INFLACIJA I DEFICIT JAVNE POTROŠNJE

Inflacija je jedna negativna pojava u društvu, u privrednim kretanjima tog društva, koja se kao takva uvek negativno odražava na ponudu i potražnju. Naime, kada je u pitanju inflacija, u nauci postoji jedan niz ekonomskih mislilaca koji su razmatrali ovaj monetarni fenomen kao oblik monetarne neravnoteže u društvu. Ovde valja napomenuti to da se sam pojam inflacije različito poimao kroz svoju istorijsko-razvojnu komponentu gledišta, tako da postoji veoma veliki broj definicija inflacije tako da se sam pojam inflacije može razmatrati, a što je i učinjeno kroz razne uglove gledišta. S druge strane inflacija je veoma bitan fenomen i kao takav zauzima važno mesto u proučavanju.
Nasuprot inflaciji stoji deflacija koja se objašnjava činjenicom da predstavlja povećanje vrednosti novčane jedinice. Dakle, radi se o drugom obliku monetarne neravnoteže kojeg, pošto nije predmet razmatranja, ovde samo treba spomenuti kao činjenicu da inflacija nije jedini oblik monetarne neravnoteže koji se pojavljuje u društveno-političkoj zajednici.
S toga, inflacija predstavlja oblik monetarne neravnoteže u kojoj je ponuda novca osetno veća od potražnje novca, što se neposredno manifestuje opadanjem kupovne moći novca (vrednosti novca) i kontinuiranim porastom cena, uz brojne implikacije, zavisno od veličine ove neravnoteže, na ukupne tokove reprodukcije.
Međunarodni računovodstveni standardi , koji regulišu pitanje priznavanja inflacije kroz porast sredstava, zahtevaju obračun inflatornog dejstva, samo kod stalnih sredstava, dok je dejstvo inflacije na tekuća sredstva u potpunosti isključena jer se smatra da bi to bio generator inflacije.

ISTORIJSKI NASTANAK I RAZVOJ POJMA INFLACIJE

Reč inflacija vuče svoje korene od latinskog izraza inflatio, što bi u prevodu značilo nadimanje ili zapaljenje pluća, pa je prevashodno tome vekovima bio samo medicinski izraz. Do korišćenja i upotrebe ovog pojma u ekonomskoj doktrini dolazi se u periodu za vreme građanskih ratova u Sjedinjenim Američkim Državama (1861 – 1865). U tom je periodu 1964. godine u New Yorku objavljena je knjiga pod naslovom ''Velika papirna obmana ili približavanje finansijske eksplozije'' gde se po prvi put u ekonomskoj misli upotrebljava sam izraz inflacija. Naime, taj se izraz u to vreme upotrebljavao sa namerom da se izrazi naduvanost novčanog opticaja i visok porast cena.

Kada je u pitanju inflacija i njen uticaj na proizvodnju, tada su cene haotične, a proizvodnja dezorganizovana. Posledica je dinamičan povratak naturalnoj razmeni sa svim njenim posledicama.
Dakle, inflacija se pojavila prvo kao medicinski pojam, a tek kasnije se ona upotrebljava u drugim naučnim disciplinama, naročito u ekonomiji da bi se objasnili mnogi negativni uticaji na kretanja rasta cena koje je potpomognuto stalnim povećanjem mase u obrtu.

Jedan je pisac slikovito rekao za inflaciju:''Ranije smo polazili u trgovinu s novcem u našim džepovima i vraćali se sa hranom u korpi. Sada, odlazimo sa novcem u korpama, a vraćamo se sa hranom u džepovima. Sve nedostaje, osim novca!''
Dakle, nastanak pojma inflacije se veže uz građanski rat u SAD-u koji se desio od 1861. do 1865. godine, kada se prvi put 1864. godine upotrebljava ovaj pojam.

POJAM INFLACIJE, DEFLACIJE I DEZINFLACIJE

Inflacija predstavlja porast opšteg nivoa cena. Pojam inflacije se takođe može definisati kao pad vrednosti novca.
Vrednost novca označava njegova kupovna moć. Dakle, ako u određenoj privredi postoji inflacija, kupovna moć te valute pada.

Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena, i meri se na sledeći način:

                            nivo cena (godina t) – nivo cena (godina t-1)
Inflaciona stopa= ___________________________________
                                     nivo cena (godina t-1)

Nivo cena se meri kao ponderisani prosek za robe i usluge u nekoj privredi. U praksi, ukupni nivo cena meri se izradom indeksa cena, koji predstavljaju proseke potrošačkih i proizvođačkih cena.

Primer:

2003. godine u Srbiji, potrošačke cene su porasle za 10,5 %. Te godine su porasle cene mnogih proizvodnih grupa, kao što su: hrana, piće, stanovanje, odeća, saobraćajne usluge, medicinske usluge, itd. Taj opšti uzlazni trend nazivamo inflacijom.

Rast indeksa potrošačkih cena u nekoliko zemalja

Deflacija je smanjivanje količine papirnog novca i novčanih bonova koji su u opticaju; u ekonomskoj terminologiji pojam za monetarnu pojavu suprotnu inflaciji. Ona izražava neravnotežu između novčane potražnje (količine novca u opticaju i brzine opticaja) koja opada i ukupne ponude društvenog bruto proizvoda po postojećim cenama. Provodi se restriktivnom kreditnom politikom, povećanjem poreza, taksa i sl., što izaziva smanjenje novčane mase u opticaju.

Smanjenjem novčane mase smanjuje se potražnja, a time i cena, a postiže jačanje vrednosti novca. Ovako nastalo smanjenje cena pozitivno se odražava na životni standard i povećanje izvoza te time i na platni promet s inostranstvom. Koristi se kao sredstvo za revalvaciju s ograničenim mogućnostima smanjivanja cena i za sprečavanje rasta cena i inflacije.

Dezinflacija je opadanje stope po kojoj raste opšti nivo cena u jednoj ekonomiji, odnosno to je skup mera i postupaka koje dovode do postupnog smanjenja inflacije.
Ove mere najčešće obuhvataju kontrolu rasta ličnih dohodaka, monetarne restrikcije, smanjenje javnih rashoda i uopšte mere koje utiču na restrikciju domaće potražnje.

Na primer ako je stopa inflacije u aprilu iznosila 3,4% , a u maju 2,9% , tada možemo govoriti o dezinflaciji u maju u odnosu na prethodni mesec. Dakle inflacija i dalje raste po određenoj stopi ali je ta stopa manja nego što je bila u prethodnom vremenskom periodu ( u ovom slučaju manja je za 0,5% što nam predstavlja stopu dezinflacije).

Dezinflacija se smatra pozitivnom pojavom u ekonomiji. Kada imamo pojavu stalne dezinflacije u periodu od nekoliko godina dolazi do jačanja same ekonomije. Međutim nije dobro da stalna dezinflacija pređe u deflaciju, s obzirom da ona predstavlja negativnu pojavu, usporava ekonomski rast i povećava stopu nezaposlenosti.

VRSTE INFLACIJE

Inflacija je stara koliko i tržišna privreda. Posmatrano na duži rok, cene rastu. Međutim ne znači da inflacija nužno prati pad realnog dohotka. Istorija pokazuje da cene rastu u vreme ratova i ekonomskih kriza, ali se više ne vraćaju posle ratova i kriza na prvobitni nivo.
Poput bolesti koja razara tkivo ljudskog organizma, tako i inflacija razara privredu.
Da bi se inflacija sanirala, potrebno je prethodno izvršiti klasifikaciju u tri kategorije:

1. umerena inflacija
2. galopirajuća inflacija
3. hiperinflacija

Umerena inflacija podrazumeva lagan rast cena. To su jednocifrene godišnje stope inflacije. Kad su cene relativno stabilne, ljudi imaju poverenja u novac. Ljudi rezonuju: novac je jednako vredan danas i gotovo isto vredan za godinu dana, pa se isplati držati ga.
Poslovni ljudi i običan svet sklapaju dugoročne ugovore u domicilnoj valuti, zato što veruju da cene neće značajnije otići izvan postojećih okvira za robu koju kupuju ili prodaju. Ljudi jednostavno veruju da će njihova novčana sredstva zadržati svoju relativnu vrednost.

Galopirajuća inflacija je naglo ubrzanje rasta cena; obično uvod u hiperinflaciju.
Na osnovu iskustva, ocenjuje se da kad inflacija jednom pređe prag od oko 50 posto godišnje, više nije moguće održati taj nivo inflacije stabilnom.
Naime, kod tako visoke inflacije potražnja za novcem se drastično smanjuje, te država gubi mogućnost da kreiranjem novca finansira svoje rashode. Zbog toga nakon relativno kraćeg vremena dolazi do sloma monetarnog sistema, koji u pravilu završava monetarnom reformom, tj. uvođenjem nove valute.
Galopirajuća inflacija predstavlja dvo ili trocifrenu inflaciju, u rasponu od 20, 100 ili 200% na godinu dana. Ovakvu vrstu inflacije mogu imati i razvijene industrijske zemlje. Tako su, na primer, Argentina, Brazil i druge latinoameričke zemlje, imale stope inflacije od 50-700% na godinu dana 1970-tih i 1980-tih godina.

Hiperinflacija
Mnoge privrede prežive galopirajuću inflaciju, ali veoma teško hiperinflaciju. Teško je i poverovati da se hiperinflacija od milion ili čak milijardu posto na godinu dana može izdržati.

Tako se u Zimbabveu uvode nove novčanice ogromnih vrednosti (bar na papiru) zbog hiperinflacije koja je, prema zvaničnim podacima, dostigla 231 milion procenata, a prema nezvaničnim podacima je čak petostruko veća. Upravo zbog hiperinflacije sa kojom je ova zemlja suočena Centralna banka Zimbabvea je uvela nove novčanice u vrednosti od 10, 50 i 100 miliona tamošnjih dolara, a istovremeno je ograničila podizanje gotovine iz banaka na 100 miliona nedeljno za pojedince i samo 50 miliona za firme.
Sto miliona zimbabveanskih dolara ima vrednost od samo oko 14 američkih dolara, a na crnom tržištu samo jedan dolar.
Došlo je i do naglog rasta cena hrane u toj zemlji, pri čemu se za 100 miliona zimbabveanskih dolara više ne može kupiti ni vekna hleba.

Inflacija iskrivljuje relativne cene i smanjuje ekonomsku efikasnost. Težina inflacije meri se i time da li je bila očekivana ili nije. U tom smislu razlikujemo:

1. uravnoteženu inflaciju
2. neuravnoteženu inflaciju
3. neočekivanu (nepredviđenu) inflaciju

Uravnotežena inflacija

Uravnotežena, anticipirana inflacija podrazumeva godišnji rast od, na primer 10%. Promena cena nikog ne iznenađuje. Sve se povećava ne 10% (hrana, odeća, obuća, plate, kamate) itd. U ovoj situaciji gotovo niko ne bi bio zabrinut. Efikasnost upotrebe resursa veličine BDP-a ostale bi nepromenjene veličine. Jednostavno rečeno, troškovi rastu 10%, ali i dohodak 10% brže. Nema ni zarade ni gubitka.

Neuravnotežena inflacija

Neuravnotežena inflacija pogađa relativne cene, troškove i poreska opterećanja. Npr. imamo neefikasnost kao posledicu neuravnotežene inflacije kad se cene ne prilagođavaju inflacionim trendovima, kao što je slučaj s novcem i porezom. Ako stopa inflacije poraste 10% na godinu dana, tada realna kamata na novac pada od 0 na -10% na godinu dana. Vlada ne može ispraviti ovaj poremećaj.

Nepredviđena inflacija

Neočekivana-nepredviđena inflacija podrazumeva velika iznenađenja. Ona značajno deluje na raspodelu dohotka i bogatstva. Neočekivani skok cena neke će osiromašiti, a druge obogatiti, a malo uticati na efikasnost upravljanja u fabrikama. Efekti nepredviđene inflacije izaziva socijalne probleme.

NIVO CENA I VREDNOST NOVCA

Opšti nivo cena u privredi može se posmatrati kao:
- opšti trend rasta cena, pa ljudi moraju skuplje da plaćaju dobra i usluge koje kupuju
- ili se nivo cena sagledava preko vrednosti novca, što podrazumeva da za svaku novčanu jedinicu možete kupiti manju količinu roba i usluga.
Količina dobara i usluga koja može da se kupi za 1 novčanu jedinicu iznosi 1/P.
Odnosno ako je cena P cena roba i usluga izražena u novcu, onda 1/P jeste vrednost novca izražena u dobrima i uslugama.
Prema tome, kada opšti nivo cena raste, vrednost novca opada, odnosno ljudi drže veću količinu novca, zato što za jednu novčanu jedinicu kupuju manje dobara i usluga.Tada svaka novčana jedinica postaje manje vredna zbog rasta ponude novca.
Prosečni nivo cena u privredi takođe predodređuje koju količinu novca ljudi drže kod sebe za kupovinu roba i usluga. Što su cene više, ljudi drže više gotovine u novčanicima i na tekućim računima.

Ponuda i tražnja novca sa stanovišta ravnotežnog nivoa cena

Slika 1.

Kada je nivo cena viši od ravnotežnog, ljudi će želeti da drže više novca nego što ga je CB kreirala, pa nivo cena pada, da bi se izjednačile ponuda i tražnja.
Ukoliko je nivo cena niži od ravnotežnog, ljudi drže manje novca nego što je CB kreirala i nivo cena se povećava da bi se izjednačile ponuda i tražnja - uspostavila ravnoteža. Na slici 1.
se vidi da leva osa 1/P prikazuje vrednost novca, a desna osa nivo cena P. Nizak nivo cena je bliži vrhu ose, a visok nivo cena je bliže dnu ose. Ovako prikazana obrnuta osa nivoa cena u odnosu na osu vrednost novca, govori da kada je vrednost novca veća (vrh leve ose 1/P), nivo cena je nizak, kao što je slučaj pri vrhu desne ose ( nivo cena P). Kriva ponude je vertikalna – određena od stare CB, a kriva tražnje opadajuća, što govori da pri manjoj vrednosti novca a višem nivou cena, ljudi traže veću količinu novca za kupovinu roba i usluga.
Tačka ravnoteže E izjednačava ponudu i tražnju novca i određuje vrednost novca i nivo cena. Kada CB poveća ponudu novca, kriva ponude se pomera sa MS1 na MS2, i vrednost novca i nivo cena se prilagođavaju ponudi i tražnji, da bi se uspostavila nova ravnotežna tačka E1. Kada poraste ponuda novca, veća je količina novca u opticaju, podiže se nivo cena sa 2
na 4, a vrednost novca opada sa ½ na ¼.

INFLACIJA TRAŽNJE I INFLACIJA TROŠKOVA

INFLACIJA TRAŽNJE

Inflacija tražnje nastaje kada agregatna tražnja raste brže od proizvodnog potencijala ekonomije, pomerajući cene naviše da bi se izjednačile ponuda i tražnja. U stvari, tražnja se takmiči sa ograničenom količinom dobara i usluga, licitirajući cene. Tada nezaposlenost opada, plate rastu, a inflatorni talas se ubrzava, budući da kompanije mogu da proizvedu dodatni autput da odgovore dodatnoj tražnji, pa povećavaju cene.

Slika 2. ilustruje proces inflacije tražnje. Početna ravnoteža u tački E pokazuje dostignuti nivo cena P. Pretpostavite da se tražnja povećava tako da se kriva AD pomera udesno i naviše ( AD' ). Ravnoteža se pomera iz tačke E u tačku E'. Vidljiv je porast cena od P na P'.
Uočljiva je inflacija tražnje, uz neznatan rast autputa.

Slika 2.

Inflacija tražnje nastaje kada je previše potrošnje usmereno na premalo dobara

INFLACIJA TROŠKOVA

Poznato je da se cene kreću uzlaznom linijom, posebno u uslovima recesije i buma što važi za sve ekonomije sveta.
Suština inflacije je to da cene i plate počinju da rastu pre nego što se dostigne relativno poželjna zaposlenost. One rastu i kada je 30% neiskorišćenih kapaciteta, a stopa nezaposlenosti 10%. To je inflacija troškova ili inflacija šoka ponude.
Inflacija troškova je rezultat rastućih troškova u vremenu visoke nezaposlenosti i slabe iskorišćenosti resursa.
Uzrok inflacije troškova posle 70-tih godina prošlog veka obično je bila nagla i značajna promena cene nafte, hrane i deviznih kurseva. Na primer, čim se javi nestašica nafte na tržištu, cena nafte raste, a to uslovljava nagli rast troškova proizvodnje, odnosno rast inflacije troškova, ali uz smanjenje ponuđene količine dobara i usluga, za svaki zadati nivo cena. Kao što se vidi na slici 3.1, ovo smanjenje ponude je prikazano pomeranjem krive agregatne ponude naviše i ulevo, sa AS na AS'. Nivo cena se povećava sa P na P', a autput se smanjuje sa Y na Y'. Ova nepovoljna kombinacija rasta cena i opadanja autputa, ponekad se naziva stagflacija.
Stagflacija je stanje privrede koje karakteriše opšti skok cena uz pad proizvodnje. Ključni problem je ustvari kontinuirani rast i inflacije i nezaposlenosti. Ovaj fenomen je srušio čitavu kejnzijansku ekonomsku teoriju koja se mahom oslanjala na Filipsovu krivu.

Slika 3.1 Model agregatne tražnje i agregatne ponude

Prikazano pomeranje agregatne ponude je u vezi sa kratkoročnom Filipsovom krivom (slika 3.2). Preduzećima je potrebno manje radnika da bi proizveli manji autput, pa sledi otpuštanje radnika ( nezaposlenost ). Kako je nivo cena viši - stopa inflacije u odnosu na prethodnu godinu raste, pa pomeranje agregatne ponude izaziva veću nezaposlenost i veću inflaciju. Kratkoročna veza inflacije i nezaposlenosti prikazana je pomeranjem Filipsove krive FK na FK'.

Slika 3.2 predstavlja kratkoročnu uzajamnu zavisnost inflacije i nezaposlenosti. Nepovoljno pomeranje agregatne ponude pomera ekonomiju iz tačke sa nižom nezaposlenošću i nižom inflacijom (tačka A) u tačku sa većom nezaposlenošću i višom inflacijom (tačka B). Kratkoročna Filipsova kriva se pomera udesno, sa FK na FK', pa se kreatori ekonomske politike suočavaju sa nepovoljnim odnosom između inflacije i nezaposlenosti.

CILJANA INFLACIJA I MONETARNA NEUTRALNOST

CILJANA INFLACIJA

Većina vlada i institucija programiraju ciljanu stopu inflacije pod 1-3%, umesto nulte stope inflacije kao oznake visine stabilnosti cena. Gotovo sve vlade shvataju kakav napor treba uložiti da bi se održala apsolutna stabilnost cena (nulta inflacija), a, može se reći poželjna stopa zaposlenosti. Inflacija se smatra podnošljivom, zavisno od toga kako antiinflacione stragije utiču na nezaposlenost. Ako političari obećaju nultu inflaciju, stopa nezaposlenosti raste veoma viskoko, i obrnuto. U tom smislu, ljudi bi trebalo da prihvate nisku stopu inflacije. Nakon razmatranja iskustava sa nezaposlenošću i inflacijom, većina savremenih CB inplicitno primenjuje strategiju fleksibilne ciljane inflacije (п*). To znači da bi stopa inflacije od 1-2% bila sigurna meta.
Visoke realne kamatne stope izazivaju dalju kontrakciju i još negativniju inflaciju, a ona, još više povećava realne kamatne stope. Ako su se nominalne kamatne stope smanjile na nulu, monetarna politika ne može ništa bitno da učini, pošto ne može da utiče na opadajuću agregatnu tražnju. Da bi se izbegla deflacija, CB određuje ciljanu inflaciju koja dozvoljava mogućnost tolerancije. Na slici 4. je prikazano kako funkcioniše monetarna politika kada se kamatne stope odrđuju radi ostvarivanja ciljane inflacije. Kada je inflacija visoka, CB određuje i visoke realne kamatne stope, a to smanjuje agregatnu tražnju i inflaciju. Ako bi kriva r,r bila vertikalna, inflacija bi bila stabilizovana pri svakoj ciljanoj stopi inflacije (p*).
Ako inflacija raste, raste i realna kamatna stopa koliko god je potrebno, da bi se inflacija vratila na ciljani nivo i obrnuto. Ovo je dosta agresivna politika, pa mnoge CB primenjuju nešto fleksibilniji mehanizam prikazan na slici 4. Kada je inflacija previsoka, CB u manjoj meri povećava realne kamatne stope, a kad je inflacija preniska, realne kamatne stope se manje smanjuju.

Slika 4.
Kamatne stope i ciljana inflacija

Centarlna banka je zainteresovana za realnu kamatnu stopu (r), koja utiče na agregatnu tražnju, ali je ne kotroliše direktno vec preko cena autputa ili stope inflacije. CB najpre predviđa inflaciju, a potom određuje nominalnu kamatnu stopu da bi ostvarila realnu kamatnu stopu. Ako п* predstavlja ciljanu inflaciju onda visina krive kamatne stope r,r određuje realnu kamatnu stopu r*, pri kojoj se ostvaruje ciljana inflacija. Stroža monetarna politika (viša kriva r,r) znači i prihvatanje više realne kamatne stope (r*) pri datoj ciljanoj inflaciji (п*), ili nižu ciljanu inflaciju pri istoj realnoj kamatnoj stopi.

MONETARNA NEUTRALNOST

Promena ponude novca utiče na nominalne, ali ne i na realne varijable. Kada centralna banka dvostruko poveća ponudu novca, nivo cena se dvostruko povećava, povećavaju se i zarade, a i sve ostale novčane vrednosti. Realne varijable, kao što su: proizvodnja, zaposlenost, realne nadnice, realne kamatne stope, ostaju nepromenjene. Ta irelevantnost monetarnih promena u odnosu na realne varijable zove se monetarna neutralnost.

NOMINALNE I REALNE VARIJABLE I FIŠEROV EFEKAT

Nominalne i realne varijable – klasična dihotomija.

Nominalne varijable su one koje se mere monetarnim jedinicama , a realne varijable se izražavaju fizičkim jedinicama. Ova podela varijabli na dve grupe naziva se klasična dihotomija.
Pojedinačna cena (cena date robe ili usluge) iskazuje se u novčanim jedinicama, te je nominalna varijabla. Relativna cena (cena date robe ili usluge spram cene druge robe ili usluge) iskazuje se u fizičkim jedinicama, te je realna varijabla.

Fišerov efekat

Fišerov efekat – nazvan po Irvingu Fišeru (Irving Fisher, 1867–1947) – jeste usklađivanje nominalne kamatne stope sa stopom inflacije u odnosu 1:1.
Porast stope rasta novca povećava stopu inflacije, ali ne utiče ni na jednu realnu varijablu i to je princip monetarne neutralnosti. Značajna implikacija ovog principa se odnosi i na kamatne stope. Za makroekonomiste su kamatne stope važne varijable, pošto svojim efektima koje imaju na štednju i investicije povezuju sadašnje ekonomske odluke sa ekonomijom budućnosti.

realna kamatna stopa = nominalna kamatna stopa – stopa inflacije
nominalna kamatna stopa=realna kamatna stopa + stopa inflacije

Kada se poveća stopa rasta novca, to inicira veću stopu inflacije, ali i veću nominalnu kamatnu stopu. Usklađivanje nominalne kamatne stope prema stopi inflacije naziva se Fišerov efekat. Prema Fišerovom efektu nominalna kamatna stopa se usklađuje sa očekivanom inflacijom. Očekivana inflacija se usklađuje sa postojećom inflacijom na dugoročni, ali ne i na kratkoročni period. Po Fišerovom efektu, postoji bliska veza između nominalne kamatne stope i stope inflacije: kada stopa inflacije raste, raste i nominalna kamatna stopa.

DEFICIT JAVNE POTROŠNJE, MONETIZACIJA DUGA I EMISIONA DOBIT (SEIGNIORAGE)

Stalna inflacija mora da bude praćena kontinuiranim rastom novca. Da bi finansirale velike budžetske deficite, vlade često nemaju drugi izlaz nego da štampaju novac.
Za borbu protiv inflacije i ostvarivanje niske ciljane inflacije neophodna je stroga fiskalna politika.

Monetizacija duga, inflacija i deficit javne potrošnje.

Dugoročnu inflaciju prati stalni rast novca u opticaju. Uzrok inflacije je kreiranje novca da bi se finansirali veliki deficiti. Zbog budžetskog deficita vlade moraju brzo da kreiraju novac i u tom slučaju potrebna je stroga fiskalna politika u borbi protiv inflacije.
Nivo GDP se odražava na količinu poreskih prihoda koje vlada dobija po određenoj poreskoj stopi. Ako je vladin dug u odnosu na GDP mali, vlada može deficite da finansira pozajmicama. Vlade ponekad, u uslovima krize državnog budžeta i nesposobnosti država da pozajmljuju od javnosti i inostranstva, štampaju novac, a ponekad izdaju obveznice.
Država može da kreiranjem novca finansira deficit. Kada država izda obveznice. Ona traži da ih CB otkupi. Centralna banka plaća državi obaveze novcem koji je kreirala, a država dobijenim novcem finansira deficit. Ovaj proces se naziva monetizacija duga.

Emisiona dobit ( seigniorage)

Emisiona dobit je realni prihod koji vlada stiče kroz mogućnost kreiranja novca.
Kreiranje novca je jedan od načina na koji država može da finansira svoju potrošnju
Prihodi, iskazani u realnim vrednostima, koje država stvara kreiranjem količine novca koji odgovara promeni nominalne novčane mase su jednaki : nominalno kreiranje novca tokom meseca podeljeno sa nivoom cena. Taj realni prihod od kreiranja novca se naziva senjoraž. Značenje reči senjoraž otkriva da je izdavanje novca bila privilegija velikana. Oni su mogli da plate dobra koja su poželeli tako što su izdavali sopstveni novac. Danas ovo pravo pripada Centralnoj Banci i predstavlja jedan od izvora prihoda.

INFLATORNI POREZ

Inflatorni porez je rezultat uticaja inflacije na rast realnog prihoda, tako što se smanjuje realna vrednost vladinog nominalnog duga.
Inflacija se može posmatrati kao porez na realnu količinu novca koju ljudi drže kod sebe.
Poreska stopa je stopa inflacije (п) koja smanjuje realnu vrednost novca. Poreska osnova je realna količina novca, odnosno multiplikator ovih dveju varijabli п i M/P, i naziva se inflatorni porez. Oni koji raspolažu novcem, kupuju robe i usluge, a inflacija smanjuje kupovnu moć novca, odnosno država uvodi inflatorni porez – smanjivanje vrednosti novca kojim raspolaže javnost. Veličina inflatornog poreza za dati period jednaka stopi inflacije, pomnožene sa nominalnom ponudom novca.
Međutim, inflatorni porez, kako smo ga izračunali, ne može biti dobar indikator realne sume izvora sredstava držan od strane vlade, zato što je to nominalno merenje. Ako želimo da znamo realni prinos od inflatornog poreza, moramo izračunati realni inflatorni porez koji je jednak stopi inflacije, pomnožene sa realnom ponudom novca.

Realni prihod od inflatornog poreza

Slika 5.

Pri niskoj inflaciji, realna tražnja gotovine je velika, realni prihod raste do tačke b i pokriva deo realnog deficita d. Ako inflacija nastavi da raste, raste i inflatorni porez do tačke A, a potom opada. Inflatorna poreska stopa je visoka, poreska osnova je mala, a time i realna tražnja gotovine, jer su nominalne kamatne stope visoke. Pri stopi inflacije c, realni prihod od inflacije se smanjuje. Ako država nastavi sa štampanjem novca, odnosno inflacijom, brži rast novca i veća inflacija smanjuju poresku osnovu više nego što povećavaju poresku stopu, a to znači da država ne može neograničeno štampati novac.

 

ULOGA INFLACIJE U EKONOMIJI

Jedan od efekata inflacije jeste da generalno inflatorno okruženje obeshrabruje spuštanje cena roba i usluga, i posebno nadoknada za radnu snagu; tako da postaje lakše prilagođavanje relativnih nivoa cena. Cene mnogih proizvoda imaju po svojoj prirodi tendenciju da rastu vremenom, tako da napori da se monetarnom ili drugom politikom održi stanje nulte inflacije (konstantnog nivoa indeksa cena) imaju veoma negativan efekat, u smislu pada cena, prodaje, prihoda i konačno nivoa zaposlenosti, na druge privredne grane. Stoga mnogi ekonomisti i privrednici smatraju da umeren nivo inflacije "podmazuje točkove privrede". Mere kojima se održava potpun nivo stabilnosti cena mogu takođe voditi (i najčešće vode) do deflacije (konstantnog pada cena), koja može biti izuzetno destruktivna, i dovesti do bankrota i recesije, čak i depresije. Na primer, Velika Depresija 1929. u Sjedinjenim Državama bila je velikim delom izazvana krutom federalnom monetarnom politikom.

Mnogi u finansijskim krugovima smatraju da je "skriveni rizik" od inflacije esencijalan podsticaj da se raspoloživi kapital investira, kroz dužničke, vlasničke papire, ili direktno, umesto jednostavne, i neproduktivne, akumulacije. Sa ove tačke gledišta, inflacija je tržišni izraz takozvane vremenske vrednosti novca. Drugim rečima, ako je (zato što ekonomija funkcioniše, i novac se može korisno investirati) jedan dinar danas nekome vredniji nego isti taj dinar godinu dana kasnije, onda bi i u ekonomiji kao celini trebao da postoji popust za "novac u budućnosti". Na taj način, iz ove perspektive, inflacija predstavlja/kvantifikuje neizvesnost u pogledu vrednost novca u budućnosti.

Iznad ovih, generalno relativno niskih nivoa, međutim, inflacija se smatra sve štetnijom po ekonomiju, kroz efekat "diskontovanja" (smanjivanja tekuće realne vrednosti) prethodno obavljenih ekonomskih aktivnosti. Posebno, kako je inflacija često rezultat akcija Vlade usmerenih na povećanje količine novca u opticaju, Vladin doprinos je inflatornom okruženju (u smisli gore već objašnjene negativne realne kamatne stope) postaje de fakto porez na držanje novca, štednju. Kako inflacija raste, ovaj "porez" na štednju raste i ohrabruje trošenje i pozajmljivanje, što povećava brzinu kruženja novca i kamatne stope, što samo utvrđuje i dodatno podiže inflatorni pritisak, i konačno stvara začarani krug. U ekstremnim slučajevima, a takve je moguće izbeći jedino veoma odgovornom i nezavisnom politikom, ovo rezultira hiperinflacijom. Posledice su brojne!

* Povećana nesigurnost obeshrabruje investicije i štednju.
* Preraspodela prihoda i bogatstva.
o Kao prvo, prihodi će biti preraspoređeni od učesnika u ekonomiji koji zavise od fiksnih prihoda (na primer penzionera), ka onima koji zavise od operativnih prihoda ili plata, koji mogu držati korak sa inflacijom.
o Drugo, na sličan način, ako poverioci iz raznih razloga nisu u stanju da se prilagode inflaciji, bogatstvo će biti preraspoređeno od poverilaca fiksiranih obligacija ka dužnicima. Tipičan primer, kada je Vlada neto dužnik, kao što je obično slučaj, na ovaj način se ovaj dug smanjuje preraspodelom realnog novca ka Vladi. Ovo je poznato pod nazivom "inflatorni porez", i uzrok je mnogih ekonomija palih u hiperinflacijama zbog neodgovornih Vlada.
* Spoljnotrgovinski rizik: ako je domaći nivo inflacije viši od spoljnjeg, ovo će oslabiti spoljnotrgovinski balans, a time zatim i valutni kurs.
* "Troškovi izlizanih đonova": Kako inflacija obezvređuje gotov novac, učesnici u privredi će generalno težiti tome da u svakom trenutku drže što manje efektivnog, ili lako dostupnog likvidnog novca, što donosi dodatne realne transakcione troškove. (Ovaj naziv se odnosi, u suptilnoj šali, na troškove zamene đonova na cipelama koji se izližu zbog čestih odlazaka do banke.)
* "Troškovi menija": Cene koje se često menjaju takođe imaju svoje realne troškove, kao na primer restorani koji moraju često ponovo štampati menije. Tokom hiperinflacije u SRJ 1993, ovakvim troškovima se, samo donekle, stalo na put uvođenjem ad hok "bodova" kao nezvanične valute, čija je vrednost bila obično vezana za kurs nemačke marke na crnom tržištu ili drugo relativno realno merilo nivoa inflacije.
* I, konačno, hiperinflacija, koja se dešava kada se porast inflacije potpuno otrgne kontroli, na veoma brutalan način ometa normalno funkcionisanje ekonomije i njene sposobnosti da proizvodi.

Slično kao gore, u ekonomiji u kojoj su neki od sektora indeksirani inflacijom (tj. sposobni su da prate njen rast) a drugi nisu, inflacija vrši preraspodelu bogatstva sa neindeksiranih sektora ovima prvima. U malim količinama dakle, inflacija se može smatrati izborom monetarne, fiskalne, ili recimo razvojne politike, obeshrabrujući čuvanje i gomilanje likvidnog kapitala i podstičući investicije. Preko tog nivoa, međutim, efekat postaje preuveličan, i investitori se najednom nalaze u situaciji u kojoj "investiraju u inflaciju", što samo dalje podstiče inflaciju. Iz svih ovih razloga, i potrebe za ograničavanjem inflacije preko malenih stopa koje diskontuju prošlu ekonomsku aktivnost i dekuražiraju gomilanje gotovine, najveći broj Centralnih Banaka formulišu za osnovni cilj stabilnost cena, uz osetnu, ali malu i kontrolisanu stopu inflacije kao cilj. Nezavisne monetarne institucije, međutim, uglavnom mogu reagovati elastično i prilagođavati kako svoje ciljeve, tako i poteze kojima se oni postižu, opštim ekonomskim kretanjima, te nivou postignutog i ciljnim pravcima razvoja.

LITERATURA

1. Ekonomija, Dr. Jovo Jednak, BPŠ, 2008.

2. Economics, P.Samuelson & W.Nordhaus, 1995.

3. www.limun.hr

4. www.wikipedia.org

5. www.questia.com

6. www.scribd.com

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD