OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ OSNOVA
EKONOMIJE: |
|||||||||||||
|
|||||||||||||
ULOGA DRŽAVE U PRIVREDI
Prisustvo države u privredi je postojalo oduvek, pa je i samim tim postojala
i težnja ekonomske slobode, odnosno nemešanja države u privredu. Ovde
važno mesto zauzima Adam Smith sa svojim delom "Istraživanje pritrode
uzroka bogatstva naroda. On je smatrao da će opšt i in teresi biti najbolje
ostvareni ako budu prepušteni slobodnom delovanju, bez mešanja bilo kakvog
stranog autoriteta. Međutim Kejns je smatrano da je potrebno nešto i žrtvovati
od individualnih sloboda da bi privreda u celini bolje funkcionisala.
On smatra da država zavisno od situacije treba poduzimati određene mere
u privredi.
U prvom delu je dalje obrađeno koje su to instrumenti i kako država razvija
svoju kontrolu nad privredom. Ustavna prava vlade su se široko tumačila
i koristila za održavanje javnog interesa i održavanja reda u privrednim
tokovima. Države donose svoje odluke na osnovu određenih pravila. Postavlja
se pitanje javnog izbora, odnosno dali je on delotvoran. U demokratskim
društvima naglašava se važnost individualnih vrednosti, ali se problem
pojavljuje što je potrebno sakupiti milione glasova u jednu odluku. Ako
državne delatnosti ne poboljšavaju privredne aktivnosti mogu nastati neuspesi
koji se mogu svrstati u dva izvora: birokratska prisila i kratkoročni
vidokruzi.
Drugi deo odnosi se na primene vladinih sankcija na proizvođače kao i
potrošače da bi se zaštitila okolina, odnosno državno regulisanje eksternalija.
Eksternalije mogu biti pozitivne i negativne. Regulaciju eksternalija
država provodi putem raznih poreza, taksi i raznih drugih intervencionističkih
mera. Da bi se ublažile eksternalije država takođe može prodavati prava
na zagađivanje. Takođe postoji i direktna regulacija eksternalija koja
je prisutna u savremenim privredama gdje vlade donose specifične standarde
i norme kojima se nastoje ublažiti eksternalije.
Treći deo opisuje državne funkcije kojim one vrše oporezivanje kao i tri
glavna zadatka koje svaka vlada treba da nastoji ostvariti. Ovde je takođe
obrađeno pitanje finansiranja budžetske potrošnje. Postoje dva načina
finansiranja budžetske potrošnje: putem poreza i budžetskim deficitom.
Na kraju su obrađena sredstva i mere državne intervencije u modernoj ekonomiji
gde takođe nema savršeno slobodnog dejstva. Međutim, postoje čak neki
segmenti privrede gdje je država potpuno suverena. Javni izbor je oblast
koja se bavi proučavanjem načina državnog upravljanja privredom i država
treba prvo da postavi četiri glavne ekonomske funkcije. Monetarna i fiskalna
politika predstavljaju glavno oružje vlada za kontrolisanje privrednih
kolebanja i unapređenje privrednog rasta. Georg Stigler je predložio pet
pravila kojim država može izvršavati ekonomske zadatke.
DRŽAVNA KONTROLA NAD PRIVREDOM
1.Istorijski osvrt
Dugo vremena u ekonomskoj teoriji i praksi kapitalističkih država vladalo
je liberalističko načelo ekonomske slobode i nemešanja države u privredne
tokove. To načelo dominiralo je i u ekonomskoj teoriji i praksi sve do
tridesetih godina ovog veka.
Teorijsku osnovu ekonomskog liberalizma dao je Adam Smith u svom delu
"Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda", koje je prvi
put bilo objavljeno u Londonu 1776. godine. Delo je doživelo ogroman publicitet
i postalo neka vrsta ekonomske biblije, koja je služila i državnicima
i preduzetnicima kao zbirka vodećih praktičnih načela. Osnovna ideja u
tom delu je ideja o ekonomskoj slobodi i nemešanju države u privredu.
Smith je smatrao da će i opšti interes biti najbolje ostvaren ako se sve
gospodarske aktivnosti prepuste slobodnom izražavanju pojedinačnih interesa,
bez mešanja bilo kakvog vanjskog autoriteta.
Na toj osnovi izgrađena je celokupna liberalistička koncepcija o ulozi
države u privrednom životu. Država je u XVIII i XIX veku bila aktivno
angažovana uglavnom na dva privredna prdručja, jedno je bankarstvo u kojem
se pojavljuju nacionalne emisione banke kao državne institucije, čijim
statusom je bila ograničena i usmerena aktivnost poslovnog bankarstva,
a drugo područje je vanjska trgovina, gde je većina država bila aktivno
angažovana u zaštiti domaće proizvodnje i stimulisanjem izvoza.
Pod uticajem raznih promena, koje su se dešavale naročito u drugoj polovini
XIX i početkom ovog veka, postupno se napušta liberalistička doktrina
o ulozi države u privredi.
Jedna od tih promena je prerastanje tržišta slobodne konkurencije u razne
oblike monopolizma. Velike korporacije menjaju stav prema državi. Obvladavajući
nacionalnim tržištem, one koriste državni mehanizam u zaštiti od inostrane
konkurencije, visokim carinskim stopama. Takva državna politika omogućava
im ubiranje ekstraprofita koji čine materijalnu osnovu za diskriminaciju
cena. Visoke cene na domaćem tržištu omogućavaju damping cenu pri osvajanju
inostranih tržišta. Ograničenje ekonomskog prostora, s druge strane, izaziva
pritisak izvozom kapitala i proširenjem političkog uticaja nad drugim
državama. Iz toga proizilazi i interes velikih poduzeća za stvaranjem
jake države.
Privredu kapitalističkih država u drugoj polovini prošlog veka i početkom
ovog veka potresaju ekonomske krize i ciklična kretanja. Privatna svojina
inicijativa pokazala se nemoćnom da prevede privredu iz krize u sledeće
faze cikličnog kretanja-oživljavanja (oporavak) i prosperitet. Velika
kriza 1929. –1933. godine predstavlja konačno i potpuno razbijanje iluzija
o ekonomskom liberalizmu.
Nova situacija traži odgovarajuća rešenja i u ekonomskoj teoriji. Poput
pojave Adama Smitha, koji je dao teoretsku podlogu težnjama svog vremena,
John Maynard Keynes daje teoretsku osnovu za državni intervencionalizam
u privredi.
Keynes svojim delom "Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca",
koje je prvi put bilo objavljeno 1936. godine, daje teoretsku osnovu za
aktivnosti države u privredi, koje se u ekonomskoj znanosti vodi pod nazivom
"državni invencionizam". Keynes smatra da je potrebno nešto
i žrtvovati od individualnih sloboda da bi privreda u celini bolje funkcionisala.
On zagovara primenu odgovarajućih mera od strane države, koje ona treba
preduzimati zavisno od situacije u privredi, odnosno zavisno od faze u
cikličnom kretanju privrede. Te mere se svode na regulisanje potražnje
putem fiskalnih i monetarno kreditnih instrumenata, zahvatanje dohodka
porezima i stvaranje rezervi u doba prosperiteta, a investiranje u doba
depresije. Na toj doktrini izgrađen je čitav sistem instrumenata, putem
kojih država reguliše novac i kredit u opticaju, dohodke stanovništva,
profite poduzeća, zaposlenost, investicije, budžetsku potrošnju – budžetski
deficit i suficit itd. Tako dolazi do druge bitne promene u funkcionisanju
privrede, u kojoj država postaje aktivni subjekt i činilac u usmjeravanju
privrednih tokova.
Treća bitna promena odnosi se na tržište radne snage. Umesto individualizirane
i atomizirane ponude radne snage dolazi do udruživanja radnika u sindikalne
organizacije. Radnici putem sindikata deluju u pravcu ostvarivanja svojih
ekonomskih i drugih interesa: visina plata, socijalna i zdravstvena zaštita,
zapošljavanje, dužina radnog vremena, godišnji odmori i slično. Radnici,
organizirani u sindikate, imaju krajnje, ali moćno oružje-štrajk. Kada
kođe do štrajka u ključnim granama privrede i na širem prostoru, on prelazi
okvire odnosa između poslodavca i radnika u jednoj grani. U pitanju je
opšti interes koji treba štititi država. Zato država deluje i preventivno
donošenjem zakonskih propisa o radnim odnosima, minimalnim platama, soijalnoj
i zdravstvenoj zaštiti i slično.
Ove promene učestvovale su i na promenu strukture savremenog tržišta.
Stvarnost savremenog tržišta razvijenih zemalja nije tipična po tržištu
savršene konkurencije bez mešanja države u privredi, nego po oligopolskoj
tržišnoj strukturi, uz aktivno učešće države u privredi, i s uticajem
sindikata na tržištu rada. U tom trouglu snaga uglavnom se rešavaju bitna
pitanja ekonomije u razvijenijim zemljama sveta.
Država postaje značajan faktor u reguliranju tržišta i u poslovanju uopšte.
Ona sama po sebi predstavlja veliki biznis, jedan od najvećih. Na primer,
u 1989, godini federalna, državne i lokalne vlade u SAD-u su zapošljavale
19 miliona ljudi, trošeći oko 1.700 miliardi dolara godišnje. Ukupan državni
sektor SAD-a participira s oko 35% društvenog proizvoda i 36% ukupne zaposlenosti
u zemlji. To je veliki skok u odnosu na 1929. godinu, kada je na državne
narudžbe otpadalo svega 8% celokupne ekonomske aktivnosti, pa i odnosu
na 1940. godinu, kada je taj udeo bio manji od 20%.
Iz ovakve razmere participacije u društvenom proizvodu i ukupnoj zaposlenosti
zemlje stoji velika i značajna aktivnost države i u privrednom životu
zemlje. Ta aktivnost je usmerena na stvaranje opštih – makroekonomskih
uslova za normalno funkcionisanje privrede u celini, na otklanjanja manjkavosti
u funkcioniranju tržišta, na ostvarivanje efikasnosti privrede i socijalne
stabilnosti društva.
2.Instrumenti vladine politike
Kako vlade deluju na privredu? Postoje tri glavna instrumenta državne
kontrole. To su:
1. Porezi koji služe da se smanje privatni rashodi (kao što su oni za
automobile ili prehranu u restoranu) i time omogućavaju javne rashode
(na dobra kao što su kamioni ili prehrana vojske).
2. Izdaci koji navode preduzeća ili radnike da proizvode određena dobra
ili usluge (kao što su tenkovi i policijska zaštita) zajedno s transfernim
plaćanjima koji pružaju potporu dohodku.
3. Regulacije ili kontrole koje upućuju ljude da obavljaju ili da odustaju
od određenih privrednih delatnosti
4. Rast državnih kontrola i regulisanje
Pored naglog rasta potrošnje i oporezivanja, postojalo je veliko proširenje
zakona i regulisanja koji upravljaju privrednim poslovima.
Amerika devetnaestog veka kao i druge privrede približila se privredi
čistog laissez-faire, sustav koji je britanski istoričar Thomas Carlyle
nazvao "anarhijom plus policajac". Ta je filozofija dopuštala
ljudima veliku slobodu da idu za svojim prirodnim težnjama i proizvela
vek naglog materijalnog napretka. Međutim, kritika je videla mnoge mane
u toj laissez-fire idili. Istoričari su zabeležili periodične privredne
krize, širenje siromaštva i nejednakosti, duboko usađenu rasnu diskriminaciju
i trovanje vode, zemlje i zraka zagađivanjem. Pokretači skandala i naprednjaci
zahtevali su zauzdavanje kapitalizma kako bi narod mogao usmeravati tu
jogunastu životinju u čovjekoljubivije smjerove.
Počevši od 1890-ih godina, Sjedinjene Države su se postupno odvratile
od verovanja "da vlada najbolje vlada kad najmanje vlada". Predsednici
Theodore Roosvelt, Woodrow Wilson Franklin Roosvelt i Lyndon Johnson su
– uprkos neumorne opozicije – proširili granice federalne kontrole nad
privredom, nalazeći nova regulativna i fiskalna oružja za borbu protiv
postojećih nevolja.
Ustavna prava vlade su se široko tumačila i koristila da se "osigura
javni interes" i "održavanje reda" u privrednom sustavu.
U 1887. godini osnovana je federalna Međudržavna trgovačka komisija (Interstate
Commerce Commission) da bi regulisala železnički promet preko granica
država. Uskoro zatim su Shermanov Antitrust zakon i drugi zakoni bili
upereni protiv monopolisičkih kombinacija "ograničavanja trgovine".
Tokom 1930-ih godina potpao je čitav niz industrija pod privredno regulisanje,
čime je vlada odrešivala cene, uslove izvoza i uvoza i sigurnosne standarde.
Regulisanje industrije su u novije doba uključivale vayduhoplovne linije,
kamionski promet, vodeni promet, plinare i telefonska preduzeća, preduzeća
finansijskog tržišta, preduzeća za naftu i plin...
Pored regulisanja cena i poslovnih standarda, nacija je pokušala da zaštiti
zdravlje i sigurnost putem sve strožeg društvenog regulisanja. Kao posledica
razdoblja okrivanja skandala iz ranih 1900-ih godina, doneseni su zakoni
o zdravoj hrani i suzbijanju droga. Zatim je tokom 1960-ih godina Kongres
done niz zakona kojim se reguliše sigurnost radnika; utvrdio je okvire
za federalno reguliranje zagađenja zraka i vode te za opasne tvari; odredio
sigurnosne standarde za automobile i potrošačke proizvode; kontrolisao
površinsko iskorišavanje ruda; regulisao sigurnost nuklearne energije
i otrovnih otpadaka.
Krajem 1970.-ih godna je razmnožavanje regulisanja je bilo tako veliko
da su mnogi regulatorne ustanove zvali "četvrtom granom" vlade.
Protivljenje novim programima reguliranj je bilo tako snažnoda je tokom
predsednikovanja Eeagana i Busha došlo do naglog prestanka daljnjeg rasta;
povrh toga, tokom tog vremena je došlo do popuštanja u provođenju regulisanja.
S protekom vremena se politička stanovišta menjaju. Radikalne teorije
jednog vremena prihvaćaju se kao evanđelje u narednom vremenu. Mnogo kritikovan
stav socijalnog osiguranja iz 30-tih godina branio je 80-tih godina Ronald
Reagan kao deo"društvene sigurnosne mreže". Javnost je prihvatila
državne prinude koje su promenile samu prirodu kapitalizma. Privatno je
vlasništvo sve manje i manje potpuno privatno. Slobodno poduzetništvo
je sve više postajalo manje slobodnim. Nepovratni razvoj je deo istorije.
3. Kako vlade donose odluke
Drže li se vlade zaista preporuke ekonomista i filozofa? Upotrebljavajuli
vlade "nevidljivu ruku" kako bi osigurale da odluke javne politike
služe tome da privreda posluje bez zapinjanja i delotvorno? Ili postoje
"neuspesi vlade" uporedo s neuspesima tržišta kao što su monopol
i zagađivanje?
Ova pitanja su područje teorije javnog izbora, koja je ona grana ekonomske
znanosti koja proučava načine na koji vlade donose odluke. Tu pitamo kako
vlade donose odluke o razini poreza i javne potrošnje i o opsegu transfernih
plaćanja. Teori ajavnog izgora postavlja što teorija ponude i potražnje
ispituje izbore u privatnom sektoru.
Politička igra
Politička igra ima, kao i tržište svoj pravila i igrače. Donošenje političke
odluke odvija se unutar skupa pravila: to su temeljni ustav i izborni
sustav. Najvažnije pravilo igre je za našu svrhu da odluke donose izabrani
predstavnici.
Ko su igrači? Glasači su potrošači čijim željama demokracij treba da na
kraju posluži. Ostali važniji igrači su izabrani predstavnici ili političari.
Ta grupa obavlja funkciju veoma sličnu funkciji poduzeća u tržišnoj privredi
– oni su poduzetnici koji tumače potražnu javnosti za kolektivnim dobrima
i nalaze načine da ta dobra pribave.
Šta pokreće političare? Većinu izabranih službenika pokreće kombinacija
prakse i ideologije-oni se pridružuju traženju izbornog preživljavanja
sa svojim temeljnim verovanjima o tome kako da se upravlja nacijom. Neki
od njih menjaju svoje stavove jednako brzo kao što se menja politički
vetar. Drugi tako duboko proživljavaju probleme da su u drami svojih ideala
voljni reskirati da budu poraženi. Ali se teorija javnog izbora probija
kroz masu složenih motivacija jednostavnom pretpostavkom: pretpostavlja
se da se političari ponašaju tako da maksimiziraju svoje izglede da budu
izabrani. Pretpostavlja se da oni maksimiraju glasove – kao što se pretpostavlja
da preduzeća maksimiraju profit.
U ravnoteži između glasača i političara nalaze se organizacije poznate
kao interesne grupe, koje predstavljaju ljude ili preduzeća koji su organizovani
u borbi za određeni skup interesa ili ishoda. Na primer, National Rifle
Association (Nacionalno udruženje strelaca) brani pravo građana da nose
oružje; Institut čelika pokušava ograničiti uvoz čelika; Fond za zaštitu
okoline zahteva strožu kontrolu zagađivanja. Neki put interesne grupe
poprimaju stepen političke moći daleko iznad broja njihovih članova. Kada
interesne grupe "zarobe" regulativne agencije ili zakonodavna
tela imamo slučaj nepredstavničke vlade.
Ima i drugih igrača. Jedan važan skup učesnika sastoji se od ljudi koji
upravljaju izvršnim agencijama (kao što su generali u Pentagonu ili farmeri
u Ministarstvu poljoprivrede). Iako oni zbog stručnosti iskustva imaju
veliku moć, te birokrate na kraju podležu odlukama političkih vođa.
Ukratko teorija javnog izbora opisuje kako vlade donose odluke o oporezivanju,
rashodima, regulisanju i drugim politikama. Slično igri tržišta, igra
politike mora usporediti želju naroda da dobije kolektivna dobra s mogućnošću
privrede da ih pribavi. Glavne razlike se nalaze u tome da su glavni igrači
u politici – političari – prvenstveno zainteresovani da pobede na izborima,
dok glavni igrači na tržištima – preduzeća – nastoje ostvariti profite.
Mehanizmi javnog izbora
U svakom narodu postoji politički sastav za donošenje kolektivnih odluka.
Kako to funkcioniše u teoriji i praksi?
Javni izbor je proces kojim se pojedinačne sklonosti udružuju u kolektivne
odluke. Demokratsko društvo naglašava važnost individualnih vrednosti
i ukusa u takvom udruživanju - "jedan čovek, jedan glas" izražava
individualističku podršku našeg političkog sastava.
1. Da li je javni izbor delotvoran?
Kad mislimo na mnoge korisne delatnosti države mogli bi se zapitati povećava
li kolektivni izbor uvek delotvornost. Malo bi ljudi moglo negirati da
je istrebljenje kuge blagotvorno. Ali postoji li teorija "vidljive
ruke" kojom vladine politike uvek vode prema delotvornoj i pravednoj
ekonomskoj alokaciji javnih dobara i dohotka?
Kolektivne delatnosti mogu proizvesti Paretova poboljštanja koja predstavljaju
postupke koji vode do poboljšanja u svačijem zadovoljavanju ; one čine
da su svi imućniji a niko siromašniji.. Primeri Paretova poboljšanja bila
bi vladina podrška novom napretku znanja (kao što su sateliti za komunikaciju)
ili njihova pomoć u širenju mera javne zdravstvene zaštite
Razliku između te tri vrste ishod moramo držati na umu jer nema sigurnih
pravila koje uvek čine svakog imućnijim.
2.Primene teorije javnog izbora
Teorija javnog izbora pomaže nam takođe da razumemo kako političke snage
mogu uticati na budžet i druge činioce koji deluju na privrednu delatnost.
Iako vlade u modernim privredama igraju srednju ulogu, one imaju svoju
vlastitu vrstu nesavršenosti. Jednako kao što stvarne privrede nikada
ne postižu savršenstvo konkurentskih tržišta, tako neki put demokratije
ne uspevaju odgovoriti na socijalne potrebe na najdelotvorniji način.
Kako postoje neuspesi tržišta tako postoje i neuspesi vlada.
*Neuspeh vlade nastaje kada državne delatnosti ne poboljšavaju privrednu
delatnost ili kada vlada nepravedno raspoređuje dohodak.
Postoje dva izvora vladihih neuspeha: birokratska prisila i kratkoročni
vidokrug.
Birokratska prisila. Malo ljudi se mogu odupreti napasti da povećaju svoj
uticaj ili moć. I vlade su takve. One često čine previše i predugo. Jedan
je razlog za sklonost vlade da se preko mere proširi taj, da ne postoji
proveravanje uspeha ili ono što poslovni ljudi nazivaju "završni
račun pojedinih projekata”. Ako vlada izgradi previše brana ili previše
bombardera, ne postoji račun dobitka i gubitka na temelju kojim bi se
mogla izračunati ekonomska vrednost tih projekata. Jedina podrška koja
je u tim projektima potrebna je zakonodavna većina, a ta se često može
dobiti finansiranjem izborne kampanje male grupe ključnih zakonodavaca.
Kad su ti programi jednom postali stvarnost, oni razvijaju jako izborno
telo od onih koji u njima rade ili od onih koji od njihovih delatnosti
imaju koristi.
Iz mnogih razloga vlade imaju velikih poteškoća da zaustave jednom započete
projekte. Klasičan primer za to je "novi nuklearni reaktor”. Taj
je projekt zahtevao napredni sastav nuklearne snage koji bi kada se iscrpe
nalazišta urana zamenio postojeću generaciju nuklearnih reaktora. Vlada
je u kasnim 1960-tim godinama planirala Clinch River reaktor, kada su
svi mislili da će nuklearna snaga rasti vrlo brzo. Ali sredinom 1970-tih
godina su istraživanja pokazala da će takav reaktor ekonomski biti neodrživ.
Krajem 1970-tih god. postalo je jasno da niko više ne naručuje nuklearne
elektrane a mnoge ustanove su otkazale elektrane u izgradnji. Ipak je
vlada nastavila sve do 1983. godine trošiti stotine miliona dolara na
Clinch River projekt.
Kao što je jedan duhovit čovek o tome rekao, vlade se često ponašaju kao
mali dečak koji je rekao: "Znam kako se kaže "banana",
ali ne znam kako da prestanem”.
Kratkoročni vidokruzi. Izabrane političke vođe moraju se u Sjedinjenim
Državama često podvrgnuti izboru svakih 2,4 ili 6 godina i često se takmiče
u okruženjima u kojima postoji velika konkurencija. Pritisak izbora može
kod političkih odluka voditi do kratkoročnih vidokruga.
Skup simptoma kratkoročnih vidokruga predstavljenja tokom 1980-tih god.
prikazala borbe oko deficita federalnog budžeta. Gotovo, svako je priznao
da će ako se budžetski deficit ne smanji, proizvodnost i blagostanje biti
ugroženi. Ipak je federalna vlada uporno odlagala da preduzme potrebne
korake kako bi se deficit uklonio.
Šta je bio uzrok neuspeha? Smanjenje deficita zahteva bolne korake danas
bi se dostignuće privrede popravilo sutra. Da bi se povećala štednja,
investicije i proizvodnost, u sadašnjosti se moraju ili povećati porezi
ili smanjiti troškovi. Ali, članovi Kongresa koji se takmiče za reizbor
odupiru se preduzimanju mera koje bi vodile do kratkoročne nepopularnosti,
njih više zanima njihov reizbor nego budući privredni problemi. A političari
koji žele reizbor veruju da će glasači pridavati veću pažnju neposrednim
povećanjima poreza ili smanjenjima troškova nego dugoročnim koristima
od smanjenja budžeta.
Sklonost usresređivanja samo na dolazeće izbore može navesti vlade da
uvode i održavaju programe koji se isplaćuju u kratko vreme a da izbegavaju
one s neposrednim troškovima i razvučenim koristima. Ta usresređivanja
na kratkoročne vidokruge teži da u vladinim programima izazove sklonost
za potrošnju. To znači prema programima se blagonaklono postupa kada oni
potiču sadašnju prema budućoj potrošnji a dugoročne investicije (istraživanje,
očuvanje i zaštita okoline) mogu u razdobljima naročito bliskih političkih
izbora loše proći.
Neki pažljivi analitičari primetili su da teorija javnog izbora predstavlja
pesimističko gledanje na ponašanje vlade. Nikakvo proučavanje istorije
ne može opravdati tako ciničan zaključak. Istorija je puna političkih
vođa koji su preduzimali dalekovidne i mudre, ali nepopularne mere. Ali
teorija javnog izbora podseća nas da kolektivni izbor u demokratijama
ne odgovara uvek najboljem ili čak delotvornom ishodu. Demokratije su
izabrale Hitlera i Musolinija i Perona jednako kao i Lincolna, Churchila
i Kennedyja.
Finansiranje budžetske potrošnje – funkcija poreza
Budžetska se potrošnja finansira porezima i budžetskim deficitom koji
se pokriva zaduživanjem kod nefinansijskog ili kod finansijskog sektora
– banaka. Ovde ćemo analizirati efekte fiskalne politike na domaći proizvod
nezavisno od toga kako se budžetska potrošnja finansira, porezima T ili
budžetskim deficitom.
U uravnoteženom budžetu prihodi su jednaki rashodima, tj. T=G. Ako je
T>G, tekući budžet ima suficit, a ako je T<G, onda je tekući budžet
u deficitu. U literaturi je vrlo često funkcija poreza ovakvog oblika:
T=Ta+lY
U ovoj jednačini Ta je broj poreza nezavisno od veličine domaćeg dohotka
(na primer porez na imovinu i dr.), dok je tY deo poreza koji zavisi od
domaćeg proizvoda (na primer porez na dohodak, porez na promet i dr.).
Podelimo li s domaćim proizvodom, dobićemo prosečnu poreznu stopu: koja
pokazuje prosečno porezno opterećenje jedinice domaćeg proizvoda.Podelimo
li funkciju poreza po Y, dobićemo graničnu poreznu stopu:koja pokazuje
koji se deo dodatne jedinice dohotka oduzima u obliku poreza t, dakle
povećanje poreznih prihoda koje ima za rezultat jedinično povećanje domaćeg
dohotka.
Može se pretpostaviti da je skladno načelu stimulativnosti t < 1, tj.
da se od dodatne jedinice dohotka uzima za porez uvek manje od te jedinice,
te da se deo ostavi poreskom obvezniku kako bi ga stimulisali da povećava
dohodak. Tako će se povećati porezna osnovica i porez.
Podelimo li graničnu poreznu stopu s prosečnom poreznom stopom dobićemo
elastičnost poreza s obzirom na dohodak
Elastičnost poreza s obzirom na dohodak pokazuje stopostotno povećanje
poreza koje rezultuje iz povećanja dohotka za 1%.Poreze delimo na progresivne
(kada je T,Y < 1),proporcionalne ( kada je T,Y = 1) i degresivne (kada
je T,Y > 1). Današnji porezni sastavi u razvijenim zemljama sastoje
se od sve tri vrste poreza.
Sredstva i mere državne intervencije u modernoj ekonomiji
I u idealnoj savršenoj konkurentnoj privredi tržište nema tako čarobno
moćno dejstvo uspostavljanja apsolutne ravnoteže i potpune stabilnosti
privrednih tokova. Ono uvek, u većoj ili manjoj meri, boluje od monopolističkog
ponašanja, zagađivanja prirodne i radom stvorene sredine, nezaposlenosti
i inflacije nepravedne, raspodele ekonomskih efekata i slično. Kao odgovor
na manjkavosti tržišta danas u svetu moderne privrede koriste, uz nevidljivu
ruku tržišta i vidljivu ruku države. Država je u nekim segmentima privrede
potpuno suverena. PTT, saobraćajna infrastruktura i sl. ulažu sredstva
u naučna istraživanja, kao što je npr. Država, prikuplja poreze od svojih
građana i vrši preraspodelu tih sredstava siromašnim ljudima, koristi
fiskalnu monetarnu politiku da bi podsticala privredni rast i obuzdala
konjunkturne cikluse. Suvišne, su dakle mere i aktivnosti koje savremene
države preduzimaju da bi unapredile razvoj i obezbedile njegovu stabilnost.
Od vremena Platona filozofi su se sporili o ulozi države, pogotovu u ekonomiji.
U novije vreme, ekonomoska nauka je razvila jedno potpuno novo područje
istraživanja koje se zove "javni izbor". To je oblast koja se
bavi proučavanjem načina državnog upravljanja privredom. Pitanje, kako
država, odnosno njena vlada upravlja ekonomijom, zapravo je pitanje ekonomskih
funkcija države. Četiri su glavne ekonomske funkcije:
o Utvrđivanje zakonskog okvira tržišne privrede;
o Uticaj na alokaciju resursa radi podizanja i pospešivanja efikasnosti
privređivanja;
o Unapređenje raspodjele dohotka;
o Stabilizovanje privrede merama makroekonomske politike.
Država deluje putem zakona. Prva i osnovna ekonomska funkcija države
i njenih organa je da postavi zakonski okvir i utvrdi pravila tržišta.
Definisanje tržišnih pravila podrazumeva zakonsko regulisanje vlasničkih
odnosa, donošenje zakona o ugovorima, o poslovanju i stečaju prduzeća,
regulisanju radnih obaveza, kao i brojni zakonski propisi kojima se uređuju
ekonomski odnosi u društvu.
Izrada i donošenje zakonskih propisa, u modernim privredama temelji se
ne samo na analizama tekuće privredne situacije već neke svoje korene
vuku još iz rimskih vremena, drugi su izrasli iz engleskog običajnog prava,
dok je moderno zakonodavstvo uslovljeno zahtevima ekonomske korisnosti
i efikasnosti, a ponekad, neretko motivisani su i političkim dobitkom.
Bez obzira na čemu se temelje i kako se uređuju zakonski okviri imaju
snažno dejstvo na privredne aktivnosti. Njihov uticaj bio je različit
u pojedinim vremenskim periodima. Npr. u 19 stoljeću zakonskim propisima
nisu bili dovoljno zaštićeni interesi radnika u preduzećima, kao ni interesi
potrošača. Vlasnik preduzeća nije tada odgovarao za loše radne uvjete
zbog kojih su radnici obolevali na poslu, kao ni za ispravnost samih proizvoda.
Koliko se zakonskim propisima zadire u dubinu ekonomskog tkiva, utoliko
je sloboda delovanja privrednih subjekata manja. Saremeni privredni sistemi
danas zakonske propise koriste više kao globalni okvir u kome su propisana
osnovna pravila ponašanja subjekata na tržištu, čime im je ograničena
mogućnost i vlastite kreativne i poslovne prodornosti, što je nasuprot
tome slučaj sa privredama u kojim dominira državno upravljanje. U najvonije
vrijeme pokazuje se da je sve manje zakonskog uplitanja države u ekonomiju,
a time se otvaraju i šire novi prostori slobodnog delovanja tržišta i
njegovih mehanizama.
Uticaj na alokaciju resursa radi postizanja i pospešivanja efikasnosti
privređivanja bitna je funkcija države u regulisanju privrednih tokova.
O čemu se zapravo radi. Kratak odgovor bio bi u tome da se država pojavljuje
radi otklanjanja tržišnih manjkavosti. One su manje ili više izražene
u svim zemljama u zavisnosti od toga o kakvom modelu privređivanja je
reč. Je li to tržište slobodne ili ograničene konkurencije.
Svaki privredni subjekt ima za cilj da ostvari što je moguće veći profit.
Idući ka tome on svesno ili nesvesno, direktno ili indirektno, pravi određene
štete koje se odmah ili kasnije negativno odražavaju na druge. Najbolji
primer za to su eksternalije. Eksternalije ili indirektni efekti pojavljuju
se kada jedno preduzeće ili ljudi uzrokuju korist ili trošak drugima izvan
tržišta. One se najčešće odnose na problematiku zagađivanja čovekove životne
i radne sredine. Rastom gustoće naseljenosti i pojavom sve većih količina
otrovnih materija, usled naglog rasta raznih vrsta proizvodnji, negativni
indirektni efekti porasli su od malih smetnji do velikih pretnji. Da bi
se suzbilo takvo stanje, predupredile pojave i otklonile posledice, pojavljuje
se država kao regulator ponašanja. Njena regulativna uloga sadržava je
u tom da kontroliše eksternalije, poput zagađivanja vazduha i vode, zaštite
zemljišta, otrovnih otpadaka, loših lekova i hrane, radioaktivnog otpada
itd. Kritičari države često joj prigovaraju da nepotrebno primenjuje prisilne
mere. Ona je poput roditelja koji uvek kaže "ne".
Uticaj države na alokaciju resursa radi postizanja efikasnosti privređivanja,
naročito dolazi do izražaja na tržištu ograničene konkurencije. Danas
nigde u svetu nema savršene konkurencije. Ona je uvek, u većoj ili manjoj
meri, ograničena. Ekstremna pojava nesavršene konkurencije su monopoli.
U ispravljanju tržišnih manjkavosti država se pojavljuje i kao nosilac
određenih ekonomskih aktivnosti. To su one aktivnosti koje manje ili više
doprinose ekonomskom blagostanju celokupne društvene zajednice, ali koje
se ne mogu efikasno prepustiti privatnoj inicijativi. Radi se zapravo
o javnim dobrima čije su koristi tako široko raspršene među stanovništvom
da ni jedno preduzeće ili potrošač nemaju ekonomski interes da pokrenu
takvu proizvodnju. Da bi država mogla da finansira javna dobra, on za
to mora imati sredstva. Da bi obezbedila potrebna sredstva država uvodi
poreze, kao stalne izvore prihoda, koji se moraju plaćati. Oni se upravo
razlikuju od drugih izdataka preduzeća ili lica po tome što su obavezni,
a svi drugi izdaci zavise od odluke onih koji onih koji ih plaćaju.
Prema tome, uloga države u alokaciji resursa na unapređenju efikasnosti
privređivanja ima punu ekonomsku logiku. Ona utvrđuje pravila igre, naplaćuje
poreze i kupuje javna dobra, poput autoputeva koji svima koriste. Takve
aktivnosti države koriste poslovanju preduzeća, sprečavaju tržišne zloupotrebe,
posebno monopolista, te obuzdavaju aktivnosti preduzeća na zagađivanju
čovekove okoline.
Ekonomska funkcija države iskazuje se i kroz preraspodelu dohotka. Tržišna
manjkavost izražava se i kroz nejednaku raspodjelu dohotka. U laissez-faire
tržišnim uslovima ljudi postaju bogati ili siromašni u zavisnosti od bogatstva
koga su nasledili, od njihove darovitosti i naporima, od cene za svoje
napore, a nekada i od sreće da se pronađe nafta, rudnik zlata i tome slično.
Tržište objektivno ne može obezbediti tako idealnu raspodelu dohotka koja
se smatra društveno pravednom i jednakom. Ono zapravo obezbeđuje uslove
za život, a stvar je raspodele kako će se obezbediti skladnost tog življenja.
I u najsiromašnijim državama se od bogatijih pojedinaca uzima deo (višak)
dohotka i daje siromašnima. To nije ništa drugo do preraspodela dohotka.
Najnaprednije zemlje danas ne dozvoljavaju da deca budu gladna zato što
su im roditelji siromašni, brinu da siromašni ne umiru zato što ne mogu
platiti lečenje, da omladina dobije besplatno školovanje, da starci moraju
imato neki minimalni dohodak itd.
Poslednjih godina države su izgradile sistem transfernih plaćanja koja
nisu ništa drugo do novčana davanja ljudima. Takvi transferi uklučuju
pomoć starcima, slepima i invalidima, onima sa nejednakom decom, kao i
osiguranje za nezaposlene. I na kraju, države ponekad subvencioniraju
potrošnju onih grupacija koje imaju niske dohotke dajući im bonove za
hranu, subvencioniranu zdravstvenu zaštitu i jeftino stanovanje.
Četvrta ekonomska funkcija države je stabilizovanje i razvoj privrede
merama makroekonomske politike. Da bi se ublažili privredni ciklusi i
sprečila hronična nezaposlenost stanovništva, suzbila inflacija, otklonila
privredna stagnacija, te podstakao razvoj, vlade pojedinih zemalja uvode
različite mere i primenjuju određene instrumente ekonomske politike.
U nizu sredstava ekonomske politike značajno mesto ima proizvodnja sredstava
za proizvodnju u državnom vlasništvu. Državni sektor u proizvodnji nastao
je u pojedinim zemljama na različite načine: nacionalizacijom, kupovinom,
sudelovanjem u vlasništvu i sl. Državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju
omogućuje državi da investiocionom politikom vrši stabilizacioni uticaj
na proces društvene reprodukcije. Investicionim ulaganjima ona utiče na
nivo cena investicionih dobara i drugih roba, utiče na strukturne odnose
u privrednom razvoju, na tempo razvoja i sl.
Glavna oruđa vlada za kontrolu privrednih kolebanja i unapređenje privrednog
rasta su monetarna i fiskalna politika. Aktivna monetarna politika, kojom
se u osnovi reguliše masa novca u opticaju, postala je veoma moćno sredstvo
države na regulisanju privrednih tokova. Temeljna sredstva monetarne politike
su politika kamatnih stopa i politika kredita. Naime, restriktivnom monetarnom
politikom ograničava se porast monetarne mase, a time se direktno utiče
na smanjenje inflacije i kroz to stabilizovanje procesa društvene reprodukcije.
Povećanjem novčane mase podstiče se razvoj sve dotle dok rast mase novca
u opticaju ne izazove visok rast inflacije, kada se ostvaruje negativan
efekat.
Fiskalnom politikom država deluje na nivo ekonomske aktivnosti. U savremenim
uslovima državne intervencije na tok društvene reprodukcije bitno se promenila
uloga državnog budžeta. Njime se ne kontroliše samo utrošak javnih fondova
već se u velikoj meri realizuje državna finansijska politika. Savremeni
razvoj obeležava takozvana aktivna budžetska politika. Kombinovanjem fiskalnih
mera i politike rashoda utiče se na tok ekonomskog procesa, kako u kratkom
tako i dugom roku.
Kada se govori o merama državne intervencije u privredi cenimo značajnim
da u ocenjivanju, do koje granice treba da seže državni intervencionizam
u privredi, mogu nam u mnogome biti od koristi Stiglerovi zakoni. Na pitanje
koje ekonomske zadatke država može izvršavati George J. Stigler predložio
je pet sledećih pravila:
Pravilo 1: Država ne može ništa uraditi brzo. Dugi zakonski postupci, niz proceduralnih radnji, kruti i spori rad birokratije itd. temeljni su problemi između zahteva privrede i efikasnosti u ekonomskom regulisanju. To je momenat o kome treba voditi računa kada se država poziva u pomoć.
Pravilo 2: Kada država sprovodi pojedine ekonomske mere, odgovorna politička tela ne mogu kontrolisati način kako se te mere sprovode. glomazna i dosta komplikovana državna organizacija (parlament, vlada, ministarstva, odeljenja, referenti i sl.) ne obezbeđuje efikasnu kontrolu sprovođenja mera koje je propisala država. Apsurdno je verovati da parlament može kontrolisati ekonomske mere savezne vlade. To je moguće obaviti na preskok, ali se time ništa ne dobija.
Pravilo 3: Demokratska država ne nastoji postupati sa
svim građanim jednako. Propisima država ne pravi razlike među ljudima.
Tako su ljudi sa platom od 10.000 dolara mesečno obuhvaćeni sistemom socijalnog
osiguranja kao i oni koji su socijalno ugroženi, profesori univerziteta
se podvrgavaju ispitu pismenosti da bi mogli glasati isto kao i nepismeni,
početnik i najiskusniji vozač moraju poštivati ista ograničenja brzine,
dete od tri nedelje mora imati istu dozvolu za uvoz viskija kao i odrasli
Irac, ista se procedura mora sprovesti kada se otvara mala ili velika
banka i niz takvih i sličnih primera.
Pravilo 4: Idealna politika, sa gledišta države, jeste ona sa poznatim korisnicima od kojih je svaki osetno potpomognut, na račun velikog broja nepoznatih osoba od kojih ipak ni jedna nije mnogo oštećena. Ekonomskom politikom uvek je neko oštećen. Besplatan politički ručak ide na primer na štetu svih obveznika poreza, koji objektivno nisu mnogo oštećeni. Ili isplata npr. 50 dolara svakoj od milion osoba je mnogo poželjnija nego po jedan dolar svakoj osobi, jer 50 dolara za njenog korisnika nešto znači, dok jedan dolar skoro ništa.
Pravilo 5: Država nikad ne zna gde treba stati. Svako
rukovodstvo države smatra da je baš ono najbolje i da se kao takvo ne
treba nikada menjati. Promašaji države nisu merljivi kao u preduzeću.
Preduzeće ili ima profit ili nema. Političke nagrade se više daju za neuspehe
nego za uspehe, jer neuspeh pokazuje potrebu za većim sredstvima i više
moći. Za uspeh ili neuspeh državnih organa nema objektivnih merila. Sve
što se radi je u jednom stalnom procesu bez adekvatnog vrednovanja.
Imajući ova kao i brojna druga savremena saznanja o ulozi države u modernoj
privredi pokazuje se da je u poslednjih desetak godina u savremenoj ekonomskoj
teoriji sve više prisutno stanovište o minimiziranju države u privredi
i maksimalno prenošenje njenih funkcija, čak i onih izvornih na privatni
sektor. Taj pravac ekonomskog učenja označen je kao neoliberalizam.
ZAKLJUČAK
Iz prethodnog teksta može se zaključiti da je uloga države prisutna u
svim privrednim ali i ljudskim aktivnostima. Međutim, ovde je za razmatranje
posebno značajna uloga države u privredi. Uloga države u privredi je po
mišljenju većine ekonomista neizbežna i neminovna za normalno i stabilno
odvijanje svih privrednih aktivnosti. Ali i pored svega uloga države u
privredi može u raznim situacijama biti i povoljna, a i nepovoljna u zavisnosti
na koga se odnosi. Tako na primer izvor velikog tržišnog učešća vodećih
kompanija može biti i državna regulativa koja pravnim ograničenjima stvara
prepreke konkurenciji. Jedan od važnih oblika pravnog ograničenja u zapadnim
razvijenim zemljama je zaštita patenta, čime se daje isklljučivo pravo
inovatoru da svoj izum eksploatiše određeno vreme. Isto tako, država može
odobriti koncesije preduzećima za obavljanje nekih usluga i slično. Uloga
države može biti povoljna za stanovništvo kada ona svojom regulativom
određuje maksimalne cene robama neophodnim za egzistenciju kao što su
hleb i sl.
Literatura
1. Babić Mate: "Makroekonomija",
2. Golić Bajro: "Osnove ekonomije",
3. Samuelson P. & W. Nordhaus: "Ekonomija”
4. Slobodan Gligorijević: “Elementi političke ekonomije”
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi