OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ OSNOVA
EKONOMIJE: |
|||||||||||||
|
|||||||||||||
STOPA INFLACIJE
O inflaciji se zna jako mnogo, ali ipak nedovoljno da bi se mogla „izlečiti“. Po svom ponašanju podseća na opasne viruse poput ebole, jer ne bira ni mesto ni vreme gde će se pojaviti. To mogu da budu nerazvijene, ali i razvijene zemlje, svejedno da li im je površina velika ili mala. Druga specifičnost koja joj je zajednička sa gorepomenutim virusom je to što se nikada ne javlja dva puta u istom obliku.
Inflacija je prvi put upotrebljena u SAD, kao oznaka skoka cena i novčanog opticaja u vreme građanskog rata koji je vođen od 1861-65, kada je vlada bila prisiljena da izdaje papirni novac, tzv. greenbacks, ali je gotovo sigurno da su raznovrsne inflatorne situacije i problemi bili poznati i ranije.
Čitava istorija novčanih jedinica jeste istorija njihovog progresivnog obezvređivaja sve do dana kada ih zamene druge.
Razdoblje velikih inflacija počinje tek sa upotrebom nekonvertibilnih novčanica.
Njihovim začetnikom smatra se J. Law, koji je u periodu 1716. do 1720. izdao 2700 miliona livri u novčanicama uz metalno pokriće svega 48 miliona.
Ipak su to bili povremeni ekscesi, koji su dolazili do izražaja za vreme većih istorijskih događaja i nakon dužih perioda. Tek nakon prvog svetskog rata inflacija postaje gotovo stalna pojava i s drastičnim posledicama. Od 1960-ih, inflacija je proglašena kritičnim problemom i nastale su koncepcije zamene „inflacija za nezaposlenost“.
Inflacija je veoma istraživan ekonomski fenomen koji pogađa sve zemlje bez obzira na nivo razvijenosti njihove ekonomije. One se sa tim problemom bore na različite načine, u nastojanju da inflaciju stave pod kontrolu . Ti načini (mere) su uobličeni kroz dugi niz godina borbe sa ekonomskim problemima, dakle rezultat su iskustva ali i ekonomske teorije.1. POJAM INFLACIJE
Reč inflacija potiče iz latinskog jezika, i u bukvalnom prevodu znači „naduvati se“ – „nateći“.
Nema opšte prihvaćene definicije inflacije, niti se stručnjaci mogu usaglasiti oko objašnjenja njenih uzroka i posledica. „Starija monetaristička shvatanja definišu inflaciju kao stanje u kome zbog povećanja količine novca u opticaju dolazi do pada vrednosti nacionalne valute što se posledično manifestuje opštim povećanjem cena. Ona je posledica povećanja količine novca u opticaju, bez odgovarajućih promena na strani ponude (proizvodnje).
Novija shvatanja suštinu inflacije objašnjavaju poremećajima robnonovčanih odnosa, kao stanje u kojem efektivna novčana tražnja vidljivo nadmašuje ponudu robe i usluga, bez obzira na to da li se takvo stanje, i koliko odražava na povećanje opšteg nivoa cena“.
Inflacija je povećanje agregatnog nivoa cena u odnosu na vrednost novca“ ili još jednostavnije „to je pad vrednosti novca, a time i pad kupovne moći.
Kupovna moć novčane jedinice ogleda se u određenoj kolićini robe i vrsta usluga koje se može dobiti njemom zamenom.
Inflacija predstavlja porast opšteg nivoa cena. Inflacija je prisutna u celoj privredi i prevashodno se odnosi na vrednost koju ima sredstvo razmen u ekonomiji.
Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena i meri se na sledeći način:
Gde je IS - Inflaciona stopa
NSt - Nivo cena u tekućoj godini
NSt-1 – Nivo cena u perthodnoj godiniInflacija se može dogoditi preko noći, ali uvek postoje nagoveštaji njenog dolaska, a to su receflacija (recesija + inflacija) i stagflacija (stagnacija + inflacija). Recesija je blagi ekonomski poremećaj, a stagnacija je vreme mirovanja ekonomskih promena. Dakle, pojavom blagih ekonomskih poremećaja, ukoliko postanu mnogobrojni i veći, možemo biti sigurni kako će se na kraju dogoditi inflacija kao najteži oblik ekonomskog poremećaja.
Još dva pojma idu uz inflaciju, a to su deflacija- predstavlja suprotnu pojavu od inflacije. Odražava se kao opšti pad nivoa cena. Deflacije su retke pojave povezane s krizama, kao što je to bio slučaj 1930-tih i 1989. godine. Država deluje aktivnom stabilizacionom politikom i uklanja duboke krize u većini industrijskih razvijenih zemalja i i dezinflacija-je smanjivanje stope inflacije. U Srbiji, poslednje razdoblje dezinflacije bilo je početkom 1993. godine, kada je visoka stopa inflacije, koja je beležila višecifreni nivo, smanjena uz pomoć restriktivne monetarne politike i ostalih instrumenata ekonomske politike.2. VRSTE INFLACIJE
Inflacija je stara koliko i tržišna privreda. Posmatrano na duži rok, cene rastu. Međutim, ne znači da inflacija nužno prati pad realnog dohotka. Istorija pokazuje da cene rastu u vreme ratova i ekonomskih kriza, ali se više ne vraćaju posle ratova i kriza na prvobitni nivo.
Poput bolesti koja razara tkivo ljudskog organizma, tako i inflacija razara privredu. Da bi se inflacija sanirala, potrebno je prethodno izvršiti klasifikaciju u tri kategorije:
1. umerena inflacija;
2. galopirajuća inflacija;
3. hiperinflacija.
Umerena inflacija podrazumeva lagan rast cena. To su jednocifrene godišnje stope inflacije. Kad su cene relativno stabilne, ljudi imaju poverenje u novac. Ljudi rezonuju: novac je jednako vredan danas i gotovo isto vredan za godinu dana, pa se isplati držati ga.Poslovni ljudi i običan (potrošač) svet sklapaju dugoročne ugovore u domicilnoj valuti, zato što veruju da cene neće značajnije otići izvan postojećih okvira za robu koju kupuju ili prodaju. Ljudi jednostavno veruju da će njihova novčana sredstva zadržati svoju vrednost.
U galopirajućoj inflaciji, novac gubi na vrednosti pa ljudi kod sebe zadržavaju minimalne količine novca potrebne za transakcije. Cene se izražavaju u stabilnijim valutama, dok ugovori dobijaju deviznu klauzulu. Ovo je dvocifrena ili trocifrena inflacija, u rasponu od 20, 100 ili 200% na godinu dana.
Tako su na primer Argentina, Brazil i druge latinoameričke zemlje, imale stope inflacije od 50-700% na godinu dana 1970-ih i 1980-ih godina. Kada se galopirajuća inflacija jednom ukoreni u privredno telo, nastaji ozbiljni ekonomski poremećaji.3. STOPA INFLACIJE
„Inflacija je prekomerno povećanje novčane mase u opticaju što dovodi do smanjenja vrednosti novca i opšteg rasta cena.” ”Dakle, suprotno deflaciji, inflacija je neravnoteža u robno-novčanim odnosima izazvana povećanjem novčane mase u opticaju i mase odobrenih kredita u poređenju s veličinom raspoloživog robnog fonda izraženog ukupnim cenama.” Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena.
Mnogi u finansijskim krugovima smatraju da je "skriveni rizik" od inflacije esencijalan podsticaj da se raspoloživi kapital investira, kroz dužničke, vlasničke papire, ili direktno, umesto jednostavne, i neproduktivne, akumulacije. Sa ove tačke gledišta, inflacija je tržišni izraz takozvane vremenske vrednosti novca. Drugim rečima, ako je (zato što ekonomija funkcioniše, i novac se može korisno investirati) jedan dinar danas nekome vredniji nego isti taj dinar godinu dana kasnije, onda bi i u ekonomiji kao celini trebao da postoji popust za "novac u budućnosti". Na taj način, iz ove perspektive, inflacija predstavlja/kvantifikuje neizvesnost u pogledu vrednost novca u budućnosti.
Iznad ovih, generalno relativno niskih nivoa, međutim, inflacija se smatra sve štetnijom po ekonomiju, kroz efekat "diskontovanja" (smanjivanja tekuće realne vrednosti) prethodno obavljenih ekonomskih aktivnosti. Posebno, kako je inflacija često rezultat akcija Vlade usmerenih na povećanje količine novca u opticaju, Vladin doprinos je inflatornom okruženju (u smisli gore već objašnjene negativne realne kamatne stope) postaje de fakto porez na držanje novca, štednju. Kako inflacija raste, ovaj "porez" na štednju raste i ohrabruje trošenje i pozajmljivanje, što povećava brzinu kruženja novca i kamatne stope, što samo utvrđuje i dodatno podiže inflatorni pritisak, i konačno stvara začarani krug. U ekstremnim slučajevima, a takve je moguće izbeći jedino veoma odgovornom i nezavisnom politikom, ovo rezultira hiperinflacijom.
“U ekonomiji u kojoj su neki od sektora indeksirani inflacijom (tj. sposobni su da prate njen rast) a drugi nisu, inflacija vrši preraspodelu bogatstva sa neindeksiranih sektora ovima prvima. U malim količinama dakle, inflacija se može smatrati izborom monetarne, fiskalne, ili recimo razvojne politike, obeshrabrujući čuvanje i gomilanje likvidnog kapitala i podstičući investicije. Preko tog nivoa, međutim, efekat postaje preuveličan, i investitori se najednom nalaze u situaciji u kojoj "investiraju u inflaciju", što samo dalje podstiče inflaciju. Iz svih ovih razloga, i potrebe za ograničavanjem inflacije preko malenih stopa koje diskontuju prošlu ekonomsku aktivnost i dekuražiraju gomilanje gotovine, najveći broj Centralnih Banaka formulišu za osnovni cilj stabilnost cena, uz osetnu, ali malu i kontrolisanu stopu inflacije kao cilj. Nezavisne monetarne institucije, međutim, uglavnom mogu reagovati elastično i prilagođavati kako svoje ciljeve, tako i poteze kojima se oni postižu, opštim ekonomskim kretanjima, te nivou postignutog i ciljnim pravcima razvoja.”4. IZVORI INFLACIJE
Novi talas inflacije u savremenoj privredi koji se pojavio od sredine 1960-ih, izazvao je nove diskusije, oje su se i inače odvijale kroz dve odvojene faze. Do 1960-ih naglasak je bio na uzrocima inflacije u oblasti tražnje ( demand-pull inflation ), odnosno na monetarnim uzrocima. Inflacija je posledica prevelike efektivne tražnje u potrazi za premalo roba i usluga, odnosno takozvani sindrom tražnje.
Teorija inflacije tražnje razvile su se na osnovi teorije koja prolazi predodređujuće uloge količine novca, s tim da je tek postepeno dolazilo do modifikacije polaznog modela. One rastu i kada je 30% neiskorišćenih kapaciteta, a stopa nezaposlenosti 10%. Inflaciju koja potiče od porasta troškova u razdobljima relativno visoke nezaposlenosti i nedovoljene iskorišćenosti kapaciteta, nazivamo inflacijom troškova ili inflacijom “šoka ponude”.Troškovni šokovi su se često javljali od 1970-ih, izazvani velikim promenama cene sirove nafte i hrane, kao i kretanjem deviznih kurseva. U 1973., 1978. i 1990. došlo je do poremećaja u snabdevanju naftom i nestašica je dovela do rasta cena nafte,a troškovi proizvodnje su osetno rasli. Kada je 1982. stopa nezaposlenosti isnosila 9,7% u SAD kao i posledica velike recesije, plate su povećane za 5%. Iako su neki optuživali sindikate zbog pritiska za povećanjem nadnica, one su porasle i za sindikalno organizovane radnike izvan sindikata, uprkos visokom nivou nezaposlenosti.
Troškovne teorije čine nekoliko varijanti koje polaze sa aspekta troškova:
Spirala lični dohodci – cene,
Vanprivredna potrošnja,
Uvozni troškovi
Sektorska inflacija
Tabela 1. Kretanje inflacije u naprednim ekonomijama u %- Izvor: WIIW baze podataka
5. ULOGA INFLACIJE U EKONOMIJI
Jedan od efekata inflacije jeste da generalno inflatorno okruženje obeshrabruje spuštanje cena roba i usluga, i posebno nadoknade za radnu snagu; tako da postaje lakše prilagođavanje relativnih nivoa cena. Cene mnogih proizvoda imaju po svojoj prirodi tendenciju da rastu vremenom, tako da napori da se monetarnom ili drugom politikom održi stanje nulte inflacije (konstantnog nivoa indeksa cena) imaju veoma negativan efekat, u smislu pada cena, prodaje, prihoda i konačno nivoa zaposlenosti,na druge privredne grane. S toga mnogi ekonomisti i privrednici smatraju da umeren nivo inflacije „podmazuje točkove privrede“. Mere kojima se održava potpun nivo stabilnosti cena mogu takođe voditi do deflacije,koja može biti izuzetno destruktivna, i dovesti do bankrota i recesije, čak i depresije.
Na primer Velika Depresija 1929. u SAD bila je velikim delom izazvana krutom federalnom monetarnom politikom. Mnogi u finansijskim krugovima smatraju da je „skriveni rizik“ od inflacije podsticaj da se raspoloživi kapital investira, kroz dužničke, vlasničke papire, ili direktno, umesto jednostavne, i neproduktivne, akumulacije. Sa ove tačke gledišta, inflacija je tržišni izraz takozvane vremenske vrednosti novca. Drugim rečima, ako je jedan dinar danas nekome vredniji nego isti taj dinar godinu dana kasnije, onda bi u ekonomiji kao celini trebao da postoji popust za „novac u budućnosti“. Na taj način, iz ove perspektive, inflacija predstavlja neizvesnost u pogledu vrednosti novca u budućnosti.
Iznad ovih, generalno relativno niskih nivoa, međutim, inflacija se smatra sve štenijom po ekonomiju, kroz efekat „diskontovanja“ prethodno obavljenih ekonomskih aktivnosti. Posebno, kako je inflacija često rezultat akcija Vlade usmerenih na povećanje količine novca u opticaju, Vladin doprinos inflatornom okruženju postaje de fakto porez na držanje novca, štednju. Kako inflacija raste, ovaj „porez“ na štednju raste i ohrabruje trošenje i pozajmljivanje, što povećava brzinu kruženja novca i kamatne stope, što samo utvrđuje i dodatno podiže inflatorni pritisak, i konačno stvara začarani krug. U ekstremnim slučajevima, a takve je moguće izbeći jedino veoma odgovornom i nezavisnom politikom, ovo rezultira hiperinflacijom.6. POSLEDICE INFLACIJE
Povećana nesigurnost obeshrabruje investicije i štednju. Dolazi do pre-raspodele prihoda i bogatstva. Kao prvo, prihodi će biti preraspoređeni od učesnika u ekonomiji koji zavise od fiksnih prihoda (npr. korisnici penzija, socijalnih davanja, dečijih dodataka itd.), ka onima koji zavise od operativnih prihoda ili plata, koji mogu držati korak sa inflacijom. Drugo, na sličan način, ako poverioci iz raznih razloga nisu u stanju da se prilagode inflaciji, bogatstvo će biti preraspoređeno od poverilaca fiksiranih obligacija ka dužnicima. Tipičan primer, kada je Vlada neto dužnik, kao što je obično slučaj, na ovaj način se ovaj dug smanjuje preraspodelom realnog novca ka Vladi. Ovo je poznato kao „inflatorni porez“ i uzrok je mnogih palih ekonomija u hiperinflacijama zbog neodgovornih Vlada.
Dolazi do spoljnotrgovinskog rizika, tj. ako je domaći nivo inflacije viši od spoljnog, ovo će oslabiti spoljnotrgovinski balans, a time zatim i valutni kurs.
„Troškovi izlizanih đonova“. Kako inflacija obezvređuje gotov novac, učesnici u privredi će generalno težiti tome da u svakom trenutku drže što manje efektivnog novca, što će doneti dodatne realne transakcione troškove. (Ovaj naziv se odnosi, u suptilnoj šali, na troškove zamene đonova na cipelama koje se izližu zbog čestih odlazaka do banke (http://en.wikipedia.org).
„Troškovi menija“ Cene koje se često menjaju takođe imaju svoje realne troškove, kao na primer restorani koji često moraju da menjaju menije (http://en.wikipedia.org). Tokom hiperinflacije u SRJ 1993. ovakvim se troškovima, samo donekle stalo na put uvođenjem „bodova“ kao nezvanične valute, čija je vrednost bila obično vezana za kurs nemačke marke na crnom tržištu.
I, konačno, hiperinflacija, koja se dešava kada se porast inflacije potpuno otrgne kontroli, i na veoma brutalan način ometa normalno funkcionisanje ekonomije i njene sposobnosti da proizvodi.
„Dobar“ primer hiperinflacije je druga najveća i druga najduža hiper-inflacija na svetu, a baš ta se odigrala ovde. Počela je 1992. i trajala 24 meseca, dostignuvši vrhunac u januaru 1994. godine kada su cene porasle za 313,000,000 % za mesec dana. Tokom hiperinflacije bilo je 14 maksi-devalvacija, od kojih su poslednje tri u novembru 93., decembru 93. i januaru 94. od 99,99% potpuno izbrisale vrednost dinara. Samo je Mađarska imala snažniju hiperinflaciju, a Sovjetski savez dužu. Čak se smatra da je Vajmarska inflacija bila slabija od ove koja je obezvredila dinar u Srbiji. Štamparija u Topčideru nije više imala kapaciteta, inflacija bi pretvorila 500 biliona dinara u sitniš, a da se ni mastilo nije osušilo.ZAKLJUČAK
Visoke stope inflacije negativno utiču na privredni rast u srednjem i dugom roku. Ni jedna zemlja ne može da održi stabilnost i normalno finkcionisanje sa visokim stopama inflacije. Negativna dugoročna uzročnost proizlazi iz distorzivnih efekata visoke inflacije i rezultirajućih promena relativnih cena. Niži rast može da rezultira zbog smanjenja ukupne produktivnosti, negativnog uticaja neizvesnosti na investicije ili zbog smanjenja efikasnosti alokacije kredita. Pomenuti distorzivni efekti dominiraju pri visokim stopama inflacije, koje se zadržavaju u dovoljno dugom periodu.
Međutim, pri nižim nivoima inflacije veza između inflacije i rasta nije tako jasna. Udari na strani ponude, pozitivni i negativni, mogu istovremeno uticati na rast i inflaciju u suprotnim pravcima. Iskustva mnogih zemalja pokazuju da je rast bio najbrži onda kada su cene bile stabilne ili blago rastuće. Svako ubrzanje inflacije postavlja pred ekonomsku politiku posebne zadatke. Međutim stopu inflacije nije lako oboriti a da se ne izazove recesija i rast nezaposlenosti, tako da se nosioci makroekonomske politike nalaze pred dilemom izbora odgovarajućeg cilja, jer obično ostvarivanje jednog bitno ometa realizaciju nekog drugog. Inflacija je ekonomski poremećaj protiv koga država mora da se bori. Kao i kod svakog problema, otklanja se uzrok.
Ako inflaciju posmatramo kao višak tražjne nad ponudom, jasno je da država utiče na smanjenje tražnje na razne načine (utiče na onemogućavanje štampanja dodatne količine papirnog novca, na razne načine utiče da se smanje svi vidovi potrošnje itd). Ali pravo i jedino rešenje je uvođenje antiinflatorne politike, koja obuhvata restriktivnu monetarnu politiku i restriktivnu fiskalnu politiku u odgovarajućoj kombinaciji.
Kada inflacija uzme maha i kada “kvarenjem” novca pogubno deluje i kada se čini da nema tih para i vrednosti koje ona ne može obezvrediti do apsurda, kada deluje da nema efikasne zaštitite, pogotovo za najsiromašniji delovi društva, država stupa na snagu i bori se jer je neophodno pokazati građanima da svi u državi podjednako nose breme oporavka, time se postiže i preko potrebni socijalni mir koji je neophodan za oporavak jedne države od inflacije
LITERATURA1. Milanović M.: Osnovi ekonomije, Megatrend univerzitet, Beograd, 2007.
2. Savić, J. i dr.: Bankarstvo, PEP, Aranđelovac, 2009.
3. Ristić, Ž.: Monetarne i javne finansije, VPŠ,Čačak, 2007.
4. http://sr.wikipedia.org/sr/inflacija
(datum pristupa: 24.11.2010)
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi