Brak i razvod u Islamu | SEMINARSKI RAD IZ RELIGIJE

OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ RELIGIJE

Još...

SKLAPANJE BRAKA U ISLAMU

Institucija braka igra veliku i posebnu ulogu među muslimanima, između ostalog i zato što se celibat (tabattul) izričito zabranjuje. Srednjovekovni teolog i istoričar Buhari u svom delu as-Sahih navod sledeću izreku Proroka o braku : “Mladići, ženite se!Onaj ko sklapa bračnu vezu usavršava svoju veru. Bračna veza (nikah) proširuje prijateljstvo sa drugim ljudima.” (Grupa autora,1980:394)

Prema zvaničnoj islamskoj teologiji brak je veza dva različita bića koja su u suštini jedno biće. Allah je stvorio život - muškarca i ženu iz sebe. Cilj braka je uvećanje ljudske vrste, a ljubav je u Kuranu definisana kao “znak božji”.

U predislamska vremena arapska plemena su poznavala razne tipove i oblike braka. Osim trajnog braka s povremenim prepuštanjem žene drugom muškarcu, sve dok ne zatrudni (istibza), poligamna veza grupe muškaraca ( najviše deset) sa jednom ženom i najzad brak muškarca i lake žene, posle rođenja deteta. Bračno muslimansko pravo je odbacilo sve te forme braka i zadržalo samo trajni, a u modifikovanom vidu privremeni ili kratkotrajan (mut’a).
Danas u svim muslimanskim zemljama postoji samo jedan oblik trajnog braka. Kratkotrajan brak postoji u tradicionalno-običajnoj formi u zemljama u kojima postoji znacajan udeo sitskog stanovnistva (Iran,Irak). U delima ortodoksnih teologa posvećuje se velika pažnja argumentima koji ukazuju na to da je Muhamed bio protiv kratkotrajnog braka, čak da ga je i osuđivao.
Kuran striktno određuje s kim se ne sme stupati u brak (rodbinske veze bilo kakvog tipa). U muslimanskom pravu posebno mesto zauzima pitanje brakova sa pripadnicima druge vere. U većini slučajeva ovakvi brakovi se smatraju zabranjenim, ali po mišljenju nekih teologa muslimani mogu stupati u brakove sa pripadnicima tzv. objavljenih religija.
Pre sklapanja braka, i muškarac i žena, moraju razmisliti da li jedno drugom odgovaraju. Muškarac predlaže brak roditeljima, ili starateljima žene. Period nakon izjave mogao bi se nazvati veridbom, a pre svega je potreban roditeljima ili starateljima da se obaveste, posavetuju ili odluče. Za to vreme mladi nemaju prava da se međusobno sreću, osim ukoliko to nije baš neophodno.
Za sklapanje braka u načelu je dovoljno da su budući mladenci zreli, da su svesni svoga čina i da nisu primorani da uđu u brak. Devojka u svim slučajevima mora imati saglasnost oca ili staratelja pri stupanju u brak. Samo udovice ili raspuštenice imaju pravo da same biraju muža.
U muslimanskom pravu nema tačno određenih propisa što se tiče uzrasta onih koji stupaju u brak. Maloletnički brakovi nisu zabranjeni, ali su sve ređi. Sam prorok Muhamed je oženio Ajšu kad je imala svega devet godina.
Bračni čin koji se u Kuranu naziva ugovor (misak) važi samo onda kada muškarac i žena izraze svoje slaganje u prisustvu svedoka. Time brak postaje punovažan. U nekim zemljama par polaže i zakletvu da bi brak bio punovažan.
Prilikom sklapanja braka muškarac treba da poseduje određenu sumu novca za plaćanje takozvanog mehra koji se tumači kao bračni poklon ili miraz. Mehr se isplaćuje ženi prilikom sklapanja braka kako bi ona bila obezbeđena u slučaju razvoda. Visina mehra zavisi od društvenog položaja i imućnosti i isplaćuje se najčešće u novcu, robi ili predmetima od zlata. (Grupa autora, 1980:395)
Islamski brak zahteva posebne uslove da bi bio punovažan. Čin sklapanja braka odvija se u prisustvu što većeg broja ljudi, u pratnji bubnjeva i drugih instrumenata i pesme. Po završetku bračne ceremonije, mladu vode mladoženjinoj kući gde se odvija svadbena svetkovina zvana valima. To je prilika da mladoženja prikaže imućnost kuće na slavlju sa gostima koji obavezno donose poklone.
Islamsko pravo priznaje poligamiju, ali se poliandrija apsolutno zabranjuje. Danas je sve manje poligamnih brakova, a u nekim zemljama (Tunis, Turska) poligamija je zabranjena.
U narodnim verovanjima mnogih muslimanskih društava postoji uvernje da oženjen muškarac dobija blagoslov u zemaljskom životu te da posle smrti odlazi u raj. Ako neženja umre za njega ne postoji put u raj, pa se zato svaki muškarac trudi da ženidbom to izbegne.
Među marokanskim Berberima postoji verovanje da mlada može doneti zlog duha u muževljevu kuću. Ljudi veruju da se zli dusi posebno interesuju za mlađe brakove jer su mladi i neiskusni posebno podložni njihovim uticajima. Zbog toga susedi i ukućani veoma paze na mladu u novoj kući. Ako se u međuvremenu u selu ili naselju dogodi kakva nesreća, smatra se da je mlada rođena pod nesrećnom zvezdom, a ako se dogodi dobro, smatra se da donosi sreću. Postoji i običaj da se tri mlade koje su sklopile brak istog dana ne sreću 40 dana. Ako se ne pridržavaju ovog običaja može doći do nesreće pa čak i razvoda. (Grupa autora, 1980:399)

RAZVOD

Islamsko pravo samo u izuzetnim slučajevima priznaje razvod objašnjavajući to time da je Prorok naglasio da je razvod (talak) mrzak Alahu. Formalno, a i praktično uglavnom je muškarac taj koji traži razvod (žena u malom broju slučajeva može da zatraži razvod, i to radi posredno preko nekog od muškaraca iz svoje familije). Do razvoda dolazi ako su obe strane saglasne, a u izvesnim slučajevima do razvoda dolazi i ako neka od strana u potpunosti ne ispunjava bračne obaveze. Prilikom raskidanja bračne veze uzima se u obzir i neslaganje karaktera, temperamenta i nepostojanje uzajamnog razumevanja.
Tokom islamskog razvoda postoji period čekanja (idda) tokom razvoda. (Grupa autora, 2009:388)
Taj period traje tri meseca da bi se utvrdilo da žena nije trudna. Ako je žena trudna, onda period čekanja traje do rođenja deteta. Period čekanja je potreban da eventualno dodje do pomirenja. Supružnici se mogu dva puta razvoditi i ponovo venčavati dok je treći razvod bio neopoziv sem ako se žena ne uda za drugog muškarca i nakon toga se i od njega razvede.
Na Arabijskom poluostrvu se do danas sačuvao običaj zvani tahlil ili halala (legalizovati stvar) koji se zasniva na tome da muškarac koji se razveo od svoje žene dva puta, a želi da se oženi njom i treći put, moli prijatelja da se oženi njom, a zatim od nje razvede. Taj dogovor se ponekad plaća novcem. Zvanično se to zabranjuje, ali običajno pravo to dopušta. Drugi po ženu nepovoljan običaj je ila koja se zasniva na tome da muž izjavi da mu žena više nije žena, a da se istovremeno ne razvede. Na taj način žena može živeti do kraja života sama a da se ne smatra ni razvedenom ni udatom. (Grupa autora, 1980:400,401)

Sam čin razvoda moze se vršiti pismeno ili usmeno i u oba slučaja isključivo se događa prisustvu svedoka. Broj svedoka i procedura su različiti u zavisnosti u kojoj od zemalja se obavlja razvod.

ZAKLJUČAK

U radu je dat prikaz ovih važnih segmenta muslimanskog religijskog života iz prostog razloga što su to okviri koje možemo razumeti (venčanje je za razliku od nekih religijskih praznika koji mogu biti jedinstveni nešto što postoji i praktikuje se u većini religija sveta). Ovo je neka drugačija strana Islama koju ne viđamo svakodnevno u medijima, niti joj se poklanja posebna pažnja ali je svakako bitna da bi smo razbili predrasude.
Pričanje o običajima vezanim za religije onog „drugačijeg“ može nas navesti na to da poželimo da ih još bliže upoznamo, ili bar uklonimo predrasude koje stoje na putu međusobnog razumevanja i stvaranja odnosa u kome primećujemo sličnosti između nas, ali i poštujemo razlike.

Literatura :

preuzmi seminarski rad u wordu » » »