MAKROEKONOMSKE PROMENE
(Promena vrednosti novca, Inflacija)

Makroekonomska teorija predstavlja logično povezan naučni sistem o ekonomskim procesima, koji, kada se njime ovlada, ali ne jednom za svagda, zbog promenljivosti, dinamike i kriza, omogućava možda uspešno upravljanje. Postojanje izvesnih kriza u ekonomskoj teoriji, pokazuje da se taj sistem teorijskih postavki, smanjuje a ne povećava. Prema tome, svaka koncepcija, svaka teorema, svaka metodologija postala je danas u ekonomiji predmet kontraverzi.

Većina značajnih grešaka koje su nastale u makroekonomskoj politici, proističu iz propusta da se uzmu u obzir sekundarni i rezidualni efekti u makroekonomskoj politici. Teorijska osnova makroekonomske politike nalazi se u istraživanju međusobnih odnosa subjekata na tržištu. Zato, da bi smo imali makroekonomsku teoriju, odnosno ekonomsku politiku, neophodna nam je tržišna ekonomija.
Razvoj i evoluciju makroekonomske misli obeležile su česte promene dominantnih ideja.
Pod savremenom makroekonomskom mišlju podrazumevamo ideje najvažnijih škola makroekonomske misli od 30-tih godina do današnjih dana.

2. MAKROEKONOMSKE PROMENE

 

2.1. Promene vrednosti novca

Savremeni novac je moguće posmatrati sa dva osnovna aspekta:
1. Sa njegovog vrednosnog aspekta
-Novac se javlja u svom apstraktnom smislu,
2. Sa njegovog pojavnog aspekta
-Novac se javlja u svom konkretnom smislu.

U pogledu određivanja domaće vrednosti novca može se govoriti o njegovoj materijalnoj (robnoj), kao i o njegovoj funkcionalnoj (nominalnoj) vrednosti. Ako kao novac služi neka roba, onda ne postoji nikakva razlika između ove dve vrednosti novca. Takva situacija je bila sa primitivnim robnim novcem, a delimično i kasnije sa metalnim novcem. Međutim, u savremenim novčanim sistemima u kojima funkcionišu papirni i sitan metalni novac materijalna i funkcionalna vrednost novca se ne poklapaju, već je novac zadržao samo svoju funkcionalnu vrednost i to ne samo u domaćem već i u međunarodnom prometu. Savremeni novac svoju funkcionalnu vrednost dobija svojim odnosom sa robama koje cirkulišu u prometu tako da se njegova kupovna snaga procenjuje po većoj ili manjoj masi roba i usluga koje se mogu dobiti za datu količinu novca.

U prometu funkcionišu različite robe sa različitim cenama pa se taj odnos tj. kupovna snaga novca ne može meriti jednostavnim mehaničkim obimom količine novca i količine različitih roba, već odnosom količine novca i sume cena tih roba u nekom vremenskom periodu. Dovodeći u vezu raspoloživu količinu novca za nabavku takvih roba i usluga sa njihovom vrednošću ili sa troškovim života, može se dobiti funkcionalna vrednost tj. kupovna snaga današnjeg novca koja se javlja kao recipročna vrednost cena, odnosno troškova života.

Veličina cene, odnosno kupovne snage novca zavisi od delovanja zakona vrednosti tj. zakona ponude i tražnje. Kod datih veličina robe i usluga (robnih fondova) na jednoj strani i kupovnih (novčanih) fondova na drugoj strani, dolazi do formiranja određenog odnosa između ova dva faktora, a taj odnos je određen cenama robnih fondova, odnosno kupovnom snagom novca. Kada se jednom stvoreni odnos između između kupovnih i robnih fondova na izvestan način poremeti onda nastaju poremećaji i u cenama, odnosno u kupovnoj snazi novca. Kao posledica toga, obavezno dolazi do porasta cena i pada kupovne snage novca ili do smanjenja cena i povećanja kupovne snage novca.Jedna ista novčana jedinica može u datom vremenu obaviti nekoliko puta svoju funkciju, pa otuda ne mora količina novca u opticaju biti jednaka vrednosti kupovnog fonda izraženog u novcu.

Zbog toga je količina potrebnog novca u opticaju znatno manja. Pri tome, ona se smanjuje upravo onoliko puta koliko je puta ista novčana jedinica u datom vremenu obavila svoju funkciju. Broj koji pokazuje koliko je puta ista novčana jedinica obavila funkciju u određenom vremenu (obično jedna godina) naziva se brzina opticaja. Količina potrebnog novca (potreban opticaj) može se izračunati.

Kada se govori o vrednosti novca moramo imati u vidu da se može govoriti o vrednosti novca u zemlji i vrednosti novca u inostranstvu. U prvom slučaju reč je o domaćoj vrednosti novca odnosno o njegovoj kupovnoj snazi a u drugom slučaju reč je o međunarodnoj ili intervalutarnoj vrednosti. U oba slučaja vrednost je promenljiva što znači da ona može da raste ili opada a to znači da je prisutna apresijacija i depresijacija novca.

2.1.1. Depresijacija novca

Pod depresijacijom novca podrazumeva se svako opadanje vrednosti novca bilo da je smanjena intervalutarna vrednost bilo njegova kupovna snaga na unutrašnjem tržištu.

Kupovna snaga novca na tržištu opada u uslovima porasta cena roba a to znači da je prisutna inflacija. U slučaju prisustva inflacije preduzimaju se mere za zaustavljanje daljeg širenja procesa inflacije i to mere dezinflacije i devalvacije.

Dezinflacija predstavlja skup mera koje se preduzimaju u cilju smanjenja inflatornih pritisaka u privredi i to su sledeće mere. Smanjenje pojedinih vidova potrošnje kroz smanjenje ili ograničavanje budžetske investicione ili lične potrošnje.

Devalvacija je zakonsko smanjenje vrednosti domaće valute u odnosu na druge valute ili u odnosu na zlato. Njome se dakle smanjuje intervalutarna vrednost domaćeg novca i to smanjenje vrši sama zemlja tako što utvrđuje nižu vrednost svoje valute u odnosu na strane valute.
Devalvaciji se obično pribegava posle jednog dužeg procesa porasta cena na domaćem tržištu kako bi se uravnotežio domaći nivo cena sa inostranim i to se radi isključivo onda kada postoji režim fiksnih kurseva tj, kada se intervalutarna vrednost utvrđuje zakonskim propisima. Ako se kursevi slobodno formiraju onda se automatski i svakodnevno menja intervalutarna vrednost domaćeg novca. Drugim rečima to znači da ukoliko se u nekoj zemlji primenjuje režim fiksnih kurseva pri čemu su prisutne inflatorn tendencije, to znači da cene robe stalno rastu kao i deficit bilansa plaćanja.

S obzirom da je inostrana roba jeftinija od domaće da bi se uravnotežio odnos domaćih i inostranih cena, neophodno je izvršiti devalvaciju novca čiji zadatak jeste da poveća iznos domaće robe na strano tržište a smanji uvoz strane robe na domaće tržište čime bi se smanjio i veliki deficit bilansa plaćanja. Može se reći da je to polsedica tražnje jer je logično da u situaciji kada je strana roba jeftinija u odnosu na domaću velika je potražnja za devizama zato se devalvacijom povećava vrednost stranog novca što znači da je prilikom otkupa deviza uvoznicima tada potrebno više domaćeg novca pa shodno tome strana roba postaje skuplja za domaćeg uvoznika čime se destimuliše uvoz, obrnuto i izvoznici tada dobijaju više domaćeg novca u zamenu za isti iznos stranog novca pa je i logično da su više zainteresovani za izvoz. To znači da je osnovni zadatak devalvacije da destimuliše uvoz a stimuliše izvoz robe.

Ukoliko se devalvacijom suviše preceni strani novac a potceni domaći sa ciljem da se domaća roba učini konkurentnom onda takvu devalvaciju nazivamo nekorektnom ili konkurentnom devalvacijom. Na to mogu da reaguju i ostale države tako što će izvršiti devalvaciju svoje valute i time poništiti željena očekivanja jedne zemlje. Da bi se ova nelojalna konkurencija izbegla zemlje članice MMF-a su dužne da konsultuju svoj fond pre nego što pristupe devalvaciji svoje valute.

2.1.2. Apresijacija novca

Pod apresijacijom novca podrazumeva se svako povećanje vrednosti novca bilo da je povećana njegova kupovna snaga u zemlji bilo njegova intervalutarna vrednost. Ovo povećanje takođe može biti zakonsko i faktičko, namerno i nenamerno.

Ukoliko u privredi dolazi do opadanja cena robe, smanjenja novčane tražnje, opadanja proizvodnje i zaposlenosti onda su prisutni deflatorini pritisci odnosno deflacija. Da bi se deflatorne tendencije smanjile primenjuju se mere reflacije. Mere reflacije se obično sastoje u snižavanju kamatnih stopa, politici jeftinog novca, liberalizaciji bankarskog kredita sve sa ciljem da se poveća opšta tražnja i zaustavi opadanje cena i proizvodnje.

Revalvacija je monetarno politička mera koja znači zakonsko povećanje intervalutarne vrednosti domaće valute u odnosu na strane valute. Suprotno devalvaciji revalvacijom se poskupljuje domaća roba na stranom tržištu i time smanjuje izvoz a pojeftinjuje strana roba što stimuliše uvoznike na uvoz strane robe.

Ove mere su primenjivale samo one zemlje koje su se borile protiv suficita u bilansu plaćanja a to je bio mali broj zemalja u svetu primera radi Zapadna Nemačka, Švedska, Kanada i druge.

2.1.3. Sistem utvrđivanja intervalutarne vrednosti

Od osnivanja MMF-a 1944.god. pa sve do 70-tih godina u svetu je preovladavao sistem fiksnih pariteta. Sve zemlje članice MMF-a preuzele su obavezu da utvrde i održe paritet svoje valute izražen zlatom i američkim dolarima i da obavezno konsultuju MMF pre nego što pristupe izmeni pariteta svoje valute koji su zakonski utvrdile.
Odlukom MMF-a dolar je priznat za osnovnu svetsku valutu prema kojoj se moraju ravnati sve ostale valute. Ovaj sistem se održao prilično dugo tačnije do 1971.god. kada je zbog velikog deficita u bilansu plaćanja SAD naglo počeo da opada njihov novčani kurs naročito u odnosu na zapadnonemačku marku tako da je vlada SAD bila primorana da u avgustu 1971.god. donese odluku da neće više kupovati ili prodavati zlato za obavljanje međunarodnog prometa i to saopštenje je odmah i usledilo. Shodno tome SAD su prestale da poštuju svoju obavezu u pogledu konvertibilnosti dolara za zlato što predstavlja kraj zlatnog deviznog standarda.
Od marta 1973.god. fluktuirajući, plivajući ili fleksibilni kursevi postali su pravilo u utvrđivanju intervalutarne vrednosti valute sa jednom razlikom što neke valute fluktuiraju individualno a neke zajednički u odnosu na dolar. Ovo fluktuiranje nije ograničeno niti definisano nekim međunarnodnim sprazumima mada su se povremeno održavali sastanci grupa nekih zemalja na kojim se pokušavalo naći neko rešenje za novi međunarodni sistem.
Na sastanku u Jamajci 1966.god. izvršena je legalizacija fluktuirajućih kurseva a to znači da je svakoj zemlji ostavljena sloboda da usvaja onaj režim za koji smatra da joj najbolje odgovara s tim da zlato ne služi kao osnova za utvrđivanje intervalutarne vrednosti nacionalne valute. Posledica uvođenja ovog sistema bila je vidljiva kod zemalja koje su imale deficit u platnom bilansu. Ove zemlje su vršile preteranu depresijaciju deviznog kursa domaće valute kako bi pospešile izvoz domaće robe a to se negativno odrazilo na nivo domaćih cena koje su stalno rasle što je povećalo inflatorne pritiske. Iz tog razloga se u mnogim malim i otvorenim ekonomijama ponovo počeo primenjivati fiksno devizni kurs.

Ekonomska nauka poznaje 3 tipa fiksnog deviznog kursa koje danas sprovode pojedine zemlje:

1. Male i otvorene ekonomije mogu svoj devizni kurs da vežu za čvrstu valutu. Neke ekonomski jake zemlje npr. naša zemlja je od 1994.god. svoju valutu vezala za zapadnonemačku marku.

2. Mala i otvorena ekonomija može da vodi politiku stabilnog kursa domaće valute koja je izražena u valutnoj korpi određenoj na bazi valutne strukture svoje spoljnotrgovinske razmene

3. Fiksni devizni kurs nacionalne valute može se odrediti dogovorom u okviru regionalnog monetarnog sistema sa određenim brojem zemalja članica.

2.1.4. Porast vrednosti novca - DEFLACIJA

Deflacija predstavlja stanje ili pojavu u privredi koja ime potpune suprotne efekte od inflacije. Dok se inflacija može definisati kao opadanje vrednosti nacionalne valute uslijed skoka cijena, dotle je deflacija porast vrijednosti domaće valute koji nastaje usled opadanja cijena.
Drugim riječima, inflacija je višak novčane tražnje nad ponudom, dok je deflacija višak ponude nad novčanom tražnjom. Ona ima tendenciju opšteg pada cena, smanjenja plata i nadnica, smanjenja proizvodnje, zaposlenosti i nacionalnog dohotka, porasta novčane kupovne snage.

Sa gledišta prakse u dalekoj prošlosti deflacija se tretirala kod građanskih pisaca kao veće zlo od inflacije. Ona je u prošlosti bila česta pojava pa je često nalazila svoje mjesto i u naučno- teorijskoj obradi. Danas, su mnogo učestalije pojave inflacije nego deflacije. Deflacije se skoro i ne pojavljuju u praksi.
Deflacija je dovodila do opadanja stepena nezaposlenosti i predstavljala stagnaciju u privredi kada je trebalo ubrzano da se razvija. Nezaposlenost izaziva socijalne nemire. Deflacija se provodila nekad svesno kao instrument ekonomske politike da bi se preko nje postiglo jačanje domaćeg novca i izvršila stabilizacija privrednih prilika.

Uzroci deflacije su mnogobrojni, ali su najveći pad cena, koji nije rezultat povećanja produktivnosti rada. Pad cena nije ravnomerno raspoređen jer on stvara strukturni rebalans pošto različito pogađa razne grane privrede.

Mere koje se koriste protiv deflacije: su povećanje monetarne tražnje putem javnih radova, poboljšanje uslova za dobivanje kredita, potsticaj izvoza, smanjivanje poreza. Uglavnom isti činioci koji su uzroci inflacije mogu da budu i uzroci deflacije ako deluju u obrnutom smeru. Zato imamo najvažniju novčanu deflaciju koja obuhvata sljedeće uzroke:

1. restriktivna kreditna politika
2. blokada dela novčane mase
3. smanjenje opticaja novca koji izdaje Centralna banka
4. opadanje sklonosti za kupovinom
5. budžetski suficit i
6. porezi kao uzrok deflacije.

2.2. Inflacija

2.2.1. Pojam i pojave inflacije

Pojava inflacije je veoma starog porekla, smatra se da se ona pojavila još u antičkom dobu zatim u Vizantijskom carstvu kada je došlo do opadanja vrednosti Rimske novčane jedinice. Tokom 16.veka poznato je slabljenje vrednosti novca i rast cena u celoj Evropi kao i tokom Napoleonovih ratova za vreme Francuske revolucije. Potom imamo veliki skok cena i novčanog opticaja u Americi za vreme građanskog rata od 1861 do 1865.god. kada je prvi put upotrebljena reč inflacija.

Ove pojave su u tom vremenskog periodu imale privremen karakter a tek posle I sv. rata postaju stalni pratilac ekonomskog života pa se sa pravom kaže da je 20.v. vek inflacije i da ona predstavlja opštu pojavu kako razvijenih tako i nerazvijenih zemalja i opšti svetski problem. O inflaciji u ekonomskoj literaturi napisano je mnogo pa imamo mnogo različitih mišljenja o tome šta je to inflacija koji su njeni uzroci i kakve su njene posledice.

Inflacija je veoma složena i kompleksna pojava koja prožima čitav ekonomski sistem a s obzirom da svaka zemlja ima specifičnu privredu onda su i uzroci koji je izazivaju raznovrsni i specifični. To je i jedan od razloga što danas ne postoji jedna opšte prihvaćena naučna teorija inflacije.

Po jednoj definiciji

o Inflacija je povećanje novčanog opticaja preko one količine koja održava opšti nivo cena na dosadašnjoj visini. Iz ove definicije proizilazi da povećanje novčanog opticaja ne mora da izazove povećanje cena odnosno inflaciju. U njoj se ističe da ako postoje neiskorišćeni faktori proizvodnje porast novčanog opticaja neće izazvati porast opšteg nivoa cena jer će se dopunski kupovna snaga iskoristiti za angažovanje slobodnih kapaciteta koji će povećati ponudu robe na tržištu tako da će se održati ravnoteža između ponude i tražnje.Oni smatraju da je inflacija dinamički stav jer čim se povećanje opticaja novca zaustavi i cene ustale inflacija prestaje. Ova definicija je razumljiva jer su zapravo sve velike inflacije u istoriji započinjala zapravo zbog prekomerne emisije novca.

Druga definicija

o Inflacija je ekonomsko finansijska pojava izazvana poremećajima ravnoteže u faktorima proizvodnje a njena posledica jeste povećanje novčanog opticaja emisijom novčanica i kreditnog novca bez odgovarajućeg pokrića u metalu ili proizvodima. Njoj je posvećena odgovarajuća pažnja jer ističe da je inflacija pre svega ekonomska pa tek onda finansijska pojava, zatim uzroke traži u realnim ekonomskim faktorima u proizvodnji, i ističe se štetno dejstvo na radničku klasu i siromašnije slojeve.

Većina savremenih pisaca građanske teorije smatra da je inflacija takvo stanje u kojem efektivna novčana tražnja preovladava nad ponudom roba i usluga bez obzira da li se takvo stanje odražava ili ne na povećanje opšteg nivoa cena.
Dakle postoje mnogobrojne različite teorije inflacije ali njihova zajednička karakteristika jeste njihov stav da se inflacija dovodi u vezu sa porastom visine cena i opadanjem kupovne moći stanovništva. Međutim ovde se dalje mogu postavljati pitanja različitog intenziteta pojedinih inflacija različitih vremena trajanja, različitih uzroka i posledica. Shodno tome veoma je teško dati jednu preciznu definiciju inflacije koja bi važila za sve slučajeve inflacija poznitih u istoriji.
Ako bi inflaciju posmatrali nezavisno od ostalih ekonomskih kretanja onda bi ona predstavljala čist monetarni poremećaj i njen uzrok bi bila prekomerna količina novca. Međutim mora se prihvatiti da inflacija predstavlja poremećaj celokupne ekonomije i da su uzroci koji je izazivaju veoma različiti.

2.2.2. Vrste inflacije

Razlikujemo više vrsta inflacije zavisno od stanovišta od kog se polazi poput porekla, intenziteta, vremena trajanja i stepena državne intervencije za njeno suzbijanje.
Ako za kriterijum uzmemo poreklo onda razlikujemo dve vrste:

1. Domaća inflacija
2. Inostrana (uvozna) inflacija

Poznato je da se inflacija može preneti iz inostranstva a koliko će uticaj biti zavisi od stepena razvijenih ekonomskih odnosa određene zemlje sa inostranstvom kao i zavisnosti od uvoza reprodukcionog materijala itd.

Ukoliko se inflacija posmatra sa aspekta intenziteta razlikujemo:

1. Latentne (puzajuće)
o Latentne ili puzajuće postoje onda kada se nivo cena dužeg vremenskog perioda lagano ali neprekidno kreće naviše i iznosi od 5% godišnje. Smatra se da ova inflacija ima pozitivno dejstvo na porast proizvodnje i na celokupnu privrednu aktivnost zemlje. Međutim praksa većine zemalja je pokazala da je teško gotovo nemoguće držati rast cena u rasponu od 5-10% godišnje.

2. Srednje
o Kod srednjih inflacija cene se povećavaju od 11-30% godišnje. Njih je moguće obuzdavati primenom različitih kontrolnih mera. U današnjim uslovima ih smatramo podnošljivim.

3. Galopirajuće (hiperinflacija)
o Galopirajuće ili hiperinflacije se razvijaju veoma brzo pri čemu je porast nivoa cena prešao granicu od 30% godišnje sa stalnom tendencijom daljeg porasta pri čemu kontrolne mere države ne uspevaju da održe ovaj rast tako da dolazi do raspada novčanog sistema. One su obično počinjale sa ratovima, dobijale određeno ubrzanje za vreme ratnog stanja i završavale se sa raspadom novčanog sistema neposredno posle rata. Primeri su: Nemačka posle I sv. rata a Jugoslavija u vreme krize u poslednjoj deceniji 20.veka.

Sa stanovišta dužine delimo ih na:

1. Sekularne
o Sekularne imaju najslabiju intenzitet ali najduže traju.

2. Jednokratne
o Jenokratne traju relativno kratko vreme odnosno zaustavljaju se čim prestane dejstvo uzroka koje ih je izazvalo na primer povećanje plata, elementarne nepogode itd.

3. Hronične
o Hronične traju dugo i imaju jak intenzitet.

Prema stepenu državne intervencije inflacije delimo na:

1. Slobodne (otvorene)
o Kod slobodnih ili otvorenih država ne preduzima nikakve mere za njihovo suzbijanje

2. Prigušene (kontrolisane)
o Kod prigušenih ili kontrolisanih inflacija preduzima niz mera u cilju suzbijanja.

Danas gotovo da ne postoji ni jedna država koja ne preduzima ni jedan niz mera u cilju suzbijanja inflacije.

2.2.3. Uzorci inflacije

Dugo vremena se smatralo da je monetarna ekspanzija odnosno povećanje količine novca u opticaju osnovni uzrok inflacije pa se iz tog razloga najveća pažnja i poklanja kreditnoj politici i stanju bilansa plaćanja. Danas se sve više ističe uticaj novčane tražnje na inflaciju i analiziraju uzroci koji utiču na njeno plaćanje. Tako se i počeo širiti krug uticaja koji utiču na inflatorna kretanja pa se shodno tome i razvila teorija koja uzroke inflacije vidi u prekomernoj tražnji.
Danas je opšte prihvaćena podela na 4 osnovne grupe uzroka inflacije i to:

1. Inflacija izazvana efektivnom novčanom tražnjom

o Inflacija izazvana efektivnom novčanom tražnjom nastaje usled prekomernog kreiranja bankarskog kredita i politike otvorenog tržišta. Do porasta kredita najviše dolazi zbog zaduživanja države kod Centralne banke radi finansiranja ratnih potreba, posleratne obnove i izgradnje države. Danas je zaduživanje države kod Centralne banke kao i finansiranje deficita iz ovih izvora nešto smanjeno. Država nastoji da se zaduži kod stanovništva emitovanjem hartija od vrednosti odnosno raspisivanjem raznih zajmova. Jedan od uzroka inflacije jeste i prekomerno odobravanje kratkoročnih kredita.

2. Inflacija izazvana nesrazmernim rasporedom nacionalnog dohodka

o Inflacija izazvana nesrazmernim rasporedom nacionalnog dohodka nije redak slučaj. Prva raspodela na tržištu vrši se preko cena roba i usluga a druga raspodela odnosno preraspodela nacionalnog dohodka vrši se između privrednih jedinica i društveno političkih zajednica i to preko lične, opšte i investicione potrošnje. Ukoliko bi se na primer povećala investiciona potrošnja onda bi se smanjili delovi koji se izdvajaju za ličnu i opštu potrošnju. U tom slučaju povećana potrošnja jedne agregatne veličine izazvaće povećanje cena a shodno tome se smanjuje kupovna moć novca odnosno smanjuje se realna potrošnja ostalih kategorija.
Međutim ne treba shvatiti da će svako povećanje jedne agregatne veličine na primer budžetske i lične izazvati inflaciju. Primera radi ako dođe do novčanog povećanja ličnih dohodaka paralelno sa povećanjem produktivnosti rada, onda sasvim sigurno neće doći do povećanja inflacije. Isti je slučaj ako lični dohoci porastu a srazmerno sa njima se smanji opšta ili lična potrošnja.
Kada je reč o opštoj ili budžetskoj potrošnji smatra se da njeno povećanje može ali i nemora biti uzrok inflacije. Primera radi ako je to povećanje srazmerno povećanju dohodka ne mora doći do inflacije. Smatra se da povećano oporezivanje može čak i smanjiti inflatorne pritiske ali samo u slučaju ako se ovi prihodi dezaktiviraju ili kako se to u paksi vrlo često kaže da se budžetski viškovi zamrzavaju. Međutim problem je što se vrlo često sa povećanjem oporezivanja povećavaju i troškovi proizvodnje što dovodi do povećanja cena roba što po pravilu pada na teret potrošača.
Postoji shvatanje da investicije ne mogu biti uzrok inflacije. Smatra se da čim se izdvoje određena novčana sredstva za finansiranje neke nove investicije znači da će se angažovati i određeni faktori proizvodnje pre svega radna snaga i kapitalna dobra. Ukoliko ove nove investicije povećaju proizvodnju, količinu robe kao i ponudu robe na tržištu onda će inflatorni pritisci biti manji. Ukoliko tržištu ne daju traženu robu i predstavljaju promašaj onda su inflatorni pritisci veći.

3. Inflacija izazvana smanjivanjem robnih rezervi

o Jedan od uzroka inflacije svakako jeste i smanjenje robnog fonda usled na primer smanjenja poljoprivredne proizvodnje, energetskih izvora, neophodnih sirovina, prirodnih nepogoda itd. Poznato je da će izvoz robe sa jedne strane smanjiti ponudu robe ali isto tako uvoz sa jedne strane će povećati ukupnu ponudu ali u tom slučaju on može biti uzrok inflacije. To je tzv. uvozna inflacija koja se javlja usled povećanja cena reprodukcionog materijala na inostranom tržištu pa će uvoz te robe povećati troškove proizvodnje što će inflatorno delovati na opšti nivo cena u zemlji.

2.2.4. Izvori Inflacije (teorija tražnje,troškovne troškovne i strukovne teorije

Novi talas inflacije u savremenoj privredi koji se pojavio od sredine 1960-ih, izazvao je nove diskusije, oje su se i inače odvijale kroz dve odvojene faze. Do 1960-ih naglasak je bio na uzrocima inflacije u oblasti tražnje ( demand-pull inflation ), odnosno na monetarnim uzrocima. Inflacija je posledica prevelike efektivne tražnje u potrazi za premalo roba i usluga, odnosno takozvani sindrom tražnje.
Teorija inflacije tražnje razvile su se na osnovi teorije koja prolazi predodređujuće uloge količine novca, s tim da je tek postepeno dolazilo do modifikacije polaznog modela. One rastu i kada je 30% neiskorišćenih kapaciteta, a stopa nezaposlenosti 10%. Inflaciju koja potiče od porasta troškova u razdobljima relativno visoke nezaposlenosti i nedovoljene iskorišćenosti kapaciteta, nazivamo inflacijom troškova ili inflacijom “šoka ponude”. Troškovni šokovi su se često javljali od 1970-ih, izazvani velikim promenama cene sirove nafte i hrane, kao i kretanjem deviznih kurseva. U 1973., 1978. i 1990. došlo je do poremećaja u snabdevanju naftom i nestašica je dovela do rasta cena nafte,a troškovi proizvodnje su osetno rasli. Kada je 1982. stopa nezaposlenosti isnosila 9,7% u SAD kao i posledica velike recesije, plate su povećane za 5%. Iako su neki optuživali sindikate zbog pritiska za povećanjem nadnica, one su porasle i za sindikalno organizovane radnike izvan sindikata, uprkos visokom nivou nezaposlenosti.
Troškovne teorije čine nekoliko varijanti koje polaze sa aspekta troškova:
o Spirala lični dohodci – cene
o Vanprivredna potrošnja
o Uvozni troškovi
o Sektorska inflacija

Kretanje inflacije u naprednim ekonomijama u %

2.2.5. Uloga inflacije u Ekonomiji

Jedan od efekata inflacije jeste da generalno inflatorno okruženje obeshrabruje spuštanje cena roba i usluga, i posebno nadoknade za radnu snagu; tako da postaje lakše prilagođavanje relativnih nivoa cena. Cene mnogih proizvoda imaju po svojoj prirodi tendenciju da rastu vremenom, tako da napori da se monetarnom ili drugom politikom održi stanje nulte inflacije (konstantnog nivoa indeksa cena) imaju veoma negativan efekat, u smislu pada cena, prodaje, prihoda i konačno nivoa zaposlenosti,na druge privredne grane. S toga mnogi ekonomisti i privrednici smatraju da umeren nivo inflacije „podmazuje točkove privrede“. Mere kojima se održava potpun nivo stabilnosti cena mogu takođe voditi do deflacije,koja može biti izuzetno destruktivna, i dovesti do bankrota i recesije, čak i depresije.
Na primer Velika Depresija 1929. u SAD bila je velikim delom izazvana krutom federalnom monetarnom politikom. Mnogi u finansijskim krugovima smatraju da je „skriveni rizik“ od inflacije podsticaj da se raspoloživi kapital investira, kroz dužničke, vlasničke papire, ili direktno, umesto jednostavne, i neproduktivne, akumulacije. Sa ove tačke gledišta, inflacija je tržišni izraz takozvane vremenske vrednosti novca. Drugim rečima, ako je jedan dinar danas nekome vredniji nego isti taj dinar godinu dana kasnije, onda bi u ekonomiji kao celini trebao da postoji popust za „novac u budućnosti“. Na taj način, iz ove perspektive, inflacija predstavlja neizvesnost u pogledu vrednosti novca u budućnosti.
Iznad ovih, generalno relativno niskih nivoa, međutim, inflacija se smatra sve štenijom po ekonomiju, kroz efekat „diskontovanja“ prethodno obavljenih ekonomskih aktivnosti. Posebno, kako je inflacija često rezultat akcija Vlade usmerenih na povećanje količine novca u opticaju, Vladin doprinos inflatornom okruženju postaje de fakto porez na držanje novca, štednju. Kako inflacija raste, ovaj „porez“ na štednju raste i ohrabruje trošenje i pozajmljivanje, što povećava brzinu kruženja novca i kamatne stope, što samo utvrđuje i dodatno podiže inflatorni pritisak, i konačno stvara začarani krug. U ekstremnim slučajevima, a takve je moguće izbeći jedino veoma odgovornom i nezavisnom politikom, ovo rezultira hiperinflacijom

2.2.6. Posledice inflacije

Posledice su brojne!
Povećana nesigurnost obeshrabruje investicije i štednju. Dolazi do pre-raspodele prihoda i bogatstva. Kao prvo, prihodi će biti preraspoređeni od učesnika u ekonomiji koji zavise od fiksnih prihoda (npr. korisnici penzija, socijalnih davanja, dečijih dodataka itd.), ka onima koji zavise od operativnih prihoda ili plata, koji mogu držati korak sa inflacijom.
Drugo, na sličan način, ako poverioci iz raznih razloga nisu u stanju da se prilagode inflaciji, bogatstvo će biti preraspoređeno od poverilaca fiksiranih obligacija ka dužnicima.
Tipičan primer, kada je Vlada neto dužnik, kao što je obično slučaj, na ovaj način se ovaj dug smanjuje preraspodelom realnog novca ka Vladi. Ovo je poznato kao „inflatorni porez“ i uzrok je mnogih palih ekonomija u hiperinflacijama zbog neodgovornih Vlada.

Dolazi do spoljnotrgovinskog rizika, tj. ako je domaći nivo inflacije viši od spoljnog, ovo će oslabiti spoljnotrgovinski balans, a time zatim i valutni kurs.

„Troškovi izlizanih đonova“. Kako inflacija obezvređuje gotov novac, učesnici u privredi će generalno težiti tome da u svakom trenutku drže što manje efektivnog novca, što će doneti dodatne realne transakcione troškove. (Ovaj naziv se odnosi, u suptilnoj šali, na troškove zamene đonova na cipelama koje se izližu zbog čestih odlazaka do banke
„Troškovi menija“ Cene koje se često menjaju takođe imaju svoje realne troškove, kao na primer restorani koji često moraju da menjaju menije (http://en.wikipedia.org). Tokom hiperinflacije u SRJ 1993. ovakvim se troškovima, samo donekle stalo na put uvođenjem „bodova“ kao nezvanične valute, čija je vrednost bila obično vezana za kurs nemačke marke na crnom tržištu.
I, konačno,hiperinflacija, koja se dešava kada se porast inflacije potpuno otrgne kontroli, i na veoma brutalan način ometa normalno funkcionisanje ekonomije i njene sposobnosti da proizvodi.
Dobar primer hiperinflacije je druga najveća i druga najduža hiper-inflacija na svetu, a baš ta se odigrala ovde. Počela je 1992. i trajala 24 meseca, dostignuvši vrhunac u januaru 1994. godine kada su cene porasle za 313,000,000 % za mesec dana. Tokom hiperinflacije bilo je 14 maksi-devalvacija, od kojih su poslednje tri u novembru 93., decembru 93. i januaru 94. od 99,99% potpuno izbrisale vrednost dinara. Samo je Mađarska imala snažniju hiperinflaciju, a Sovjetski savez dužu. Čak se smatra da je Vajmarska inflacija bila slabija od ove koja je obezvredila dinar u Srbiji. Štamparija u Topčideru nije više imala kapaciteta, inflacija bi pretvorila 500 biliona dinara u sitniš, a da se ni mastilo nije osušilo.

 

ZAKLJUČAK

Makroekonomski problemi, problem inflacije, problem nezaposlenosti, problem deviznog kursa i platnobilansni problem.
Što se tiče naše zemlje,prisutni su gotovo svi navedeni problem.Kreatori naše ekonomske politike suočili su se sa pitanjima kako obezbediti makroekonomsku stabilnost, ali i finansijsku stabilnost bankarskog sistema, kao garanta mnogo šireg okvira funkcionisanja ekonomskog sistema, kojima bi se sprečila pojava panike, kako kod privrednih subjekata, tako i kod stanovništva. Zadatak je zahtevan, naročito u uslovima visoke javne potrošnje, nerealizovanog restrukturiranja privrede, visoke nezaposlenosti i stalnih pretnji inflacije, a istovremeno se ne mogu osloniti na značajniju ekonomsku podršku iz inostranstva, kada je prisutna finansijska nelikvidnost u najrazvijenijim privredama sveta. Iako je jasno da kreatori ekonomske politike u Srbiji ne mogu primenjivati ekspanzivne mere ekonomske politike slične onima u razvijenim zemljama, usled inflatornih pritisaka, visoke agregatne tražnje i lične potrošnje, ipak se postavlja pitanje da li je moguća promena koncepta ekonomske politike Srbije u skladu sa promenama do kojih dolazi u ekonomskoj politici zemalja zahvaćenih krizom. S tim u vezi se postavlja pitanje ima li prostora za aktivniju ulogu države u funkcionisanju ekonomskog sistema i koje bi posledice takve promene bile na inače nerazvijen tržišni sistem.

LITERATURA

Uvod u Ekonomiju (Dušan Jarić,Viktor Radun – Novi Sad 2007).

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD