APITERAPIJA - PČELINJI PROIZVODI I ZDRAVLJE

1. ZA ZDRAV ŽIVOT ISHRANA JE NAJVAŽNIJA

Jedan od najvažnijih faktora za zdrav i kvalitetan život je zdrava prirodna ishrana. To je pre svega hrana uzeta u svom prirodnom obliku bez tehnološke obrade kakvu je stvorila priroda, i u kakvom obliku su je uzimali naši pretci milionima godina i održali i unapredili ljudsku vrstu. Zdrava hrana je ona koja pored zadovoljavanja nergentskih i gradivnih materija sadrži materije koje čuvaju i poboljašavaju zdravlje čoveka. Civilizacijska revolucija i savremena tehnologija prizvodnje hrane je načajno izmenila prirodno okruženje čoveka, a posebno način ishrane, na koji se naš organizam nije uspeo adaptirati, zbog čega nastaju mnoge bolesti. Brzi životni tempo nameće neredovno i brzo konzumiranje hrane i ne retko se poteba za hranom zadovoljava na ulici ili kiosku takozvanom brzom hranom, što svakako ne predstavlja kvalitetnu ishranu. U današnje vreme uzimamo hranu punu pesticida, herbicida, konzervansa, aditiva, hormona, antibitika i mnogih drugih materija koje negativno utiču na ljudsko zdravlje. Zbog nepravilne ishrane, nedovoljne fizičke aktivnosti i stresa raširene su mnoge bolesti u razmerama epidemija, kao što su bolesti srca i krvnih sudova (visok krvni pritisak, infarkt srca i šlog), maligne bolesti, šećerna bolest i dr.
Sada je čovečanstvo postalo svesno posledica nepravilne ishrane i okreće se prirodi i grade se veliki svetski programi i ulažu ogromna srestva za povratak prirodi i zdravoj ishrani i istražuju se prirodni izvori za lekovite materije (primer za to su svakako ulaganja u Japanu).

1.1. PČELINJI PROIZVODI

U vrhu lestvice prirodne zdrave hrane, na počasnom mestu, nalaze se pčelinji proizvodi. Pčele su nam podarile idelanu hranu koja zadovoljava sve potrebe organizma čoveka. Korišćenjem kombinacije meda, polena, matičnog mleča i propolisa mi dobijemo visoko vredne hranljive i lekovite materije koji imaju energiju, gradivne, i zaštine materije, vitamine, minerale, fermente, hormone, bioaktivne supstance - koje hrane i leče. Zato se pčelinji proizvodi od vajkada nalaze na granici hrane i leka. Ovi proizvodi nisu stekli status leka u zvaničnoj medicini zbog, između ostalog, brzog razvoja hemije koja je potisla prirodne izvore lekovitih materija, jer je jeftinije hemijski sintetizovati neki lek nego ga crpiti iz prirodnih izvora (profit). Međutim u mnogim zemljama u svetu, poslednjih godina, postaje popularna apiterapija - lečenje pčelinjih proizvodima, mlečom, polenom. Pravilnim uzimanjem i pčelinjih proizvoda i u dovoljnoj količini jačamo odbranbene sposobnosti ogranizma, postičemo rast i razvoj , usporavano procese starenja - atero i arteriosklerozu krvnih sudova, štitimo organizam od infekcija, potpomažemo detoksikaciju (čišćenje) ogranizma, poboljšavamo cirkulaciju krevi, ubrzavamo oporavak nakon bolesti i jačamo opštu fizičku i umnu radnu sposobnost organizama. I pored svega što je neosporno dokazana hranjiva i lekovita svojstva pčelinjih proizvoda potrošnja istih je kod nas izuzetno mala prvo zbog slabe prosvećenosti stanovništva o pravilnoj ishrani, drugo zbog slabe popularizacije i propagande ovih proizvoda u čemu pčelari treba da budu nosioci i treće zbog slabe kupovne moći stanovništva. Često se čuje da ovaj treći razlog male potrošnje meda glavni, u šta je teško poverovati, jer i kada je bila veća kupovna moć naših ljudi potrošnja meda je bila mala. Paritet cena u odnosu na druge životne i lekovite materije za kupca je sada vrlo povoljan, dok je ranije paritet u odnosu na najkvalitetnije meso bio 1:1 sada je 1:2 u korist mesa, a slično je i sa odnosom meda i mlečnih proizvoda.

1.2. MED ZA ZDRAV ŽIVOT I DUGOVEČNOST

Osim visoke hranljive vrednosti med pozitivno utiče na zdravlje čoveka jer јаčа imunitet, deluje protiv stresa, poboljšava rad srca i krvnih sudova, smirujuće deluje na nervni sistem, povoljno deluje na regulaciju probave hrane, stimuliše umne i fizičke sposobnosti, poboljšava rast i razvoj mladih i usporava proces starenja. Ne treba propustiti ni jedno jutro bez meda, pri čemu odrasli treba da uzimaju jednu supenu kašiku, a deca kafenu, rastvorenog u mleku, čaju ili vodi, a ako se očekuje povećan umni ili fizički napor jutarnju količinu treba duplirati. Šećer kao zaslađivač treba zameniti medom, kad god je to moguće, jer se te dve hranljive materije ne mogu upoređivati. Šećer je samo energija, opustošen tehnološkom preradom i ne retko šteti organizmu, a med je prirodno bogastvo hranljivosti i profilaktičnosti. Američki fiziolof F. Kendel u svom izveštaju Svetskoj zdravstvenoj organizaciji navodi da srčane bolesti i arterioskleroza češće javljaju u zemljama koje više koriste šećer i preporučuje zamenu šećera medom koji ne povećava holesterol, dok Englez Džastin Glas smatra da svakodnevna uoptreba meda treba da bude zlatno pravilo čoveka u borbi protiv arterioskleroze.

1.3. KAKO MED DELUJE NA ORGANIZAM ČOVEKA?

Najvažnija profilaktička i lekovita svojstva meda:
• poboljšava opšte odbrandbene sposobnosti organizma - imunitet
• poboljšava cirkulaciju
• jača snagu srca i poboljšava srčani ritam (kardiotično i antiaritmičko dejstvo)
• blagotvorno deluje na probavni sistem
• poboljšava obnavljanje tkiva (regeneraciju)
• potpomaže obnavljanje krvnih elemenata (hematopoezu)
• deluje protiv bakterija, gljiva i protozoa (antibitičko dejstvo)
• poboljšava otklanjanje toksičnih materija iz organizma (detoksikacija)
• tonizirajuće deluje na nervni i mišićni sistem, jača umnu i fizičku aktivnost
• poboljšava rast i razvoj mladih, a produžava vek starih
• deluje protiv stresa
• najnovije saznanje je med deluje kao dijeta protiv prekomerne telesne težine

1.4. DNEVNE POTREBE I NAČIN UPOTREBE MEDA

Preporučuje se da se med uzima svakodnevno, odrasli 30-100 gr. (jedna kašika sadrži 30 gr meda,a kafena kašika 10 gr.) podeljeno u tri obroka, a deca 10-30 grama, rastvoren u mleku, soku ili vodi ili kao čist. Pri uzimanju med treba što duže zadržati u ustima jer se preko sluznica u ustima deo resorbuje i direktno prelazi u krv i na raspolaganju je ćelijama. Med se često koristi u kombinaciji sa drugom zdravom hranom i sa lekovitim biljem, zavisno od toga koje stanje treba lečiti ili sprečavati. Med u kombinaciji sa drugim pčelinjim proizvodima polenom, propolisom i matičnim mlečom prestavlja najbolji eliksir, a kombinacija meda i lekovitog bilja, sokova od voća i povrća, se koristi kao pomoćni lek u lečenju mnogih bolesti. Za bolji razvoj dece mleko treba sladiti medom.

2. MED I PČELINJI PROIZVODI KROZ ISTORIJU

U Egiptu, u kojem je započela istorija organizovanog pčelarstva, med je bio vrlo skupocen i cenjen, i to ne samo kao vredna namirnica i sredstvo za zaslađivanje svih vrsta jela, već se koristio i u religijske svrhe. Pčele i med imale su važnu, posebnu i mistifikovanu ulogu. Tako je medu znakovima hijeroglifskog pisma bio i lik pčele koji je predstavljao simbol faraona, kraljevstva i kraljevskog porekla. Sačuvani su amblemi Gornjeg i Donjeg Egipta. Prvi je "lotosov cvet", a drugi "pčela"!
Izražavajuži svoju pokornost i odanost faraonu, Egipćani su u pismenim molbama crtali pčelu kao znak svoje privrženosti i poniznosti. Jedan papirus iz 1900. godine pre nove ere, beleži da je u Srednjem Egiptu pčelarstvo bilo popularno, a zidne slike u hramovima i grobnicama oslikavaju proces kako se nekad dolazilo do dragocenog meda. Slike iz Abukira, koje datiraju iz 2.500. godine stare ere, svedoče da se još u to vreme u Zemlji faraona med koristio u ishrani, medicini, kozmetici, magijskim i religijskim ceremonijama.
Pčela se našla i na mnogim nadgrobnim spomenicima, obeliscima i svitcima, pa tako i na pečatu egipatske kraljice Hatšepsut. Štaviše, smatralo se da med predstavlja suze najvećeg egipatskog božanstva, boga sunca Ra.
Osim što su se med i kolači pravljeni s medom poklanjali bogovima, med se nalazio i u sredstvu za balzamovanje tela, a stavljao se i u grobove, gde je umrlima trebao da posluži kao hrana na njihovom putu u zagrobni život. Med je predstavljao i važno sredstvo plaćanja, pa se, na primer, za posudu meda moglo dobiti magare ili govedo, a za vreme vladavine faraona Ramzesa II njime se plaćao i deo poreza. U Egiptu je med bio i sredstvo za postizanje i održavanje lepote, pa je tako kraljica Kleopatra, izmedu ostalog, u istoriju ušla i zbog svojih kupki od mleka i meda.
U najstarijem sumerskom "Epu o Gilgamešu" med se pominje kao sastavni deo Eliksira besmrtnosti, a slavni Aristotel za njega kaže da je "destilovana rosa" koja pada sa zvezda.
I u drugim drevnim kulturama, na primer u Persiji, med se, osim za hranu i lečenje, koristio kao dar bogovima i kao sredstvo plaćanja. Uz to, Asirci su ga koristili i kao oružje. Bacali bi košnice pune pčela među neprijateljsku vojsku, izazivajući na taj način paniku u protivničkim redovima.

Antička Grčka i Rim

Prvi slikovni zapisi na kojima su prizori sakupljanja meda, sačuvani su u pećinama u Španiji, a potiču iz 7000. godine pre Hrista.
I u antičkoj Grčkoj med je bio na ceni. Spadao je među vrlo važne namirnice od kojih su se pravila mnoga, posebno slatka jela, pa tako i medenjaci koji su se pekli i u čast bogova, jer su med i pčele imale važnu ulogu u grčkoj mitologiji. Pčele su važile kao glasnici bogova i ptice muza, a med kao hrana bogova i izvor znanja, rečitosti i pesništva. I u Grčkoj se med polagao u grob kao simbol večnog života, i darovao se bogovima i duhovima mrtvih.
U Grčkoj je med važio kao vrlo hranjiva namirnica i važno sredstvo za uklanjanje mnogih zdravstvenih poteškoća i bolesti. Filozof i lekar Hipokrat smatrao je da su med, voda i vazduh lekovita sredstva za sve tegobe. Zbog toga se med preporučivao za skidanje temperature, za zarastanje razlicitih ozleda ili lečenje gnojnih rana.
Med je važio i kao sredstvo za negu i postizanje lepote te vraćanje energije, pa su se učesnici olimpijskih igara osvežavali medom koji je bio razređen vodom. Grci su ušli u istoriju kao prvi koji su se i teoretski počeli baviti pčelama i pčelarstvom, pa je tako filozof Aristotel autor prve stručne knjige o uzgoju pčela.
Pčelarstvo je bilo rašireno i u antičkom Rimu, u kojem je postojalo i zanimanje ''uzgajivač pčela'', koji je bio zadužen za njihov uzgoj.
I Rimljani su med darivali bogovima i stavljali ga u grobove. Uzgoj i proučavanje pčela u starom Rimu smatralo se delom opšteg obrazovanja i kulture, pa su se pčelama bavili ne samo prirodnjaci, na primer Plinius, nego i mnogi slavni pesnici i istoričari, poput Vergila i Ovida.
U Rimu je proizvodnja meda donosila znatan profit pa je pčelarstvo bilo toliko rašireno da nije postojao posed koji nije imao barem jedan pčelinjak. Kao i u staroj Grčkoj, i u Rimu je med važio kao univerzalno sredstvo za lečenje, a preporučivao se i kao afrodizijak i koristio protiv depresije.

Srednji vek

3. PROPOLIS - MUDRI ANTIBIOTIK

Još u antička vremena mudri Aristotel je u svom "Govoru životinja" spominjao propolis zaključujući da se može koristiti za lečenje rana, infekcija i kožnih povreda. Od tih vremena do danas, propolis je s razlogom stekao veliku popularnost pa je zato i nazvan "prirodnim penicilinom", ili "mudrim antibiotikom" jer uništava sve što je štetno, čuvajući zdravo. Kao što i samo ime kaže, jer propolis na grčkom znači "ispred grada ili branilac grada", ovu supstancu pčele sakupljaju sa pupoljaka ili drveća i cvetova da bi popravile oštećenja na košnicama i zaštitile se od bolesti. Najočiglednija njegova upotreba je s jeseni kada njime sužavaju leta na košnicama da bi sprečile prodor hladnoće, pa mu je korišćenje ispred "pčelinjeg grada" tu verovatno prvo i uočeno, a otuda i ime.
Mada živimo u svetu zadivljujuće nauke i tehnike, medicine i farmacije, ova smolasta materija pravi je favorit u oblasti očuvanja ljudskog zdravlja na početku XXI veka. Šta više, uz pomoć razvijene visoke tehnologije, nano-biotehnologije, od njegovog prirodnog oblika stvoreni su super mikro molekuli sposobni da se brzo usvoje u čovečijem telu, omogućujući četvorostruko veću efikasnost od osnovne materije primenjene u istoj količini.
Istraživači britanskog Oxford Univerziteta u propolisu su utvrdili 129 prirodno aktivnih supstanci. Od 38 elemenata neophodnih za očuvanje životnih funkcija, više od 34 ih je utvrdjeno u propolisu, a što je najvažnije, tu su i bioflavonoidi koji nisu pronadjeni nigde drugde. Bioflavonoide, za koje stručnjaci kažu da su najvažniji do sada otkriveni prirodni prateći element u modrenoj medicini, mada deluje neverovatno, nije moguće veštački sintetizovati na sadašnjem nivou tehnologije.

3.1 PRIRODNI ANTIBIOTIK I ANTISTRESNA MATERIJA

Propolis je smolast pčelinji proizvod, koga pčele sakupljaju od glavica pupoljaka drveća i žbunastih biljaka i koriste ga za zatvaraje pora u košnici, i oblaganje celokupne unutrašnje povtšine košnice, poliranje saća pre polaganja legla, meda ili polena čime sterilišu celokupni unutrašnji prostor. Složenog je sastava, dokazano je preko 70 supstanci , najviše ima biljnih smola preko 55%, eteričnih ulja oko 10 %, cvetnog praha oko 5%, a sadrži vitamine ( B,C,E ) i mikroelemente kao Ca. Zn, Fe, Mg, Co, Cu i dr. Rastvorljviv je u alkoholu 50-70%, u vodi oko 10 %.
Vekovima je iz iskustva poznato lekovito svojstvo propolisa i poslednjih pola veka je bio na intezivnoj naučnoj proveri u naučnim institucijama u celom svetu i potvrdjeno je da ima profilaktičo i lekovito dejstvo na zdravlje čoveka. I dalje vlada veliko interosovanje naučnika za propolis i sada je sigurno najintersantniji naučnicima u odnosu na druge pčelinje proizvode. Poslednjih nekoliko decenija napravljen je veliki broj lekovitih preparata na bazi prpolisa, kako za lokalnu tako i za opštu upotrebu. U toku su ispitivanja propolisa kao leka protiv malignih bolesti, jer su neki testovi na životinjama nagovestili na ovo njegovo svojstvo. Ima mišljenja da će propolis biti lek 21. veka jer ima snažno dejstvo na slobodne radikale koji se stvaraju kod fizičkog i psihičkog stresa, i odgovorni su za nastanak mnogih bolesti, pa i malignih. Nedavno je objavljeno saopštenje da je kao antioksidans ispred C i E vitamina i da je nabogatiji prirodni izvor materija koje deluju protiv slobodnih radikala. I pored mnogih povoljnih dejstava na zdravlje čoveka još uvek nije registrovan kao lek, nego je pomoćno lekoviti srestvo i kao takav ima široku primenu u prevenciji i lečenju mnogih bolesti. Nisu poznata negativna dejstva propolisa na zdravlje čoveka osim kod osoba alergičnih na propolis i osobe koje su sklone alergiji. Na primer astmatičari treba da budu obazrivi pri primeni propolisa.

3.2 FARMAKOLOŠKA DEJSTVA PROPOLISA

Farmakološka dejstva propolisa su brojna, a najvažnija su: obuzdavanje razvoja bakterija i njihovo ubijanje, smirivanje bolova, sprečavanje zapaljenja, podizanje imunog sistema, obnavljanje ćelija tela i potpomaganje njihove regeneracije, doprinošenje proizvodnji krvi, ojačavanje zidova krvnih sudova i poboljšanje cirkulacije krvi, uništavanje ćelija kancera, smanjenje pratećih tegoba u lečenju raka i druga.
U čemu nano-biotehnologija ovaj proizvod prirode i pčela oplemenjuje? Nano u nazivu potiče od veličine nanometar (nm), koja je jedinica za dužinu od 0,000 000 001 metra, što približno odgovara ukupnoj razdaljini tri do četiri susedna atoma. Slikovitije, ako se neki predmet prečnika jednog nanometra stavi na stonotenisku lopticu ona je velika u odnosu na njega koliko je planeta Zemlja velika u odnosu na tu lopticu. Kada se prirodne čestice propolisa prerade u super mikro molekule, ovom izmenom otvaraju široke mogućnosti primene jer dobijaju sposobnost visoke apsorpcije i asimilacije, značajno veće bioaktivnosti, odlične rastvorljivosti u vodi i znatno veće biološke iskoristivosti njihovih aktivnih materija.
Proizveden u nano-biotehnologiji, propolis je u super mikro molekulima veoma malih dimenzija i visoke gustine, što mu dopušta da veoma brzo prodire u telesna tkiva gde ostvaruje svoje terapeutsko dejstvo. Takodje, osobina ovako preradjenog propolisa je njegova sposobnost da poveća rastvorljivost i stabilnost aktivnih sastojaka, spreči oksidacione reakcije i tendenciju ka vetrenju, a smanjuje mu se i nadražljivost i gorak ukus.
Nano biotehnologija doprinosi prevazilaženju niza problema sa kojima se sreće tokom spravljanja propolisnih proizvoda. Proizveden na ovaj način, propolis u super mikro molekulima nano veličine, pogodan je za pripremu lekovitih sredstava jer ne stvara smetnje uzrokovanje slabom apsorpcoijom, visokom viskoznošću i tendencijom ka stvrdnjavanju u posudama.
Običan propolis izvadjen iz košnice je slabo rastvorljiv u vodi. Potopljen u posudu sa vodom, on će vrlo brzo na površini oformiti želatinasti sloj. Slično se dešava i u organizmu. Nasuprot tome, bio propolis je 100% rastvoran u vodi pa ne nastaju bilo kakvi efekti takve prirode.
Proizveden u spreju, može se koristiti u preventivne svrhe jednom dnevno ujutru i uveče, svaki put po pet do deset mlazeva pasprskivača. Osećaj umora, stres, bolovi, lumbago ili prehlada zahtevaju povećanje doze na tri puta dnevno po 10 do 15 mlazeva sve do poboljšanja stanja. Kod ozbiljnijeg narušavanja zdravlja doze se mogu povećati do četiri puta dnevno sa ne više od 20 mlazeva spreja.
Naravno, polazišna sirovina za ovu proizvodnju prirodni je propolis iz košnice koji, da bi zadovoljio ove visoke standarde, mora biti sakupljen u čistoj sredini kakva je zahtevana u organskoj poljoprivrednoj proizvodnji u čemu bi pčelari trebalo da vide šansu.

3.3 SASTAV PROPOLISA

Prema japanskom Društvu za propolis (Propolis Society of Japan) na XXXII Svetskoj poljoprivrednoj konferenciji (World Agriculture Conference), propolis sadrži:
• proteina 1,5%,
• smole 47,5%,
• vlakana 3,3%,
• šećera 19,0%,
• pepela 26,4%,
• vode 2,8%,
• vitamina B1 0,01 mg/100g,
• vitamina B2 0,12 mg/100g,
• vitamina B6 0,10 mg/100g,
• vitamina E 3,80 mg/100g,
• folne kiseline 7,00 g/100g,
• pantotenske kisleine 0,08 mg/100g,
• nikotiniske kiseline 0,21 mg/100g,
• mangana 18,2 ppm,
• fosfora 37,1 mg/100g,
• srebra 172 mg/100g,
• kalcijuma 3,360 mg/100g,
• sode 114 mg/100g,
• magnezijuma 2,470 mg/100g,
• bakra 9,39 ppm,
• vitamina P 75 mg/100g

3.4 TERAPIJSKA SVOJSTVA PROPOLISA

Upotreba propolisa u lečenju ljudi ima dugu istoriju. Klinička iskustva stečena kod brojnih bolesti, upućuju na njegov široki terapijski potencijal kao pomoćnog lekovitog sredstva u lečenju bolesti disajnih puteva i usne šupljine, srednjeg uha, probavnog trakta, urogenitalnih organa i kože.
Terapija sa samim propolisom ili u kombinaciji s drugim lekovima, pokazala je dobar uspeh u lečenju upale nosne šupljine, grla, glasnih žica, disajnih puteva, sinusa i bronhitisa. Kod astme su se napadi razredili, a plućne funkcije znatno poboljšale. Vrlo dobar rezultat je postignut kod hronične upale srednjeg uha, kao i tuberkuloze pluća i bubrega. Propolis sprečava stvaranje karijesa, zaustavlja razmnožavanje bakterija u usnoj šupljini, smanjuje bolnu osetljivost zuba, povećava čvrstoću zubne cakline, i smiruje akutnu i hroničnu upalu desnih. Vrlo dobar rezultat je postignut u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crvevu, kao i hronične upale debelog creva. Pomaže bržem zarastanju i najtvrdokornijih rana i povreda te opekotina i nekih kožnih bolesti.
Široka lekovita svojstva propolisa, posebno njegov potencijal u antitumorskom i antimetastatskom delovanju, upućuju na verovanje mnogih istraživača da je propolis "zlatni" proizvod košnice i lek 21. veka.

3.5 PROTIVMIKROBNA SVOJSTVA PROPOLISA

Mnogi istraživači su dobro proučili i potvrdili antibakterijsko (bakteriostatičko i baktericidno) dejstvo propolisa u odnosu na sledeće bakterije: Streptococcus haemoliticus bela, zlatasta i limunastožuta, Staphilococcus – Salmonella tiphi i Salmonella paratiphi, Baccilus anthracis i dr. Prof. Kibalkina (Rusija) proučila je 74 mikrobne kulture između kojih i 19 vrsta patogenih bakterija. T. Vahonina iz Rjazanskog medicinskog instituta proučava propolis (alkoholni, vodeni i vazdušasti ekstrakt) i utvrđuje njegovo baktericidno i bakteriostatičko dejstvo u odnosu na mnoge patogene bakterije, naročito grampozitivne. Nemački istraživač Fejerejzel dolazi do zaključka da propolis sadrži modorastvorljivu materiju koja zaustavlja rast Micobacterium tuberculosis. Interesantne podatke o antibakterijskom dejstvu propolisa daje i američki istraživač Lindenfelser koji je posmatrao 80 bakterijskih vrsta. Ruski naučnik Popravko nalazi da aktivnu protivbakterijsku delatnost obavljaju sledeći sastojci kod propolisa: 3,5-dioksi-4,7-dioksi-3,4-dimetoksiflavon remeti rastenje patogenih gljivica Microsporum lanosum i Trichophiton, a 3,5,7-trioksi-4-metoksiflavon je aktivan prema mikroorganizmima koji su otporni na kiseline. Propolis poseduje jednu veoma značajnu osobinu: bakterije se ne mogu adaptirati prema njemu. Osim toga nije toksičan, ne oštećuje normalnu crevnu floru i ne poseduje disbakteriozu. Povećava protivmikrobnu aktivnost nekih antibiotika – penicilina, hlormiatina, tetraciklina itd. U normalnim uslovima propolis i alkoholni ekstrakt propolisa čuvaju antibakterijsku aktivnost tri do četiri godine. Antibakterijske materije u propolisu i njegovim ekstraktima su termostabilne i praktično otporne na visoke temperature.

3.6 ANTIMIKOTIČNO (PROTIVGLJIVIČNO) DEJSTVO PROPOLISA

U svetskoj literaturi se kategorično skreće pažnja na ova svojstva propolisa, koja deluju na razne vrste nižih gljivica – izazivača oboljenja kože i kosmatih oboljenja tela. Ovo dejstvo je posebno izraženo prema kulturama vrsta Candida albicans, Epidermophiton, Mikrosporum, Ahorion, Schonleini.
Interesantna su proučavanja slovačkih istraživača I. Čižnarika i I. Trupla koji su 1975. godine posmatrali 60 kultura gljivica od kojih su izolovali 17. Ostale gljivice su klinički materijal koji su uzeli iz laboratorije za mikrobiologiju Bratislavske vojne bolnice. Klinički materijal je od bolesnika sa kožnim, plućnim i vaginalnim kandidama. Radili su sa koncetracijom propolisa od 0,1%, 0,25%, 1%, 1,5% i 2%. Utvrdili su antimikotično dejstvo prema sledećim vrstama: Candida albicans, Candida tropicalis, Candida pseudopicalis, Candida parapsilosin, Candida guliermondi, Candida crusei, Torulogis glaerata, Torulopsis gloeosa, Torulopsis Holmi, Torulopsis Molshvana i Trichosparon infestena. Jalomicianu godine 1976. potvrđuje da je Candida albicans – izazivač oboljenja disajnih puteva, stomačno-crevnog kanala i usne duplje – pokazao osetljivost prema propolisu u koncetraciji 0,01%. Predpostavlja se da se antimikotično dejstvo propolisa određuje sledećim njegovim komponentama: P-kumarovom kiselinom, estrom kafene kiseline, stilbenima, benzojevom kiselinom, pinocembrinom i acetatom pinocembrina.

3.7 ANTIVIRUSNO DEJSTVO PROPOLISA

Rumunski virusolog Adelina Derevič je 1976. utvrdila da vodeno-alkoholna emulzija propolisa zaustavlja razvoj Virusa influenzae. Eksperimentalne životinje zaražene tim virusom tretirane su suspenzijom od 0,6% propolisa. Rezultati su potvrdili antivirusno dejstvo. J. Krušan i A. Muciu su iste godine dokazali da 1%-ni propolisov ekstrakt ima antivirusno dejstvo u odnosu na na virus herpesa. Postoje posmatranja u odnosu na antivirusna dejstva propolisa na biljne viruse izazivače mozaične bolesti kod krastavaca i na viruse pegavosti i nekroze duvana.

3.8 ANTIPROTOZOJIČNA SVOJSTVA PROPOLISA

Proučavanja ovih svojstava propolisa izvršio je 1986. godine bugarski doktor S. Mladenov, „otac apiterapije“. Posmatrane su iste kulture protozoa: Paramecium caudatum, Stulonichia mutilus, Stentor coeruleum, Amoebia limaks, Euglena viridis, Cepeda dimidiata protociliata i Trichomonas vaginalis. Pomoću mikroskopa pri odgovarajućem uvećanju posmatrani su procesi nastali u mikroorganizmima tretiranim ekstraktima propolisa u etil alkoholu, vodi, rakiji od voća i od grožđa. Navedene protozoe tretirane su različitim razblaženjima propolisovog ekstrakta (16%, 8%, 4%, 2%, 1%, 0,5%, 0,25%). Na predmetno staklo se stavi kap odgovarajuće vrste protozoa i posmatra se mikroskopom pri uvećanju od npr. 400 puta. Posle se dodaje kap odgovarajućeg razblaženja propolisovog ekstrakta. Obe kapi se mešaju i posmatraju se nastupajući procesi: u protozoama nastaju nagli pokreti. One se orjentišu prema periferiji novoformirane kapi, postepeno pokreti prestaju s konvulzijama, unutar ćelija brzo nastupaju degenerativno-nekrotične pojave. Protoplazma tamni, ćelijska struktura počinje da se menja, jedra, jedarca i vakuole se gube. Sledi jednorodni zrnasti izgled protoplazme, kidanje(liziranje) ćelijske opne i raspad protoplazme. Pri različitim razređenjima propolisa ovi procesi protiču za različito vreme. Tako npr. Kod alkoholnih razređenja (16%, 8% i 4%) ove pojave se odvijaju između treće i osme sekunde, kod rakije od voća ili grožđa – nakon 23. sekunde a kod vodenog ekstrakta nakon 40. Vodeno-alkoholna emulzija propolisa poništava protozoe do razređenja od 0,25%, emulzija s rakijom od voća ili grožđa poništava ih do razređenja od 2% a vodeni ekstrakt – do razređenja od 4%. Kod većih procenata razređenja mikroorganizmi ostaju živi. Alkoholni ekstrakt propolisa spravljen pre 5 godina, kao i propolis koji je čuvan 5 godina u normalnim uslovima, sačuvao je svoje antiprotozoično dejstvo. Eksperimenti su pokazali da propolis sadrži antiprotozoične materije rastvorljive u vodi i alkoholu. Ako posle alkoholne ekstrakcije propolisa osušimo ostatak i tretiramo ga vodom, on dobija antiprotozoična svojstva. Isto se dešava i pri obrnutom tretiranju. Rastvorljive u vodi ili u alkoholu antiprotozoične materije u propolisu su različite. One su najverovatnije biljnog porekla (fitoncidi) i veoma su značajne za primenjenu medicinu.

3.9 DEJSTVO PROPOLISA PROTIV ZRAČENJA

Godine 1965. tim iz Kijevskog naučnoistraživačkog rentgeno-radiološkog instituta istraživali su profilaktička i lekovita svojstva propolisa kod zračenja i oštećenja izazvana rentgenom. Rezultati objavljenih posmatranja daju osnova za preporuku propolisu kao profilaktikumu kod zračenja a i kao lekovitom sredstvu za oštećenja izazvana zračenjem. Isti zaključak izveli su i rumunski stručnjaci. Za unutrašnju primenu oni koriste propolisov alkoholni ekstrakt, a za spoljašnju primenu na oštećena mesta stavljaju tanak sloj propolisa.

3.10 METODE TERAPIJSKE PRIMENE

1. Oralno uzimanje

Propisuje se u vidu praška, tableta, granula, vodenog ekstrakta, vodeno-alkoholne emulzije, propolisovog ulja, propolisovog mleka. Preparat se uzima 1-2 časa pre ili 3 časa posle jela. Svaki preparat je u pakovanju sa uputstvom o doziranju i načinu uzimanja u zavisnosti od težine, uzrasta bolesnika i stepena oboljenja. U zavisnosti od uzrasta deca uzimaju 1/5 do ½ doze za odrasle.

2. Spoljašnja primena

Koristi se u prirodnom obliku ili kao melem, mast, vodeni rastvor, alkoholni ekstrakt, za lokalnu aplikaciju, obloge.

3. Metoda elektroforeze

Pomoću elektromedicinskih aparata (galvanostat ili bipulsator) lekoviti joni propolisa se unose kroz kožu. Metoda je ista kao kos elektroforeze s medikamentima ili antibioticima. Tretman se vrši s 10%-nim vodenim rastvorom propolisa ili 5-10%-nom vodeno-alkoholnom emulzijom. Svakodnevno se ostvaruje 1 tretman koji traje 20-30 minuta. Broj tretmana je od 15 do 20. Unošenje se vrši kroz oba pola.

4. Unošenje pomoću ultrazvuka

Vrši se elektroterapijskim aparatom. Koristi se 10-15%-na propolisova mast na bazi lanolina ili vazelina. Doziranje trajanje tretmana je isto kao i kod obične terapije propolisom.

5. Aerosolna metoda

Koristi se običan medicinski aparat sa aerosolom ili ultrazvukom. U pulverizator se stavlja 10%-ni vodeni ekstrakt propolisa ili 5-10%-na vodeno-alkoholna emulzija. Tretman traje 20 minuta, a ukupan broj tretmana je 15-20, po 1-2 puta dnevno. Inhalacije s propolisom se sprovode kod akutnih i hroničnih nespecifičnih oboljenja disajnih puteva: rinitisa, sinusitisa, tonzilitisa, faringitisa, traheitisa, bronhitisa, bronhijalne astme, lake forme bronhiektazije.

6. Termalne inhalacije pomoću vodene kupke s propolisom i voskom

Preporučuje se kod oboljenja disajnih puteva. Sprovode se u domaćim uslovima, najbolje uveče pre spavanja. U aluminijumski ili drugi sud se stavi 60g propolisa i 40g voska. Sud se stavi u veći sud s vodom i zagreva do vrenja. Tretman traje 10-20 minuta.

7. Propolisno-voštane lokalne termalne aplikacije

Smeša propolisa i voska u odnosu 10:90 zagreva se u sudu koji je stavljen u drugi sud s vrućom vodom, do temperature koju koža podnosi. Maže se bolesno mesto, prekriva se pergamentnim ili plastičnim listom i vunenim štofom. Tretman traje 25-30 minuta. Umesto direktnog mazanja mesta propolisom i voskom, može se staviti gaza dobro umočena u voštano-propolisnu toplu smesu. Efekat je termalan. Tretman poboljšava snabdevanje krvlju, deluje analgetično i detoksično. Koža postaje meka i sveža a cikatrisijalno tkivo se opušta. Ove aplikacije se preporučuju kod sondiloartritisa, artroza, periartritisa, epikondilitisa, bursitisa, posttraumatičnih stanja. Tretmani se prave svakodnevno u toku 15-20 dana.

4. OSTALI PČELINJI PROIZVODI

4.1 MATIČNI MLEČ

Ova retka i skupocena supstanca naziv “kraljevski gel” dobila je zato što se smatra idealnom hranom koja sadrži sve što je potrebno za rast, razvoj i normalno funkcionisanje organizma. Ona pojačava sposobnost učenja i pamćenja, eliminiše umor, malaksalost i napetost, oporavlja organizam nakon jakih fizičkih napora, jača imuni-odbrambeni sistem organizma, revitalizuje i regeneriše oštećene ćelije, vrši njihovu detoksikaciju.
Počasno mesto među pčelinjim proizvodima svakako zauzima matični mleč, supstanca za koju se odavno zna, ali se najmanje poznaje. Smatra se vrhuncem prirodne biosinteze, idealnom hranom u kojoj je sadržano sve što je potrebno za rast, razvoj i normalno funkcionisanje organizma: belančevine, masti, ugljeni hidrati, vitamini i obilje minerala. Savremenoj nauci još je, međutim, nepoznat sastav oko tri procenta ove guste, neprozirne, beličaste supstance oštrog kiselo-slatkastog ukusa, opravdano nazvane “kraljevski gel” (royal jelly).
Interesantna je spoznaja o nastanku matičnog mleča.

Matica – čudo prirode

Jedna grupa pčela sakuplja nektar, nosi ga u košnicu i predaje grupi pčela koje ne lete, starih svega desetak dana. One radom svojih žlezda proizvode matični mleč, visokokvalitetnu hranu koja se može uporediti sa mlekom kod sisara. Prva tri dana sve larve se hrane matičnim mlečom i u tom periodu sve jedinke su, koliko god hiljada da ih ima, zdrave i prave. Posle toga, na osnovu nama nepoznatih zakona i izbora, samo jedna larva nastavlja da se hrani ovom supstancom, dok druge prelaze na ishranu medom, polenom, vodom i manje kvalitetnim vrstama mleča. Od ovih larvi nastaju pčele radilice, a ona jedna pretvara se u malo čudo prirode – maticu.

Zašto je matica čudo prirode?

Kao prvo, skoro dvostruko je veća i teža od obične pčele radilice. Krila su joj relativno zakržljala, jer ona samo jednom u životu izleće iz košnice – tokom “svadbenog” leta, kad stupa u kontakt sa mužjacima, trutovima.
Drugo, ona se smatra supermajkom i jedinom pravom ženkom u pčelinjem društvu zato što dnevno snese oko 2.500 jajašaca, 2 do 2,5 puta težih od nje same.
Treće, dok obična pčela živi nekoliko nedelja, matica doživi starost od 5 do 7 godina. Četvrto, ona koordinira rad svake jedinke u svom društvu, pokatkad i više od 40.000. Sve je ovo moguće samo zahvaljujući čudesnoj kombinaciji hranjljivih i drugih supstanci sadržanih u matičnom mliječu.
Uprkos tome, matični mleč ipak nije široko rasprostranjen u borbi za očuvanje zdravlja, bilo kao preventivno sredstvo, bilo kao lek. Razloge za to treba tražiti prije svega u činjenici da ga ima malo. Za razliku od ostalih pčelinjih proizvoda, pravi se samo za njihove dnevne prehrambene potrebe, tako da se količina meri gramima. Osim toga, mleč je izuzetno nestabilna supstanca koja, iako se ne kvari kao ni ostali pčelinji proizvodi, svoju biološku aktivnost zadržava nekih 48 časova, posle čega su njegovi farmakološki efekti minimalni.
Tek je u drugoj polovini 20. veka utvrđeno da ova nestabilnost potiče od vode koje u mleču ima, a to saznanje dovelo je i do postupka liofilizacije, odnosno eliminaciji vode bez termičkog oštećenja.
Tako je, prvi put posle 5.000 godina primene mleča, dobijen stabilan proizvod u obliku praha koji se može koristiti i više godina nakon njegovog sakupljanja. Pored navedenog, na nedovoljnu rasprostranjenost upotrebe matičnog mleča uticali su i nesavesni trgovci koji su razne falsifikate prodavali kao orginal.

Mleč i životni vek

Čoveka je posebno fascinirao dug životni vek matice. Vršena su mnoga ispitivanja i provere sastava mleča da bi se bar naslutilo koja supstanca omogućava tako nešto. Kada je u mleču dokazano prisustvo vitamina, poverovalo se da je u pitanju pantotenska kiselina. Davanjem ove supstance eksperimentalnim životinjama njihov životni vek se produžavao.
Nastavljanjem eksperimenata utvrđeno je da mora postojati još neka suptanca koja bi bila u stanju da deluje na ćelijskom nivou, da revitalizuje ćeliju i da uspori proces starenja. Nova supstanca otkrivena je u velikoj šumi belančevina. Izolovana je i dokazana supstanca parotein koja ima to svojstvo da deluje na ćelijskom nivou i da usporava kataboličke procese karakteristične za ćelije u fazi starenja. Upravo radi toga se smatra da paroteini, u kombinaciji sa pantotenskom kiselinom i verovatno još nekim faktorom, direktno utiču na produženje životnog veka i usporavanje procesa starenja.

Iz ogromnog spiska naučno dokazanog blagotvornog dejstva matičnog mleča izdvajamo:

- pojačava i stimuliše razvoj imuno snaga,
- povećava životni vek kod insekata i sisara od 30 do 200 odsto,
- smiruje uznemirenost i loše raspoloženje,
- smanjuje nivo šećera u krvi,
- žene ostaju fertilne i posle menopauze-muškarcima se pojačava potencija,
- koristan je kod arterioskleroze i ateroskleroze,
- ubrzava zarastanje kostiju, isceljivanje rana i upaljenih čireva,
- utiče pozitivno na žlezdani sistem,
- sprečava ili ublažava neželjena dejstva sideropenične anemije,
- regeneriše oštećene ćelije,
- stimuliše razvoj slabe dece,
- uspešan je u borbi protiv mikroba otpornih na antibiotike,
- deluje kao prirodni anabolik kod organizama oslabljenih usled oboljenja ili starosti.

4.2 POLEN

Cvetni prah (polen) je prah sa prašnika biljaka, koga pčele sakupljaju i donose u košnicu. Značaj cvetnog praha za dobro prezimljavanje i rani razvoj pčelinjeg društva toliko je veliki da od njega zavise i rekordni prinosi meda. Takođe je dokazano da cvetni prah oživljava ćelije u organizmu ljudi, ubrzava oporavak posle preležanog gripa, suzbija nervozu i stvara fizičku otpornost organizma. Pčele sakupljaju cvetni prah zato što sadrži belančevine, masti, šećere, vitamine i druge korisne supstance za negovanje legla. Ako u košnicu iz prirode nema unosa cvetnog praha, pčele zaostaju u razvoju i dobija se lošiji kvalitet pčela. Pčelari u periodima kada u prirodi ima dovoljno cvetnog praha i kada pčelama, zbog prevelikog unosa pravi smetnju u košnici, treba da postavljaju sakupljači cvetnog praha i da ga oduzimaju od pčela. Sakupljen cvetni prah se zatim suši, konzervira i čuva da bi se upotrebio u ljudskoj ishrani ili dodavao pčelama u periodu kada ga u prirodi nema dovoljno. Cvetni prah sa medom se koristi u ljutskoj ishrani kao sretstvo za usporavanje starenja, za revitalizaciju, za jačanje odbrambene sposobnosti organizama, u lečenju prostate, anemije kod dece i drugo. Poslednjih godina cvetni prah koristi se i u kozmetici za spravljanje pomada koje osvežavaju kožu i daju lepši izgled licu. Polenova zrna raznih vrsta biljki imaju određene i stalne veličine, boju i oblik. Ako gledamo pod mikroskopom polenova zrnca uzeta sa tela pčele ili iz meda, po njihovoj veličini i obliku možemo odrediti koje je cvetove posetila pčela, odnosno od kojih biljki potiče med. Veličina polenovih zrna raznih biljki mnogo se razlikuju. U većini slučajeva ta zrna dostižu oko 0,015 - 0,050mm u razmeri, a kod samo malo broja biljaka npr. tikava, 0,15 - 0,20mm. Po boji polena može se raspoznati od kojih je biljaka sakupljeno: beli sa maline, svetložuti sa jabuka, zlatnožuti sa suncokreta i žutog kokosa, crvenožuti sa krušaka, tamnocrveni sa kajsije i kestena, smeđi sa bele deteline, žutozeleni sa hrasta, svetlozeleni sa lipe, ljubičast sa facelije itd.

PAŽNJA:

Polen vremenom gubi svoja dragocena svojstva. Tako, na primer, polen, dobro osušen,stavljen u plastične kese, zatvorene, kroz 6 meseci gubi 30%, a kroz godinu dana i do 75% svojih hranljivih i lekovitih svojstava. Posle 2 godine polen postaje praktično nekoristan.

Najbolje je da se polen čuva na sledeći način:
u plastičnim kesama, hermetički zatvoren, na temperaturi do +4ºC; u mešavini s medom (1:1) iznad koje se u tegli naspe sloj čistog meda i sve dobro zatvori; u mešavini sa šećerom.

Savremena prehrambena industrija koristi liofilizaciju polena (uklanjanje vlage na temperaturama ispod 0 stepeni). Liofilisani polen ima rok upotrebe 5 - 7 godina.

Hemijski sastav polena: u raznim smešama polena nađeni su sledeći vitamini: tiamin(B1), riboflamin(B2), piridoksin(B6), nikotinska kiselina, pantotenska kiselina, folna kiselina, askorobinska kiselina(C). Pronađeni provitamin(A), tzv. karotin, vitamin R(rutin) i vitamin E i D. Detaljnom analizom je ustanovljeno da polen mnogih biljaka sadrži: silicijum, sumpor, bakar, kobalt, natrijum, gvožđe, aluminijum, kalcijum, magnezijum, mangan, fosfor, bariju, srebro, cink, hrom, stroncijum i druge mikroelemente. U njegov sastav ulaze razne belančevine i slobodne amino-kiseline, za organizam važni fermenti katalaza, invertaza i neke organske kiseline, jabučna, vinske i mlečna. Delovanjem fermenta koje pčele izlučuju prilikom nabijanja polena u saće u polenu dolazi nakon nekoliko nedelja do znatne izmene tvari. Hemijski sastav i hranljiva svojstva razlikuju se između svežeg polena i polena u saću. Količina belančevine i masti smanjuje se mlečna kiselina povećava. Povećava sei veličina šećera, što zavisi o medu koje pčele dodaju polen prilikom konzervisanja.

Domaći lek od polena

Za dobijanje ovog leka treba konzervisan polen ponovo izmešati sa ušećerenim medom uz dodatak 1 g mleča, ako se njime raspolaže. Za jednu kuru domaćeg leka potrebno je 50 g čistog polena, gram mleča i 200 g ušećerenog meda, najbolje bagremovog ili planinskog. Polen i mleč mogu se pomešati i sa tečnim medom pomoću električnog miksera, tako se dobije masa u vidu krema. Izmešani polen i mleč upotrebljavaju se tako što se u toku 10 dana svakog jutra pre doručka uzima po jedna kafena kašičica, pa se posle pauze od 7 dana nastavlja uzimanje sve dok se sva količina iz teglice ne potroši. Utvrđeno je da je za regeneraciju čovečijeg organizma potrebno da se tokom jedne godine uzme četiri puta po 50g polena i jedan gram mleča. Razmak između uzimanja ovog leka je oko 3 meseca. U poslednje vreme fabrike lekova i apoteke proizvode razne mešavine i pilule od polena, mleča i meda, koje prodaju pod raznim nazivima, pa je uz svako takvo pakovanje priloženo i uputstvu za upotrebu.

Hranljivost i lekovitost polena

Poznato je da je za očuvanje zdravlja, svežine i raspoloženja do duboke starosti, potrebna je racionalna ishrana. Dugotrajno odstupanje od normalne i zdrave ishrane povlači za sobom narušavanje metabolizma, što konačno dovodi do pojave hroničnih oboljenja. Ovi procesi u organizmu razvijaju se polako i ne mogu se odmah zapaziti. Da bi se to izbeglo, potrebno je da svakodnevana ishrana bude potpuna.
Nauka je utvrdila da naše navike u ishrani obiluju nedostacima važnih elemenata, zbog kojih se čovekovo zdravlje neprimetno oštećuje.
Savremeni dijetetičari vode borbu protiv tih nedostataka, ali to ne čine lekovima nego popravljanjem ishrane i nadoknadom prirodnih elemenata koji čoveku obnavljaju zdravlje, uspostavljaju ravnotežu u organizmu i upotpunjuju njegovu umnu i fizičku snagu.
Polen je smeša belančevina, masti, mineralnih materija, ugljenih hidrata, amino-kiselina, fermenata, eteričnih ulja i vitamina: aneurina, riboflavina, nikotinske kiseline, piridoksina, pantotenske kiseline, folne kiseline, biotina, tokoferola, askorbinske kiseline, kalciferola, karotina i rutina.
Utvrđeno je da se u cvetnom prahu nalazi 20, od 23 poznate amino-kiseline. Sadržaj u belančevinama vezanih amino-kiselina, koje su po vrsti identične kao i slobodne amino-kiseline, sledeći je:cistin, triptofan, alanin , serin, treonin, prolin, valin, lizin, arginin, histidin, glikokol, glutaminska kiselina, fenilalanin, leucin, izoleucin.
Hromotografskom metodom takođe je utvrđeno da se lipidi cvetnog praha sastoje od slobodnih zasićenih masnih kiselina, i to: palmitinske, miristinske i laurinske kiseline, tragova monoglicerida i nezasićenih masnih kiselina, i triglicerida .
Od bioaktivnih materija mineralnog porekla dokazani su: Ca, Fe, P, Mg, Co, a u nekim vrstama polena nalaze se i hormonalne materije.
Ovakvo bogatstvo raznih dragocenih prirodnih supstanci u polenu, od kojih mnoge u čovekovom organizmu imaju ulogu biokatalizatora, podstaklo je brojne istraživače u svetu da polen počnu koristiti i kao terapeutsko sredstvo. Utvrđeno je da polen daje veoma dobar efekat u slučaju malokrvnosti, preranog starenja, arterijske hipertenzije, arterioskleroze, cereralne skleroze, probavnih smetnji, povećava apetit i radnu sposobnost, normalizuje rad želuca, a preporučuje se i svima koji su bili zračeni rendgenom ili su lečeni velikom dozom antibiotika.
Cvetni prah se može uzimati i u slučajevima premorenosti,oboljenja od žutice i nervnih depresija. Dosadašnja iskustva u upotrebi polena potvrđuju njegovo višestruko dejstvo: polen omogućuje bolju cirkulaciju krvi u mozgu, olakšava umni napor, pospešuje rast dece, poboljšava vid dece i odraslih, doprinosi suzbijanju bolesti srca i krvnih sudova, pomaže u lečenju prostate, povećava procenat hemoglobina u krvi, poboljšava vitalnost i zdravstveno stanje organizma. Polen, praktično, sadrži sve što je organizmu potrebno.
Medicina još ne primenjuje u punoj meri cvetni prah u lekovite svrhe. Međutim, u arsenalu narodne medicine polen se smatra veoma popularnim sredstvom koje ima višestruka lekovita svojstva.

4.3 PČELINJI VOSAK

Vosak je proizvod pčela, a istovremeno i reprodukcioni materijal u pčelarstvu. To je proizvod mladih pčela koje ga luče iz svojih voštanih žlezda. Uslov za lučenje voska je toplo vreme i dobar unos kako nektara tako i cvetnog praha.
Što se tiče reprodukcionog materijala, vosak se u pčelarstvu koristi u obliku satnih osnova. Naše tržiste ima veću tražnju od ponude za pčelinjim voskom. On se upotrebljava u industriji kože, drveta, tekstila, parfimeriji, umetnosti. Postoji beli i žuti vosak, koji se koriste u različitim granama industrije. Vosak još služi u zubnoj medicini, slikarstvu i u konzervatorske svrhe.
Hemijski sastav i svojstva voska: Pčelin vosak se sastoji od masnih kiselina, estara, viših alkohola i ugljenih hidrata sa visokom molekularnom težinom. Specifična težina voska na temperaturi od 15 stepeni iznosi od 0,956 do 0,969. Tačka topljenja kreće se između 56 i 64 stepena.
Vosak miriše po medu biljki s kojih je sabran. Rastopljen miriše jače od krutog. Dugim stajanjem miris se gubi. Po boji vosak je žut u svim nijansama. Boja zavisi od sastojaka, od propolisa i polena u vosku. Prirodna se boja kvari topljenjem. Nakon izvesnog stajanja po komadima voska izađe izmaglica kao da je posut sivom prašinom. Brže se pojavi ako vosak stoji na vlažnom mestu. Na prelomu vosak treba da ima zrnkav izgled poput pečene bundeve. Češćim pretapanjem taj se izgled gubi.
Na tržištu se nalazi i falsifikovani vosak. Najviše se falsifikuje parafinom, cerezinom, stearinom, kalafonijumom, lojem i biljnim vrstama voska. Ako namočimo pčelin i sumnjivi vosak vodom, za dan dva na prvom će se vosku uhvatiti tanak sloj, nešto poput skrame, a na falsifikovanom vosku neće pa makar u njemu bila najmanja količina parafina. Falsifikovan vosak znatno se razlikuje od prirodnog po lomu: nema zrnkav izgled i puca više krivudavo. Ako falsifikovan vosak izložimo sunčevoj svetlosti, videćemo prostim okom na prelomu u njemu vrlo sitna zrnca parafina kako svetlucaju.
Kad sumnjiv vosak ne možemo raspoznati uspoređivačem, onda ga treba dati na laboratorijsku analizu. Takvom analizom u vosku se određuje kiselinski broj, saponifikacija estarski broj i odnos. Prema propisima Jugoslovenske uprave za standarde, kiselinski broj u žutom vosku (Cera flava) mogao se kretati od 16,8 do 21,5 najniži i 18,6 do 22,0 najviši, saponifikacijski broj od 88 do 107 najnizi i 90,4 do 97 najviši, estarski broj od 74 do 76 , a odnos kiselinskog brojai estarskog broja 1:3,5 do 4,6. Upotreba voska je višestruka. Najveće količine ga se prerade u satne osnove. Taj se vosak ne gubi. Pretapanjem starog saća svake godine ponovo dolazi u promet. Za satne osnove mora se odabrati najbolji vosak bez ikakvih primesa. Satne osnove izrađuju se na valjicima u posebnim radionicama koje moraju imati uređaj za dezinfekciju voska. Velike količine voska troše se za sveće u industriji. Industrija troši žuti vosak (Cera flava) i beli vosak (Cera alba). Vosak se beli prirodnim putem na suncu, a hemiskim putem posebnim uređajima. Beli vosak se upotrebljava u kozmetici i u farmaciji. Zuti vosak se koristi u hemiskoj industiji za pravljenje raznih pasta, a koristo se i u tekstilnoj, prehrambenoj i kožarskoj industriji. Vosak još služi u zubnoj medicini, slikarstvu i u konzervatorske svrhe.

Pčelinji vosak kao lek

Priprema voska za terapiju: Pri pripremi voska za terapiju, njegove ploče se prethodno isitne na komadiće, a zatim se tope u posudi sa dvostrukim dnom ili se stave u manju posudu, a ova onda u veću sa zagrejanom vodom. Ukoliko je vosak krt ili posan, mora mu se dodati nešto voštanog ulja (na 4 kg voska, 1 litar ulja), kako bi bio mekan, savitljiv, mastan na dodir, da dobro upija i drži toplotu, a da ne depilira kožu pri skidanju. Takođe se, pri pripremi za upotrebu mora voditi računa da pritom u posudu sa voskom ne dospe ni kap vode, jer ona docnije može da opeče kožu. Posle upotrebe - skidanje voska sa obolelog dela, treba ga staviti u posudu gde će se zagrevati do 100 stepeni i postati tečan, u kom slučaju će iz njega ispariti kapi znoja ili vode, ako su do njega došli tokom upotrebe, a zatim ostaviti da se ohladi do ponovne upotrebe, do koje može doći čim se stvori skrama na površini, jer je to momenat kada je postignuta temperatura pri kojoj se primenjuje u terapiji. Pre stavljanja voska, mesto na koje se stavlja treba pripremiti: dobro oprati i osušiti (ako treba i obrijati), a posle skidanja obrisati upijanjem, nikako trljanjem. Debljina sloja pri stavljanju može biti od 0.5 do 1.5cm, a vreme držanja oko 30 min. Odmah po stavljanju voska na zglob, u prvih 10 min, temperatura - toplina je najveća (čak malo i pretoplo), dok je poslednjih 15 min prijatna, a zatim se vosak hladi i zateže, mada se toplina i dalje zadržava, ali niža nego ranije, dok zglob postaje pokretljiviji i dozvoljava dalje potrebne vežbe, koje su sastavni deo terapije.

Za astmu: na svaki sat u toku dana, po 15 min, žvakati 1/2 kašičice medno - voštanih poklopaca.

Za varenje (poboljšanje varenja): žvakati voštanu masu pčelinjeg saća iz koga je isceđen med. Dobro je i za sluzokožu organa za disanje.

Za grip, nazeb, sinuse (preventiva): svakog dana prožvakati po zalogaj saća i uz svaki obrok uzeti po 2 kašičice meda, voditi računa i o pravilnoj ishrani.

Za groznicu (senska): u toku 3-4 nedelje svakog dana, tri puta po 10-15 min, žvakati parče čistog pčelinjeg voska ili saća sa medom. Pored toga, pre doručka i pred spavanje uzimati mešavinu 2 kašičice meda i 2 kašičice jabučnog sirćeta, razmućenih u čaši vode.

Za zube (desni, karijes, oštećenje zubne gleđi): nekoliko puta u toku dana, po 10-15 min, žvakati medno saće, a još bolje ako deluje žvakanje žvake proizvedene na bazi voska sa dodatkom nekih materija koje sprečavaju stvaranje zubnog kamenca, a povoljno utiču na varenje.

Za kašalj: tri puta dnevno, po 10 min, žvakati voštano saće s medom.

Za koleno (otok): ujutru i uveče staviti na koleno oblog od pčelinjeg saća.

Za nos i grlo: u cilju čišćenja - svakog sata u toku dana žvakati 1/2 kašičice voštanog saća sa medom, oko 10 min.

Za pupak novorođenčeta: zagrejanu lopticu voska stanjiti do oblika metalnog novčića i priviti na pupak novorođenčeta za vreme kupanja, odnosno pre kupanja, a ukloniti posle kupanja.

Za reumu: pčelinji vosak lagano zagrevati, uz dodatak maslinovog ulja, zatim napraviti smešu u obliku lepinje i priviti na oboleli deo tela da stoji preko noći.

Za sinuse: obložiti sinuse blago zagrejanim voskom i ostaviti da stoji preko noći. Terapija traje 7 dana.

Za usne: mazati ispucale usne pomadom koja se pravi tako što se dobro izmešaju: 50g belog voska, 50g lanolina, 2g vazelinskog ulja i 0,5g ružine vodice (esencije).

Za uši (začepljenje i zujanje): komadić belog pamučnog platna (ili lanenog) saviti u vidu fišeka i pri dnu odseći tako da ostane mali otvor (rupica), zatim potopiti u rastopljeni vosak, ohladiti, pa vrh fišeka staviti u uvo i gornji deo zapaliti šibicom. Fišek zatim pridržavati sve dok ne sagori na 5-6 cm od uva, kada se fišek izvuče, a u uvo stavi komadić vate.

4.4 PČELINJI OTROV

Pčelinji otrov je čist proizvod organizma pčele. To je sekret žalčanog aparata, čija je biološka namena da štiti pčelinje društvo od neprijatelja.
Pčelinji otrov štiti kapilare, povećava priticanje krvi ka bolesnom organu i smanjuje bolove. Lekari kliničari ističu takođe da pčelinji otrov blagotvorno deluje na hemopoetični sistem: povećava količinu hemoglobina, povećava broj belih krvnih zrnaca, kako lokalno tako i uopšte. Pčelin otrov ima povljno dejstvo na srčanu muskulaturu, snižava krvni pritisak, deluje na izmenu materija; ima povoljno dejstvo na opšte stanje bolesnika: povećava mu opšti tonus i radnu sposobnost, poboljšava san i apetit. Efikasan je naročito kada su u pitanju reumatske i alergijske bolesti.
Dobro poznata svojstva otrova izaziva bol, otok i crvenilo na mestu uboda, direktno su povezana sa njegovom biološkom namenom. Otrov treba samo da protera neprijatelja koji napada hranu pčelinjeg društva, ali da ga ne umrtvljuje, jer bi to pogoršalo higijenu i normalan život društva. Ta osobina biološke uloge pčelinjeg otrova je, po mišljenju sovjetskog naucnika, prof. Artjomova, doprinela evolucionom formiranju njegovih toksičnih svojstava. Organizam sisara, uključujići čoveka reagovao je, sa svoje strane, zaštitno na delovanju otrova mobilizacijom i reorganizacijom svojih hormonskih, imunoloških i nervnih faktora radi očuvanja vitalnih funkcija i regulatornih mogućnosti. Tako je,po mišljenju prof. Artjomova, pčelinji otrov dobio dragocena farmakološka svojstva,od kojih je čovek neka koristio još u drevnosti.
Namena pčelinjeg otrova je ne samo da direktno utiče na napadača, već i da izaziva "alarmnu reakciju" radi mobilisanja aktivnosti pčela-radilica pri iskrsloj opasnosti. To se postiže lučenjem lako isparljivih materija iz otrova koje brzo stižu do mirisnih ćelija pčela i naglo povećavaju agresivnost pčelinjeg društva.

Žaoka u službi zdravlja

Iako je u naše vreme razvoj nauke dostigao visok nivo, pčelinji otrov i njegovo opšte fiziološko delovanje ipak nisu do kraja izučeni. Pčelinji otrov se danas ispituje na mnogim institutima i klinikama u svetu. Samo u Nemačkoj tri instituta rade na ispitivanju pčelinjeg otrova. To isto rade u SAD, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji i u još nekim zemljama. Pre svega, treba dobro razumeti da unošenje pčelinjeg otrova ili ubadanje žaokom treba prihvatiti kao sredstvo korisno kod velikog broja bolesti. Na osnovu velikog broja ispitivanja i dobijenih iskustava u svetu, preparati na bazi pčelinjeg otrova, pomažu, leče ili sprečavaju pojavu reumatizma svih vrsta i oblika, oboljenja perifernog nervnog sistema, bronhijalne astme, migrene, povećanog krvnog pritiska, Alchajmerove bolesti, tumora, glaukoma...
Pčelinji otrov smanjuje zgrušavanje krvi, blokira osećaj bola, širi kapilare, stimuliše sistem za pojačano lučenje hormona hidrokortizona, povećava količinu hemoglobina, snižava krvni pritisak, deluje na razmenu materija u organizmu. Jača odbrambeni sistem. Povoljno deluje na opšte stanje bolesnika, povećanjem opšteg tonusa i radne sposobnosti, poboljšava san i apetit, podstiče proizvodnju i povećava broj belih krvnih zrnaca, kako lokalno tako i uopšte. Smatra se da je pčelinji otrov najjači pobuđivač odbrambenog sistema čoveka da se sam bori protiv mnogih bolesti. Prema dosadašnjim saznanjima i stečenim iskustvima nauke i prakse, lečenje mora da se obavlja pod lekarskom kontrolom.
Prema dr Stojmiru Mladenovu, poznatom naučniku iz oblasti apiterapije, da bi se izbegle nepoželjne pojave i reakcije organizma za vreme lečenja pčelinjim otrovom, treba isključiti uzimanje alkohola i jakih začina. Za vreme terapije pčelinjim otrovom preporučuje se mlečno-biljna dijeta, bogata vitaminima, mineralima i mikroelementima.

4.5 PČELINJE LARVE

Generalno, pčelinja larva je beba iliti mladunče različitih vrsta pčela. Imamo posla sa mednom pčelinjom larvom, ili preciznije, muškom larvom i to prvenstveno kratko posle izleganja. One izgledaju kao mesnati crvi čiji sluzavi izgled zavarava jer su, sudeći po ljudima koji su ih probali, veoma ukusne.
U Kini, ljudi već dugo jedu larve.Takođe, u određenim delovima Japana (Nagano, Gifu i Yamanaši okruzi) ljudi pronalaze pčelinje košnice originalnim metodom i iskopavaju ih iz zemlje da bi nasli pčelinje larve kao izvor hrane, od zemne ose (ili crnog stršljena). Ponekad na televiziji, programi u vezi sa takvim temama bivaju zastupljeni, tako da su verovatno neki od vas možda videli ovo.
Osnovni metod jedenja je poznat kao "Tsukadani", prokrčkano u sojinom sosu sa nekoliko začina, obožavano kao delikates u nekim brdskim selima. Takođe, larve od džinovskog i žutog stršljena, koje su izabrane iz košnice, veličine su palca odraslog čoveka pa ima njih za pojesti, ne bojte se. One su izvrsne propržene u buteru, ali su propraćene sa značajnom opasnošćcu, odnosno hvatanja besnih stršljenova što nije lak posao složićete se. Trajna zaliha divljih pčela je teška, i ograničena im je sezona. Ali u slučaju pčelinjih larvi, dovoljna i stalna zaliha je moguća, bez ikakvih određenih opasnosti, kao rezultat planiranog pčelarenja mužjaka pčela.
Pčelinja larva može ojačati telesne funkcije, smanjiti pritisak, izlečiti bolest, rešiti umor, zaustaviti opadanje kose, vrtoglavicu, lumbago, bol u ramenu itd.
Pčelinja larva je idealna hrana sa visokim sadržajem belančevina, malo masti, raznim vitaminima sa malim hemijskim elementima. Pčelinja larva je, naravno, zavisna od meda i polena. Ali med postaje izvor kalorija, tako da je moguće da je hranljivi element izveden iz polena, istog kao i mleč. Sledeći spisak je opšti pregled hranljivih komponenti pčelinje larve, na 100g,sudeći po Japanskoj laboratoriji za istraživanje hrane:

Amino kiselina 42. 25%
Vitamina C 488 mg
Vitamina A 20 IU
Fosfor 451 mg
Vitamin D 8250 IU
Kalcijum 83.1 mg
Vitamin B1 0.71 mg
Gvozđe 7.72 mg
Vitamin B2 1.83 mg
Cink 68.3 mg
Pantotenička kiselina 2.37 mg
Selen 0.07 ppm

Najvazniji element pčelinje larve je amino kiselina. Kao što se vidi u spisku gore, skoro polovina hranljivih elemenata su amino kiseline. Radije nego proteini, amino kiseline su karakteristične za pčelinje larve, ali kada larva postane odrasla (imago) sve amino kiseline postaju proteini. Iako još dobra, manja količina amino kiseline je korisnija nego protein zato što protein prvenstveno mora biti razložen na amino kiselinu da bi bio upotrebljiv.
Osim toga, pčelinja larva sadrži sve osnovne amino kiseline (8 vrsta za odrasle i 9 vrsta za decu) , kojima je jedini izvor unos hrane, kako je telo u nemogućnosti da ih proizvede. Takođe, pčelinja larva obiluje vitaminima i mineralima, koji pomažu u održavanju i regulisanju tela, posebno gvoždje koje je delotvorno protiv anemije, cink koji poboljšava čulo ukusa, i takođe cink i selen koji su poznati zbog duboke veze sa muškom seksualnom sposobnošću.
Nutriciona vrednost ishrane pčelinjim larvama nije mala, puna je vitamina A, slično kao u govedini, kao što riba obiluje proteinima, dok vitamina D ima 10 puta više u ribi. Preporuka je da probate ovo jer nisu ti Kinezi i Japanci ludi, jedu dobru hranu pa zato i žive po 100 godina…

5. APITERAPIJA U SRBIJI

U organizaciji Ministarstva zdravlja Bugarske, članice Evropske Unije, i Balkanske pčelarske federacije, održan je Kurs apiterapije za 12 lekara iz Srbije pocetkom 2007. godine. Svih 12 lekara je uspešno završilo ovaj Kurs.
Nedugo zatim je formirano i Srpsko apiterapeutsko društvo (SAD). Srpsko apiterapeutsko društvo je već osnovalo 12 apiterapeutskih savetovališta koja vode edukovani lekari. Tako je dugogodišnja narodna praksa prevencije i lečenja bolesti pčelinjim proizvodima uvedena u stručne i naučne tokove, osavremenjena. Uskoro će se u Srbiji doneti i Zakon o alternativnoj i komplementarnoj medicini, čime će rad apiterapeuta biti legalizovan u potpunosti.
U okviru Srpskog apiterapeutskog društva osnovan je i Stručni savet u koji je ušlo svih 12 apiterapeuta, i koji stoji na raspolaganju svima za bilo koji oblik saradnje.
Pčelari i pčelarske organizacije bi trebali da ostvare što kompleksniju saradnju sa apiterapeutskim društvom, jer će prava i kompleksna saradnja sigurno rezultovati značajnim povećanjem potrošnje pčelinjih proizvoda, na zadovoljstvo i pčelara i potrošača.
Cilj Srpskog apiterapeutskog društva je očuvanje zdravlja naroda kroz korišćenje pčelinjih proizvoda, da se odredjenim programima i projektima obezbedi progres, prihvatanje, sprovodjenje u praksu i popularizacija istih i omoguće jači integrativni procesi sa savremenom medicinom shodno strategiji SZO ,,Zdravlje za sve” i program za tradicionalnu medicinu koji je odobren na zasedanju SZO 1991. god. Cilj je i proširene primene pčelinjih proizvoda u preventivne svrhe radi očuvanja zdravlja naroda. Edukacija i obuka podrazumeva sve oblike zdravstveno-vaspitnih, informativnih i praktičnih radnji i postupaka kojima se podiže nivo znanja, opšteg obrazovanja i svesti pojedinaca o važnosti očuvanja zdravlja ljudi kroz razna savetovanja.

ZAKLJUČAK

U narodnoj medicini med i pčelinji proizvodi se preporučuju i zdravim i bolesnim osobama, kao sredstvo za jačanje i sticanje imuniteta. Poseban biostimulans med postaje kad je "udružen" s polenom, propolisom i mlečom.
Pravilna ishrana jedan je od bitnih faktora za očuvanje i unapređivanje zdravlja. Svaka nepravilnost u ishrani koja traje izvesno vreme može oštetiti zdravlje do te mere da se počinju javljati bolesti.
Od pčelinjih proizvoda med se od davnina upotrebljava kao namirnica s lekovitim dejstvom. Ostali pčelinji proizvodi postaju sve traženiji i značajniji za ljudsko zdravlje. Uzimani sami ili s medom, jer imaju određeno, farmakološko delovanje na ljudski organizam, sve se više upotrebljavaju i u dijetoterapiji zdravih i bolesnih ljudi. Savremeni se čovek sve više vraća prirodi, pa tako i prirodnim neprerađenim namirnicama, uprkos današnjoj snažnoj propaganadi prehrambene i farmaceutske industrije, odnosno propagande industrijski obrađenih namirnica.
Savremena medicinska nauka pridaje sve veće značenje pčelinjim proizvodima; njihova upotreba u sprečavanju nastanka bolesti i njihovo lečenje, iskazana je pojmom apiterapija-lečenje pčelinjim proizvodima.
Svakodnevnim konzumirajnem pčelinjih proizvoda, kao visokovrednih – neprerađenih namirnica u organizam se unose mnoge tvari koje su često nedostupne u ishhrani koja obiluje prerađenim namirnicama. Na taj način potiče se i održava homeostaza organizma koja je osnovi uslov zdravlja i prevencije bolesti.

LITERATURA

1. http://www.pcelinjak.com/content/view/43/202/

2. http://www.pcelinjak.com/content/view/166/202/

3. http://www.pravoslavna-srbija.com/forum/index.php?topic=418.0

4. http://www.medikamenti.info/?page_id=27

5. http://hedera.hr/svojstva-propolisa/

6, http://sanela.info/ext/wp/sanela/mali_savjeti/med-lijek-za-sve/

7. http://www.pcelarstvo-novakovic.hr/pcelinji_proizvodi.php

8. http://www.pcelica.co.rs/proizvodi/med/hrana/med-hrana.php

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi