FEJSBUK KAO KULTUROLOSKI I KOMUNIKACIJSKI FENOMEN

OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ
INTERNET - WEBA

Još...

FEJSBUK KAO KULTUROLOŠKI I KOMUNIKACIJSKI FENOMEN

Ideja ovog teksta je da kroz metod tekstualne analize, uz korišćenje izvoda iz akademskih istraživanja ali i uz razmatranje navoda iz štampe, tumačenja socioloških činjenica i navođenjem suprotstavljenih stavova, prikaže kompleksnost jednog fenomena u oblasti/delatnosti koja se danas proizvoljno i neodgovorno koristi i interpretira. Internet kao takav, predstavlja komunikacijski fenomen u kojem kompleksna međupovezanost sajta ‘fejsbuk’ sa realnim životom sama po sebi prenosi informaciju učesnicima na ovim poljima i zato zahteva sistematski postupak analize kojim bi se ta kompleksnost objasnila usled činjenice da “svet privida iznova postaje aktuelan” (Vukasnović, D) .

Pojam ‘realnost’ dolazi pod uticaj medija koji time, nesmotreno ali i nametljivo, podpadajući pod mnogostruke uticaje globalizacije, stvaraju kulturnu homogenost. Internet kao zaseban medij, a koji je delom sačinjen iz raznih drugih medija, poput razvoja same nauke i tehnike, s jedne strane olakšava svakodnevnicu a s druge strane je ne čini stabilnom i uređenom već čini da izmiče našoj kontroli. Posledice ‘internet stvarnosti’ ili sajber stvarnosti ne ostaju samo zapažene i zatočene u takvom virtuelnom svetu već se manifestuju i na sferu komunikacije real life-a tj njegovih aktera. Sajt ‘fejsbuk’, više nego bilo koji drugi, služi kao vrlo dobar primer toga jer sam omogućava virtuelnu interakciju ljudi na bezbroj polja koja nisu sačinjena isključivo od imaginarnih činilaca već i od oblasti direktno prenetih iz stvarnog života. Mnogobrojni su primeri vezani za ovu tvrdnju o zaista posebnoj medijaciji između realnog sveta i onog ne tako realnog i njhovim zasebnim analiziranjem sledi predstavljanje konfrontiranih stavova po pitanju komunikološke problematike koja postaje sve aktuelnija.
‘Fejsbuk’ bez sumnje u prvi mah deluje kao magična utopija od svakodnevnice koja obiluje nostalgijom u psihološkom smislu da je današnje vreme vreme u kojem se liberalne želje i akti pojedinca mogu odvijati samo u ‘slobodnim trenucima’ kojih je sve manje. Uzevši u obzir da je slobodno vreme dragocenije danas nego pre dvadesetak godina, formiranje fejsa se može protumačiti i kao medijska poruka koja je plasirana tržištu poput all – in – one proizvoda koji se može upotrebiti na raznolike načine a da pritom vreme za korišćenje istog i dalje ostaje faktor koji ograničava ali i koji doprinosi upražnjavanju komunikacije.
Stavovi po pitanju ovog intencionalno plasiranog produkta koji obiluje raznolikim vidovima interakcije korisnika se razlikuju koliko i sam sadržaj na kojem se nije štedelo. Koncept ovakvog interaktivnog komunikacionog sistema je možda usledio i kao “reakcija na skandalozno kulturno nazadovanje nacije usled nadirućeg prostakluka, licemerja i kiča koji ubrzano prožimaju ovdašnje društvo” . U eri globalizacije u kojoj se sve manje pretenduje na intervencije u stvarnosti čini se da se “odbrana kulture postavlja kao izazov svakom svesnom pojedincu koji svojom mišlju, stavom i delom promoviše visoke etičke i estetske standarde” . Ono što je “kreativno, inteligentno, delikatno, domišljato, autentično, duhovito i dostojanstveno” se kreće u smeru nezavisnom od ambicija genijalnih projekata za koje se pojam ‘otuđenost’ ne vezuje kao nekakva koincidencija. Ono što je “prostačko, jeftino, patetično, podilazeće, bahato, ružno i nehumano” čini opis megalomanskog broja ne samo usluga koje nude virtuelna zadovoljstva već i radikalno suženog načina komuniciranja.
Kulturolog i publicista, Zorica Tomić, u analiziranju ‘knjige lica’ navodi da “sada pojedinac, pored najmanje jednog mobilnog telefona, kome se svakako još uvek ne može oduzeti vođstvo među sredstvima brze komunikacije, bilo gde i bilo kada ima dostupan brz internet kojim još brže stiže do svojih prijatelja okupljenih na jedinstvenom mestu za druženje, na Fejsbuku”.
Mnogi (a to se nekako odnosi mahom na populaciju ljudi od osamnaest do tridesetpet godina) smatraju da je fejsbuk fenomen novog veka jer je uspeo da objedini veliki broj kompjuterskih atrakcija, kao što su igrice, mogućnost četovanja, aploudovanja fotografija, video snimaka, muzike i još mnogo toga. Nasuprot ovako usko pozicioniranom tumačenju fenomena nesagledivih komunikacionih sposobnosti stoji mišljenje psihologa da je 21. vek vek u kome smo više nego ikada suočeni sa činjenicom koliko smo sami, jer su naši kontakti sve slabiji, iako imamo društvenu obavezu da komuniciramo a za to imamo veliki broj tehničkih pomagala. Da li onda fejsbuk zbližava ljude ili čini nešto suprotno tome i da li je zaista naš društveni život alarmantno degradiran ovim oblikom virtuelne komunikacije? Da li je pravo druženje među ljudima (lice u lice) kao tradicionalna, iskonska forma komunikacije na ivici opstanka i da li monitori prete da postanu totalna zamena za prozor, ulicu, park, restoran?
Fejsbuk je zaista jedan planetarni fenomen. Svesno je napravljen da služi kao veoma razrađeno sredstvo za komuniciranje. Poprimio je karakteristike globalne epidemije. Proširio se na gotovo celu planetu Zemlju (bar na onaj deo koji je pokriven internetom) i za sada se ovoj epidemiji ne može stati na put.
Razmišljanja o blogovima na internetu kao i o personalnim sajtovima, dakle sajtovima pojedinaca ili grupa koje se bave raznim delatnostima, nude raznovrsne usluge i koje prodaju razne proizvode, konstantno dovode u pitanje pozicioniranje komunikacije i dragocenost njenog postojanja kod pojedinca u društvu. Razvoj Zemlje u tehnološkom smislu je pomerio granice komunikacije pa je samim tim ovom pojmu dodelio i zamršenost koja nastavlja da se mrsi sve više, iz dana u dan.
Analiziranjem fejsbuka kao fenomena, čini se da je komunikologija kao grana psihologije i sociologije dosta izmenjena u smislu njenog poimanja. Iako prost za pristup i upotrebu, fejsbuk je zapravo kompleksniji komunikacijski sistem koji se u žargonu naziva ‘društvena koreografija’. Tok poruka ili ide iz centra ka periferiji, tako da osoba ne može da povratno koriguje informaciju, ili jedna osoba komunicira sa mnogo osoba. Njegovi korisnici svakako ne spadaju u kategoriju ‘pričalaca/pisaca’ u kojoj se komunikacija vrši jednosmerno ali je činjenica da postoje poruke koje se emituju preko sajta a koje nisu dostupne korekciji. Kada uzmemo tu činjenicu u obzir i kada uzmemo u obzir da dobar deo korisnika ovog sajta nije svestan šireg komunikacijskog konteksta koji sajt nudi, neminovno se dolazi do zaključka da će se mali broj korisnika potruditi da dovede u pitanje sve ono što im se nudi, već će rizično, pa i bez razmišljanja, propustiti značenje poruka koje idu od izvora do cilja i tako onemogućiti prepoznavanje i korigovanje predrasuda i nesporazuma.
Sa stanovišta simple user –a neće se uzeti u obzir ko je autor ove virtuelne zajednice niti za koju namenu je napravljena. Korisnik (stanovnik) je doživljava kao gotov proizvod i skoro je sigurno da se sudovi korisnika, kada bi i došlo do raščlanjivanja njenog značenja, svrhe i značaja, ne bi pomirili. Oskudica u ličnim interpretacijama ovakvih sajber prostora se zasniva na želji za konzumacijom proizvoda brzo, površno i bez artikulisanog pristupa a zarad uštede vremena koja samim tim pokreće destruktivnu dozu društvene netolerancije.
Rolf Jensen, filozof medija, je pisao da ljudi koriste priču kako bi precizirali vrednosti koje neguju. Na sličan način se negovanju ovih vrednosti doprinosi i u stvarnom životu i u virtuelnom. A s tim na umu, ljudi kao akteri na fejsbuk sceni su ravnopravni pri stupanju na nju što ne znači da ta scena predstavlja stvarnost. Dakle, reality show u pravom smislu te reči (tih reči). Kamera ne snima sve, režija ne dopušta da publika vidi i čuje sve što je zabeleženo. Naš lik, podatke i dela na fejsbuku takođe cenzurišemo i mi sami, dajemo se publici onoliko koliko mi to želimo. Niti je to dobro, niti je loše ali svakako nismo ostali anonimni. Svesno prihvatajući rizik da se za nas pročuje i ‘providi’, neki bi dalje ovo protumačili kao želju za egzibicionizmom. Fejsbukov prostor je svojevrsni prostor za javno izlaganje koji publici nudi mogućnost razmatranja pitanja javnog priznanja nas kao pojedinaca.
Samosvest, samoizražavanje, samopotvrđivanje, samooblikovanje. Četiri ‘S’ koja su stara koliko i priča o čoveku. Danas manje nego ikada znamo ko smo i čini se da smo u konstantnoj potrazi za mogućnostima, ambijentima, situacijama od kojih ćemo moći da dobijemo potvrdu da nas neko primećuje, da smo nekome potrebni, da neko priželjkuje našu pažnju i da smo mi ti koji se za nešto pitaju. Formiranje identiteta je proces kroz koji svako prodje i svaki je unikatan. I sam proces je unikatan. Fejsbuk nudi brže formiranje identiteta, poslužuje ga drugima i to radi javno. U raspravi da li je ovakvo delovanje racionalno možemo se poslužiti i objašnjenjima sociologa Mišel Lalman koja navodi da “pojedinac deluje na racionalan način iako norme zapravo imaju vrednost prinude. Ako pretpostavimo da su preferencije i ciljevi pojedinaca definisani onda su učesnici ti koji treba da vrše izbore u korišćenju sredstava. Shodno tome, selekcija jednog sleda akcija jeste racionalna”. Da li ćete ponovo obnoviti prijateljstvo u realnom svetu ili ne sa osobom sa kojom posle deset godina ponovo stupite u kontakt putem ovog naizgled sveobuhvatnog medija unutar medija ili će virtuelni nastavak druženja uspeti da zadovolji vaše vlastite potrebe, očigledno ne zavisi samo od nas samih. Budući da je publika važan faktor u stvaranju kritičkog mišljenja i razmišljanja ona je itekako važna za nas kao pojedince. U ovom slučaju, publiku čine naši ‘prijatelji’, mi smo tvorci (preduzimači, graditelji, umetnici) a delo koje stvaramo treba da reprezentuje nas same i to je naša ‘profile’ stranica . U okviru ove aktuelne trijade, umetnik – delo – publika, publika je “aktivan činilac stvaralačkog procesa, kako recepcije tako i nastanka umetničkog dela” (‘profile’ stranica i sve što učitavamo na nju), (Vuksanović, D.) Svako od nas, pojedinačno i nakon (ne)određeno provedenog vremena na sajtu odgovara na pitanja Da li je FB uneo promenu u vaš život? Da li vam olakšava kontakt sa prijateljima? Da li ste naveli istinite podatke u svom profilu? Smatrate li da FB koriste samo ljudi koji su usamljeni?
Skriveno i pokazno, sramno i egzibicionističko, površno i suštinsko, oslobađajuće, kroteće i zarobljavajuće, stvaralačko i destruktivno, ljudsko i majmunoliko, autentično i prerušavajuće su samo neke od dihotomija paradoksalnosti ‘rajske krivice’ (Adam i Eva su živeli u Raju, goli, i nisu morali da brinu o imidžu) kao prauzroka komunikacije koja je nekada, čini se, nedostajala kao dopunjujući faktor koji čini identitet individue kompletnijim. Uz ovakva razmišljanja, a pogotovo uz pominjanje pojmova ‘površno’, ‘stvaralačko’ i ‘oslobađajuće’, fejsbuk nekako poprima svojstva dadaizma kojima nikome nisu u potpunosti strana. “Dada iznad svega stavlja sumnju. Dada sumnja u sve. Dada je besmislica. Čuvajte se Dade”, pisao je 1917. godine Tristan Cara, rumunski pisac, pesnik i osnivač dadaizma. Dadaisti su težili (kao i korisnici fejsbuka) da se priča o njihovim skandalima i upesima, da se održavaju javne diskusije o svakakvim pitanjima, pa je tako Cara, prilikom razgovora sa Rožeom Vitrakom objasnio da podržava publicitet i nije protiv uspeha jer te dve stvari smatra elementima života koji su prihvatljivi isto kao i njihove suprotnosti. Svaki korisnik fejsbuka je, u ovom smislu, pomalo dadaista a kao i Dada, fejsbuk je na čudnovat način pokret života i izražava se kroz društvene aktivnosti, ali one virtuelne.
Kompleksno pitanje poimanja odnosa između pojedinca i zajednice, a još kompleksnije pitanje poimanja komunikacije sa ova dva činilaca društva, zahteva obradu individualnosti i njene najdublje prirode a bez mnogo pogubnih posledica, objavljivanjem našeg profila na fejsbuku dolazimo do konačnog cilja a to je osiguravanje ulaska a kasnije i postojanosti u sećanjima ljudi. Time ovaj sajt nekako ne napadno u ovom nestalnom svetu predstavlja utočište i način komuniciranja mnogo širim od ‘verbalnog’, fotografskog itd. Plesanjem u ovom virtuelnom prostoru nikako ne bi smo smeli da zanemarimo moć, istinu, ozbiljnost i transcendentnost ove kreativne igre koju omogućava prerušavanje. Imajući na umu da iskustva ovakvog preobražavanja mogu biti bezazlena, čovekove skrivene želje, njegove duboke strasti ali i zablude mogle bi doći do izražaja.
Dakle, iako fejsbuk deluje kao zaštićena platforma za avanturu kakvog god tipa, pogled na vlastiti oblik života u društvu se menja i na jedan nov i originalan način se beleže putanje koje će sociologija i komunikologija slediti. A možda fejsbuk samo svodi društvenu igru na interesnu mehaniku koja isključuje strasti i vrednosti i izmiče sferi individualnog delovanja. Predmeti svakodnevnog života čiji je glavni i neizostavni sastojak moć komuniciranja su isto toliko važni kao i ‘predmeti i pojave’ koji ispunjavaju virtuenlni svet. Razlika leži u načinu prihvatanja publiciteta i pokazivanju izoštrenog osećaja za odabir onoga što biva ponuđeno. Kroz komunikaciju na virtuelnim verbalno – likovnim kolažima stiče se utisak zaštićenosti i inferiornosti, odsustva straha od verbalnih duela do kojih i kada dođe, komunikacija se prekida usled skepticizma i straha od opažanja.
Dakle, da li stvarno želimo kreativno, inteligentno, delikatno, domišljato, autentično, duhovito i dostojanstveno? Da li stvarno ne želimo prostačko, jeftino, patetično, podilazeće, bahato, ružno i nehumano? I zašta se borimo? Možda fejsbuk u sebi nosi pravu utopiju jer se u njemu gaji privreda potreba umesto privrede profita, makar većim delom. Ovakvo polu-idealističko razmišljanje ima sve manju šansu da opstane u ovom svetu u kome se nudi mnogo, a zapravo daje malo toga što je prihvatljivo. Kultura dijaloga kakav je fejsbuk, neminovno diktira dekonstrukciju komunikacije u smislu njenog ranijeg poimanja a posledice ovakvog preobražaja će biti nužno izučavati i tumačiti kroz isti princip. Kroz princip fenomena.

Literatura