Kada god neko razmišlja o životu posle smrti, jedna stvar mu odmah pada na pamet - DUHOVI. Mogućnost da nadživimo smrt najbolje bi mogla da se demonstrira pričama gde se spektri ljudi koji su nekada živeli vide nakon što su „preši" na onaj svet. Ako nešto dokazuje da nastavljamo da živimo u nekom obliku, onda je to ova tvrdnja.
Duhovi Naravno, stvari nisu nikada tako jednostavne, postoje tri vrste duhova koje treba da se razmotre. To su aveti u tradicionalnom smislu, ljudi koji su nekada bih živi, a vide se kada su neosporno mrtvi. Potom su „krizni duhovi" - prikazi nekoga ko se nalazi na samrti i još nije mrtav kada se prividja. Ali, najmanje očekivano od svega, postoje „duhovi koji žive" - duhovi koji uprkos težnjama i namerama da se drugačije predstave nisu drugačiji od ostalih fantoma iako je osoba čijem „duhu" se prisustvuje vrlo živa i zdrava.
Postojanje ove dve potonje kategorije suočavanja sa duhom otvara ovu raspravu. Jednom je pretpostavljeno da ako ljudi ne lažu ili ne bivaju očigledno zavedeni tada se pouzdano suočavanje sa duhovima može pripisati samo duhu koji opstaje na svom putu ka zagrobnom životu ih je uhvaćen u jednom svetu Pakla i prebačen na mesto koje večno „posećuje".
Ostale mogućnosti sada se razmatraju i istraživači paranormalnog prihvataju da duhovi mogu da budu „pravi", a da ih ne predstavljaju kao duše mrtvih koje opstaju.

KAKO IZGLEDAJU DUHOVI

Popularan je mit da su duhovi poluprozračna bića, bele siluete koje lete po vazduhu, te ih deca oponašaju stavljajući na sebe bele čaršave. Mada je ovo jedno od tipičnih shvatanja, daleko više duhova opisuje se pomoću njihove trodimenzionalne „stvarnosti". Mnogi svedoci tvrde da je taj spektar koji su vide u početku bio pogrešno smatran nekom običnom osobom ih samo prepoznat kao ono što je predstavljao kada je učinio nešto „natprirodno", kao što je nestajanje ih je kasnije bio poistovećen sa nekim za koga se zna da je umro.
Jedna interesantna priča ove vrste odnosila se na izvesnog H. Vajtinga koji vodi jedan hotel u Vest Kantriju u Americi. Početkom 1981. godine njegova žena je umrla od jedne stomačne bolesti. Tada se u septembru iste godine desilo sledeće. Gospodin Vajting sedeo je zureći u pod dok su mu misli lutale što je, kao što ćemo videti, veoma važno. Iznenada je shvatio da neko stoji ispred njega. Kada je podigao pogled video je da je to njegova pokojna supruga. Njen oblik bio je „savršen" ali je nosila odeću u kojoj je on nije nikada video za njenog života, činila se nekako uznemirenom. Ni manje ni više, obišla je oko njega, stavila ruku na njegovo rame i - poljubila ga u čelo. Osetio je i ruku i njene usne. Sve vreme je ćutala, ali njena „telesnost" počela je da se menja na jedan nesvakidašnji način. On je ovo slikovito opisao:
„Ušla je u jednu veliku matricu koja se sastojala od delova koji su oscilovali. Činilo se da postoje tri veličine. Najmanji delovi postepeno su isčezli, zatim veći i, konačno, oni najveći. Ovo se nije dešavalo brzo, već su samo lagano odstrujali i konačno se prostor ponovo izbistrio. Njena pojava je bila neprovidna, tako da nisam bio u stanju da gledam kroz ijedan njen deo".

VIDJANJE STVARI KOJIH NEMA

U ovakvim slučajevima najčešće tumačenje skeptika je da se duhovi dešavaju na ivici sna. Detaljno istraživanje o kome je pisao Norman Het iz Grupe za istraživanje fenomena iz Redhila i Rejgejta u Sariju, navodi sledeći slučaj. Desilo se to krajem 1986. godine u jednoj staroj viktorijanskoj kući u Rejgejtu. Dvadeset i pet godina žitelji ove kuće proveli su bez trzavica. Jedne noći ženu je iz sna trglo „glasno truckanje" kao u teških farmerskih kola, zatim rezak zvuk kao pri kucanju čaša.
Zvuci nisu imali očigledan uzrok, mada se ne može isključiti ni zvuk klokotanja mleka. Kada su zvuci utihnuli, žena je jasno čula jecanje u uglu spavaće sobe. Otimajući se utisku dali je u pitanju san, ona je morala da se uspravi u krevetu kako bi videla taj deo polumračne sobe. U uglu je sedela jedna „pojava" šesnaestogodišnje devojke odevene u sivu haljinu naboranih rukava i sa staromodnom kapom na glavi. Izgleda da je bila u odeći kuhinjske spremačice i da je bila potpuno telesna. Prikaza je bila tako uverljiva da su se gole divojačke ruke upadljivo isticale. Lice joj je bilo skrušeno kao da je upravo bila strogo ukorena i oterana.
Zanimljivo, u poređenju sa većinom drugih sučajeva, ovaj svedok nije osetio strah, kao da je ova normalna reakcija bila potisnuta. Umesto straha osetila je sažaljenje i želju da pomogne toj utučenoj osobi. Začudo, opet kao i u mnogim slučajevima, žena nije doživela ovu devojku kao uljeza, već je instinktivno osetila da je ona duh. Pojava je nestala kada je primetila svedoka tako što se pod uglom od četrdeset i pet stepeni podigla i zatim „utopila" u zid i tavanicu. Ne sumnjivo, kuća je bila velika i moguće je da je u početku imala poslugu, ali zašto bi takav duh bio „uhvaćen" ovde? Norman Het rekao je da je zainteresovan za primenu teorije prikazivanja u snu na ovaj slučaj kao moguće rešenje.
Da li je to samo iluzija? U slučaju kuhinjske spremačice u kući Rejgejt, Normana Heta zaintrigirala je stara slika jedne žene u staromodnoj haljini koja se nalazila skoro na istom mestu gde je „duh" sedeo. Mada nije bio ubedjen da se radi o duhu, pitao se nije li slika izazvala optičku varku.
Sa sigurnošću znamo da postoji jedan broj slučajeva gde su iskreni svedoci prijavljivali da su snimili „vilenjake" u krošnji drveta. Ispitivanja su pokazala da je splet senki podsećao na mala strana bića. Izgleda da ljudska mašta i želja da se uoči red u haosu u podsvesti onog ko zapaža rezultira preobražavanjem ovozemaljskih draži u mnogo egzotičnije utiske. U stvari, samim ovim procesom, svi mi vidimo neke oblike u oblacima, posebno kada nam misli lutaju. Ovo je nešto što se dogadja u domenu paranormalnog direktno preko raznih vrsta fenomena.

PRED SMRT

Tradicionalan pogled na priče o duhovima je da oni predstavlaju duše mrtvih, nekako uhvaćenih u našem svetu, kao što je objašnjeno na početku. Medjutim, duhovi se takodje mogu pojaviti u vreme kada smrt još nije nastupila. U jednom slučaju u Volziju na Viralu, 1970. čovek i žena upravo su legli u krevet i ugasili svetlo kada su oboje videli „lebdenje neke glave, tela, bez lica kraj njihovih uzglavlja". Žena je vrisnula, ali njen muž ju je umirio govoreći joj da i on isto vidi. Čim su upalili svetlo prikaza je nestala. Ovaj slučaj desio se u ponedeljak uveče. Tog utorka žena je usnila da je njena baka umrla. Ona je to primila samo kao san, ali u sredu raznosač pošte uručio im je pismo koje je javilo da je njena baka zaista preminula - u isto vreme kada su primetili duha, kako se kasnije ispostavilo. Većina ljudi koji veruju u zagrobni život rekla bi da se radi o „kriznom duhu" koji pokazuje pokušaj bakinog duha da se pozdravi sa svojom unukom. Da li je to baš tako neposredno? Poznati medijum Rozalind Hejvud ispričala je jednu fascinantnu priču o tome kako je 1918. boravilana Egejskom moru dok je njen ljubavnik tada bio u Parizu. Jedne noći videla ga je kako se pojavio, u prirodnoj veličini u njenom šatoru, tačno u istom trenutku kada ju je on „video" u svojoj sobi. Nijedno nije ni pomišljalo sa se radi o duhu, u prvi mah verujući da je osoba doputovala da bude sa svojim partnerom. Kada su shvatih da se ne radi o tome, oboje su se pitali da im se nije prividalo zbog silne želje da se ponovo vide što pre. Ipak, kako i zašto su delili takvo „prividjenje" u jednom posebnom momentu empatije?
Cini se da jedna emocionalna veza ima veliki značaj za ovakve slučajeve i možda predstavlja i glavni uslov da bi se duh poajvljivao. Ako je duh neznanac, nepoznata voljena osoba, da li onaj koji oseća treba da se „ubaci" na talasnu dužinu emocija nekog stvarnog objektivnog bića?
Ako postoji neki mehanizam u našoj podsvesti koji je kadar da otkrije neki psihički „signal" od nekoga drugoga, i mora da prodje kroz svesni um koji je budan, kako bi se to onda ostvarilo? Da li to znači da duhovi predstavljaju samo ekstremne oblike živog prividjenja - „poruke" uzete iz podsvesti i pretvorene u vidljive forme u trenutku kada je potreban jedan brzi „trzaj" da se probudimo? S druge strane, krizni duhovi mogu pokazati da smo zaista sposobni da napuštamo svoja tela i prelazimo ogromne daljine.

POSLEDNJE ZBOGOM

Šila Mendoza je glavna sestra na odeljenju za intenzivnu negu u jednoj velikoj bolnici u Teksasu. Posmatrala je mnoge ljude kako umiru i priznaje da je prilično ogrubela na takve stvari. Medjutim, nije bila spremna jedne večeri 1982. godine kada se desio najizuzetniji dogadjaj kome je ikada prisustvovala.
Šila je radila u noćnoj smeni, posebno obraćajuči pažnju na jednog čoveka koji je bio u bolnici već nekoliko dana. Iako pod bunom pažnjom i negom, nije se smatralo da je bio u bilo kakvoj opasnosti niti da je ozbiljno oboleo. Oko osam sati uveče počeo je da govori veoma suvislo o jednoj voljenoj osobi koju je jako želeo da vidi. Šila nije mogla da kaže o kojoj se osobi radilo, ali bilo je očigledno da je nije video mnoge godine i nije očekivao da se to još zadugo desi.
Čovek je potom iz mrmljanja utonuo u nemiran san. Oko pala deset ponovo je počeo da mrmlja o ovoj osobi, a njegove vitalne funkcije počele su da padaju. Bojeći se najgoreg, doveli su još medicinskog osoblja; ali čovek je pao u komu. Onda je zapao u stanje obamrlosti kako to izgleda kod nekih ljudi koji su vrlo blizu kraja. Pogledao je u stranu zureći u prazan prostor. Kako je vreme proticalo postalo je jasno da on gleda nekoga u sobi samo njemu vidljivom. Odjednom mu se lice ozarilo kao svetionik. Gledao je i smešio se na ono što se jasno moglo prepoznati kao dugo odsutni prijatelj, očima punih ljubavi i nežnosti, da je prisutnima bilo teško da se suzdrže od suza. Šila kaže:
„Nije bila greška. Neko je došao da mu konačno pokaže put".
Nekoliko minuta kasnije čovek je umro, sa izrazom sreće i mira na licu. Od tada Šila gleda na završetak života svojih pacijenata sa više pažnje i ponosa. Kao i mnogi drugi koji brinu o neizlečivo obolelim, bila je svedok onog dragocenog trenutaka kada se život oslobadja okova usahlog i ruiniranog tela i odlazi ko zna kuda. Bez obzira da li smrt znači odlazak ih prelazak, glavna sestra Mendoza videla je na iskustvu ovoga čoveka da smrt ne predstavlja zastrašujući ili žalostan dogadjaj, nego izuzetno putovanje koje se dogadja sa puno smirenosti i skoro zarazne radosti.

DUHOVI KOJI PREDSKAZUJU

Nije teško prihvatiti da duhove možemo objašnjavati ovozemaljskim pojmovima u nekim prilikama, posebno ako svedok samo vidi jednu neobičnu figuru u zamračenoj sobi kada se pojavljuje u jednom promenjenom stanju svesti obično u stanju sna ili dremljivosti. Malo teže je prihvatiti situacije kada duh očigledno poseduje znanje kome svedok nije imao nikakvog logičnog pristupa. Ovo se ilustruje jednim stvarno uvrnutim slučajem koji se desio u Folkstounu u grofoviji Kent 1964. godine. Gospodin Milton i još jedan maloletnik stupili su u trgovačku mornaricu u isto vreme. Dok je njegov prijatelj ostao na brodu, Milcon je otišao kući na odsustvo.
Jedne noći, dok je sedio u poljskom toaletu od cigle na samo jard od kuće, odjednom ga je zaslepio blesak svetlosti i pojava figure Zulu ratnika u punoj ratničkoj odori! Prestravljeni mornar pobegao je u kuću gde ga je dočekala majka koja ga je optužila da je pijan, što za mornare nije ni čudo. Medutim, kasnije kada je otišao na spavanje, blesak se vratio i ratnik se ponovo pojavio." Gospodin Milcon je prestravljeno kriknuo i pitao fantomsku pojavu šta hoće od njega i odmah upalio svetlo. U sobi nije bilo ničega.
Nekoliko dana kasnije stiglo je pismo u kome je Milcon saznao da je njegov prijatelj poginuo kada je pao sa palube broda u more blizu obala Afrike. Pitanje koje se ovde postavlja je sledeće: šta je tačno predstavljala pojava ovog duha? Možemo da pretpostavimo da je duh Zulu ratnika došao da upozori Miltona na moguću tragediju ili da je ona možda već u toku. Ili da to postavimo na malo posredniji način - da je Milton zamislio sliku svog prijatelja koji se davio blizu afričke obale i u svojoj svesti je povezao sa nečim što je jasno u vezi sa ovim kontinentom.
Naravno, skeptički prilaz je da se radi o prividjenju čiji oblik ne stoji u vezi sa smrću mladića. Bilo da se radi o slučajnosti ili kasnijem oblikovanju sećanja na nesvestan i nehotičan način, to pojavu „duha" čini važnijom.

DUHOVI KOJI ŽIVE

Teorije koje pokušavaju da objasne pojave sablasti kao projekcije svesti izgleda da su zaista potrebne prilikom razjašnjavanja zamršenijih slučajeva. Na primer, Leonard Tuhil seća se fascinantnog iskustva koje je doživeo 1976. godine. Sa jednom prijateljicom pokušavao je da razgovara o poslu, ali je jasno uviđao daje ona rastrojena. Upoznao ju je na plesu, uputio kompliment za plavu haljinu koju je nosila, ali je primetio:
„Izgledala je neobično kao da se samo fizički nalazi ovde, a njena duša miljama daleko".
Sledećeg dana dok je prolazio pored mesta gde je radila, Leonarda je proželo snažno osećanje -"kao da je bio u dodiru sa večnošću". Potisnuvši ovaj osećaj, vratio se kući, ali umesto da udje ostao je pred vratima razmišljajući i gledajući u nebo. Ponovo je bio u tom stanju dremljivosti koje je, čini se, od fundamentalnog značaja za izvesna paranormalna iskustva. Tada se desilo.
„Spustio sam pogled i na moje zaprepašćenje, pojavila se poluprovidna prilika ove žene koje je išla stazom pored moje kuće. Odmah mi je bilo jasno da gledam u duha, mada nikada u životu tako nešto msam video. Sa sigurnošću sam je prepoznao. Jasno sam video haljinu koju je juče nosila, ali zapravo to nije mogla biti ona ne samo zato što nije znala gde živim, već i stoga što sam kroz nju mogao da vidim ostale kuće."
Leonard je osetio jezu, ali ne i strah, bio je zabrinut zbog njenog stanja jer je video kako je jednostavno nestala. Dva dana kasnije, oko ponoći, baš kada je razgledao neki časopis na čijoj naslovnoj strani se nalazilo lice jedne žene, slika je iznenada poprimila „izlomljenu" formu u Pikasovom stilu. Podigao je pogled, zatim ga spustio, ali je slika i dalje bila ista. Uveravao je sebe da je to samo privid ali bezuspešno. Sutradan je pozvao jednog zajedničkog prijatelja i saznao da je žena imala jedan težak nervni slom tokom koga je počela da prima mentalne poruke. To se desilo upravo onoga dana kada je video njenog duha, a odvedena je u bolnicu u ono vreme kada je časopis objavio ovaj događaj. Žena nije umrla, već se zaista oporavila.
„Duh koji živi" u ovom slučaju možda je predstavljao jedno telepatsko zamišljanje koje je Leonard imao kada je otkrio njeno stanje ili je pod pritiskom izašla iz svoga tela.

POJAVA DUHA U SPAVAĆOJ SOBI

Izgleda da se većina susreta sa duhovima dešava u stanju promenjene svesti, najčešće kada se neko nalazi u stanju pospanosti. Pošto se ovo obično dogadja u spavaćoj sobi, duhove koji dolaze u pohode nazvaćemo „posetiocima spavaćih soba". U ovakvim stanjima naša čula se normalno opuštaju iz prethodnog stanja napetosti. Ovo može da omogući posetiocima da se prikazuju našim čulima ili to možda znači da se radi samo o subjektivnom doživljaju. To se odnosilo i na one slučajeve kada je više osoba prisustvovalo ovom fenomenu.
Često se dešavalo da se čovek probudi i ugleda figuru kako stoji pored kreveta. Uprkos činjenici da se on ili ona nalaze u gustom mraku, u stanju su da detaljno opišu kako izgleda duh. Čest je slučaj da osoba ne može da probudi svog usnulog partnera dok se sve to dogadja. Evo tipičnog iskustva sa sobnim posetiocem.

DA LI JE TO DUHOVNO ISCELENJE?

Tomi Stil je poznati pevač, plesač i glumac, nadaren i omiljen kod dece već nekoliko decenija. Pre mnogo vremena on je doživeo jedno iskustvo koje zbunjuje sve one koji se u ovo razumeju. U petnaestoj godini Tomi je pobegao na more i stupio u trgovačku mornaricu. Medjutim, nije dugo služio na brodu. Toliko se razboleo da su morali odmah da ga prebace avionom u Englesku. U bolnici u Londonu utvrdili su da boluje od meningitisa kičmene moždine. Izgledalo je da neće još dugo moći da živi i pozvali su njegovu porodicu da bude uz njegovu postelju.
Pred zoru, oduzet od struka nadole, još se borio za život. Doktori su predložili da ga ostave samog. Navukli su zavese oko njegovog kreveta i dopustili mu da se na miru odmara. Dok je ležao u polusvesnom stanju mladić je čuo odjek glasnog smeha nekog dečaka. Jedna svetla lopta doletela je preko zavesa i spustila se na njegov čaršav van domašaja ruke. Dete u Tomiju, ne želeći da se odrekne svoje igračke, skupilo je svu energiju i pružilo ruku da je ščepa i ponovo baci preko zavesa. Za nekoliko trenutaka lopta se sama prebacila preko zastora i opet vratila, ali još dalje, van dohvata njegove ruke. Potpuno izmoren sa glavom na jastucima, učinio je još jedan napor da dohvati lopticu i baci je preko zavese. Odmah zatim sve se ponovilo, u stvari, dešavalo se to nekoliko puta tokom jednog sata, a možda i duže. Svaki put bilo je potrebna velika snaga volje i energija da se loptica dobaci nevidljivom detetu. Tomiju je uvek to polazilo za rukom, skoro da toga nije bio svestan, ipak je osetio kako mu se vraća snaga i kako se sve bolje oseća. Sada je mogao da pokreće svoje noge.
Medicnsko osoblje i Tomijeva porodica bili su zaprepašćeni: groznica se povlačila, a paraliza je slabila. Oporavljao se i osećao se sve bolje. Pošto su doktori pokušavali da shvate skoro čudesno izlečenje, Tomi je objasnio da treba zahvaliti dečaku koji mu je pravio društvo u sobi - da mu nije stalno dobacivao lopticu na krevet nikada ne bi smogao snage da se pokrene i to mu je spaslo život.
„Koji mladić?", pitali su ga.
Zavese su sklonjene i, naravno, dečaka nije bilo u sobi, niti se ikada tamo nalazio. Zbunjen, Tomi je opisao lopticu. Oči njegovih roditelja odavale su iznenadno prisećanje.
„Zar se ne sećaš", pitali su ga.
Loptica je bila ista kao ona koju je Tomi dao svom mladjem bratu Rodniju kao božićni poklon. Dečaku se ona svidela, ali to je bio i poslednji Tomijev poklon bratu. Kasnije je Rodni tragično izgubio život kada je imao samo tri godine. Sta se ovde dogodilo?
Da li je Tomijeva podsvest prizvala prikazanje da bi mu ono dalo volju da se izbori do potpunog oporavka? Ovo je jedan od mogućih pravilnih tumačenja ove priče. Naravno, druga mogućnost je da je Rodnijev duh uzvraćao bratovljevu ljubav jednim dragocenim poklonom - zdravljem.

NEVINO DETE

Porodicu Nila Andersona snašla je nesreća 1972. kadaje njegova petogodišnja sestra umrla od iznenadne bolesti. Svi su bih utučeni zbog gubitka jednog mladog nevinog života, pritom je lokalni sveštenik zbog verskih nesuglasica sa porodicom odbio da izvrši ceremoniju sahrane koja je trebalo da se obavi u Bedfordširu. Ovo je čak i produbilo razdor u porodici koji se nije stišao tokom sledećih deset godna. Godne 1982. umrla je Nilova baka po ocu.
Zbog toga što nikada mje mogao da oprosti njenom mužu koji je u svadji iskoristio detetovu smrt, odbio je da ide na sahranu, ali se posle kajao. Nekoliko večeri kasnije, još osećajući krivicu, Nil se probudio iz dubokog sna i video prikazu svoje bake. Izgledala je zdravo i dobro i smešila mu se. Rekla mu je da ima razumevanja za njegove postupke i da mu prašta, te ne treba da brine o ovom incidentu. Nimalo ne čudi što je Nil ubedjivao sam sebe da je to samo san koji je ušao u njegovu svest da bi odagnao njegovo osećanje krivice. Medjutim, ovo je izgledalo mnogo stvarnije i životnije od bilo kakvog drugog sna i potpuno ga je rasteretilo briga zbog incidenta.
Ipak, još je ostala sumnja da je sve to bio samo rezultat njegove preterane mašte. Tada mu je majka otkrila nešto što mu nikada do tada nije rekla. Godine 1972, samo nekoliko nedelja pošto je njegova sestra umrla, Nilov brat je došao kući iz škole sa jednom ozbiljnom tvrdnjom. Rekao je da je video „Trišu".
Kada su ga pitali da objasni na koju Trišu misli, odgovorio je: „Našu Trišu."
Igrali su se neko vreme. Njegova majka je s nevericom buljila u dečaka nemoćna da shvati šta je dečak govorio, ali bilo je očigledno da za ovog šestogodišnjaka igranje sa vlastitom sestrom nije predstavljalo ništa posebno. Znao je da mu je sestra „otišla" na „nebo", ali verovatno nije uspeo da shvati da ovo znači da je više nikada ne može videti.
Stvar je raspravljena sa lokalnim sveštenikom. On je potvrdio očiglednu iskrenost dečaka i savetujući roditeljima da to prihvate, jer niko ne može dokazati da se to nije dogodilo. Dvadesetak godina kasnije, Nilov sada odrasli brat još uporno tvrdi da ga je posetila njihova sestra odmah posle smrti.

HIPNAGOSKO PRIKAZANJE - PRIKAZIVANJE DUHA U STANJU DREMLJIVOSTI

Postoji jedna faza kroz koju svi prolazimo kada tonemo u san i kada se budimo. Tokom ove faze mogu da se dožive razni oblici prikazanja koji ne čine deo bilo kakvog sna, ali imaju slab uticaj te brzo padaju u zaborav kada se vrati puna svest. Prikazanje može da izgleda kao rasplinuta figura i, prema jednom istraživanju psihologa, oko pet posto stanovništva opisuje ga veoma realistično. Ovakve faze označavaju se kao „hipnagoška" padanje u san i „hipnopompska" prikazanja budjenja. Um niti spava niti je budan, nego se odmara u neutralnom stanju. Neki istraživači sna misle da um može da dopusti nagomilavanje prikazanja duboko u podsvesti i da ga tada prenese u spavaću sobu gde se pojavljuje na veoma živopisan način. Tada nam se može učiniti da se stvara neko „biće".
Hipnagoško prikazanje - ovaj termin primenjuje se na obe vrste stanja - je više od halucinacije. Takodje se razlikuje od snova tokom spavanja. Prikazanje se nikada ne deli sa drugima u istoj sobi. Istraživač gda F. E. Lining dala je tabelarni prikaz nalaza iz 1925. godine. Skoro dve trećine ispitanih percipijenata nije znalo šta je to hipnagoško prikazanje u stanju dremeža. Svaki svedok je naglasio životnost prikazanja.
Mnoga prikazanja odnosila su se na figure, prirodne pejzaže i izazvana osećanja. Mnogi percipijenti nisu imali kontrolu nad prikazanjem, mada je mali postotak izjavio obrnuto, i to pod uticajem manipulacija lucidnih sanjalica.

LUCIDAN SAN ILI SAN KOJI ŽIVI

Jedna tinejdžerka ispričala je fascinantno iskustvo istraživačima parapsiholoških laboratorija u Oksfordu. Sanjala je da se probudila i otišla u školu jednoga jutra. Pošto je događaj jednostavan, bila je potpuno sigurna da je stvaran. Medjutim, „čulo" se glasno lupanje na krovu školskog autobusa koje ju je odjednom „probudilo". Videla je da se nalazi opet u krevetu kod kuće. Umirena time, devojka je ustala i ponovila uobičajeni postupak spremanja za školu, konačno doputovala do nje i stigla do školskog dvorišta. Tada je neko bacio knjigu na nju onako iz šale. Udarac ju je iznenada vratio nazad u krevet i ponovo se budila! Ovakva iskustva nazivaju se „lažnim budenjima", i približno 35 odsto stanovništva prijavljuje da ih je imalo u nekoliko navrata.
U stvari, ona čine uobičajene forme koje se nazivaju lucidnim snovima koje je u svom najčistijem obliku prijavilo samo deset posto ljudi, žene malo više nego muškarci. U lucidnom snu tok dogadjanja je tako živ i realističan tako da ga osoba shvata kao stvarnost. Obično mirisi i taktilni utisci i sva normalna čulna iskustva idu uz ovu vrstu sna, što ga čini još uverljivijim. Ipak, na momente sanjalac oseća da se radi o nekom snu i u takvom stanju biva šokiran budjenjem. Međutim, ako se osoba odmah ne probudi, lucidni san se normalno nastavlja i sanjalac se nalazi bukvalno izgubljen u slikovitom svetu sna. Mogu da kontrolišu dogadjanja i da se učine da lete.
To zaista liči na igranje glavne uloge u nekom filmu po vlastitom scenariju uz mnoštvo specijalnih efekata. Živopisna stvarnost ostaje kao glavna osobina kada se prolazi kroz ovakva iskustva. Ovo da granica izmedju snova i budjenja biva oštra manje nego što se nekada zamišljalo, moglo bi da predstavlja ključ rešenja misterije iskustava sa posetiocima u sobi. Medjutim, može li to uvek da bude tako? Mogu da se nadju slučajevi gde se, bez obzira na stanje svesti te osobe, informacija prenosila iskustvom koje je postojalo van bilo kog očiglednog sredstva komunikacije. Tada se dešava nešto očigledno natprirodno.

Lucidan san o vraćanje kući

Jedno upečatljivo iskustvo Dženi Rendls upućuje da duhovi ne predstavljaju uvek mrtve ljude. Dogodilo se to jednog zimskog jutra 1978. kada je njen prijatelj morao rano da krene od Irlama u Lankaširu do Čestera gde je radio. Putevi su bili opasni za vožnju motorom i pošto ga je Dženi ispratila, bila je vidno zabrinuta. Nakon njegovog odlaska Dženi je sela na naslanjaču pored kamina. Malo zatim uznemirio ju je neki zvuk. Prenuvši se iz misli shvatila je da se njen prijatelj vratio. Da li je poslušao njena upozorenja da je opasno ići na dugu vožnju motorom po poledici? Da li je nešto zaboravio i onda se po to vratio? Pre nego što je stigla da to ispita, Dženi je shvatila da je on već otišao. Pogledala je okolo, ali njega više nije bilo. U stvari, nikada ga nije ni bilo. Kako se kasnije utvrdilo, on je otišao pravo na posao bez vraćanja i Dženino iskustvo nije bilo ništa drugo nego jedna veoma živopisna halucinacija koja je ipak bila veoma stvarna. Toliko je bila ubedljiva da je zaista mislila da se on vratio kući.
U stvarnosti ona mora da je malo zadremala u toploj sobi i sa strahom za ishod njegovog putovanja u svojoj svesti, imala je prividjenje jedne stvari koju je najviše želela -njegov bezbedan povratak. Proučavanja lucidnih snova pokazala su da se OUT odigravaju u jednoj sredini koja je toliko slična onoj u stvarnom svetu da osoba za njih poveruje da se dogadjaju u momentu budjenja. Kada ih nešto u snu podseti da to nije stvarno oni se bude prestrašeni iskustvom koje su u tom snu upravo preživeh ili nastavljaju sa snom svesni da zaista spavaju. U takvom stanju sposobni su da kontrolišu šta se dešava u tih nekohko minuta lucidnosti. Oni koji su imali takve snove kažu da su čarobni i nezaboravni. Naravno kada taj lucidni san reprodukuje stvarno okruženje tada dodaje i neke prizore poput povratka prijatelja, kao u Dženinom iskustvu, ali ne pruža nikakav dokaz da ceo dogadjaj predstavlja jedan san i svedok možda nikako neće prihvatiti ovu činjenicu. Dženi se probudila ubedena da se povratak stvarno desio i još malo se ubedivala da se on nije desio kada je kasnije mogla o tome da pita svog prijatelja. Ali šta bi se desilo da je Dženi videla svoju pokojnu baku kako ulazi u sobu ili nešto jednako neverovatno kao što su jedan andjeo ili strano biće? Tada ne bi postojala nikakva mogućnost da ih o tome ispita kasnije i tako dokaže da se ta poseta koju su joj učinili, u stvari, nikada stvarno nije ni dogodila.
Nekakav susret sa andjelom bi se mogao prihvatiti kao paranormalan događaj, zbog toga što bi se, kako to Dženi može da potvrdi, činio suviše stvarnim da bi mogao da se uzme kao „običan" san. Povratak prijatelja za nju je bio stvaran baš kao što bi bio svaki drugi stvarni povratak. Neko bi isto pretpostavio u slučaju posete duha pokojne bake. Ovakvi slučajevi gone nas da se pitamo koliko su česta stvarno prividjenja duhova onoj osobi koja ih vidja, više nego da li su stvarna u bilo kom objektivnom smislu.

Rastanak

Gospoda Dejvis živela je na velškoj obali blizu letovališta Ril i Lendudno. Te noći 6. avgusta 1982. probudio ju je prodoran vrisak koji je ličio na zapomaganje malog deteta. Pošto ju je ova larma potpuno rasanila, vrata spavaće sobe su se s treskom otvorila. Vetar ih nije mogao tako otvoriti, uporno je tvrdila, a njena mačka nije posedovala toliku snagu. Gospodja Dejvis ustala je iz kreveta, ali sada je sve bilo tiho. Zidni sat pokazivao je 00:50 sati po ponoći. Njen muž je i dalje spavao. Potiskujući ovaj dogadjaj, ponovo je legla u krevet. U šest sati zazvonio je telefon.
Primanje telefonskih poziva u ovo doba nosi sa sobom lako uzbudjenje: dobra vest može da sačeka, dok to ne važi za loše vesti. Gdja Dejvis sledila je svoga muža niz stepenice i posmatrala kako odgovara na telefon. Bio je to poziv iz lokalnog seoskog kampa gde je on radio kao čuvar.
„Oh, bože, ne!", čula ga je kako uzvikuje.
Spustio slušalicu i rekao: „Izbio je strašan požar."
Sat kasnije njen muž se vratio iz kampa u stanju dubokog šoka. Šator jedne od porodica koje su tamo stanovale bio je tokom noći zahvaćen požarom, a dvoje male dece je izgorelo u plamenu. Sto je još gore, radilo se o ljudima koje su poznavali - porodici koja je posećivala grad svake godine, sa kojom se bračni par sprijateljio. Kako je ta vest polako počela da dopire do svesti i užasno osećanje praznine koje uz takav gubitak postepeno raste, gospodji Dejvis palo je na pamet nekoliko stvari. Jasno je čula vrisak malog deteta u svojoj sobi pre samo nekoliko sati. Nikoga nije bilo u kući da izazove takvu larmu.
Bilo je, takodje, neobično da su se vrata uz tresak otvorila usred noći. Kako se to desilo? Odmah pored vrata nalazila se jedna slika na stolu. Bila je to fotografija gospodina Dejvisa koju je snimio otac u požaru postradale dece.
„Kada je izbio požar?", pitala je gospodja Dejvis.
Njen muž mogao je da proveri. Bilo je to u 00:50 sati, tačno kada je krik proparao noćnu tišinu i kada su se vrata s treskom otvorila. Kao da su deca u momentu rastanka uputila poslednji poziv svojim prijateljima - možda preko fotografije koju je snimio njihov otac. Čak i kada bismo pokušali da damo racionalno objašnjenje i kažemo da je gospodja Dejvis imala samo jedan lucidan san ili je iskusila neki oblik hipnagoškog prikazanja, svejedno se ne može odgonetnuti ovako visok stepen „slučajnosti".

LITERATURA

- “Život posle smrti” - Džoni Rendels i Piter Haf

- “Parapsihologija” - Bart Huges

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi