Verovanje u zagrobni život je univerzalno. Ono prožima vreme, kulturu, evoluciju i fiiozofsku revoluciju. Neke od najvećih civilizacija razvile su se na premisi da postoji neki svet iznad ovozemaljskog, u dimenziji koja nije fizička nego duševna. Najčuveniji filozofi ljudskog roda proklamovali su ideju da postoji mesto duha, dimenzija ljubavi i svetlosti ili za neke, mesto patnje - užareni Pakao. S druge strane, ovaj drugi svet je čistilište, pozornica na kojoj se sopstveno JA ponovo rađa u materijalnom obliku.
Zivot posle smrti

To što je ovo mišljenje razložno utemeljeno i vrlo rasprostranjeno jedan je od najznačajnijih dokaza njegove verodostojnosti. Ako ova univerzalna verovanja nisu podsvest kulturne svesti o nekoj osnovnoj istini, tada mora postojati jak razlog za njihovo postojanje - verovatno povezan sa našim nagonom za opstanak u strogo animalističkom i evolucionom smislu. Dalji progres društva nesumnjivo zahteva usvajanje ovih pogleda.
Činjenica da je život kratak i može se završiti naglo čini prihvatljivijom želju za obnavljanjem vrste tako da se postavi iznad konačnosti smrti nego što je ideja da ovaj život ne predstavlja ništa drugo nego prolaznu fazu koja vodi ka nečemu boljem. Zašto onda „izmišljati" priče ako smo samo životinje, a one tek beskorisni mitovi? Ako je opstanak stvaran, tada ćemo svi nositi ovu činjenicu duboko unutar svoje psihe. Globalna verovanja ove prirode bila bi onda predvidiv odgovor čak i ako postoje kosmički razlozi zašto se puna svesnost razdvaja od našeg svesnog uma.
Čak i primitivni čovek izgleda da je delio ovo fundamentalno verovanje da se život ne završava sa nestankom tela. Pre pedeset hiljada godina, neandertalci su sahranjivali svoje umrle. Ovo ne mora da zvuči uobičajeno, ali zahteva napor da se probije rupa, naročito neprikladnim alatom, kada je svaki tekući sat potreban za nagomilavanje zaliha svežeg mesa. Bilo je lakše i logičnije ostaviti umrlog grabljivicama. Ipak, neandertalci nisu jednostavno samo pokopavali svoje saplemenike - obavijali su ovo na ritualan način. Tela su ponekad bila vezana konopcima u položaj fetusa. Da li to ukazuje na verovanje u reinkarnaciju? Da li to prinudno stavljanje tela u ovakav stav ohrabruje ponovno rodjenje? Da li konopci treba da spreče ponovo oživelog pokojnika da se podigne iz zemlje i da teroriše žive?
Kako god bilo, ovo ilustruje mišljenje da su telo i duh odvojeni entiteti i da ego opstaje i poseduje moć nad telom: duh unutar mašine. Kako se ovo verovanje manifestuje od kulture do kulture, od epohe do epohe? Postoji li uniformnost verovanja koja više može da ukaže na sam njihov izvor nego na maštu? Da li ovo fundamentalno načelo ljudske filozofije ima neke veze sa Jungovim „kolektivnim nesvesnim"?
Svajcarski psiholog Karl Jung, postavio je ovu teoriju početkom XX veka. Sugerisao je da je, odvojeno od ličnog nesvesnog, takode postojalo rasno ili zajedničko nesvesno. Ovo obuhvata svaku misao, emociju, svaki delić informacije koji je ljudski rod ikada iskusio ili oživotvorio. Svaka jedinka povezana je sa kolektivnim nesvesnim, povlačeći se iz njega isto kao što se pridružuje ovoj ogromnoj matrici. Po telesnoj smrti svako od nas mogao bi biti apsorbovan u ovaj nadrazum - aktuelno mesto zagrobnog života.

STARI EGIPAT

Zagrobni zivot Stari Egipat Egipatski verski tekstovi uklesani na zidovima piramida u Sahari spadaju u najstarije koji opisuju verovanje u zagrobni život. Oni stvaraju osnovu za moderne okultne sisteme magije. Budući da su stari više od četiri milenijuma, svaki detaljno opisuje rituale koji su bili potrebni da se umrli faraon preseli sa ovog na onaj svet. Magije i molitve koristile su se da izazovu željeni efekat. U to vreme egipatska hijerarhija takode je koristila ove magije, prvo privilegovani, a onda svako ko je mogao da ih plati. Bez obzira da li se radilo o faraonu ili seljaku, pod uslovom da je duh imao čistotu srca, koegzistirao je sa bogovima u zagrobnom svetu. Različite magije prenosile su pokojnike različicim putevima. Mrtvi su mogli da lete kao ptice ili se penju stepenicama ka nebu, a. kada stignu, žive u večnom blaženstvu. Dugovečnost se dalje potvrdivala poistovećenjem sa Ozirisom - bogom plodnosti i ponovnog radjanja.
Zbog pomoći pokojniku, uz njegovo telo sahranjivala se Knjga mrtvih kao neka vrsta priručnika. Ona je upućivala novovaskrslu dušu na ispravne odgovore na iskušenja koja duh mora da prode pre susreta sa Ozirisom. Možda je sve ovo smišljeno da odagna svaku sumnju da će pokojnik ići na mesto blaženstva. Egipćani su verovali da bogovi procenjuju dušu, a onda je nagraduju ili kažnjavaju. Papirus Ani, koji datira od 1320. p. n. e, sadrži crtež vaganja srca i perja koje predstavlja „istinu". Ovo „vaganje srca" zabeležio je Tot, božji pisar.
Ritual mumifikacije imao je svoje korene u egipatskoj mitologiji. Bog Set, kasnije obožavan kao Satan, rastrgao je Ozirisa u nastupu ljubomore i razneo njegovo telo širom Egipta. Izis, žena Ozirisova, sakupila je sve delove, uvezala ih zavojima i udahnula im život. Sa mrtvima je pokopavana njihova ovozemaljska imovina. Egipćani nisu bili prvi koji su pokopavali stvari.
Postavlja se pitanje od kakve koristi su mogle da budu stvari nekom nedodirljivom duhu? U Nemačkoj i Skandinaviji mrtvi su bili sahranjivani sa obućom na nogama da poštede stopala od potucanja na onom svetu. Kraljevske grobnice koje datiraju iz 2250. p. n. e, u Uru u Mesopotamiji sadržavale su mnogo nameštaja, muzičkih instrumenata, pa čak i kockarskih rekvizita. Oružje, vino i hrana otkrivani su u grobovima kao i ostaci pogubljenih vojnika i dvorjana kojima je bilo odredjeno da služe svoje gospodare na onom svetu. Ove verne sluge očigledno su umirale svojevoljno, pošto nisu nadjeni nikakvi znaci otpora ili nasilja prilikom pogubljenja.
Medjutim, opis žrtvovanja jedne robinje na pogrebu vikinškog vode u Švedskoj u X veku, koji je dao arapski putopisac po imenu Ibn Fadlan, pokazuje da je ona bila omamljena drogom.
Egipćani su verovali da se iz tela dok prebiva u grobnici izdiže njegov eterski „dvojnik" i ide ka nebu. Na početku se mislilo da zagrobni svet postoji iznad gvozdenog svoda sveta, ali je kasnije premešten na Zemlju gde Sunce sija noću - pod zemlju. Ova nebeska zemlja bila je poznata kao Polje trske smeštena unutar Polja mira. Tamo je duh živeo u prelepoj kući usred velikog imanja, ispunjenog raznim cvećem i vinovom lozom punom grožda. Imanjem su upravljale male statue kojima je sada udahnut život, a koje su bile pokopane zajedno sa umrlima. U središtu ovoga Raja nalazila se Kuća večnosti gde su boravili svi bogovi; ponovo rodjeni muškarci i žene mogli su da se kreću medju njima. Bilo je to mesto srećnog slavlja i stvaranja ljubavi.

STARA GRČKA

Had Podzemnim svetom drevnih Grka vladali su Persefona i njen muž Pluton. Ovi bogovi bili su moćni, lepi, ali ipak na neki način grešni. Poput Egipćana i Grci su verovali da postoje mnogi putevi prema ovom tamnom, čarobnom mestu. Njihovo vrednovanje zagrobnog života bilo je pesimistično, što se najbolje vidi u Homerovim epovima, posebno Odiseji. Ovaj veliki ep opisuje kako se lutajući junak Odisej spušta u Had da otkrije zašto je sprečen da se vrati kući posle pada Troje. Tamo susreće „senku" svoje majke. Kada pokušava da je zagrli, pušta bolan uzdah frustracije. Ona objašnjava:
„Ovo je propisan način za smrtnike kada umru. Tetive vežu mišiće i kosti, jer one su uništene moći bleštavog ognja, čim život napusti bele kosti, senka se nadvije i onda brzo poleti."
Reč „oganj" odnosila se nakremaciju tela; život je bio timos - životinjski bitak koji nestaje zajedno s telom, a „senka" ili psiha odnosi se na samu suštinu bitka koji se onda spušta u Had. Homerovi junaci bili su telesno veoma izraženi. Borili su se, pili vino, prisustvovali velikim gozbama i nezasito vodili ljubav. Njima je podzemni svet, gde se duša rastaje od tela, bio nematerijalno mesto bede, Homer je takode opisao jedno mesto na kraju zemlje na obalama čuvene reke Okeanus. Elizijum je bilo mesto gde su se pravedni upućivali posle smrti, zemlja savršene sreće i uzvišenog proleća kojom je vladao Radamantus.
Ipak, postojala su mesta u zagrobnom životu nastanjena samo probranima. Takvo jedno mesto pominjao je pesnik Pindar kao Ostrvo blagoslovenih, koje je bilo nastanjeno plemstvom na čijem vrhu se nalazio njihov kralj Kronus. Vremenom ova verovanja prihvatili su Rimljani, fornializovali ih, prečistili i pomešali sa sopstvenim mitovima. U rimskom spevu Eneida, Vergilije opisuje Had kao mesto osvetničke kazne. Ovde su odvojena priznanja za smrtničke grehove, a krivce kažnjavaju demoni i zmije. Veliki junaci kao što je Enej nalazili su staze ka podzemnom svetu, gde su pre povratka mogli da razgovaraju sa svojim mrtvim precima.

JUDAIZAM

Oko II veka p. n. e. Jevreji su izgradili verovanje u sud posle smrti, pre nego što su videli čoveka kao psihofizičko biće koje je bilo sve pre nego što je uništeno smrću. Ono što je preostalo bila je „senka", stvar od malog značaja. Ova senka spuštala se duboko u ponor ispod temelja sveta koji se zove Seol, mesto tame i prašine - i bilo je nastanjeno i pravednim i nepravednim. Ova ideja ima sličnosti sa grčkim mitološkim verovanjem. Konačno se desila promena koncepcije što je označeno u Danijelovoj propovedi 12: 2:
„I mnogi od onih koji počivaju u prašini zemlje probudiće se, neki u večnom životu, a neki u večnom sramu i preziru."
Nikome nije poznato šta je izazvalo ovu promenu, ali sada je verovanje u ponovno rodenje i procenu mrtvih postalo deo hebrejskog mitosa. Jevrejska književnost je prihvatila tu ideju i izvela detaljne opise Jehovinog suda. Verovalo se da će doći dan Jehove, kada će Bog kazniti tlačitelje jevrejskog naroda. Ovo se postepeno preobrazilo u ideju Sudnjega dana i ovakva prečišćena verovanja kasnije je prihvatilo hrišćanstvo.

HINDUIZAM I BUDIZAM

Stari Indusi nisu verovali u reinkarnaciju - smatrali su da čovek živi samo jednom. On odlazi u svet blaženstva ko ji je delio sa bogovima ako je bio dobar, a u svet pakla ako je bio zao. Ovo verovanje takode su imali i Iranci. Zoroastronizam je religija koju je osnovao iranski prorok Zoroastro oko VI ili VII veka. U to vreme nastajao je mnogo složeniji verski sistem u Indiji. Predstavljao je mešavinu arijskih, nearijskih i sumerskih uticaja.
Nomadska plemenska skupina Arijani iz Evrope osvojila je severnu Indiju izmedu 1700. i 1200. godine p. n. e. Njihova religija zasnivala se na obožavanju neba i uključivala je bogove analogne rimskim i grčkim. Oko 3500. godine p. n. e. Sumeri su naselili Vavilon i začeli kulturni razvoj koji je formirao osnovu za društvenu strukturu do modernih vremena. Svako naselje imalo je svoje posebno božanstvo, što je vremenom stvorilo mnoštvo bogova sa složenim medusobnim odnosima.
Hinduizam, koji je nastao iz svega ovoga, uveo je hijerarhiju bogova koji su bili u savršenom poretku unitarnog principa, sile za koju se kaže da postoji u celoj prirodi i ljudima. To znači da se veruje da Bog postoji u svakom živom biću. Indijske religije su jedine koje se drže postulata da posle smrti duša gubi individualnost i postaje uzvišenija. Hinduizam nema osnivača, ali ima zbornik tekstova poznat kao VEDA - reč koja znači „mudrost" ili „znanje".
Veda je utemeljila verovanje u ponovno radanje i transmigraciju, ideju da duša nekog čoveka može opet da se rodi u telu neke druge životinje. Razlog za ponovo radanje je zakon karme, da duša mora stalno da se vraća smrtnom postojanju sve dok ne sazna sve lekcije duhovnog razvoja.
Hindi su metafizički nastrojeni i provode život tragajući za ujedinjujućim principom za koji veruju da povezuje ceo kosmos, a bio je označen kao BRAMAN ili povremeno ATMAN. Ovo traganje vodi do mističnog stanja uma, toli, ko čudnog da ga je nemoguće objasniti rečima. Ovu „kosmičku svest" objašnjava jedan savremeni praktičar koji kaže da on pokazuje „kosmos kao potpuno nematerijalan, potpuno duhovan i potpuno živ, pokazuje da smrt predstavlja jedan apsurd, da sve i svako ima večan život; pokazuje da kosmos predstavlja boga i obratno, zlo nikada nije niti će ući u njega.„
Budizam se pojavio u VI veku p. n. e. razvijajući se iz hinduizma. Postavio je seriju gradiranih rajeva od kojih je svaki lepši i osetljiviji od prethodnog. Prolazak kroz ove dimenzije zavisi od individualne vrline i meditacije.
Ipak, kod obe religije ne postoji želja za konačnim i ličnim zadovoljstvom, nego oslobodenjem od okova „ličnosti". Ovo čisto duhovno stanje poznato je kao nirvana. Duša može da stanuje u stepenicama raja eonima, ali konačno mora odustati od nastavljanja svog hodočašća. I u verovanjima budista i hinduista postoji Pakao gde duše pate, ali ne moraju trajno da budu proterane. Hindu bog KRISNA, na primer, posetio je kraljevstvo mrtvih i oslobodio omiljenog učenika. U budizmu BODISATVA često ulazi u Pakao i zatim oslobada neke od svojih pristalica. Bodisatva je onaj koji se duhovno veoma razvija, a na putu je da postane Buda zbog zasluge koju je stekao na prethodnom ovozemaljskom životu.
Kineska budistička boginja KVAN DŽIN pretvorila je Pakao u Raj dok se nalazila u transu. Prema RIGVEDI, delu VEDE, bog mrtvih zove se JAMA. Sin VIVASVANTA, prvog smrtnika koji treba da umre i ode u zagrobni život, JAMA je postao sudija za mrtve kod kineskih, japanskih i tibetanskih budista. Oslikan je kao figura koja uliva strah i bdi nad paklom. Budistička i hindu verovanja u zagrobni život su složena i detaljno razradena kao i njihova društvena struktura ovde na Zemlji.

ISLAM

Prorok Muhamed osnovao je složeni islamski pokret u VII veku u Meki u Arabiji. Kada je imao četrdeset godina počeo je da prima otkrića od Boga, a posle dvanaest godina islamski pokret uhvatio je korene kod velike zajednice muslimana. Muhamedova verovanja i zakoni zapisani su u Kuranu, a zatim u zbirci spisa pod nazivom Tradicija.
Kuran daje uputstva za mnoge stvari i priprema čoveka da se podredi Bogu i izvrši njegovu volju ili će podneti posledice u zagrobnom životu. Dobrima je obećavan vrt raja ispunjen zadovoljstvima. Zlima je prećeno surovim kaznama. Posle pokopa umrlih i razlaska onih koji žale za njima, dva andjela, Mubar i Nakir, stižu i ispituju ih. Pokojnici moraju da sednu uspravno i od njih se očekuje da imaju potpuno znanje i veru u islam. Ako se na pitanja tačno odgovori onda je pokojniku dopušteno da ode u raj kroz vrata koja se otvaraju na zapoved s nebesa.
U suprotnom, grešnik plaća strašnu cenu, vrata pakla se otvaraju i puštaju oganj i jak vetar, grob se približava, drobi mu rebra i ostavlja ga da pati sve do dana ponovnog rodjenja. Tada čovek mora da uspravno stane pred Boga i da mu se sudi. Odbrana nije dopuštena -sve iz pokojnikove prošlosti beleži se i čita iz zapisa. Na kraju se odmeravaju dobra i loša dela da bi se odredila sudbina svake osobe.
U zborniku Tradicija takodje se pominje most preko Pakla za koji kažu da je „nežniji od vazduha i oštriji od mača". Svi moraju pokušati da ga predju: vernici stižu bezbedno, dok nevernici padaju u ponor.

HRISĆANSTVO

Hrišćanska religija potiče iz Judeje i njeni prvi sledbenici bili su Jevreji. Početno širenje desilo se u grčkom govornorn područjuna istočnom Mediteranu. Izgleda da se prvi put javlja kao posebna religija, drugačija od jevrejske religije, 64. godine n. e. Kasnijim širenjem pojavio se raskorak izmedju prakse i propovedanja svetih spisa medju sledbenicima.
Mihajlo odnosi mrtve Hrišćani govore o tome da bi nam neki dobroćudni Bog podario život samo zbog toga da se posle relativno kratkog vremena završi sa fizičkim nestankom. Hrišćanska doktrina uči da ljudska duša, koju je Bog stvorio, biva besmrtna. Kada je jednom usadjena u telesni okvir, tada su neraskidivo vezani sve do smrti kada duša napušta telo. Medjutim, teorija organske evolucije uči nas da se čovek razvio od nižih životinja. Ako je to tačno, kod koje tačke je čovek postao besmrtan ili da li je sav emocionalni život neuništiv? Sam Isus je obećao večan život:
,Ja sam ponovno rođenje i život; onaj ko veruje u mene mada umire, ipak će živeti."
Neki, poput sekte gnostika, govore da je telo zato što je materijalno samo po sebi zlo, jer Hrist je bio stvoren od duhovnog tela, a ne od krvi i mesa. Medjutim, kada je Isus vaskrsnuo sa krsta, uverio je svoje sledbenike u svoju fizičku stvarnost jedući ribu. Neki crkveni velikodostojnici kao što je profesor Roland Beinton, ne slažu se da je verovanje u Hristovo vaskrsnuće predstavljalo stvaralačku silu koja je stajala iza nastanka Crkve; to i verovanje da će se uskoro vratiti na Zemlju da uspostavi novi poredak - Hrist je ubedio svoje sledbenike da se smrt može prevazići, a demonske sile poraziti. Takodje je obećao poslednji sudnji dan kada će dobri primiti večnu sreću, a grešni večan bol i patnju u ognju Pakla. Posle poslednje presude vedna duša upućuje se u čistilište gde se oslobađa svojih grehova. Kod drugog dolaska Hrista raščlanjena tela svih koji su ikada živeli biće ponovo vaspostavljena i njihove duše im vraćene za poslednji sud. Hrišćani smatraju čovečansrvo za polurasu. Svako dete radja se sa prokletstvom Adamovog greha i odmah biva ukaljano u očima Boga. Na ovo se dodaju svi grehovi ikada učinjeni u životu. Posle smrti čak i novorodenče mora da se pokori Bogu.
U srednjem veku zastrašujuća sila Pakla bila je česta slikarska tematika. Oni koji su boravili u Raju, bili su predstavljeni kako se zadovoljno osmehuju s visine posmatrajući one koji pate dole. U celini savremeni hrišćani i Jevreji, iako još čvrsto veruju u zagrobni život, posmatraju Raj i Pakao u blažoj i filozofskoj formi. Neki odbijaju ceo koncept Pakla ili prihvataju da, ukoliko postoji, predstavlja mesto gde je iskvarenima zabranjen pristup Bogu.
S druge strane, Raj se vidi kao stanje gde se ljudska duša uzdiže na ravan s božjom i biva u njegovoj blizini. Savremeni hrišćanski fundamentalistički pokret čvrsto veruje u dimenziju mesta - Raja i Pakla.

AUSTRALIJSKI DOMOROCI ABORIDŽINI

Priroda Australije rezlikuje se u mnogo čemu od bilo koje faune na zemlji jer je ova ogromna kopnena masa ostrvo već mnogo geološkog vremena. U drugim delovima sveta na početku evolucije, u doba kada su kontinenti bili spojeni, primitivne životinje su se selile i kao posledica pojavile su se vrste koje su se razvile od zajedničkih predaka. Izolovanost Australije dozvolila joj je da se razvije skoro kao druga planeta, stvarajući jedinstven životinjski svet koji i danas vidimo.
Mada se veruje da su se prvi ljudski stanovnici naselili upravo na ovaj kontinent, bili su veoma izdvojeni od ostalih rasa kako se civilizacija širila i medjusobno mešala u raznim delovima sveta. Samo je relativno skorašnje naseljavanje Evropljana ovo izmenilo. Otuda ne iznenadjuje što australijski domoroci imaju veliki broj verovanja, značajno je da ona odražavaju koncept opstanka posle smrti.
Vreme snova predstavlja neku vrstu nebeskih sfera koje se kreću u vremenu i prostoru. To je dom bogova, duhovnih poruka, duhova i predaka, koji i danas igraju snažnu ulogu u aboridžinskoj kulturi. Uprkos rastu savremenih betonskih gradova - tvrdjava bezdušnog kapitalizma -mnogi Aboridžini još žive prema pravilima koja su stvarana milenijumima, koja nisu dalje išla od predanja i pesme. Ovo posebno nalazi potvrdu u unutrašnjosti zemlje u planinskim, šumovitim ili ravničarskim predelima na dalekom severu, gde 80 odsto još živi na način koji bi mnogi smatrali primitivnim, ali koji je, u stvari, sofistički. Sa „lutanja naokolo" - neke vrste lutajućeg sanjarenja o žegi i beskrajnim prostranstvima - Aboridžini mogu da se sjedine s vremenom sanjarenja i angažuju se u onom što se može odrediti samo kao duhovne težnje. Mnogi od njih poseduju jedan urodjeni dar za meditaciju i ekstra osetljivo opažanje, mada oni ne koriste pojmove ove vrste. Nekoliko vrsta korenja i lekova koje upotrebljavaju pripadnici plemena sadrže hemikalije koje izazivaju druga stanja svesti.
Šaman koji se može porediti sa vračem afričkih plemena ili američkih Indijanaca istovremeno je i psihički medijum koji može da se „uživi" u stvari i važan je nosilac iskustva prenošenog generacijama s kolena na koleno. Nije neobično videti nekog Aboridžina kako stoji nepomično na jednom mestu dugo vremena. Pri slabom svetlu strancima se takve figure čine kao stena ili neko drvo. Ovi ljudi su u drugačijem promenjenom stanju gde su vreme i prostor od relativno malog značaja. Postoji, takodje, jak osećaj duhovnog vezan za sve postupke Aboridžina. Oni zasnivaju svoj život na intuiciji i sposobnosti da se sažive sa emocijama i postupcima ostalih čak i sa udaljenosti.
Mitologija govori o celim plemenima koja reaguju na unutrašnji zov koji im govori o seobi na drugo mesto radi izbegavanja opasnosti ili o spasiocima duše koji nalaze neke saplemenike u duševnom rascepu. Dok se nekim pripadnicima „civilizovanog" sveta ovi narodi mogu činiti primitivnim, sa mnogih aspekata oni su daleko ispred nas. Oni su zadržali moći koje svi mi inače posedujemo u izvesnoj meri, ali koje je moderno zapadnjačko društvo potisnulo duboko u zakržljali um.
Postali smo skloni da pretpostavimo da je ophodjenje s duhovima i osećanje jedinstva svih stvari obična praznoverica. Izgubili dodir sa osnovnim veštinama koje su nam pomagale da opstajemo u neprijateljskom okruženju. Istraživač paranormalnog Bil Čoker napravio je studiju predanja i legendi Aboridžina. Mnogi od njihovih duhova, oslikanih na čuvenoj steni na Severnoj teritoriji, nameću pretpostavku da telesna smrt ipak nije kraj. Prvi istraživači Aboridžina otkrili su verovanje da su mrtvi „odvedjeni na nebo" i konačno ponovo vraćeni na zemlju. Oni koji su bili vraćeni će to učiniti u transu, praćeni tužbalicama svojih prijatelja i rodjaka koji su ih smatrali - mrtvima. Odavale su im se počasti i mnogi od njih postali su šamani. Bez obzira da li se radilo o legendama opstanka ili primerima iskustva blizine smrti mora se uvažavati uticaj koje oni imaju na aboridžinsku kulturu i značaj stava da mi imamo duh i da on nadživljava telesno ograničenje.

AMERIČKI INDIJANCI

Postoje mnoga plemena američkih Indijanaca od kojih većina ima jaka verovanja u prisustvo duhova. Mnogi od njihovih rituala koji traju još i danas, zasnivaju se na ideji da mrtvi postoje u drugoj dimenziji koja ima formu medjusobne povezanosti sa Zemljom. Ova druga dimenzija bila je prvobitno koncipirana kao pstojanje na nebu visoko iznad zemlje. Za zvezde i bleštave planete neka plemena mislila su da su logorske vatre drugih plemena koja tamo žive, ali kasnije su ovim nebeskim telima data božanska svojstva.
Indijanski zagrobni život bio je nastanjen dušama ljudi i životinja koji su koegzistirali bez potrebe za medjusobnim ubijanjem radi hrane. Indijanci su verovali da postoji mala razlika izmedu ljudi i životinja. Često su se izvinjavali duhu medveda koga su ulovili. Stvorenja poput medveda i orla zauzimala visoka mesta u sistemu njihovih vrednosti. Orlov veličanstveni let i dominacija nad svetom nekim plemenima bi su jasan znak da to predstavlja duhove čuvare.
Većina plemena verovala je da duhovne zaštitnike u formi životinja mogu da prepoznaju mladi ratnici kroz rituale koji su obuhvatali iscrpljivanje i mučenje samih sebe: Za duh životinje verovalo se da se nalazi u koži mladog ratnika. Razvoj poljoprivrede razvio je indijanska verovanja u personifikovane sile prirode koje su često odredjivale sudbinu njihovih useva.
Sve do kraja XIX veka Poni Indijanci bili su poznati po žrtvovanju mladih devojaka jutarnjoj zvezdi Venus. Žrtva, oteta od nekog drugog plemena, bila je razgolićena i vezana za žrtvenik i onda ubijana strelama. Danima pre prinošenja na žrtvu, sa njom se dobro postupalo. Davali su joj dobru odeću i hranu, zbog toga da budu sigurni da će njen duh otići zvezdi koja je imala veliku moć kojom bi ih štitila. Nakon što je beli čovek raskrčio neprohodne šume Severne Amerike i zbrisao mnoga indijanska plemena, smeštajući preostale po rezervatima gde su jedva mogli da opstanu, ovi nekad ponosni ljudi poklekli su i desila se neobična religijska metamorfoza. Već trista i više godina belci su nastojali da Indijance preobrate u hrišćanstvo.
Godine 1890. religija belog čoveka bila je apsorbovana u domorodačku kulturu i manifestovala se kroz fenomen Plesa duhova. Religiju Plesa duhova osnovao je Mesija Pajuta Indijanaca po imenu Vovoka. Sama ceremonija, koja se širila poput prerijskog požara po rezervatima, počinje malim brojem Indijanaca koji formiraju krug i pevaju tiho mumlajući. Postepeno im se pridružuju ostali - može ih biti i do pet stotina - pesma postaje glasnija i ljudi plešu sve dok mnogi od njih ne padnu u trans. U tom stanju Indijanci govore da napuštaju svoja tela da posete svet duhova.
Jedan Minekondžu Indijanac, po imenu Nemirni Medved, posetio je 9. oktobra 1890. godine poglavicu Sijuksa Bika Koji Sedi i rekao mu za Vovoku. Rekao mu je da će se svi Indijanci vratiti i nastaniti Zemlju. Putovao je da sretne Mesiju i zaustavio se kod jezera Piramid u Nevadi. Tamo su mu u logoru Pajuta rekli da se Mesija vratio, ovog puta u obliku jednog Indijanca. Grupa se pridružila stotinama drugih hodočasnika iz raznih plemena oko Vokerovog jezera. Nakon tri dana pojavio se njihov Hrist.
Vovoka je propovedao da se vratio da zavede novi red. Sledećeg proleća Zemlju će prekriti novi sloj koji će pokopati sve bledolike, a vratiće se nove šume, livade i krda bizona. Indijance će štititi magija Plesa duhova. Njihovi duhovi izdići će se iznad zemlje za vreme ove promene, a posle će se ponovo roditi zajedno sa precima.
Prema priči Nemirnog Medveda, pošto su on i njegovi prijatelji krenuli, Vovoka je lebdeo iznad njih i podučavao ih novim pesmama. Mada je Ples duhova bio potpuno miroljubiv, Vašington je naredio da se pohapse ti „izazivači nereda". Jedan od onih koji su trebali da budu uhapšeni bio je Bik Koji Sedi i slučajno ga je u metežu ustrelio jedan pripadnik indijanske policije.
Masakr tri stotine Indijanaca, uključujući i žene i decu, kod Ranjenog Kolena, bio je jedno u nizu krvoprolića koja su usledila.
Plemena kao Hopi u Arizoni i Novom Meksiku imaju niz ekoloških verovanja koja su savremena i danas. Oni smatraju da sam život ima unutrašnji duh i da Zemlja ima kolektivnu svest koju formiraju sva živa bića. Zato skrnavljenje Zemlje ili remećenje ustaljenog poretka priziva kletvu majke Zemlje, vrhovnog duhovnog zaštitnika.
Aktuelnost krize sa kojom se danas suočavamo primećuju mnogi pripadnici plemena. Crpimo dragocene rude iz Zemljine utrobe i uništavamo prirodni ambijent. Sada se suočavamo sa oštećenim ozonskim omotačem i štetnim gasovima koji prete da unište osnovu života. Indijanci žive u skladu s prirodom i smatraju da smo poremetili prirodnu ravnotežu.
Nekoliko istraživača poremećaja ciklusa radjanja žitarica posetilo je Hopije čiji vračevi misle da je taj poremećaj upozorenje Majke Zemlje - moramo radikalno izmeniti način života il ćemo se suočiti sa nesagledivim posledicama.

ZAKLJUČAK

Ovaj pregled većine glavnih svetskih religija i kultura na kraju navodi na zaključak da od početaka ljudskog razumnog razmišljanja, postojalo je skoro univerzalno verovanje u život iznad materijalnog sveta, bez obzira da li pripada paganima, hrišćanstvu, ili nekoj drugoj većoj religiji. Ono je bivalo uvek isto. Duh u biološkoj mašini nadživljava njene okvire i kreće se ka mestu iznad materijalnog sveta. Da li je ovo verovanje nerazumno, samo pusto izražavanje želje ili se zasniva na unutrašnjem saznanju o onom svetu -jednoj dimenziji, ili možda dimenzijama gde duhovna energija koja se oslobadja okova fizičkog organizma putuje? Da li je ovde naše postojanje samo deo dugog i složenog saznajnog procesa, tako beskrajnog da možemo samo da osetimo delić njegove istinske prirode?

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi