ako se primeni na sve pokrete.'' Novi religijski pokreti obuhvataju ogroman broj izuzetno različitih grupa. Tako, ako posmatramo način na koji su nastali, zapažamo da su mnogi od njih proistekli iz velikih religija kao što su hinduizam, hrišćanstvo, budizam. Druge pokrete su, pak, stvorile harizmatske vođe.

Vrlo uspešnu tipologiju novih religijskih pokreta načinio je Roj Volis . Prema njemu, svi pokreti se mogu razvrstati u tri kategorije, a osnov tipologije je odnos svake pojedine grupe prema društvu u celini. Tako, Volis razlikuje pokrete koji odbacuju svet, pokrete koji priznaju svet, i pokrete koji se prilagođavaju svetu.

Pokreti koji odbacuju svet

Kao što i samo ime kaže, ovi pokreti se veoma kritički odnose prema svom okruženju koje je, po njima, nezadovoljavajuće, iskvareno, neduhovno. Neki od njih zahtevaju od svojih sledbenika da se potpuno povuku iz spoljnog sveta.
Takođe, članovi ovih grupa menjaju svoj stil života. Na primer, način na koji se hrane i odevaju . Često organizuju život u sopstvenoj zajednici odnosno komuni.
Generalno, pokreti koji odbacuju svet zahtevaju od svojih sledbenika visok stepen angažovanosti, odanosti nekom bogu ili guruu (duhovnom učitelju), striktno pridržavanje određenih etičkih pravila . Pojedinac je podređen grupi, odriče se sopstvene ličnosti.
Nove članove ovi pokreti uglavnom nalaze među mladim, dobro obrazovanim osobama poreklom iz srednje klase.
Međunarodno društvo za svesnost Krišne (poznatije kao pokret Hare Krišna), Misija božanske svetosti i Božja deca primeri su ovih pokreta.

Pokreti koji priznaju svet

Pokreti koji priznaju svet nisu religijski u konvencionalnom smislu jer nemaju obrede, crkvu, teologiju. Njihova organizacija je veoma labava ili je uopšte nema.
Spoljni svet takav kakav jeste - prihvataju. Ono što je nezadovoljavajuće ili loše u društvu može se ispraviti ako se menja pojedinac, a ne društvo. Zato se usredsređuju na duhovno zdravlje i duhovni razvoj svojih članova, na oslobađanje skrivenih ljudskih potencijala.
Sledbenici ovih pokreta su obično stariji od onih koji se opredeljuju za pokrete koji odbacuju svet, takođe su pripadnici srednje klase. Neretko je reč o imućnim i uglednim pojedincima, uključenim u glavne društvene tokove.
Sajentologija, Transcendentalna meditacija , Nju ejdž pokret spadaju u ovu kategoriju novih religijskih pokreta.

Pokreti koji se prilagođavaju svetu

Treći tip novih religijskih pokreta je najsličniji tradicionalnim religijama, a kao primer može da posluži neopentekostalizam .
Njihova karakteristika je u tome što ističu važnost unutrašnjeg, duhovnog života u odnosu na svetovne brige. Sledbenici ovih pokreta tragaju za duhovnom čistotom, za koju veruju da se izgubila u tradicionalnim religijama koje su, po njima, postale suviše svetovne.
Za razliku od sledbenika prethodna dva tipa pokreta, sledbenici pokreta koji se prilagođavaju svetu ne menjaju stil života. Bez gotovo ikakvih vidljivijih promena obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti.

KONTROVERZNA PRIRODA NOVIH RELIGIJSKIH POKRETA

Od kada su se pojavili, novi religijski pokreti nisu prestali biti u žiži ne samo naučne, već i šire javnosti. Interesovanje za nove religijske pokrete nisu iskazivali samo sociolozi već i psiholozi, psihijatri, kriminolozi, pravnici. Brojna istraživanja, kako teorijska tako i empirijska, rezultirala su izuzetno obimnom literaturom.
Naučno interesovanje za nove religijske pokrete može biti usmereno u različitim pravcima . Jedna od najčešće obrađivanih tema je ona o načinu prijema novih članova - tema zbog koje mnoge rasprave o novim religijskim pokretima poprimaju oblik polemike.
S tim u vezi, govori se o kontroverznoj prirodi novih religijskih pokreta . ''Optužuju ih za ispiranje mozga, kidnapovanja, korišćenje hipnoze i drugih tehnika za kontrolu uma, kao i za korišćenje droge. Pripisuje im se uništenje karijera, budućnosti i života preobraćenika, manipulacija omladine, nemoralnost i iskorišćavanje.'' Međutim, i u ovom slučaju generalizacije o novim religijskim pokretima navode na pogrešan put. Ajlin Barker napominje: niti su svi pokreti dobri, niti su svi pokreti loši tj. destruktivni. Ima dobrih i ima loših pokreta, a razdvojiti jedne od drugih nije nimalo lak zadatak.

Malkom Hamilton, međutim, naglašava da takve optužbe za zavođenje i manipulaciju nisu ništa novo. One su upućivane i sektama iz ranijih perioda. Kada je nešto novo, drugačije, neobično, što odstupa od uobičajenog, a naročito kada ugrožava postojeće institucije - onda postaje predmet optužbi . Hamilton, pozivajući se na druge autore, ističe da se na takav način nastoje opravdati metodi kojima se služe porodice preobraćenika kako bi ih izvukli iz pokreta, a koji uključuju kidnapovanje i ''deprogramiranje'' . Takođe, sociološka empirijska istraživanja novih religijskih pokreta uglavnom nisu našla dokaze kojima se potvrđuju optužbe za ispiranje mozga i zavođenje. Kao dokaz neosnovanosti teze o manipulaciji članovima, navodi se činjenica da velika većina ljudi dobrovoljno napušta nove religijske pokrete.
Novi religijski pokreti nisu kontroverzni samo zbog načina prijema novih članova . Za neke od njih se vezuju razne kriminalne aktivnosti, od prevara do ubistava ili navođenja na samoubistva svojih sledbenika. Naročito oni pokreti koji odbacuju svet pod budnom su prismotrom državnih vlasti, medija i javnosti.
Težnja ka objektivnosti zlatno je pravilo naučne delatnosti. U prirodnim naukama ovom idealu mnogo je lakše približiti se nego u društvenim. Postići apsolutnu objektivnost nemoguće je jer to ne znači isključiti samo uticaj vlastitih vrednosti i interesa, već i uticaj ličnog iskustva o pojavi koja se proučava.
Kada je reč o novim religijskim pokretima, linija između nauke i ideologije kao iskrivljenog pogleda na svet - veoma je tanka. Štaviše, ponekad se pod imenom nauke protura ideologija.

Pitanje - za ili protiv novih religijskih pokreta - nije pitanje na koje nauka treba da da odgovor jer je reč o vrednosnom opredeljenju, a argumenata i za i protiv ima na pretek.
U onoj meri u kojoj je nauka pozvana da da odgovor na pitanje - da li nešto spada u patologiju ili ne - opredeljujemo se za kriterijum koji predlaže naš poznati sociolog religije, Dragoljub B. Đorđević: štetno je sve ono što narušava psiho-fizički integritet ličnosti. Opet, generalizacije tipa ''svi novi religijski pokreti su štetni'', ''sve nove religijske pokrete treba zabraniti'' navode na pogrešan put i imaju predznak ideologije, a ne nauke.

ZAKLJUČAK

Problem sekularizacije još uvek je otvoreno pitanje nauke, a popularnost novih religijskih pokreta svakako jeste izazov tezi o sekularizaciji.
Protivnici te teze, antisekularisti, smatraju da religija ostaje centralno obeležje modernog života, da ne nestaje već samo menja svoje oblike. U tim menama tradicionalne religije gube svoja uporišta, a pojavljuju se neke nove.
S druge strane, zagovornici teze o sekularizacija smatraju da novi religijski pokreti, iako snažno utiču na život svojih sledbenika, ostaju na periferiji društva. Relativno neorganizovani i rasparčani, ti pokreti ne predstavljaju snagu društvenog života. Takođe, beleže veliki protok ljudi što je samo još jedna potvrda teze da je religija ništa drugo do roba na tržištu: ''ona se kupuje i troši prema trenutnoj potrebi i ukusu kupca'' .
Entoni Gidens, britanski sociolog, ističe da je sekularizacija adekvatna prevashodno za objašnjenje promena koje su zahvatile tradicionalne religije, a na tom tragu je i Đuro Šušnjić. Prema njemu, paralelno se odvijaju dva procesa: društvo iz dana u dan biva sve više svetovno, a sa druge strane - dolazi do obnove svetog.
Svetovno društvo malo mari za sveto, opada društvena uloga religije tj. njena vlast, moć, uticaj u javnom životu, i to prevashodno crkvenog oblika vere - sve to upućuje na sekularizaciju. Ali, otklon od crkvene religije ne znači i odumiranje religije, njeno nestajanje.
Religija je prisutna i u (post)modernom društvu, ali ne na način koji je važio za tradicionalna društva. Religija se u poslednjih nekoliko decenija iz javne sfere povukla u privatni život pojedinca, postala njegova privatna stvar. Takođe, govoriti o religiji u XXI veku, znači obavezno govoriti u pluralističkom kontekstu: monopol crkvenog oblika vere je nestao. Danas možemo govoriti o narodnoj religiji, osobnoj tj. subjektivnoj veri i jačanju verskog individualizma, denominacijama, sektama, kultovima, novim religijskim pokretima...
Jakov Jukić primećuje još jednu novinu: ''Tko pažljivije prati pisanje o religijskim temama taj jamačno opaža kako se u naše doba u središtu pažnje - posebno sociologa - našla dilema: da li sekularizacija još uvijek napreduje ili je pak u povlačenju. Ta je dilema nehotice zasjenila mnoge druge novosti. Među inim važnu i zanimljivu činjenicu da je na cijelom području traženja svetoga - podjednako u Crkvi i izvan nje - došlo do velike promjene u sadržaju religioznog doživljaja.''  
Rađa se novi tip vernika, a glavna je njegova karakteristika da hoće religiju samo živeti, ovde, sada, odmah. Sa doktrine, što je karakteristika starih sekti, akcenat se premešta na iskustvo. Savremena religioznost je afektivna. Zatim: nesvetovna, nepolitična, necrkvena, individualistička , narcistička , nihilistička Jednom rečju - postmoderna.

LITERATURA

1. Barker, Ajlin, Novi religiozni pokreti: praktičan uvod, Zograf, Niš, 2004.
2. Đorđević, B. Dragoljub, Proroci ’’nove istine’’ - sekte i kultovi, JUNIR, Niš, 1998.
3. Gidens, Entoni, Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003.
4. Hamilton, Malkom, Sociologija religije, Clio, Beograd, 2003.
5. Jukić, Jakov, Budućnost religije, Matica hrvatska, Split, 1991.
6. Sen-Žan-Polen, Kristijana, Kontrakuluta, Clio, Beograd, 1999.
7. Šušnjić, Đuro, Religija II, Čigoja štampa, Beograd, 1998.
8. Zbornik radova Dijalog i dogma, CEIR, Novi Sad, 2002.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi