Reinkarnacija Ima dece koja tvrde da su već bila ovde. Spominju niz pojedinosti iz svojih predhodnih života, i uz to često opisuju način na koji su umrla. Naravno, mala deca svašta pričaju, i zato nam se može dogoditi da olako zaključimo kako oni naprosto, po svom običaju, izmišljaju. Nego, šta se događa kada, u nekim slučajevima, ljudi to ipak ozbiljno shvate i pokusaju otkriti je li se ono što dete opisuje zaista i dogodilo? I, šta biva kada ti ljudi odu na ona mesta koja su deca spomenula, i otkriju kako je sve sto su rekla o prošlim događajima zaista tačno? Šta onda zaključiti?

Slučaj Kemala Atasoya

Šestogodišnjak iz Turske, Kemal Atasoy je bio potpuno uveren u ono što govori kada je doktoru Jurgenu Keilu, psihologu iz Australije, potanko opisivao detalje iz svog prethodnog života.
Dečak se sa doktorom sastajao u vlastitom domu, udobnoj kući smeštenoj u okruženju bogatije srednje klase, a sa njima su bili i prevodilac dr. Keila i Kemalovi roditelji, obrazovan bračni par kojem je dečakova govorljivost u opisivanju vlastitih iskustava ponekad izgledala zabavno. Pričao je kako je pre živeo u osamsto kilometara udaljenom Istambulu. Tvrdio je kako se prezivao Karakas, da je bio jedan od bogatih armenskih hrišćana, i živeo u prostranoj trosptratnici. Ta se kuća nalazila, rekao je, pored kuće žene pod imenom Aysegul, u Turskoj vrlo poznate osobe, koja je napustila zemlju zbog problema sa zakonom. Kemal se osećao da je njegova kuća bila na vodi, na mestu gde su vezivali čamce, i da se iza nje nalazila jedna crkva. Rekao je da su mu i žena i deca nosila grčka imena. Takođe je spomenuo kako je često uz sebe imao veliku kožnu torbu i da je u spomenutoj kući živeo samo jedan deo godine.
U vreme kada je upoznao doktora Keila, 1997. godine, još niko nije znao koliko je Kemalova priča tačna. Njegovi roditelji nisu poznavali nikoga u Istambulu. Ni Kemal, niti njegova majka nisu nikad bili tamo, dok je Kemalov otac tek dvaput, nekim poslom, boravio u tom gradu. Osim toga, niko od porodice nije poznavao nikog iz Armenije. Njegovi roditelji bili su alevi muslimani, pripadnici družine koja veruje u reinkarnaciju, ali oni očigledno nisu pridavali veću pažnju Kemalovim tvrdnjama koje je iznosio od malena, već kao dvogodišnjak.
Doktor Keil je odlučio ispitati koliko se Kemalove tvrdnje podudaraju sa životom osoba koje su zaista postojale. Rezultati istraživanja doktora Keila pokazuju da Kemal ni u kom slučaju nije mogao saznati pojedinosti iz života dotičnog čoveka.
Nakon što su doktor Keil i njegov prevodilac stigli u Istambul, pronašli su kuću Aysegul, žene čijeg se imena Kemal sećao. Pored te kuće nalazila se prazna, impresivna zgrada na tri sprata čiji se izgled u potpunosti poklapao sa Kemalovim opisom - bila je blizu vode, na mestu gde su vezivali čamce, sa crkvom u pozadini. Doktor Keil je uz poteškoće pronašao dokaz da je osoba koju je Kemal opisao nekada živela na tom mestu. U tom delu Istambula tada nije bilo Armenaca, i doktor Keil nije mogao pronaći čoveka koji bi se sećao da je bilo koji Armenac ikada živeo na tom mestu. Kad se nakon godinu dana vratio u Istambul, razgovarao je sa službenicima armenske crkve, koji su mu ponovili kako, prema njihovim saznanjima, u toj kući nikada nije živeo ni jedan Armenac. U postojećim crkvenim zapisima nije mogao naći potvrdu te činjenice, no, zna se da je mnoštvo njihovih knjiga stradalo u požaru. Doktor Keil je razgovarao sa nekim starijim susedom koji je rekao kako pouzdano zna da je jedan Armenac živeo tamo davno pre, i kako su crkveni službenici jednostavno suviše mladi da bi se toga sećali.
Kad je u rukama imao ovaj dokaz, doktor Keil je nastavio potragu za željenim podatkom. Iduće je godine krenuo na svoje treće putovanje u isti kraj i razgovarao sa uvaženim mesnim istoričarem. U toku razgovora, doktor Keil se trudio da ne utiče na odgovore svog sagovornika i da mu ništa ne sugeriše. Istoričar je ispričao priču koja se zapanjujuće poklapa sa onom što je Kemal rekao. Ispričao mu je kako je, nekad, u toj kući živeo jedan bogati armenski hrišćanin. On je bio jedini Armenac u tom području grada, i njegovo prezime bilo je Karakas. Žena mu je bila Grkinja pravoslavne veroispovesti, i njena porodica nije odobravala njihov brak. Par je imao troje dece, ali istoričar nije znao reći kako su se zvala. Takođe je spomenuo da je ostatak porodice Karakas živeo u drugom delu Istambula, da su se bavili izradom predmeta od kože, i da je pokojnik o kome je reč često nosio veliku kožnu torbu. Rekao je i da je taj čovek živeo u spomenutoj kući samo tokom letnjih meseci. Umro je 1940. ili 1941. godine.
Premda doktor Keil nije imao mogućnosti proveriti Kemalovu tvrdnju da su imena žene i dece grčka, ipak je uspeo saznati da žena potiče iz grčke porodice. Ispostavilo se da je ime koje je Kemal naveo ustvari armenski pojam koji znači ,,dobar čovek''.
Doktor Keil nije mogao naći dokaz da su ljudi Karakasa zvali tim imenom, ali ga je zaprepastila činjenica da, iako niko oko njega nije mogao znati taj izraz, Kemal ipak spomenuo ime koje je verovatno vrlo dobro opisivalo gospodina Karakasa.
Kako je taj mališan, koji je živeo osamsto kilometara dalje, mogao znati toliko puno o čoveku koji je umro u Istambulu pedeset godina pre dečakovog rođenja. Malo je verovatno da je od nekog mogao čuti o čoveku do čijih je podataka doktor Keil tako teško dolazio. Kako bismo to mogli objasniti? Kemal je imao vrlo jednostavan odgovor na to pitanje: izjavio je kako je on lično, u svom prošlom životu bio taj čovek.
Kemal nije usamljen u svojim izjavama. Deca širom sveta opisuju sećanja na svoje prošle živote. Naučnici proveravaju slične izveštaje već više od četrdeset godina. Dosijei Odeljenja za istraživanje ličnosti sa Univerziteta Virginia sadrže preko 2500 takvih slučajeva. Neka deca govore kako su pokojni članovi svoje porodice, dok druga opisuju svoj predhodni život proveden u telima stranaca. Često se događa da se sasvim malo dete počne prisećati svog predhodnog života. Dete insistira na tome i često zahteva da ga odvedu drugoj porodici na neko drugo mesto. Kada dete navede dovoljno pojedinosti o tom drugom mestu, porodica često zna krenuti tamo kako bi proverila da li se poklapaju detetove tvrdnje sa stvarnim činjenicama o životu osobe koja je nedavno preminula.

Jesu li Kemalova sećanja, kao i sećanja 2500 dece, ono što oni veruju da jesu - iskustva koja su stekli prošlim životima? To pitanje zaokuplja naučnike već godinama, iz toga će ova knjiga pokušati naći odogovor na njega. Pre smo isključivo za publiku koju su sačinjavali naučnici, no, došlo je vreme da, pošto je iza nas 40 godina rada na prikupljanju podataka, običnom čitaocu pružamo mogućnost da i sam proceni valjanost naših dokaza. Pokušaću prezentovati podatke na najobjektivniji mogući način kako biste vi sami mogli suditi o njima. Fenomen male dece koja iznose sećanje na svoje prošle živote fascinantan je u svakom pogledu, i kako stičete saznanje o njemu, tako postepeno oblikujete vlastito mišljenje o njegovom značenju. Na kraju vam se pruža mogućnost da sami odaberete hoćete li se prikloniti verovanju da su se deca, poput Kemala, zaista vratila nakon što su proživela jedan život te ćemo - i mi drugi dobiti mogućnost povratka, ili ćete poverovati u supotno.

DECA KOJA SE SEĆAJU PROŠLIH ŽIVOTA

Deca i renikarnacije Jedne noći 1992. godine dok se vraćao s posla, John McConnell, penzionisani njujorški policajac koji je radio kao čuvar, zaustavio se pored trgovine elektronske opreme. Ugledao je dvojicu kako plačkaju trgovinu i potegao pištolj. Jedan od provalnika iza blagajne zapucao je na njega. John je pokušao uzvratiti paljbu, ali je pao, potom se ponovo podigao i zapucao. Bio je pogođen sa šest hitaca. Jedan metak ušao mu je kroz leđa i probio levo plućno krilo, srce, i glavnu plućnu arteriju. Hitno je prebačen u bolnicu, međutim, nije preživeo.
John je bio u bliskim odnosima sa svojom porodicom, i često je znao govoriti svojoj ćerki Doreen, ''Sta god da se dogodi, uvek ću te čuvati ,,. Pet godina nakon Johnove smrti, Doreen je rodila sina koga je nazvala William. William je odmah po rođenju počeo patiti od nesvestice. Doktori su mu dijagnozirali stanje koje se naziva atrezija plućne arterije, kod kojeg zalisak plućne arterije nije dovoljno formiran, pa krv ne može prolaziti kroz njega do srca. Osim toga, nije mu se razvila jedna od srčanih komora, desna komora, zbog problema sa zaliskom. Morao je ići na nekoliko operacija. Predma će, do kraja života morati uzimati lekove, stanje mu se znatno popravilo. Willamove rođene mane bile su vrlo slične smtonosnim povredama njegovog dede. Osim toga, čim je naučio govoriti, počeo je pričati o njegovom životu. Jednog dana, kada je William imao 3 godine, njegova majka je bila kod kuće i pokušavala raditi u svojoj radnoj sobi, dok je on stalno nešto zanovetao. Konačno joj je dojadilo, pa mu je rekla: ,,Sedi i smiri se, inače češ dobiti po guzi.'' William je odgovorio : ,,Mama, kad si ti bila mala a ja tvoj tata, često si bila nevaljala, ali ja te nisam nikad tukao !''
Njegova majka bila je u početku zatečena. No, kako je William stalno pričao o životu svoga dede, tako se njoj, sve češće, počelo javljati utešna pomisao da se njen otac vratio. William je neprekidno tvrdio da je on njen otac i govorio o svojoj smrti. Ispričao je majci kako je, tokom incidenta u kojem je ubijen, nekoliko ljudi pucalo, i zatim ju je beskrajno dugo ispitivao o tom događaju.
Jednom je rekao majci, ,,Kad si ti bila mala, a ja tvoj tata, kako se zvao moj mačak? '' Ona je upitala: ,,Misliš li na Manijaka? ''
,,Ne, ne na tog mačka, '' odgovorio je William: ,,Mislim na beloga. '' ,,Bostona?'' upitala je majka.
,,Da, '' odgovorio je William. “Zvao sam ga Boss, zar ne? ''

Bila je to istina. Porodica je imala dva mačka, Manijaka i Bostona, i John je onog belog nazivao Boss.
Jednog je dana, Doreen upitala Williama seća li se ičega iz vremena pre svog rođenja. Odgovorio joj je kako je umro u četvrtak, i otišao na nebo. Pričao joj je kako je tamo video životinje i razgovarao sa Bogom. Kazao je: ,, Rekao sam Bogu da sam spremam vratiti se, i tako sam se jedan utorak rodio.'' Doreen se zaprepastila kada je William spomenuo upravo te dane pošto tada još nije znao samostalno nabrajati ni dane u nedelji. Proveravala ga je govoreći: ,,Dakle, ti si rođen četvrkom a umro si utorkom ?'' On je brzo odgovorio: ,,Ne, umro sam četvrtkom u noći, a rođen sam utorkom ujutru”. Bio je upravu oba slučaja - John je zaista umro u četvrtak, a William je rođen u utorak pet godina kasnije.
Bilo je i događaja kada je govorio o razdoblju između dva života. Jednom je svojoj majci rekao: ,,Kad čovek umre, ne ide ravno u nebo. Prolaziš kroz razne nivoe - gore, pa još više, onda još više '', pokazujući rukom kako se to radi. Rekao je da se životinje, baš kao i ljudi, uvek iznova rađaju, te da životinje koje je video na nebu ne grizu i ne grebu.
John je bio praktični rimokatolik, no, verovao je u reinkarnaciju i govorio da bi se, u svom budućem životu, želeo brinuti o životinjama. Njegov unuk, William, tvrdi kako će biti doktor za životinje koji će voditi brigu o velikim životinjama u zoološkom vrtu.
William u nekoliko stvari podseća Doreen na njenog oca. Voli knjige, baš poput svog dede. Kad ode posetiti baku, William rado provodi sate i sate proučavajući knjige u Johnovoj radnoj sobi, ponašajući se isto kao njegov deda pre mnogo godina. William, kao i njegov pokojni deda, vešto povezuje stvari, i zna biti veliki brbljivac.
William posebno podseća Doreen na njenog oca kad joj kaže: ,,Ne brini, mama. Ja ću paziti na tebe”.
Ljudi na Zapadu čude se zamisli da istraživanjem možemo zaista podupreti koncept reinkarnacije, pošto im se ona čini stranom a možda i apsurdnom. Ponakad zbijaju šale u vezi sa svojim prošlim ili budućim životima. U medijima možemo naići na svedočanstva ljudi koji, pod hipnozom, na dramatičan način, opisuju svoj život u drevnoj prošlosti. Reinkarnacija protivreči stavu većine naučnika prema kojim ne postoji ništa izvan materijalnog sveta, ali i religijskim uverenjima mnogih ljudi.
Premda neki smatraju zamisao o reinkarnacije smešnom ili uvredljivom, drugi veruju u nju. Ideja reinkarnacije provlači se kroz istoriju sve do dana današnjeg te je srećemo kod Platona i kod ostalih grčkih mislilaca, Hindusa i budista u Aziji, različitih naroda Zapadne Afrike, mnogih indijanskih plemena, severozapada Severne Amerike, čak i kod nekih zajednica ranih hrišćana. U današnjem svetu broj onih koji veruju u reinkarnaciju verovatno premašuju broj ljudi koji u nju ne veruju.
Ne trebamo ići daleko da bismo ih pronašli. Začuđujuće velik broj Amerikanaca veruje u reinkarnaciju - izmedju dvadeset i dvadeset sedam posto, zavisno od vrste ankete - a sličan je broj i kod Evropljana. Oni zaista ne zasnivaju svoje uverenje na dokazima, pošto ih većina i nezna za istraživanje koje je bilo sprovedeno na Univerzitetu Virginia. Često ga ne zasnivaju ni na doktrini neke službene religije, budući da su mnogi vernici pripadnici crkve koji ne zastupaju takve stavove. Naime, Harrisova anketa sprovedena 2003. godine pokazala je kako dvadeset posto hrišćana u Sjedinjenim Američkim Državama veruje u reinkarnaciju. Možda istraživanje koje ovde opisujemo podupire stajališta upravo tih pojedinaca, no, nemao nameru delovati u skladu sa nekom određenom doktrinom ili posebnim gledištem. Cilj nam je dati najbolja tumačenja iskaza dece i proveriti može li se reinkarnacija smatrati naučnom činjenicom.

Većina se ljudi, zaista, nada potvrdnom odgovoru. Na kraju krajeva, većina nas najviše brine upravo zamisao da smrt predstavlja završetak našeg postojanja. Iako se mnogi u SAD-u ne slažu sa konceptom reinkarnacije, ipak će im se zamisao da jedan deo nas nastavlja živeti učiniti izuzetno privlačnom. Ukoliko pokojnik može nadživeti smrt i ponovo se roditi u bilo kom obliku, onda to znači da mi ipak i dalje postojimo. Možda, na neki način, ostajemo uz voljene osobe koje nastavljaju živeti posle naše smrti, ili možda odlazimo u nebo ili neku drugu dimenziju. Ako su deca koja tvrde kako su živela pre ovog života upravu, onda možemo slobodno prihvatiti činjenicu da jedan deo našeg tela može nadživeti smrt.
Da budem precizniji, koncept reinkarnacije je, za mnoge ljude, posebno zanimljiv jer predstavlja izuzetno privlačnu zamisao da se mogu vratiti i pokušati iznova. Ne možemo ispraviti greške iz prošlosti, ali bi nam, zaista, godila mogućnost da, po drugi put, dobijemo priliku istu stvar učiniti kako valja. Kad bismo mogli živeti više života uzastopno, tada bismo možda napredovali i u svakom novom životu postajali sve bolji ljudi.
Onoliko koliko se možda i sami želimo vratiti, toliko želimo da nam se vrate oni koje volimo. Williamovu je majku zaista ganuo i utešio utisak da je njen voljeni otac nadživeo smrt i da se pojavio u sinovljevom telu. Ona se morala suočiti sa strahotom saznanja da joj je otac ubijen, a zamisao da je ponovo rođen kao njen sin bez sumnje je pomogla pretvoriti njenu tugu u prihvaćanje. U ovoj knjizi naći ćemo još nekoliko slučajeva u kojima su ljudi preživeli sličan gubitak, primer majke koja je gledala kako njen sin umire od raka i muškarca koji u trenutku smrti nije mogao do svoje dece. U takvim bi okolnostima mnogi od nas želeli da postoji još jedna prilika, mogućnost da ponovo volimo i uživamo u vremenu provedenom sa osobom koju volimo. U momentu kad smo ožalošćeni zbog gubitka voljenog bića, zaista bi nas utešilo saznanje da ono, u nekom obliku, i dalje postoji i da ponovo može postati delom našeg života.
Verovanje u tu mogućnost može izgledati poput puste želje. No, može li život posle smrti postati nešto više od praznog očekivanja.
Premda je u to teško poverovati, možda postoje dokazi da je život posle smrti zaista stvaran. Život posle života će opisati slučajeve koje su prikupili naučnici, a koji dokazuju da su neki ljudi uspeli nadživeti smrt i ponovo se roditi u sledećem životu. To nije bio posao koji smo olako shvatili. Istraživači su se prihvatili rešavanja ovog problema sa istom onakvom analitičkom otvorenošću sa kojom bi pristupili bilo kom drugom pitanju. Pristupili smo poslu racionalno, a ne emotivno, pa je stoga, i njegov karakter takav. Osim toga, pristupili smo mu trezveno i oprezno, ne sa religijskim zanosom. Naravno, mnogo ljudi veruje u život posle smrti isključivo zato sto se to zasniva na njihovim religijskim uverenjima. Premda ne nameravam oduzeti veri nešto što je njen sastavni deo, želim naglasiti da nas religijsko uverenje ne bi smelo sprečiti da tražimo dokaze koji potvrđuju zamisao kojom se bavimo. Vera nam ne bi smela kočiti dok pokušavamo bolje shvatiti smisao života, pa smo stoga preduzeli naučni poduhvat o religijskom istraživanju.
Život posle života, stoga, ima pretežno analitički a ne emocionalni ili religijski karakter. Neću vas pokušati uveriti kako ovi slučajevi dokazuju da reinkarnacija postoji, samo zato da bih nametnuo ovu teoriju. Naprotiv, nameravam izložiti slučajeve kako biste ih sami mogli proceniti i samostalno zaključiti šta oni znače. Upusti ću se u analizu zaključaka koje sam doneo na osnovu dokaza, no i vi biste takođe trebali stvarati vlastite zaključke. Ne biste, pritom, trebali brzopleto donositi sud i određeni slučaj smatrati bilo besmislicom ili konačnim dokazom postojanja reinkarnacije. Međutim, savetujem vam da prihvatite analitički pristup koji smo i mi koristili u svom
Slučajevi nisu prikazani zato da bi se njima nesto dokazalo, oni su tu da bi ilustrirali određenu teoriju. Budući da se takvo istraživanje sprovodi u haotičnom stvanom svetu, a ne u strogo kontrolisanim laboratorijskim uslovima, njegove rezultate ne možemo smatrati dokazima. To se u medicini i nauci često događa. Mnoge lekove, primer, smatramo delotvorne, jer nam praksa pokazuje da oni deluju premda to nije apsolutno potvrđeno. Naše istraživanje, osim toga, uključuje specificno područje, mogućnost života nakon smrti, koje se opire naučnom dokazivanju. Neki idu tako daleko da tvrde kako naučnici ne bi ni trebali koristiti svoje metode prilikom proučavanja života posle smrti pošto se takvo istraživanje nalazi daleko izvan područja epmirijskog dokaza. Međutim, na svetu ne postoji važnije pitanje od pitanja možemo li nadživeti smrt, i stoga su se naučnici, želeći na to odgovoriti, potrudili sakupiti najverodostojnije dokaze koje nameravam podeliti s vama.
Svaki od opisanih slučajeva ima vlastite, jedinstvene aspekte, a mi se trebamo pozabaviti tipičnim karakteristikama svakog od njih.

Predviđanja, mladeži i snovi pre rođenja

Ponekad se dogodi da nešto postane slučaj i pre nego što se dete, ispitanik u dotičnom slučaju, rodi. U prvoj se varijanti javljaju pojedinci starijih godina, ili ljudi na samrti, koji predstavljaju bivše osobe, i koji predviđaju događaje iz svog budućeg života. Takvi su slučajevi i retkost, no ipak se pojavljuju u određenoj meri u dve grupe. Jedna od njih su lame sa Tibeta. Iako su njihova predviđanja ponekad neodređena i nejasna, ljudi ih koriste kako bi odredili koje je od dece ponovo rođeni lama. U slučaju današnjeg Dalai Lame njegov prethodnik očito nije nikoga predvideo, pa su, nakon njegove smrti, morali upotrebiti druge načine, primer, vizije doživljene meditacijom kako bi pronašli dečaka u čijem će telu ponovo doći na svet. Tlingiti, pleme sa Aljaske, često predviđaju ponovna rođenja. U deset od četrdeset i šest slučajeva, osoba koja će uskoro umreti predviđa svoj novi dolazak na svet. U osam od deset slučajeva, osoba je prorekla imena ljudi koji bi, kad se ona ponovo rodi, trebali biti njeni novi roditelji. Čovek pod imenom Victor Vincent rekao je svojoj nećaki kako će se, u idućem životu, pojaviti kao njen sin. Pokazao joj je dva ožiljka nastala prilikom jedne manje operacije i predvideo da će ih preneti u sledeći život. Osamnaest meseci nakon njegove smrti ona je rodila sina koji je imao mladeže na istim mestima. Jedan od njih imao je čak i okrugle tačkice uzduž glavnog izduženog mladeža, koje su izgledale poput ožiljka nastalih od operativnih šavova. Dečak je kasnije govorio kako je u prošlom životu bio neka druga osoba, i činilo se kako zaista poznaje neke ljude iz Victorovog života.
U pojedinim se slučajevima, već pre rođenja deteta, manifestuje se jedna druga varijanta ove iste pojave. U nekoliko azijskih zemalja, član porodice ili prijatelj zna obeležiti telo umirućeg ili bolesnog čoveka nadajući se kako će ta osoba, kad se ponovo rodi u telu novorođenčeta, nositi mladeže koji odgovaraju napravljenim oznakama. Ta je praksa poznata pod imenom eksperimentlani mladeži.

Proročanski san može se javiti pre rođenja deteta. Kod ove varijante, član porodice, obično majka ispitanika, pre trudnoće ili u njenom toku, sanja da neka bivša osoba najavljuje svoj ulazak u telo majke, ili moli da nju ili njega pusti k sebi. Takve snove obično srećemo u slučajevima vezanim uz istu porodicu, slučajevima u kojima je bivša osoba ili pokojni pripadnik ispitanikove porodice, ili je to osoba koju je majka ispitanika barem površno poznavala. Izuzeci postoje, sto ćemo ubrzo i videti. Proročanski san javlja se u različitim kulturama, i srećemo ga kod dvadeset dva posto od 1100 slučajeva koji se nalaze u bazi podataka našeg kompjutera. Oni su u nekim područjima učestaliji, a pokazuju i tendenciju da se javljaju na različitim mestima u različito vreme. U Mianmaru, porodice takođe tvrde kako se takvi snovi javljaju pre nego je dete začeto, dok u plemenima na severo-zapadu Amerike, oni pokazuju tendenciju pojave na samom kraju trudnoće.

Mladeži i urođene telesne mane

Mnogi od ispitanika u našim slučajevima rođeni su sa mladežima ili urođenim manama koji odgovaraju ranama, obično srtonosnim, na telu bivše osobe. Jedan od takvih slučajeva u kome se pojavljuje oboje, i proročanski san, i urođena mana, je slučaj Suleymana Capera iz Turske. Njegova majka sanjala je kako joj je neki nepoznati muškarac rekao:,,Umro sam od udarca lopatom. Želim ostati jedino sa tobom.''. Kad se Suleyman rodio, zadnji deo njegove lobanje bio je delimično udubljen a imao je i mladeže na tom mestu. Kada je počeo govoriti, rekao je da je nekad bio mlinar koji je umro kad ga je jedna ljutita mušterija udarila u glavu. Osim drugih detalja, naveo je ime mlinara i sela gde je taj živeo. U tom selu je zaista jedna mušterija, u besu, ubila mlinara koji se tako zvao, udarivši ga lopatom po potiljku.
Mnogi od mladeža ne predstavljaju samo područja neznatno drugačije boje. Naprotiv, oni su obično vrlo čudnih oblika i veličina i često su naborani i izbočeni, a ne glatki. Neki od njih mogu biti prilično dramatičnog i neobičnog izgleda. U nekoliko se slučajeva pojavljuje mali, okrugli mladež koji označava karakterističnu ulaznu ranu od metka, i veći, nepravilno oblikovan mladež koji oblikom podseća na izlaznu ranu. Kod nekih drugih primera mladeži se nalaze na vrlo neobičnim mestima, recimo, oko gležnja poput vrpce, a postoje i slučajevi u kojima osoba ima deformirane ekstremitete ili prste ili joj neki od njih nedostaju.
U sličnim slučajevima, mladeži i urođeni deformiteti mogu biti jasan pokazatelj veze između ispitanika i bivše osobe. Pošto mladeži i deformiteti ne nestaju sa tela, njihova prisutnost ne zavisi od sećanja svedoka koje, prema tome, nije presudno u odredjenom slučaju. Kad su naučnicima dostupni autopsijski ili medicinski izveštaji tada ih mogu, kao u Suleymanovom slučaju, uporediti sa mladežima i videti u kojoj se meri podudaraju sa njima.
Takvi mladeži i urođeni deformiteti nisu retki među našim slučajevima. Kod osamnaest posto od trećine slučajeva iz Indije koji uključiju mladeže i deformitete i koji, prema našem mišljenju, odgovaraju povredama preminulih osoba, medicinski izveštaji potrđuju podudaranje. Treba istaknuti da je ukupan broj dece koja govore o svojim sećanjima na prošle živote i koja, istovremeno, imaju mladeže, mnogo niže na telu. Često se moramo opredeliti za slučaj koji ćemo ispitati, i pošto nas posebno zanimaju slučajevi sa mladežima, logičnije je da ćemo se posvetiti upravo njima. Zato, u goste, imamo najviše slučajeva te vrste.

Opisi prošlih života

Temeljno obeležje ovih slučajeva, naravno, sačinjavaju izjave dece vezane uz prošli život. Kad je Suzanne Ghanem iz Libanona, primer, bila nešto manje od godinu dana stara, prva reč koju je izgovorila bila je Leila, a ponekad bi otišla do telefona, digla slušalicu i rekla, Halo, Leila. Počela je svojoj porodici pričati o prošlom životu koji se okončao kada je otišla u Sjedinjene Američke Države na operaciju srca. Mnogo je puta govorila o tom životu, no, njena porodica nije mogla ući u trag preminuloj osobi sve dok Suzanne nije navršila pet godina. U tom je razdoblju, Suzanne prvi put srela članove porodice žene čiju je ličnost, prema vlastitom verovanju, poprimila i uverila ih da je ona otelotvorenje te osobe spomenuvši im neke pojedinosti iz njenog života. Ispostavilo se da žena koja je preminula u jednoj medicinskoj ustanovi u Sjedinjenim Američkim Državama nakon operacije srca ima ćerku koja se zove Leila, i koja nije mogla ići sa njom zbog problema oko pasoša. Pre ženine smrti njen brat je, umesto nje, bezuspešno pokušavao telefonirati Leili iz bolnice. Suzanne je navela ukupno četrdeset stvari iz svog prošlog života.
Već u rano doba deca počinju govoriti o tim stvarima. Većina onih koji opisuju svoje prošle živote počinje to raditi izmedju druge i četvrte godine. Neki roditelji navode kako njihova deca daju vrlo detaljne opise svog prošlog života iznenađujuće rano, a kao što ćemo i kasnije videti, psihološki testovi pokazuju da su mnoga od te dece vrlo inteligentna. Testiranja dosledno pokazuju kako su kod njih napredne jezičke veštine, preko potrebne da bi se nešto takvo opisalo, javljaju vrlo rano. Oni gotovo po pravilu prestaju govoriti o svojim prošlim životima u dobu od šest ili sedam godina, i nakon tog razdoblja nastavljaju živeti naizgled normalno.
Pričajući o prošlim životima, neka deca to čine smireno iznoseći činjenice, dok druga pritom pokazuju veliko uzbuđenje. Jedan od primera ovog drugog načina je pričanje dečaka Joea iz Seatla. On je više puta spomenuo kako je njegova druga majka poginula u saobraćajnoj nesreći. Jedne se večeri, u vreme kad je imao oko četiri godine, digao od stola, sa prebledelim licem rekao: ,,Vi niste moja porodica - moja porodica je poginula.”
Tiho je, na kratko, zaplakao, pustio suzu a zatim seo nazad za sto i nastavio sa večerom. Činjenica da su njegovi roditelji imali gošću na večeri nije nimalo ublažila dramatičnost ove situacije, za koju je ona pokazala dosta razumevanja.
Neka se dece na svoje prošle živote osvrnu samo usputno, spominju ih vrlo retko, najčešće u razdobljima kada su opuštena, dok druga iznose mnoge pojedinosti i o njima neprestano pričaju. Uopšte uzevši, sklona su iznošenju činjenica o ljudima i događajima iz završnog razdoblja prošlog života. Dete koje opisuje prošli život koji se okončao u doba zrelosti pre će spominjati bračnog druga i decu nego svoje roditelje. Sedamdeset pet posto dece opisuje kako je završilo svoj prošli život, te svedoče o svojoj nasilnoj i iznenadnoj smrti.
Deca u najvećem broju slučajeva opisuju živote koje su okončali ne tako davno, a daljina razdoblja između smrti bivše, i rođenja nove osobe iznosi tek petnaest do šesnaest meseci. Izuzetaka zaista ima, što vidimo i iz Kamilovog slučaja, u uvodu knjige, međutim, većina dece opisuje živote koje su završili u bliskoj prošlosti. Neka od njih tvrde da su pre bila poznate ličnosti, premda većina opisuje svoje živote običnih ljudi koji su često završavali na neugodan način.
Kada dete pruži dovoljno podataka pomoću kojih možemo tačno odrediti koji je pokojnik predstavljao bivšu osobu, tada je slučaj zaključen. Slučaj u kojem bivšu osobu nije moguće identifikovati, smatramo nerešenim.
Jedan mi je kolega napomenuo kako se protivi upotrebi termina nerešen u ovom kontekstu, jer bi to značilo da se dete može sećati života jedne određene bivše osobe samo onda kada je slučaj moguće rešiti. To nije ono što smo hteli postići posegnuvši za tim terminom.
Svi se možemo složiti kako rešivost, a kad smo već kod toga i nerešivost slučaja, ne dokazuju automatski pojavu reinkaranacije.
Uz vrlo se retke izuzetke, gotovo sva deca sećaju samo jednog prošlog života. Osim toga neka deca pričaju o razdoblju između života, premda je i to vrlo retka pojava. U izjavama navode šta se događalo dok su bili na Zemlji, primer, govore o pogrebu bivše osobe, ili opisuju druge svetove. Primer za ovo drugo je priča dečaka Kennyja koji, premda njegov slučaj smatramo nerešenim, spominje brojne pojedinosti iz života čoveka stradalog u saobraćajnoj nesreći. Priča kako ga je, nakon pogibije, neki drugi duh, verovatno duh poginulog vozača automobila, uzeo za ruku, te su se, potom, njih dvojica pridružili drugim duhovima na mestu koje je izledalo poput ogromnog hodnika. Kaže kako mu je taj drugi duh, kojega je smatrao Bogom, saopštio da postoje neki ljudi koji žele dete, te da je on odabran da se vrati na Zemlju i ponovo se rodi.

Navike iz prošlih života

Prethodnim tvrdnjama valja dodati kako su mnoga deca sklona ponašanju koje je, izgleda, u skladu sa njihovim sećanjima na prošli život. Mnogi među njima pokazuju snežne osećaje povezane sa tim sećanjima. U nekim slučajevima, deca plaču i mole roditelje da ih odvedu njihovim predhodnim porodicama sve dok ovi konačno ne popuste. U slučajevima u kojima je bivša osoba ubijena, kod ispitanika se može pojaviti i neizmerna ljutnja na ubicu. Kasnije ću razmotriti slučaj u kome je tek prohodalo dete pokušalo udaviti čoveka koga je smatralo svojim ubicom iz prošlog života.
Ta se deca često igraju na neobičan način, primer, Parmod Sharma iz Indije bio je od svoje četvrte do sedme godine zainteresovan igrom keksa i sode-vode, što je bilo zanimanje njegove bivše ličnosti. Zbog toga je zanemario svoje dužnosti nakon što je krenuo u školu, i izgleda da mu je to poremetilo čitav budući život. Majka je za njegov slab uspeh u školi, zbog kog je imao malu mogućnost izbora zanimanja, krivila upravo tu zaokupljenost igranjem trgovca u ranom detinstvu. Ovaj slučaj, doduše, predstavlja ekstremno ponašanje, međutim i druga deca znaju preterati sa igrom. Ponekad oni beskrajno ponavljaju istu igru, igru kakvu nemožemo videti kod ostale dece u porodici, a koja isto tako nije mogla nastati oponašanjem starijeg pripadnika porodice ili porodičnog prijatelja. Najčešće se, u takvim slučajevima, dete igra zanimanja bivše osobe kao što je to činio Parmod, a žar, koji ta deca pokazuju dok neprekidno ponavljaju istu igru može nas doslovce zaprepastiti. Ponekad neprestano ponavljaju prizor smrti iz prošlog života. To podseća na posttraumatsku igru dece koja su preživela teška iskustva, samo što u ovom slučaju trauma potiče iz prošlog a ne aktuelnog života.
Čini se kako su i fobije ponekad povezane sa sjećanjima na prošle živote. Neka od ove dece pokazuju intenzivan strah povezan sa načinom na koji je bivša osoba umrla. Ti strahovi znaju izaći na videlo i pre nego deca počnu iznostiti svoja sećanja na prošli život. Jos kao odojče, Shamlinie Premu, devojčica sa Sri Lanke, uvek je, dok se kupala, moralo držati troje odraslih ljudi. Kasnije je pričala kako se u prošlom životu utopila.
Ima i dece koja pokazuju neobjašnjivu sklonost za neke stvari, a to uključuje, recimo, hranu koju je bivša osoba posebno volela, alkohol ili duvanske proizvode. Premda je uživanje u alkoholu i duvanu uobičajno u nekim kulturama, ipak je to, i kod njih, neobično ponašanje za jednog trogodišnjaka. Roditelje su zabavljali ali i zaprepastili pokušaji njihove dece da se dokopaju akohola. Kad govorimo o hrani, izuzetno je zanimljivo spomenuti primer neke burmanske dece koja su zahtevala sirovu ribu i govorila kako se sećaju života kojeg su proveli kao japanski vojnici.
Kad se neubičajen način igranja, fobije i sklonosti prema određenim stvarima udruže s tvrdnjama vezanim uz prošli život, mladežima i sličnim simptomima, tada oni još više osnaže utisak da postoji veza ispitanika i bivše osobe. Takvi slučajevi su često važniji od potencijalno istinitih sećanja i izjava, jer nam govore da se navike i osjećaji takođe prenose.

Prepoznavanje stvari iz prošlih života

Ponekad se događa da ispitanici prepoznaju, ili samo misle da su prepoznali, ljude i stvari koji pripadaju njihovom prošlom životu. Uočeno je kako ispitanik, kad ga njegova sadašnja porodica odvede u dom u kom je živeo u prošlom životu, vrlo često pokazuje da poznaje pripadnike svoje predhodne porodice. Ponekad se i izvesni pripadnici predhodne porodice počnu nadati da se to njihov voljeni pokojnik vratio, pa, bez ustezanja, svaki detetov postupak tumače kao dokaz da ih on prepoznaje. Drugi su, naprotiv, mnogo skeptičniji, a neki čak i sumnjaju da ispitanikova porodica želi izvući neku finansijsku korist iz slučaja, premda se takvo što retko događa. Neki čak znaju na neformalan način iskušavati dete pokazujući mu predmete koji su pripadali bivšoj osobi kako bi videli da li ih prepoznaje, pre nego odluče da prihvate testiranje.
U znatno manjem broju slučajeva koje ćemo opisati, ispitanici su bili testirani u kontrolisanim uslovima. Naši najuverljiviji primeri dodatno dokazuju da se u njima zaista događa nešto što nije samo plod dečije mašte, što prihvaćamo iz razloga koji su nam daleko važniji od pukog ilustriranja teze.
Zaključimo kako različiti slučajevi širom sveta mogu uključivati mladeže koji odogovaraju povredama bivše osobe, navike koje se mogu povezati sa njenim navikama-snažne osećaje, neobične načine igranja, fobije, i neubičajne sklonosti - kao i situacije u kojima iskaz deteta procenjujemo na osnovu stvari i osoba iz prošlog života koje je prepoznavalo tokom ispitivanja.

Istraživanje pojedinih slučajeva

Počeci ovog istraživanja na Univerzitetu Virginia sežu u 1958. godinu. Doktor Ian Stevenson je, prema svim kriterijumima, na njemu ostvario zavidnu akademsku karijeru. Nakon što je sa vrhunskim rezultatima zarvšio medicinski fakultet na Univerzitetu McGill, počeo je proučavati biohemiju a potom se posvetio medicini koja se bavi psihomatskim bolestima, proučavanju veza izmedju emocija i zdravlja. Pisao je mnoge članke, za gotovo sve medicinske dnevne časopise, a nekoliko njih i za magazine Harper's i The New Republic, te je do 1958. godine i lično izdao nekoliko izdanja. Godinu dana ranije, postao je predhodnik odeljenja za psihijatriju Univerztiteta Virginia u dobi od trideset devet godina, što je neuobičajno rano za tako visoku funkciju.
Doktor Stevenson je uz svoj izvanredno uspešan rad u struci pokazao interes i za paranormalne fenomene - one fenomene koji izmiču naučnoj intepretaciji. Kad je Američko društvo za ispitivanje psihe čoveka 1958. godine objavilo takmičenje za najbolji ogled na temu paranormalnih mentalnih fenomena i njihove povezanosti sa životom posle smrti, on je prijavio pobednički tekst pod naslovom “Dokaz nadživljavanja smrti” utemeljen na prikupljanu sećanja na predhodne inkarnacije. U tom ogledu analizirao je četvrdeset četiri, predhodno opisana, pojedinačna slučaja ljudi iz raznih delova sveta koji su iznosili svoja sećanja na prošle živote. Te izveštaje je preuzeo iz brojnih izvora - knjiga, časopisa i dnevnih novina. U gotovo svim zanimljivim slučajevima pojavljuju se deca koja su bila mlađa od deset godina u vreme kada su objavila da se sećaju prošlih života, a među njima najviše je bilo dece od tri godine, pa i mlađe. Stevenson je ostao impresioniran uzorkom dece iz najrazličitijih delova sveta koja su ponavljala slične tvrdnje vezane uz svoje prošle živote. Kao što je kasnije izjavio, kad ova četrdeset četiri slučaja uporedimo, nameće nam se zaključak da se iza njih krije nešto važno. U završetku ogleda zaključuje da slučajevi koje je opisao ne predstavljaju definitivan dokaz postojanje reinkarnacije, i dodaje da, u prilog tome, oseća kako njihova važnosto opravdava opširnije istraživanje.
Nakon što je rad objavljen 1960. godine, doktoru Stevensu počele su pristizati informacije o novim slučajevima. Pošto je čuo za četiri - pet slučaja u Indiji i za jedan na Cejlonu ( današnjoj Sri Lanki ), krenuo je na put kako bi ih istražio. Po dolasku u Indiju iznenadila ga je brojnost slučaja na koje je naišao. U četiri nedelje ispitao je dvadeset četiri slučaja. Isto je tako, prilikom jednonedeljne posete Cejlonu otkrio pet - šest slučajeva. Zaključuje kako deca iznose svoja sečanja na prošle živote puno češće nego što se to ranije smatralo.
Jedan od ljudi koji su pročitali ogled doktora Stevensona bio je i Chester Carlson, pronalazak postupka fotokopiranja, osnovne delatnosti korporacije Xerox. Njegova supruga, Dorris Carlson, probudila je u njemu zanimanje za parapsihologiju. Nakon što pročitao ogled, stupio je u vezu sa doktorom Stevensonom i ponudio mu finansijsku pomoć. Doktor Stevenson je, u početku odbio ponudu, jer je bio preokupiran ostalim poslovima, ali je, nakon što je prikupio dovoljno novih slučajeva i nakon što ga je ono što je u njima otkrio duboko zaintigiralo, prihvatio Carlsonov novčani prilog.

Godine 1966., objavio je knjigu koja se bavi tom problematikom, Dvadeset slučajeva koji možda potvrđuju reinkarnaciju. Doktor Stevenson je uložio puno truda da na objektivan način proveri ono što je dvadesetoro dece tvrdilo, upoređujući njihove iskaze sa životima pojedinaca kojih su se deca, navodno, sećala. Ta se knjiga sastoji od vrlo temeljnih opisa slučajeva iz Indije, Cejlona, Brazila i Libanona, koji sadržavaju liste sa imenima svih osoba sa kojima je doktor Stevenson razgovorao o svakom pojedinom slučaju, poduže tablice u kojima nalazimo iskaz dece o njihovim prošlim životima, te izvore preko kojih se došlo do određenog slučaja, kao i imena pojedinaca ili grupa ljudi koje su proveravale koliko se iskaz poklapa sa činjenicama iz života pokojnika. Doktor Stevenson opisuje slučajeve na vrlo objektivan način, poštujući princip jednakosti, i pritom ističe neuverljive delove ali i jake strane svakog slučaja.
Brojne dnevne novine među kojima i ugledni American Journal of Psiychiatry, pozitivno su ocenile knjigu, a kritičari su često isticali mukotrpan rad i objektivan pristup doktora Stevensona, zbog čega se knjiga, sve do danas, smatra vrlo vrednim delom.
Uz pomoć saradnika, doktor Stevenson je uskoro počeo pronalaziti slučajeve u mnogim zemljama, te je zbog njih putovao u Indiju, Sri Lanku, Tursku, Libanon, Tajland, Burmu, Nigeriju, Brazil i Aljasku. Nakon izdavanja Dvadeset slučajeva, saznao je i za nekoliko slučajeva i kod nas.
Imajući na rasplaganju Carlsonov fond, doktor Stevenson mogao je odstupiti s mesta predhodnika psihijatrijskog odeljenja 1967. godine i posvetiti sve svoje vreme istraživanja. Dekan medicinskog fakulteta, kome se nije svidelo što se doktor Stevenson dodatno bavi tom aktivnošću, bio je zadovoljan da se ovaj povlači sa svoje odgovorne funkcije, te se složio sa idejom da se oformi mali istraživački odsek, danas poznat pod nazivom Odsek za istraživanje ličnosti, na kojem se odvijao celokupni rad.
Iduće je godine Chester Carlson iznenada umro od srčanog udara. budući da je odsek zavisio od Carlsonovoj finansijskoj pomoći, doktor Stevenson se odlučio osvetiti pretežno rutinskim istraživanjima. Potom je pročitana Carlsonova oporuka kojom ostavlja milion dolara Univerzitetu
Virginia u svrhu finansiranja Stevensonovog istraživanja.
Zatim je usledila polemika oko toga da je u redu da Univerzitet prihvati toliko mnogo novca za istraživanje koje je po svojoj prirodi vrlo neubičajno. Univerzitetu obično ne odbijaju poklonjene novčane iznose od milion dolara, no okolnosti pod kojima se sve to događalo očito su uznemiravajuće delovale na neke ljude. Na kraju je univerzitet ipak odlučio prihvatiti novac, budući da je bio namenjen naučnom radu, pa se istraživanje nastavilo.
Doktor Stevenson napisao je još nekoliko knjiga o slučajevima reinkarnacija koje su takođe dobro primljene, barem kod nekolicine ljudi sličnih interesa. Pišući kritiku za jedan od njih doktor Lester S. King, izdavač književnih kritika u JAMA - i : Dnevniku američkog medicinskog udruženja, napisao je kako je ,,Stevenson uspeo velikim trudom, na nepristrasan način, prikupiti i vrlo detaljno proučiti niz slučajeva iz Indije vezanih uz reinkarnaciju, slučajevima u kojima se dokazi mogu objasniti isključivo Stevensonovim načinom.'' Dodao je kako je Stevenson, ,,zabeležio ogromnu količinu podataka koje nije moguće ignorisati. ''
Godine 1977. je, Dnevnik za živčane i mentalne bolesti posvetio veći deo jednog izdanja istraživanjima doktora Stevensona na području reinkarnacije.Tamo ste mogli pročitatii raspravu doktora Stevensona i komentare nekolicine drugih autora na njegov članak. Jedna od tih komentara napisao je i doktor Herold Lief, osoba vrlo cenjena u psihijatrijskim krugovima.
On je doktora Stevensona opisao kao ,,metodičnog, pažljivog, čak i opreznog istraživača, i osobu koja je opsednuta svojim poslom. '' Dodao je još kako Stevenson , pravi ogrmnu grešku , ili svojim radom postiže to da će ga ljudi poznavati kao Galilea dvadesetog veka.''
Doktor Stevenson je postupno i druge zaineresovao za istraživanje slučajeva reinkarnacije. Satwant Pasricha, indijski psiholog, počela je pomagati doktoru Stevensonu oko tamošnjih slučajeva, i tako nastavila sa vlastitim istraživanjem na kome radi i danas. Erlendur Haraldsson, psiholog sa Islandskog Univerziteta, koji je sa mnogo predhodnog iskustva na području eksperimentalne psihologije pristupio istraživanju 1970. godine, sve od tada neprekidno proučava slučajeve reinkarnacije. Antonia Mills, je antropolog i doktor na Harvardskom univezitetu, počela je pomagati doktoru Stevensonu oko slučajeva na zapadu Severne Amerike, a zatim tamo, i u Indiji, nastavila sa samostalnim istraživanjima. Jurgen Keil, koga sam spomenuo u uvodu kada sam govorio o Kamelovom slučaju, je psiholog na Tasmanijskom univerzitetu i njemu možemo zahvaliti za uspostavljanje kontakta u Turskoj, Tajlandu, i Mianmaru koji su nam omogućili proučavanje tamošnjih slučajeva. Upravo sam sa njim dva puta putovao na Tajland i Mianmaru gde smo zajedno radili na slučajevima o kojima ću biti reči nešto kasnije. Doktor Stevenson istružuje većinu azijskih slučajeva koje ću takođe obrazložiti. Završne beleške na kraju knjige sadrže popis izvora koje je koristio u svojim detaljnim opisima slučajeva.
Počeo se posebno zanimati za slučajeve dece rođene sa mladežima koji odgovaraju ozledama na telu preminule osobe. On veruje da snaga argumenta leži u brojnosti, pa nije objavljivao svaki slučaj pojedinačno, već je čekao da ih skupi toliko da od njih može napisati knjigu. Nakon nekoliko odlaganja, 1997. godine odlučio se na objavljivanju knjige Reinkarnacija i biologija: Doprinos etiologiji mladeža i rođenih telesnih mana. Njegov rad je zaista impresivan - 2200 stranica u dva toma - i sadrži detaljna izveštavanja o 255 slučajeva sa fotografijama različitih mladeža. Doktor Stevenson ga je objavio neposredno pre osadesetog rođendana. Premda Reinkarnacija i biologija na neki način predstavljaju kulminaciju više desetina godina njegovog rada, on još uvek ne posustaje, i dalje piše i istražuje.
Stupio sam na scenu 1966.godine, konačno napustivši svoju privatnu psihijatrijsku praksu kako bi se posvetio istraživanju. U zadnja sam se vreme usresredio na slučajeve u Americi. Premda ih je ovde teže naći, američki slučajevi javljaju se nezavisno o kulturnim delateljstvima koje neki kritičari smatraju uzorokom njihove pojave u drugim delovima sveta. Iskoristiću izvestan broj američkih slučaja kako bih opisao različite aspekte tih iskustava. Kada sa tim završim, nameravam promeniti imena dece te i ostale detalje po kojima bi ih neko mogao prepoznati. Isto ću napraviti i sa slučajevima u inostranstvu, ukoliko izveštaj o nekima od njih već nisu objavljena sa pravim imenima dece.
Što se tiče doktora Stevensona, mogu reći kako i dalje radi sa mnogo emtuzijazma. Otišao je u penziju 2002. godine, pomalo oklevajući, kao što bi malo koji osamdesetogodišnjak na njegovom mestu oklevao, kako bi se mogao usresrediti na pisanje, ali i posvetiti više vremena svojoj supruzi Margaret. Godina joj je obećavao kako više neće ići na studenska putovanja, no uvek je iznova kretao na neka od njih. Čak se i nakon penzije uputio u Indiju na poslednje od svojih ,,zadnjih putovanja'' Margaret je jednom rekla kako joj ne smetaju njegovi neprekidni odlasci, ali da bi želela da više ne govori kako mu je baš ono putovanje na koje upravo kreće zadnje u životu. 2003. godine napisao je još jednu knjigu - Evropski slučajevi reinkarnacijskog tipa - te nastavio raditi na drugim raspravama i književnim projektima. Do danas je izdao preko 290 publikacija.

Istraživanja

Svaki od slučajeva morali smo prvo pronaći pa tek potom ispitati. To smo i radili sve gde god bi se našli, no bilo nam je znatno lakše pronaći ih u područjima gde je stanovništvo manje - više verovalo u reinkarnaciju. Tu mislim na Indiju i Sri Lanku, gde je doktor Stevenson išao na svoja prva studijska putovanja, ali i na zemlje u kojima je prisutno slično verovanje kao što su Tajland, Mianmar (Burma), Turksa, i područje Libanona gde žive Druzi. Istorijski obrazac slučajeva do izvesne je mere uslovljavan postojanjem naših ljudi zaduženih za potragu na određenom području. Imali smo sreće što smo u svakoj od spomenutih zemalja našli pomočnike koji su nam pronalazili slučajeve. Oni su do njih dolazili na različite načine, neke slučajno našli pročitavši neki novinarski članak, no većinu su prikupili raspitivajući se među ljudima. Mi smo odlazili onamo gde bi nas oni pozivali. Time, naravno, ne želim da se slični slučajevi ne pojavljuju i na mestima na kojima ih nismo tražili. Ima mnogo slučajeva na Tajlandu, no nijednog iz Vijetnama, i to uglavnom zato jer u Vijetnamu nismo imali nikakvu vezu.
Mi smo, ustvari, na svim kontinentima osim Antartika naišli na slučajeve reinkarnacije, a niko ih, uostalom tamo nije ni tražio. Potraga za slučajevima ovde u Sjedinjenim Američkim Državama je, iz mnogo razloga, daleko teža nego u drugim zemljama. Izgleda kako smo na Tajlandu ponekad uspevali pogoditi područje u kojima se nismo mogli zaustaviti kako bismo upitali za smer, a da nam, pritom neko ne bi ispričao o još jednom slučaju reinkarnacije. No, u Sjedinjenim Državama, ne možete jednostavno ušetati u trgovinu raspitajući se zna li neko kakvo dete koje priča o svom prošlom životu. I opet, to ne znači da takvih slučajeva kod nas nema. Ljudi često ostaju nakom mojih predavanja kako bi mi saošptili da u njihovim porodicama postoji neko ko je u određenom razdoblju govorio o svom prošlom životu. Od kad smo 1998. godine uveli svoju web stranicu, www.healthsystem.virginia.edu/personalitystudies, primili smo niz poruka u kojima nas nekoliko desetina američkih porodica obaveštava o deci koja se sećaju prošlih života. Kad god istražujemo neki slučaj nastojimo da koristimo slične metode. Obično razogovaramo uz pomoć prevodioca, pošto vrlo malo porodica vezanih za međunarodne slučajeve govori engleski. Iako posredovanje domaćeg prevodioca nama potecijalno otežava komunikaciju, on nam je potreban jer se može bolje sporazumeti sa osobom od koje dobijamo informaciju. Često sa njim razjašnjavamo moguće nesporazume toliko dugo dok nismo sigurni da smo potpuno razumeli ono što nam izvor pokušava saopštiti. Nakon izvesnog vremena provedenog sa nama naši prevodioci i sami shvate ciljeve našig razgovora, te promišljeno postavljaju ona pitanja koja su nužna za potpuno razumevanje događaja. Ovo govorim jer želim istaknuti da je naše prikupljanje podataka ponekad zaista mukotrpno i da neprekidno moramo proveravati jesmo li razumeli šta se ustvari dogodilo, ali isto tako naglasiti činjenicu da nas porodica ispitanika uz sve to dosta dobro podnosi. Nikad im ne plaćamo za informaciju, je bi takva praksa verovatno navela neke ljude da izmisle slučaj tamo gde ga nema, no oni su, uprkos tome, tokom naših poseta gotovo uvek vrlo ljubazni. Najčešće se događa da za neki slučaj saznamo tek nakon što je on otkriven. To znači da je dete dalo dovoljno pojedinosti iz prošlog života što je omogućilo njegovoj porodici da pronađe porodicu bivše osobe i da se sa njom sustretne.
U nekim slučajevima do tog sustreta dolazi nekoliko nedelja pre našeg dolaska, a ponekad zna proći i nekoliko godina pre nego saznamo za njega. Dogodi se i da slučaj nije rešen pre nego mi dođemo te da porodice ne znaju jedna za drugu. Ova nam je opcija svakako draža, ali je nažalost, mnogo ređa, pa ćesto moramo uložiti mnogo truda kako bismo što tačnije rekostruisali šta je sve rečeno i učinjeno u vezi nekog slučaja pre našeg odlaska.

Istragu obično započinjemo razgovorom sa porodicom ispitanika. Pre razgovora uvek objasnimo ciljeve istraživanja kako bismo utvrdili pristaju li svi učesnici na učestvovanju u njemu. Potom postavljamo opšta pitanja o istoriji slučaja. Taj deo razgovora obično vodimo sa roditeljima ispitanika, no u njemu mogu učestovati i dedovi i bake te i ostali članovi porodice. Ne započinjemo sa ispitanicima. Oni često o slučaju mogu reći vrlo malo, ili gotovo ništa. Kako su uglavnom mala deca, ona se stide pričati sa nama, ili nisu raspoložena za razogovor o slučaju. Ako su starija može da se dogoditi da se ne sećaju ničega što ima veze sa slučajem. Mi pokušavamo i sa njima razgovarati, ali ipak pridajemo veći značaj što nam odrasli govore o detetovim iskazima ili navikama u vreme kada je slučaj počeo. Ukoliko se porodica već susrela sa porodicom bivše osobe, najviše nas zanima ono što je ispitanik rekao pre tod susreta, pošto se njegove ili njene izjave mogu nakon susreta promeniti pod uticajem podataka koji je iznela porodica bivše osobe.
Ako se u slučaju pojavljuju i mladeži na detetu, onda obavezno zamolimo da nam ih pokažu. Potom ih fotorgafišemo i označimo njihov oblik i mesto na crtežu ljudskog lika, pošto samom fotografijom ponekad postižemo vrlo nezadovoljavajuće rezultate. Poneki roditelji tvrde da mladež menja položaj kako dete raste, pa zato zabeležimo i njihov opis položaja mladeža u vreme detetovog rođenja.
Neka deca pričaju o svojim sećanjima samo roditeljima, a neka i većem broju ljudi. Kad je ovo drugo u pitanju tada nastojimo razgovarati sa što više svedoka. Međutim, ne uzimamo u obzir iskaze iz druge ruke. Ne prihvatamo izjavu nekog od suseda koji kaže da je čuo kako je ispitanik rekao nešto, i tražimo svedoka sve dok ne nađemo osobu kojoj je dete lično pričalo o slučaju.
Kada prikupimo sve moguće podatke koje nam može dati ispitanikova strana, okrećemo se istraživanju slučaja sa strane bivše osobe. Razgovoaramo sa članovima porodice kako bismo proverili poklapaju li se tvrdnje deteta sa činjenicama iz života bivše osobe. Isto tako pokušavamo saznati o njihovim utiscima vezanim za prvi susret sa detetom. Često kažu da deca prilikom susreta prepoznaju članove porodice bivše osobe ili predmete koji su mu pripadali, pa mi insistiramo da nam obe porodice to posvedoče.
U svakoj objavljanoj knjizi doktora Stevensona, uz izveštaje o slučajevima nalazimo i popis iskaza o prošlom životu što ih je dalo svako dete pojedinačno. Iza svakog iskaza sledi ime osobe koja nam je dala podatke o njemu, zatim poklapa li se izjava sa podacima o bivšoj osobi i ako da, koja je to osoba, te neki dodatni komentari. Kako pred sobom imaju iste ciljeve, one tačne, kao i netačne, čitaoci mogu proceniti svučajeve u celini, a da pritom ne misle kako je dete možda slučajno pogodili neke stvari.
Osim samih iskaza, valjalo nam je ispitati i ostale aspekte slučaja. U slučaju da dete ima mladeže koji se, navodno podudaraju sa povredama na telu pokojnika, tada pokušavamo odrediti stepen te podudarnosti. Kad nam okolnosti idu na ruku, tada nam je dostupan i izveštaj sa autopsije u kome su navedene sve povrede na telu bivše osobe.

Doktorove beleške mogu nam poslužiti za procenu podudarnosti i onda kada se mladeži poklapaju sa povredama koje nisu bile smrtonosne. Kod nasilnih smrti, na raspolaganju nam stoje policijski izveštaji,te nam oni,i bez izveštaja sa autopsije, mogu poslužiti za dokumentovanje povreda.
Kako u seoskim sredinama ne možemo doći do pisanog izvestaja koje bi dokumentovalo povrede većine ljudi, svedoćenje očevidaca nudi najbolje dokaze do kojih možemo doći.
Članovi porodice vrlo često imaju priliku videti telo bivše osobe na samrti ili tokom priprema za pokop. U nadi da je izvestan broj ljudi primetilo ožiljke, pokušavamo razgovarati sa njima o tome kako bismo se u potpunosti uverili u postojanje i mesto ožiljka na telu pokojnika. Doktor Keil i ja obelodanili smo slučaj u kome je porodica ispitanika smatrala da urođena mana na njegovoj ruci odgovara povredi koju je bivša osoba zadobila prilikom izvodjenja smrtonosnog skoka sa padobranom. Uz izuzetne napore doktor Keil i ja uspeli smo konačno sa sigurnošću utvrditi da dotična bivša osoba uopšte nije imala neke veće povrede ruku.
Mnogo puta naučnici prilikom svojih uzastopnih poseta nekom području nastavljaju prekinuti razgovore. Ovo rade iz više razloga. Prvo, žele utvrditi ima li promena vezanih za slučaj. Dalje, nastoje otkriti ostaje li očevidac nakon izvesnog vremena dosledan svojih iskaza. I na kraju, treba proveriti u kom se pravcu kreću život i razvoj ispitanika. Doktor Stevenson je pratio neke slučajeve više desetina godina, pa je svoje ispitanike viđao i kao odrasle ljude.
Nakon što neki slučaj ispitamo, unosimo ga u dosije na Univezitetu ukoliko zadovoljava izvesne kriterijume. Oni podrazumevaju mnoge osobine o kojima smo već govorili, a u skladu sa tim kriterijumima slučaj treba imati makar dve od sledećih karakteristi:

1. Predviđanje ponovnog rođenja - koje se ne svodi samo na izjavu, ,,Ponovo ću se roditi'' već uključuje i neke konkretne detalje; primer, odabir budućih roditelja
2. San koji nagoveštava
3. Mladeži ili urođene mane vezane uz prošli život - ne bilo kakvo obeležje ili mrlju; osim toga mladež ili urođena mana moraju biti uočeni odmah ili najviše nekoliko nedelja po rođenju
4. Izjave ispitanika o prošlom životu koje je davao dok je bio dete - beleške vezane za ovo ne smeju zavisiti samo o ispitaniku: barem jedna od starijih osoba ( primer, roditelj ili stariji brat ) trebaju potvrditi da ispitanik govori o svom prošlom životu iste stvari koje je govorio i kad je bio dete
5. Ispitanikovo prepoznavanje ljudi koje je bivša osoba poznavala i stvari koje su joj pripadale
6. Neuobičajno ponašanje ispitanika - to jest, ponašanje koje nije uobičajno u ispitanikovoj porodici i koje se očigledno podudara sa sličnim ponašanjem bivše osobe ili ponašanje koje bi se usled nekih uzroka kod njega pojavilo ( primer, da ima strah od vatrenog oružja ukoliko je bivša osoba ustreljena sa njim )

Nema tih kriterijuma koji odgovaraju svakoj situaciji. Glavnu brigu mi uvek predstavlja dovoljan broj upečatljivih izjava deteta u određenom slučaju zbog kojih ga uzimamo u obzir i onda kada slučaj nema nijednu drugu osobinu. U njemu bi se mogle pojaviti i dodatne okolnosti koje bi ga svrstale među slučajeve koji udovoljavaju većini kriterijuma, no, ukoliko nije zanimljiv, nećemo se za njega odlučiti. Sve u svemu, navedene odrednice dobro su nam poslužile, i nadam se kako je uz njihovu pomoć postalo jasno šta očekujemo od slučaja koga želimo uvrstiti u našu seriju slučajeva.
Ti kriterijumi pokazuju kako se slučajevi uveliko razlikuju po svojoj uverljivosti. Neki slučajevi obiluju neoborivim dokazima da se dogodilo nešto neubičajno, dok kod drugih to do kazi nisu toliko uverljivi.

Uverljivost ovih slučajeva je obično stvar subjektivne procene, ali smatramo da ih treba prikupiti što je moguće više kako bi posmatrač stekao najbolji uvid na kome će zasnivati svoj sud.
Za svaki od slučajeva istražitelj treba ispuniti registracijski obrazac, sastavljen od osam stranica na koje treba upisati različite podatke o određenom slučaju. U dosijeu se nalaze i beleške o različitim razgovorima sa fotografijama ili zapisima koji su pri tom prikupljeni. U određenoj fazi, sve te informacije prenose se na kodirani obrazac koji možemo uneti u kompjutersku bazu podataka. On uključuje 200 varijabli koje predstavljaju određene vrednosti koje se mogu uneti u kompjuter. Na njemu se nalazi mnoštvo podataka - od zemlje iz koje ispitanik potiče do prve reakcije roditelja na izjave njihovih deteta, udaljenosti između mesta gde boravi ispitanikova porodica i mesta njegove prethodne porodice, i deset ostalih sitnih detalja. Kad unesemo te informacije u bazu podataka, pruža nam se moćućnost da uočimo zajedničke osobine slučajeva, što ne bismo mogli videti posmatranjem svakog slučaja posebno. Kad sam, primer, naveo podatak da 18 posto slučajeva sa mladežima iz Indije potkrepljuje medicinske izveštaje koji potvrđuju podudarnost, on mi je bio poznat samo zato jer smo 421 indijski slučaj uneli u kompjuter na kome sam mogao jednostavno proveriti učestalost te podudarnosti. Taj postupak zahteva mnogo truda, i proći će godine dok sve slučajeve prenesemo u bazu podataka. Do sada smo uspeli uneti tek 1100 od 2500 slučajeva. Tu su uključeni svi indijski slučajevi, no, još nema gotovo nijednog sa Tajlanda i Minamara, premda smo u te dve zemlje zajedno prikupili više stotina slučajeva. Povremeno ću posegnuti za podacima koji se zasnivaju na tih 1100 slučajeva, no, trebamo imati na umu da oni ne moraju nužno, u svemu, predstavljati svih 2500 slučajeva. tek kad u idućih nekoliko godina uspemo kodirati više takvih slučajeva, možemo se nadati boljem uvidu u dotični fenomen, ali i u one slučajeve koje su naučnici proučavali pre mnogo godina.

Litertura:

Jim B. Tucker ,,Life Before life''

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi