MARKSOVA EKONOMSKA MISAO

Širom civilizovanog sveta učenja Marksa pobuđuju najveće neprijateljstvo i mržnju celokupne buržoaske nauke (i zvanične i liberalne), koja tretira marksizam kao vrstu "pogubne sekte". I nikakav drugačiji stav i ne treba očekivati, jer ne može biti "nepristrasne" društvene nauke u društvu baziranom na klasnoj borbi.
Na jedan ili drugi način, sva zvanična i liberalna nauka brani nadničko ropstvo, dok je marksizam objavio nemilosrdan rat nadničkom ropstvu. Očekivati da nauka bude nepristrasna u takvom društvu je glupavo i naivno koliko i očekivati nepristrasnost od radnika po pitanju povećanja radničkih nadnica na račun smanjenja profita na kapital.

Istorija filozofije i istorija društvenih nauka sa savršenom jasnoćom da nema ničeg nalik "sektaštvu" u marksizmu, u smislu ograničene, okamenjene doktrine, doktrine koja je skrenula sa puta razvoja svetske civilizacije. Naprotiv, Marksov genij se sastoji upravo u činjenici da je on dao odgovore na pitanje koja su već okupirala najistaknutije umove čovečanstva. Njegova učenja su proizašla kao direktan i neposredan nastavak učenja najvećih predstavnika filozofije, političke ekonomije i socijalizma.
Marksistička doktrina je po mnogo čemu specifična. Ona je celovita i harmonična, i daje ljudima integralnu koncepciju sveta koja je nespojiva sa bilo kojim oblikom sujeverja, reakcije, ili odbrane buržoaskog ugnjetavanja. Ona je legitimni naslednik najboljeg što je čovečanstvo dalo u devetnaestom veku, u obliku nemačke filozofije, engleske političke ekonomije i francuskog socijalizma.
Filozofija marksizma je materijalizam. Tokom savremene istorije Evrope, posebno krajem osamnaestog veka u Francuskoj, koja je bila poprište odlučujuće bitke protiv svake vrste srednjevekovnog đubreta, protiv feudalnih institucija i ideja, materijalizam se pokazao jedinom filozofijom koja je konzistentna, tačna u svim svojim učenjima prirodne nauke i neprijateljska prema sujeverju, i sličnom. Protivnici demokratije su stoga pokušali na svaki način da "obore", potkopaju i oklevetaju materijalizam, i zagovarali različite forme idealizma, koji uvek, na ovaj ili onaj način, završi u odbrani ili podršci religije.

Shvativši da je ekonomski sitem temelj na kome je podignuta politička nadgradnja, Marks je naviše pažnje posvetio proučavanju ekonomskog sistema. Marksovo glavno delo, Kapital, posvećeno je proučavanju ekonomskog sistema modernog, tj. kapitalističkog, društva.

2.MARKSOVA TEORIJA EKONOMIJE

Marks se nije zaustavio na materijalizmu osamnaestog veka; on je unapredio filozofiju. On ju je obogatio akvizicijom nemačke klasične filozofije, posebno Hegelovog sistema, koji ga je zauzvrat vratio materijalizmu Fojerbaha. Najvažnije dobijeno znanje je dijalektika, tj. doktrina razvoja u svojim najpunijim i najdubljim oblicima, slobodna jednostranosti - doktrina relativnosti ljudskog znanja, koja nam daje odraz materije koja se večno razvija. Najnovija otkrića prirodnih nauka - radijum, elektroni, transmutacija elemenata - osobito su potvrdili Marksov dijalektički materijalizam, uprkos učenjima bužoaskih filozofa sa njihovim "novim" vraćanjima starom i trulom idealizmu.
Produbljivanje i razvoj filozofskog materijalizma, Marks je završio, proširivši znanje o prirodi na znanje o ljudskom društvu. Marksov istorijski materijalizam je jedno od najvećih dostignuća naučne misli. Haos i arbitrarnost koje su pre toga vladale pogledima na istoriju i politiku izrodile su veoma celovitu i harmoničnu naučnu teoriju, koja objašnjava kako se, kao posledica rasta proizvodnih snaga, iz jednog sistema društvenog života razvija drugi, viši - kako kapitalizam, na primer, izrasta iz feudalizma.

Marksova filozofija je zreo filozofski materijalizam, koji je dao čovečanstvu, posebno radničkoj klasi, moćne instrumente znanja. Shvativši da je ekonomski sitem temelj na kome je podignuta politička nadgradnja, Marks je naviše pažnje posvetio proučavanju ekonomskog sistema. Marksovo glavno delo, Kapital, posvećeno je proučavanju ekonomskog sistema modernog, tj. kapitalističkog, društva. Klasična politička ekonomija, pre Marksa, razvila se u Engleskoj - najrazvijenijoj od kapitalističkih zemalja. Adam Smit i Dejvid Rikardo, njihovim istraživanjima ekonomskog sistema, postavili su temelje radne teorije vrednosti. Marks je nastavio njihov rad. On je strogo dokazao i konzistentno razvio ovu teoriju. On je pokazao da je vrednost svake robe određena količinom društveno poterbnog radnog vremena utrošenog na njenu proizvodnju.
Gde su buržoaski ekonomisti videli odnose stvari (razmena jedne robe za drugu), Marks je otkrio odnos između ljudi. Razmena roba je izražavala vezu kojom su individualni proizvođači vezani putem tržišta. Novac označava da ova veza postaje sve jača i jača, neraskidivo vezujući ceo ekonomski život individualnih proizvođača u jednu celinu. Kapital označava dalji razvoj ove veze: ljudski rad postaje roba. Nadničar prodaje radnu snagu vlasniku zemlje, fabrika i sredstava za rad. Radnik jedan deo radnog dana koristi za troškove sopstevnog izdržavanja i izdržavanja svoje porodice (nadnicu), dok drugi deo dana radnik radi bez nadoknade, stvarajući višak vrednosti za kapitalistu, izvor profita, izvor bogatstva kapitalističke klase.

Doktrina viška vrednosti je stub Marksove ekonomske teorije.
Kapital, stvoren radom radnika, pritiska radnika uništavajući sitne zanatlije i stvarajući armiju nezaposlenih. U industriji, pobeda masovne prozivodnje je odjednom očigledna, ali isti fenomen vidimo i u poljoprivredi: superiornost velikih kapitalističkih poljoprivrenih poseda se povećava, primena mašinerije raste, seljačka ekonomija pada u zamku novca-kapitala, klizi i tone u propast, pod teretom svoje nazadne tehnologije. U poljoprivredi, pad sitnosopstveničke proizvodnje poprima drugačije oblike, ali je sam pad nesporna činjenica.

Uništavajući sitnu proizvodnju, kapital dovodi do povećanja produktivnosti rada i
stvaranja monopolskog položaja za asocijacije krupnih kapitalista. Sama proizvodnja postaje sve više i više društvena - stotine hiljada i milioni radnika postaju povezani međusobno u sistematski ekonomski organizam - ali proizvod kolektivnog rada prisvaja šačica kapitalista. Anarhija proizvodnje raste, a sa njom i krize, kao i furiozna borba za tržišta i nesigurnost egzistencije masa populacije.
Povećavajući zavisnost radnika od kapitala, kapitalistički sistem stvara ogromnu snagu ujedinjenog rada. Marks je pratio razvoj kapitalizma od prvih začetaka robne proizvodnje, od proste razmene, do njenih najviših oblika, masovne proizvodnje. I iskustvo svih kapitalističkih zemalja, starih i novih, jasno demonstrira istinitost marksističke doktrine sve većem broju radnika svake godine.
Kapitalizam je trijumfovao širom sveta, ali ovaj trijumf je samo uvertira za trijumf rada nad kapitalom. Kada je srušen feudalizam, i kada se "slobodno" kapitalističko društvo pojavilo na Božjoj zemlji, odmah je postalo jasno da je ova sloboda značila novi sistem ugnjetavanja i eksploatacije radnika. Različite socijalističke doktrine su odmah počele da shvataju i protestuju protiv ovog ugnjetavanja. Ali rani socijalizam je bio utopijski socijalizam. On je kritikovao kapitalističko društvo, prezirao ga i proklinjao, sanjao o njegovom uništenju, sanjario o boljem redu i trudio se da ubedi bogate u nemoralnost eksploatacije.

Kako bilo, utopijski socijalizam nije mogao da ukaže na pravo rešenje. On nije mogao da objasni suštinu nadničkog ropstva u kapitalizmu, niti da otkrije zakone njegovog razvoja, niti da ukaže na društvenu snagu koja je sposobna da postane stvaraoc novog društva. U međuvremenu, olujne revolucije koje su svuda u Evropi, a posebno u Francuskoj, pratile pad feudalizma, pad kmetstva, sve više i više su otkrivale borbu klasa kao osnovu i pokretačku snagu celokupnog razvoja.
Ni jedna pobeda političke slobode nad feudalnom klasom nije dobijena drugačije nego očajničkim otporom. Ni jedna kapitalistička zemlja nije evoluirala na manje ili više slobodnoj i demokratskoj bazi, osim kroz borbu na život i smrt između različitih klasa kapitalističkog društva.
Genij Marksa se sastoji u činjenici da je on bio sposoban pre svih da iz ovoga izvuče, i konzistentno primeni ono što nas svetska istorija uči. Ovaj zaključak je doktrina klasne borbe.
Ljudi su oduvek bili i uvek će biti glupe žrtve obmane i samoobmane u politici sve dok ne shvate interese neke klase iza svih moralnih, religioznih i socijalnih fraza, deklaracija i obećanja. Pristalice reformi i poboljšanja će uvek biti prevareni od strane zaštitnika starog poretka sve dok ne shvate da se svaka stara institucija, koliko god varvarskom i trulom izgledala, održava snagama nekih vladajućih klasa. A ima samo jedan način slamanja otpora ovih klasa, a to je pronalaženje, u svakom društvu koje nas okružuje, prosvetljenje i organizovanje snaga koje mogu - i zahvaljujući njihovom socijalnom položaju, moraju - da konstituišu silu sposobnu da zbriše stari poredak i stvori novi.
Marksov istorijski materijalizam je sam pokazao proletarijatu put iz duhovnog ropstva u kome su sve ugnjetene klase do sada čamile. Marksova ekonomska teorija je sama objasnila pravi položaj proletarijata u opštem sistemu kapitalizma.

Nezavisne organizacije proletarijata se množe širom sveta, od Amerike i Japana do Švedske i Južne Afrike. Proletarijat postaje prosvećen i obrazovan vodeći svoju klasnu borbu; on se smeje predrasudama buržoaskog društva; on zbija svoje redove sve bliže i uči da meri svoj uspeh; on čeliči svoje snage i nezadrživo raste.
Marksovo učenje izaziva protiv sebe u celom civilizovanom svetu najveće neprijateljstvo i mržnju čitave buržoaske (i zvanične i liberalne) nauke, koja u marksizmu gleda neku vrstu "štetne sekte". Drukčiji stav ne može se ni očekivati, jer u društvu izgrađenom na klasnoj borbi "nepristrasne" socijalne nauke ne može biti. Čitava zvanična i liberalna nauka brani, na ovaj ili onaj način, najamno ropstvo, dok je marksizam objavio nemilosrdan rat tom ropstvu. Očekivati nepristrasnu nauku u društvu najamnog ropstva isto je takva glupa naivnost kao i očekivati nepristrasnost fabrikanata u pitanju o tome ne treba li radnicima povećati platu smanjivši profit kapitala.
Istorija filozofije i istorija socijalne nauke pokazuju potpuno jasno da u marksizmu nema ničeg nalik na "sektaštvo" u smislu nekog zatvorenog, skamenjenog učenja, koje je nastalo po strani od glavnog puta razvitka svetske civilizacije. Naprotiv, sva Marksova genijalnost sastoji se baš u tome što je on dao odgovore na pitanja koja je napredna misao čovečanstva već postavila. Njegovo učenje nastalo je kao direktan i neposredan nastavak učenja najvećih pretstavnika filozofije, političke ekonomije i socijalizma.
Filozofija marksizma jeste materijalizam. U toku čitave novije istorije Evrope, a naročito krajem XVIII veka u Francuskoj, gde se razbuktala odlučna bitka protiv svakojake srednjovekovne stareži, protiv feudalizma u ustanovama i idejama, materijalizam se pokazao kao jedina dosledna filozofija, verna svim učenjima prirodnih nauka, neprijateljska praznoverju, itd. Stoga su neprijatelji demokratije svim silama nastojali da .,pobiju", potkopaju, oklevetaju materijalizam i branili su različite oblike filozofskog idealizma, koji se uvek svodi, na ovaj ili onaj način, n.a odbranu ili podršku religije.

Produbljujući i razvijajući filozofski materijalizam, Marks ga je doveo do kraja, proširio njegovu spoznaju prirode na spoznaju ljudskog društva. Najveća tekovina naučne misli bio je -Marksov istoriski materijalizam. Haos i proizvoljnost, koji su sve dotada vladali u pogledima na istoriju i na politiku, bili su smenjeni neobično celovitom i skladnom naučnom teorijom, koja pokazuje kako se iz jednog sistema društvenog života, usled porasta proizvodnih snaga, razvija drugi, viši, - kako, na primer, iz feudalizma izrasta kapitalizam.
Kao god što spoznaja čoveka odražava prirodu koja postoji nezavisno od njega, tj. materiju koja se razvija, tako društvena spoznaja čoveka (tj. razna filozofska, religiozna, politička ltd. shvatanja i učenja) odražava ekonomsku strukturu društva. Političke ustanove su nadgradnja nad ekonomskom osnovom. Mi vidimo, na primer, kako razni politički oblici savremenih evropskih država služe jačanju vladavine buržoazije nad proletarijatom.
Marksova filozofija je završeni filozofski materijalizam, koji je dao čovečanstvu, a radničkoj klasi posebno, velika sredstva spoznaje.
Utvrdivši da je ekonomska struktura osnova na kojoj se izdiže politička nadgradnja, Marks je najviše pažnje posvetio proučavanju te ekonomske strukture. Glavno Marksovr delo - "Kapital" - posvećeno je proučavanju ekonomske strukture savremenog, tj. kapitalističkog društva.
Klasična politička ekonomija pre Marksa formirala se u Engleskoj - najrazvijenijoj kapitalističkoj zemlji. Adam Smit i David Rikardo, ispitujući ekonomsku strukturu, stvorili su početke radne teorije vrednosti. Marks je nastavio njihovo delo.

On je strogo obrazložio i dosledno razvio tu teoriju. On je pokazao da se vrednost svake robe određuje količinom društveno potrebnog radnog vremena koje se upotrebljava za proizvodnju robe.
Tamo gde su buržoaski ekonomisti videli odnos između stvari (razmena robe za robu), tamo je Marks otkrio odnos između ljudi. Razmena roba izražava vezu između pojedinih proizvođača posredstvom tržišta. Novac znači da ta veza postaje sve tešnja, nerazdvojno povezujući čitav privredni život pojedinih proizvođača u jednu celinu. Kapital znači dalji razvitak te veze; radna snaga čoveka postaje roba. Najamni radnik prodaje svoju radnu snagu vlasniku zemlje, fabrika, oruđa za rad. Jedan deo radnog dana radnik upotrebljava za to da pokrije troškove za izdržavanje sebe i svoje porodice (nadnica), a drugi deo dana radnik radi besplatno, stvarajući višak vrednosti za kapitalista, izvor profita, izvor bogatstva kapitalističke klase.
Učenje o višku vrednosti je ugaoni kamen Marksove ekonomske teorije. Kapital, stvoren radom radnika, ugnjetava radnika, upropašćava sitne posednike i stvara armiju nezaposlenih. U industriji pobeda krupne proizvodnje uočljiva je na prvi pogled, ali i u zemljoradnji vidimo istu pojavu: nadmoćnost krupne kapitalističke zemljoradnje povećava se, primena mašina raste, seljačko gazdinstvo dospeva u zamku novčanog kapitala, slabi i propada pod jarmom zaostale tehnike. U zemljoradnji su oblici propadanja sitne proizvodnje drukčiji, ali samo propadanje je neosporna činjenica.
Uništavajući sitnu proizvodnju kapital vodi do povećanja produktivnosti rada i do stvaranja monopolskog položaja udruženja najkrupnijih kapitalista. Sama proizvodnja postaje sve više društvena, - stotine hiljada i miloni radnika povezuju se u planski privredni organizam, - a proizvod zajedničkog rada prisvaja šačica kapitalista. Raste anarhija proizvodnje, krize, divlja jagma za tržištem, neobezbeđenost opstanka za masu stanovništva.
Povećavajući zavisnost radnika od kapitala, kapitalistički poredak stvara veliku snagu ujedinjenog rada.
Marks je istražio razvitak kapitalizma od prvih početaka robne privrede, od proste razmene, do njegovih najviših oblika, do krupne proizvodnje.
I iskustvo svih kapitalističkih zemalja, kako starih, tako i novih, iz godine u godinu očigledno, pokazuje sve većem i većem broju radnika pravilnost tog Marksovog učenja.

U celome svetu, od Amerike do Japana i od Švedske do Južne Afrike, množe se samostalne organizacije proletarijata. On se prosvećuje i vaspitava vodeći svoju klasnu borbu, izbavlja se od predrasuda buržoaskog društva, okuplja se sve tešnje i uči se da meri meru svojih uspeha, prekaljuje svoje snage i nezadrživo raste.

Prelazeći na političku ekonomiju treba, pre svega, istaći da su u toj oblasti "ispravke" revizionista bile kudikamo mnogostranije i podrobnije; na publiku se nastojalo uticati "novim podacima privrednog razvitka". Govorilo se da se koncentracija i potiskivanje sitne proizvodnje od strane krupne proizvodnje ne vrši u oblasti poljoprivrede uopšte, a da se u oblasti trgovine i industrije vrši krajnje polako. Govorilo se da su krize sada postale ređe, slabije, da će karteli i trustovi verovatno dati mogućnost kapitalu da sasvim otstrani krize.

3. KRITIČKI OSVRT NA MARKSOVU EKONOMSKU TEORIJU

Akademski ekonomisti Marksovog vremena uglavnom su ignorisali njegove radove, smatrajući ih političkim pamfletima. Za to su imali puno opravdanje budući da je sam Marks isticao kako mu nije cilj da shvati tržišnu privredu, već da nađe argumente u prilog ukidanja postojećeg ekonomskog i političkog ustrojstva. No kada su krajem 19. veka politički pokreti koji su se pozivali na Marksa postali značajna politička snaga, akademska ekonomija, uglavnom u nemačkom jezičkom području, izvršila je detaljnu dekonstrukciju njegove teorije vrednosti i eksploatacije.
Svakako je najznačajniji kritičar Marksove ekonomske teorije u tom periodu bio Bem-Baverk (Böhm-Bawerk, 1896). Njegovu ubitačnu kritiku s kraja 19. veka ekonomska teorija dvadesetog veka u osnovi je potvrdila kao tačnu, ističući kako teorija eksploatacije rada od strane kapitalista nema smisla (Negishi, 1989, p.213).
Kako je, međutim, Marksova teorija na granici ekonomije i filozofije, njen uticaj se održavao još izvesno vreme i posle Bem-Baverkove kritike. Naime, ekonomisti su smatrali da je u pitanju loša ekonomija, ali su ostavljali mogućnost da je u pitanju dobra filozofija, dok su filozofi smatrali upravo obrnuto. Takvo stanje je potrajalo sve dok se nisu javili autori koji su mogli podjednako kompetentno da pišu o obe oblasti. Može se slobodno reći da već u drugoj polovini dvadesetog veka od Marksovog filozofskog, ekonomskog i političkog učenja nije ostao ni kamen na kamenu (Kolakovski, 1974). Dobro sumiranje te intelektualne debate, koja uključuje i ekonomsku i filozofsku stranu, ali posebno sa stanovišta metodologije, može se naći kod Marka Blauga (Blaug, 1980).

S druge strane, udžbenik beogradskih profesora političke ekonomije je anahron jer je pisan pod jasnim uticajem sovjetske ideologije i retorike iz vremena perestrojke, mada se pojedini delovi dobro oslanjaju na sovjetsku ideologiju iz sredine šezdesetih godina.

Današnjem čitaocu moraju delovati patetično stavovi o nedostacima tržišta i prednostima planiranja, o takmičenju i konvergenciji privrednihistema (svi su u tranziciji), o analogiji između biološkog i ekonomskog sistema (rađanje – razvoj – smrt), o naučnoj i tehničko-tehnološkoj revoluciji koje vode oslobođenju rada itd. Sovjetskog Saveza više nema, a čini se da je Rusija bespovratno krenula putem kapitalizma, te ovako pisan udžbenik ne može više imati prođu ni u Moskvi, ali ni u Pekingu ili Hanoju.
U skladu sa usvojenim pristupom, autori vide tržište kao jedan remetilački faktor koji dovodi do odstupanja cena od radne vrednosti. Marksisti u tome vide nekakav poseban značaj i zato naglašavaju da je u pitanju »gvozdeni zakon« koji ima karakter »prirodnog zakona«, koji se nekad ispoljava ex ante (putem plana), a nekad ex post (putem tržišta).
Jednostavnim jezikom bi se moglo reći kako u primitivnom društvu raspored proizvodnih faktora vrši starešina zajednice, dok se u civilizaciji usklađivanje proizvodnje i potreba vrši putem tržišta na jedan bezličan način.

Planiranje privrednog razvoja poprimilo je međunarodni karakter i značaj. Jer, planiranje ostvaruju ne samo svetske multinacionalne i globalne korporacije, već i određene ekonomske i finansijske integracije i regionalne zajednice.

Dobro je poznato da je Marks počeo izučavanje klasične političke ekonomije krajem 1843, ali da su one služile samo da bi dale, i Jevrejskom pitanju i Uvodu u kritiku Hegelove filozofije prava, pozadinu koja je nedostajala u definisanju primarno političkog izlaganja, u duhu njegove programatičke sveobuhvatnosti po kojoj kritika religije i teologije mora biti pretvorena u kritiku zakona i politike.
U ostvarivanju gore spomenute transformacije Marksove misli, uticaj dela pod imenom Nacrt kritike političke ekonomije (Umrisse zu einer Kritik der Nationalökonomie, koje je napisao mladi Engels u decembru 1843. i januaru 1844. i poslao Marksu u januaru za objavljivanje u Deutsch-Französischen Jahrbüchern) bio je vrlo značajan. Čak u 1859. Marks je vrlo pohvalno pisao o ovom delu.
Podstaknut ovim delom mladog Engelsa, Marks je intenzivirao svoje izučavanje klasika političke ekonomije. (Nekoliko meseci kasnije se takođe susreo sa Engelsom koji se vraćao iz Engleske i koji je mogao da mu pruži svoja zapažanja o industrijski najrazvijenijoj zemlji sveta.) Ishod Marksovog intenzivnog izučavanja političke ekonomije bilo je njegovo veliko delo poznato pod imenom Ekonomski i filozofski spisi iz 1844.. Ono pokazuje fundamentalni afinitet pristupu mladog Engelsa, ali je obuhvat neuporedivo veći.
Ono obuhvata i povezuje sve osnovne filozofske probleme u vezi sa samootuđenjem rada, od pitanja slobode do smisla života (videti poglavlje VI), od nastanka modernog društva do odnosa između individualnosti i ljudskog "komunalnog bića", od proizvodnje "veštačkih apetita" do "otuđenja čula", i od uspostavljanja prirode i funkcije filozofije, umetnosti, religije i zakona do problema moguće "reintegracije ljudskog života" u realni svet, sredstvima "pozitivnog prevazilaženja" umesto prostim pojmovnim "Aufebung"-om otuđenja.

4. TEORIJA VRIJEDNOSTI

Konvergirajuća tačka heterogenih aspekata otuđenja je pojam "rada" (Arbeit). U Spisima iz 1844 rad se razmatra i u opštem - kao "proizvodna aktivnost" tj. fundamentalna ontološka determinacija "ljudskosti" ("menschliches Dasein", tj. stvarno ljudski način egzistencije) - i u partikularnom smislu, u obliku kapitalističke "podele rada". U ovoj drugoj formi - kapitalistički strukturiranoj aktivnosti - taj "rad" je osnova svog otuđenja.
Marksova kritika otuđenja stoga je formulisana kao odbacivanje ovih medijacija. Od vitalnog je značaja istaći u vezi sa ovim da ovo odbacivanje ne implicira ni na koji način negaciju svih medijacija. Naprotiv: ovo je prvo zaista dijalektičko poimanje kompleksnih odnosa između medijacije i neposrednosti u istoriji filozofije, uključujući i ni u kom smislu zanemariva dostignuća Hegela.
Odbacivanje svih medijacija bilo bi opasno blizu čistom misticizmu u njegovom idealizovanju "identiteta subjekta i objekta". Ono čemu se Marks protivi kao otuđenju nije medijacija uopšte, već skup medijacija drugog reda (privatno vlasništvo - razmena - podela rada), "medijacije medijacija", tj. istorijski specifično posredovanje ontološki fundamentalne samo-medijacije čoveka sa prirodom. Ova "medijacija drugog reda" može nastati samo na bazi ontološki neophodne "medijacije prvog reda" - kao specifična, otuđena forma iste. Ali "medijacija prvog reda" - proizvodna aktivnost kao takva - jeste apsolutni ontološki činilac ljudskog delovanja. (Vratićemo se ovoj problematici u oba njena aspekta - tj. i kao "medijacije prvog reda" i kao otuđenoj "medijaciji medijacije" malo kasnije.)
Rad (proizvodna aktivnost) jeste jedan jedini apsolutni faktor u celom kompleksu: rad - podela rada - privatno vlasništvo - razmena. (Apsolutan zbog toga što je ljudski modus egzitencije nezamisliv bez transformacije prirode proizvodnom aktivnošću.) Konsekventno, svaki pokušaj prevazilaženja otuđenja mora se definisati u odnosu na ovaj apsolut a u suprotnosti sa njegovom manifestacijom u otuđenom obliku. Ali da bi se formulisalo pitanje pozitivne transcendencije otuđenja u stvarnom svetu mora se shvatiti, sa ranije spomenutog stanovišta "stranca", da dati oblik rada (nadnički rad) jeste u odnosu prema ljudskoj aktivnosti uopšte kao partikularno prema univerzalnom.
Ako se to ne uvidi, ako "proizvodna aktivnost" nije diferencirana u njene radikalno različite aspekte, ako ontološki apsolutni faktor nije razdvojen od njegove istorijski specifične forme, ako se, to jest, aktivnost zamišlja - zbog apsolutizacije partikularne forme aktivnosti - kao homogeni entitet, pitanje stvarnog (praktičnog) prevazilaženja otuđenja ne može se postaviti. Ako se privatno vlasništvo i razmena smatraju apsolutnim - kao na neki način "inherentni ljudskoj prirodi" - onda podela rada, kapitalistički oblik proizvodne aktivnosti kao najamni rad - mora takođe izgledati apsolutnom, jer jedno drugo recipročno impliciraju. Stoga se medijacija drugog reda javlja kao medijacija prvog reda, tj. kao apsolutni ontološki faktor. U skladu sa tim negacija otuđenih manifestacija ovih medijacija mora poprimiti oblik nostalgičnih moralizirajućih postulata (npr. Ruso).
Izučavanje političke ekonomije omogućilo je Marksu vrlo detaljnu analizu prirode i funkcionisanja kapitalističkog oblika privatnog vlasništva. Njegova negacija otuđenja u ranijim spisima bila je usmerena, kao što smo videli, na kritiku postojećih institucija i legalno-političkih odnosa dok se "rad" javljao samo u negativnom aspektu, kao nedostajuća determinacija položaja individue u “bürgerliche Gesellschaft”.
Drugim rečima: javljao se kao aspekt društva u kome su političke i društvene sfere podeljene na takav način da položaj individue u društvu nije inherentan njegovom radu. Pre Spisa iz 1844. ekonomski faktor se javljao samo kao neodređeni aspekt društveno-političkih odnosa. Čak ni autor spisa o jevrejskom pitanju i Kritike Hegelove filozofije prava nije shvatao fundamentalni ontološki značaj sfere proizvodnje koja se u njegovim spisima u obliku opštih referenci na "potrebe" (Bedurfnisse) uopšte. Konsekventno, Marks nije mogao da na sveobuhvatan način shvati kompleksnu hijerarhiju različitih vrsta i oblika ljudske aktivnosti: njihove recipročne međuodnose unutar strukturirarnog totaliteta.
Sve ovo je vrlo drugačije u Spisima iz 1844. U ovom delu Marksova ontološka polazna tačka je samo-evidentna činjenica da čovek, specifičan deo prirode (tj. biće sa fizičkim potrebama istorijski prethodnu svim ostalim) mora da proizvodi da bi opstao, da bi zadovoljio svoje potrebe. Kako bilo, on može ove primitivne potrebe zadovoljiti nužnim stvaranjem, u vidu njihovog zadovoljavanja kroz njegovu proizvodnu aktivnost, kompleksne hijerarhije ne-fizičkih potreba koje time postaju nužni uslovi za zadovoljenje njegovih fizičkih potreba takođe. Ljudske aktivnosti i potrebe "duhovne" prirode stoga imaju njihov konačni ontološki temelj u sferi materijalne proizvodnje kao specifičan izraz ljudskih odnosa sa prirodom, posredovan u kompleksnim formama i načinima.
Kao što je Marks rekao: "cela takozvana istorija sveta je ništa drugo do postajanje čoveka kroz rad, ništa do podređivanja prirode čoveku." Proizvodna aktivnost je, stoga, medijator u "subjekt-objekt odnosu" između čoveka i prirode. Medijator koji omogućava čoveku da vodi ljudski način egzistencije, osiguravajući da ne padne nazad u prirodu, da se ne rastvori u "objektu". "Čovek živi od prirode", piše Marks, "- što znači da je "priroda" njegovo telo, koji mora ostati u stalnom odnosu ako ne želi da umre. To da je fizički i duhovni život tog čoveka vezan za prirodu znači prosto da je priroda u vezi sa samom sobom, jer je čovek deo prirode".
" Proizvodna aktivnost je stoga izvor svesti i otuđene svesti", stav je koji odražava otuđenu aktivnost ili otuđenje aktivnosti, tj. samootuđenje rada.
Marks koristi izraz: "čovekovo neorgansko telo", što nije samo ono što je dato od prirode, već konkretni izraz i otelotvorenje istorijski date faze i strukture proizvodne aktivnosti u obliku njenih proizvoda, od materijalnih dobara do umetničkih dela. Kao rezultat otuđenja rada, "čovekovo neorgansko telo" javlja mu se samo kao spoljašnje i stoga može biti pretvoreno u robu. Sve je "postvareno", i i fundamentalni ontološki odnosi su okrenuti naglavačke. Individua je konfrontirana sa objektima (stvarima, robama), jednom kada je njegovo "neorgansko telo" - "izrađena priroda" i eksternalizovana proizvodna snaga - otuđeno je od njega. On nema svest o tome da je "biće vrste". ("Gattungswessen" - tj. biće koje ima svest o vrsti kojoj pripada, ili, drugačije rečeno, biće čija suština ne koincidira direktno sa njegovom individualnošću.

Čovek je jedino biće koje može imati takvu "svest o vrsti" - i subjektivno, u njegovoj svesti o vrsti kojoj pripada, i u objektifikovanoj formi "svesti vrste", od industrije do institucija i umetničkih dela - i stoga je jedino "biće vrste.")
Proizvodna aktivnost u obliku kojim dominira kapitalistička izolacija - kada "ljudi proizvode kao raspršeni atomi bez svesti o svojoj vrsti" - ne može adekvatno ispuniti funkciju posredovanja čoveka i prirode jer "postvaruje" čoveka i njegove odnose i svodi ga na nivo životinjske prirode. Na mestu čovekove "svesti o vrsti" nalazimo kult privatnosti i idealizacije apstraktne individue. Stoga identifikovanjem čovekove suštine sa prostom individualnošću, čovekova biološka priroda je konfrontirana sa njegovom odgovarajućom, specifično ljudskom prirodom. Jer prosta individualnost zahteva samo sredstva za njeno održavanje, ali ne specifično ljudska - ljudsko-prirodna ili prirodno-ljudska, tj. društvene forme samoispunjenja koje su u isto vreme takođe adekvatne manifestacije životne-aktivnosti "Gettungswesen"-a, "bića vrste".
Čovek je biće vrste ne samo zato što u praksi i teoriji usvaja vrstu kao svoj objekat (njegov sopstveni kao i objekat drugih stvari) već - a to je samo drugi način izražavanja toga - već i zato što tretira sebe kao stvarnu, živeću vrstu, "jer tretira sebe kao univerzalno i stoga slobodno biće". Mistifikujući kult apstraktne individue, nasuprot tome, indicira čovekovu prirodu kao atribut - prostu individualnost - koja je univerzalna kategorija prirode uopšte, a ne nešto na bilo koji način specifično ljudsko. (Videti Marksovu pohvalu Hobsa što je ukazao na dominaciju individualnosti u njegovom principu bellum omnium contra omnes).
Proizvodna aktivnost je, onda, otuđena aktivnost kada napusti svoju odgovarajuću funkciju ljudskog posredovanja u subjekt-objekt odnosu između čoveka i prirode, i teži umesto toga, da individuu učini izolovanom i postvarenom da bi je reapsorbovala "priroda". Ovo se može dogoditi čak i na vrlo visokom stepenu razvija civilizacije ako je čovek izložen, kako mladi Engels kaže, "prirodnom zakonu baziranom na ne-svesti učesnika". (Marks je integrisao ovu ideju mladog Engelsa u svoj sistem i više nego jednom se pozvao na ovaj "prirodni zakon" kapitalizma ne samo u Spisima iz 1844. već i u Kapitalu.
Marksov protest protiv otuđenja, privatizacije i postvarenja ne uključuje ga u kontradikcije idealizacije neke vrste "prirodne države". Nema traga sentimentalnoj ili romantičnoj nostalgiji za prirodom u njegovoj koncepciji. Njegov program, u kritičkim referencama "veštačkih apetita" itd., ne zagovara povratak "prirodi", ili "prirodnom" skupu primitivnih, ili "prostih" potreba već "potpunu realizaciju ljudske prirode" kroz adekvatno samo-posredovanje ljudske aktivnosti. "Čovekova priroda" (njegovo "specifično biće") znači upravo različitost od prirode uopšte. Odnos čoveka sa prirodom je "samo-posredujući" u dvostrukom smislu. Prvo, zato što je priroda ta koja posreduje sebe sa sobom u čoveku. I drugo, zato što posredujuća aktivnost sebe nije ništa do atribut čoveka, locirana u specifičnom delu prirode. Stoga u proizvodnoj aktivnosti, u prvom od dva ontološka aspekta, priroda posreduje sebe sa prirodom, i u drugom ontološkom aspektu - kroz činjenicu da je proizvodna aktivnost inherentno društvena aktivnost - čovek posreduje sebe sa čovekom.

Gore spomenuta medijacija drugog reda (institucionalizovana u obliku kapitalističke podele rada - privatnog vlasništva - razmene) narušava ovaj odnos i podređuje sebi proizvodnu aktivnost, pod vladavinom slepog "prirodnog zakona", zahtevima robne proizvodnje kako bi obezbedila reprodukciju izolovane i postvarene individue koja nije ništa do dodatak ovom sistemu "ekonomskih determinacija".

U skladu sa marksističkom dogmom, autori prave razliku između tržišne cene i vrednosti. U tom sistemu zapravo se ne zna šta je vrednost, budući da se očigledan nesklad između količine uloženog rada i cene pravda stavom da se dve veličine moraju poklopiti u dugom roku. Koliko treba da bude dugačak taj rok i da li i tada mogu postojati remetilački faktori koji bi doveli do trajnog odstupanja cene od radne vrednosti, na to se ne daje precizan odgovor.
Ekonomska teorija je u dvadesetom veku pokazala da je pod određenim pretpostavkama moguće izračunati radne cene, ali da je to samo jedan od mogućih sistema cena, za koji nemamo nikakvog osnova da pretpostavimo da je važniji od bilo kog drugog sistema cena. Možemo naime izabrati bilo koji numerator. Drugim rečima, potvrđeno je ono što je pomalo ironično primetio još Bem-Baverk kritikujući Marksov sistem, kako je moguć sistem cena prema težini robe, bez obzira na činjenicu što se u konkretnim slučajevima odnos cena dva dobra razlikuje od odnosa njihovih težina – važno je samo da se suma cena poklapa sa sumom težina.
Međutim, kao što smo konstatovali, taj zaključak važi samo pod određ enim pretpostavkama, a svakako najvažnija je ona da, u skladu sa tradicijom klasične političke ekonomije, tražnja ne igra nikakvu ulogu, tj. ona se pasivno prilagođava troškovima proizvodnje. Detaljna analiza razlike između klasičnog pristupa i moderne ekonomije može se naći u radu Frenka Hana (Hahn, 1982).
Zaista nije poznato da je iole značajniji ekonomista u dvadesetom veku zastupao ovako definisanu »subjektivnu« teoriju vrednosti. Malo je bilo ekonomista i u devetnaestom veku koji su bili spremni da potpišu tako ekstremne stavove. Svakome je, naime, bilo jasno da se uslovi proizvodnje ne mogu isključiti iz analize i da se vrednost, tj. cena, obrazuje interakcijom ponude i tražnje.
Subjektivna vrednovanja jesu značajna na tom putu jer se na osnovu njih formira funkcija tražnje, međutim niko ozbiljan danas ne ističe primat, a još manje isključivi zna-
čaj subjektivnih vrednovanja za formiranje cene.

Marksovi termini se upotrebljavaju uporedo sa Semjuelsonovom analizom savršene
konkurencije, iako je to sasvim neopravdano budući da se razlikuju pretpostavke dva modela. Tako se, recimo, analizira ekstraprofit kao pokretački motiv konkurentskog proizvođača i ističe kako efikasniji proizvođači imaju niže troškove od prosečnih čak i u ravnotežnoj situaciji, te tako ostvaruju ekstraprofit. Neoklasična analiza to isključuje, pretpostavljajući da u konkurentskim uslovima postoji potpuna informisanost i slobodan pristup svim proizvodnim metodima, tako da nijedan proizvođač ne može ostvariti ekstraprofit.

S druge strane, neoklasična analiza ističe potrošačko vrednovanje dobara čak i u dugoročnoj ravnoteži koja se obrazuje interakcijom dugoročne ponude i tražnje.

Čovekova proizvodna aktivnost ne može mu doneti ispunjenje jer se institucionalizovane medijacije drugog reda postavljaju između čoveka i njegove aktivnosti, između čoveka i prirode, i između čoveka i čoveka. (Druge dve su već implicitno sadržane u prvoj, tj. nametanje kapitalističkih medijacija drugog reda između čoveka i njegove aktivnosti, u potčinjavanju proizvodne aktivnosti ovim medijacijama.
Jer, čovekova samo-medijacija je dalje posredovana kapitalistički institucionalizovanom formom proizvodne aktivnosti, onda priroda ne može da posreduje sebe sa prirodom i čovek ne može da posreduje sebe sa čovekom. Naprotiv, čovek je na neprijateljski način konfrontiran sa prirodom, pod vladavinom "prirodnog zakona" koji slepo preovladava kroz mehanizme tržišta (razmene), i sa druge strane, čovek je konfrontiran sa drugim čovekom u neprijateljski odnos kroz antagonizam između kapitala i rada.
Originalni međuodnos čoveka sa prirodom transformisan je u odnos između nadničkog rada i kapitala, i što se tiče individualnog radnika, cilj njegove aktivnosti je nužno ograničen na sopstvenu reprodukciju kao proste individue, fizičkog bića. Stoga sredstvo postaje konačni cilj, dok su ljudski ciljevi pretvoreni u sredstva podređena postvarenim ciljevima ovog institucionalizovanog sistema medijacija drugog reda.)
Marksovo je veliko istorijsko dostignuće što je presekao "Gordijin čvor" ovog mistifikujući kompleksnog skupa medijacija, uspostavljajući apsolutnu validnost ontološki prvorazrednih medijacija (za razliku od romantičkih i utopijskih zagovornika direktnog jedinstva) nad njihovim otuđenjem u obliku kapitalističke podele rada - privatne svojine i razmene. Ovo veliko teorijsko otkriće je otvorilo put "naučnoj demistifikaciji" kao i stvarne, praktične negacije kapitalističkog načina proizvodnje.

ZAKLJUČAK

Na osnovu predstavljenih podataka može se zaključiti da je istorijski sagledavanje Marksove ekonomske teorije, u velikoj mjeri uticalo na tok ekonomskih odnosa u Evropi, pa i u cijelom svijetu.

Marksov pristup ekonomiji, te njegova ekonomska misao, koja je u suštini predstavljala filozofijski materijalizam, je pomogla radničkoj klasi da na neki način «progleda», te omogući drugačiji pristup u razmišljanjima, koja su do pojave Marksa, bila usko posmatrana.

Naravno, napredna buržoazija je bučno kritikovala svaki intelektualni napredak, a samim tim i Marksovu ekonomsku misao i uvijek nastojala da omalovaži njegovo značenje.

Iako se Marksova ekonomska teorija, pozitivno prenijela na mnoge, ostao je veliki broj njegovih neistomišljenika i u današnjici.

LITERATURA:

1. Katarina Ott (ed.), Proračunski vodič za građane, ažurirana verzija, Zagreb: Institut za javne financije, 2003,

2. Milovanović M, Ekonomski anali br 165, april 2005. - jun 2005

3. Publikacija Index of Economic Freedom 2004,Heritage Fondacije.

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD