Beseda

Besedništvo i retorika

Reč, rečitost, govor, beseda, retorika, besedništvo, elokvencija, oratorstvo … Koliko li još pojmova pokušava da opiše jednu od najčudesnijih ljudskih osobina i delatnosti, onu po kojoj se čovek razlikuje od svih drugih vrsta? Božanski dar da mogu međusobno da se sporazumeju pomoću reči ili, kako bi se danas modernije reklo – da verbalno komuniciraju, od vajkada je jedan broj ljudi prihvatio kao poklon sa neba, kao vazduh ili vodu, i njime se koristio u izvornom obliku, dok su drugi vodili računa o tome kako da upotrebljavaju tu dragocenu sposobnost i moć.
Imenica rhetor – besednik, u izvorima se najranije javlja kod Homera. Tek početkom IV veka pre n.e. I Sokrat koristi reč rhetoreia – rečitost, elokvencija, a potom počinje da se upotrebljava i pojam rhetorike - retorika. Prema nekim mišljenjima, reč rhetorike je sačinio tek Platon u dijalogu Gorgija, posle čega taj termin ulazi u najširu upotrebu, pogotovo od Aristotela.
Retorika predstavlja teoriju, skup pravila o lepom govoru, a besedništvo (govorništvo) praksu u kojoj se ta pravila primenjuju. Već su sofisti najpre nastojali da govorom ubeđuju slušaoce, a potom da na druge prenose svoja iskustva kako se uspešno govori. Skoro svaki od njih je otkrivao izvesna pravila o tome kako se slušaoci najefektnije pridobijaju izgovorenom rečju. Iz toga su nastali prvi priručnici besedništva – rhetorike techne. Sofisti su prvi počeli da izgrađuju retoriku kao sistem pravila koja olakšavaju da se beseda uspešno sastavi i održi, dok je proizvod tih primenjenih pravila bio sam govor, odnosno besedništvo. Istorijski posmatrano, besedništvo prethodi retorici. Najpre se razvijala govornička praksa, da bi se tek kasnije, na osnovu nje, oformila i izgradila govornička pravila i uputstva, retorika.
I Aristotel je razlikovao retoriku i besedništvo. Smatrao je da se retorika bavi pronalaženjem najboljih sredstava za ubeđivanje: njen osnovni zadatak se ne sastoji u uveravanju, nego u ’sposobnosti teorijskog iznalaženja uverljivog u svakom datom slučaju’. Dakle, besedništvo je sâma veština uveravanja, dok retorika ima zadatak da iznalazi najpogodnija sredstva za uveravanje slušalaca i daje savete kako se to postiže. Ciceron takođe podrazumeva razliku između besedništva i retorike, pa govori o retorici kao o nauci, dok pod govorništvom podrazumeva govorničku praksu, tj. praktično besedništvo (eloquentia). Pisac najznamenitijeg rimskog udžbenika retorike, Kvintilijan nedvosmisleno kaže da je retorika »nauka o dobrom govoru« - bene dicendi scientia. Jovan Sterija Popović, naš komediograf, profesor prava, ali i pisac prve retorike u modernoj Srbiji, smatra da je retorika »nauka koja pravila krasnorečija izlaže i opključuje sposobnost predstavlenija i misli izražavati pravilno, jasno i saobrazno s celju«. Još pre njega je Dositej Obradović pisao da je retorika «nauka lepo govoriti, srce množestva ljudi dobijati i celi narod na sve što je dobro, pohvalno i opštepolezno sklanjati i dovoditi». Čuvena Retorika Branislava Nušića ima podnaslov koji glasi Nauka o besedništvu. Retorika, dakle, predstavlja nauku o besedništvu, teorijski uobličena pravila i principe koji će pomoći da se održi uspešan govor, dok je sâmo besedništvo (govorništvo) praktična sfera u kojoj se ta pravila primenjuju.
Retorika razvrstava govore prema raznim kriterijumima. Od antike do danas se klasifikuju na informativni govor (u rimskoj podeli: docere), govor koji uverava i pokreće na akciju (rimsko movere) i zabavljački govor (delectare). Još od antičkih vremena ustalila se podela na tri osnovne vrste govorništva – sudsko, političko i prigodno. Ova klasifikacija, koju je naročito afirmisao Aristotel (mada je postojala i pre njega), održala se do danas. Prema njegovim rečima, sudsko besedništvo je svako ono u kome »susrećemo optužbu i odbranu«, političko je ono u kome se »na nešto podstiče ili od nečega odvraća«, a prigodno ono koje »nešto hvali ili kudi« (Retorika I 3, 5). Za ove vrste besedništva koriste se i pojmovi forenzično besedništvo (sudsko), deliberativno besedništvo (političko) i epideiktičko (prigodno, koje se često naziva i pohvalno ili svečano). Grčki ekvivalenti su bili genos dikanikon za sudski govor, genos symbouleutikon (bukvalno: savetodavni, nagovarajući) za političku besedu i genos panegyrikon za prigodni – pohvalni govor.
Svaka beseda se sastoji iz dve osnovne komponente: logičke i estetske, odnosno sadržine i forme ili, još jasnije, od onog ‘šta se govori’ i onoga ‘kako se govori’. U raznim vremenima, s obzirom na raznovrsne okolnosti, prednost se često davala jednoj ili drugoj komponenti. Celokupna isorija retorike se proglašava za nesamostalnu nauku ili pak, nauku nad naukama.
Pored nebrojenih korisnih učinaka u pogledu izricinja istine, mišljenja, stavova i želja, retorika je u toku svog viševekovnog trajanja, umela bit ii dobra sluškinja loših gospodara. Njome su se služili sveštenici, sudije, političari, vojskovođe, profesori is vi oni koji su želeli da njihov govor bude mudar, delotvoran i logičan, i lep. Ali, kao što to uvek biva, sve ono što pripada svima, često ne pripada nikome.
U prošlosti retorikom i besedništvom su se bavili filozofi, logičari i pravnici. U novije vreme retorikom su počeli da se bave lingvisti, semiotičari i teoretičari. Retorika je na taj način postala opšta svojina, ali opet ničija u celosti i do kraja.
Poslednjih godina se u svetu i u Srbiji javlja veliko interesovanje za govorničko umeće, posebno za političko besedništvo i retoriku. Danas postoji opšta saglasnost da je dobro poznavanje retorike važan preduslov uspeha u politici i javnom životu, posebno u pridobijanju naroda za neku ideju i nadgovaranju protivnika u debati.
Političko besedništvo je vrsta besedništva koja se odnosi na pitanja za koja je zainteresovan veliki broj ljudi, od kojih ponekad zavisi sudbina čitavog naroda. Ono procvat doživljava, po pravilu, u demokratskom društvu, tamo gde je potrebno artikulisati političku volju većeg broja ljudi, ubediti ih i podstaći na akciju. Političko besedništvo se u modernoj Srbiji razvijalo na protivrečan način. Naime, Srbi su narod velikog govorničkog talenta, ali su ostali uskraćeni u njegovom razvoju i afirmaciji, tako da su postali primer besedničke nekulture. Tome su nesporno doprinele društvene prilike tokom poslednjih sedamdeset godina u kojima su sistematski negirani principi i vrline političkog besedništva.
Najčešče se u knjigama o retorici spominju samo teoretičari i slavni besednici Grčke, starog Rima, Francuske, Engleske i Rusije. O srpskoj retorici i besedništvu podosta dobro pisali su naši poznati istoričari književnosti ( Jovan Skerlić, Dimitrije Bogdanović, Đorđe Trifunović a ponajviše Milorad Pavić).
Linija razvoja srpskog besedništva je isprekidana i skokovita. Sve ono što je imalo jedan sjajni i obećavajuči početak u prvoj srpskoj državi prekinuto je turskim osvajanjima. Tek posle Prvog srpskog ustanka i kasnijeg oslobođanja Srbije interesovanje za retoriku i besedništvo će opet oživeti i u granicama stare srpske države. To će trajati sve do sredine XIX veka kad će pisana reč unekoliko početi da potiskuje usmenu. Opadanje je nastavljeno i u XX veku, a posebno u vreme izgradnje tzv. socijalističke države. Postepeno vraćanje interesovanja za retoričku teoriju i praksu javiće se tek osamdesetih godina i ono traje do danas.

Srednji vek

O početku srpskog besedništva danas ima vrlo malo podataka. Pretpostavlja se da se ono konstituisalo jos u srednjem veku za vreme vladavine Nemanjića. Pretpostavlja da se pojam besedništva pojavio sa dolaskom pismenosti u Srbiju preko Vizantije, i da se najpre razvijala u manastirima a kasnije i na dvorovima. Srpska srednjovekovna književnost je u dobroj meri je retorična i da u jednom delu tih žanrova možemo jasno izdvojiti izvesne retoričke oblike kao i da je većina naših pisaca ovog perioda upoznati sa klasičnim žanrovima i njihovim pravilima.
Najpoznatiji žanrovi srednjovekovne književnosti koji u sebi sadrže retoriku : žitije (biografije), pohvala (Pohvala svetom mučeniku Dimitriju, Pohvala svetom Klementu), slovo (Slovo o knezu Lazaru, Vršne misli o knezu Lazaru), poslanice (Poslanica igumanu Spiridonu, Poslanica svešteniku i domestiku kir Isaji), molitva (Molitva i reč bratu Milutinu, Život kralja Dragutina), plač (Život svetog Save, Žitija despota Stefana), zapis (Raška krmčija, Vukanovo Jevanđelje).
Uočljivi retorski pasaži sreću se i u crkvenim spisima, pravnim i drugim službenim spisima. To su pre svega povelje, hrisovulje, darodavnice, testament, delovi tipika i sinaksara.
Počeci besedništva u Srbiji vezuju se za dolazak Ćirila i Metodija. Zna se da je Ćirilo pokazivao svoju besedničku umešnost u raspravama sa ikonoborcima, muhamedancima u Kalifatu i Jevrejima. Jedan od najstarijih pomena besede veuje se za Klimenta Ohridskog koji je živeo do 916.godine. Njemu se pripisuje pedeset slova, poučenja u vidu beseda vezana za određene praznike.
Jedan od bitnijih problema našeg srednjovekovnog besedništva jeste taj što u većinu beseda, propoveda i omilija su dobijene iz druge ruke a ne iz pravih izvora. Ali ipak zapisi koji danas postoje ostavljaju svedočanstvo o jednom besedničkom stilu, poetici i tehnici.

Besednici tog doba

Sveti Sava je prvi autentični i školovan besednik. Smatra se da je bio upoznat sa didaktikom, crkvenim pravom, hagiografskim spisima, himnografijom i epistografijom. Najpoznatije njegove besede jesu, po spisima Domentijana i Teodosija, Beseda o pravoj veri, Beseda pri izmirenju braće nad moštima svetog Simeona, Propoved pred odlazak na Svetu Goru. Savine besede su prava ’remek dela’ u orkestriranju reči. Stefan Prvovenčani, smatra se da je njegova Žitija svetog Simeona u retoričkom smislu predstavlja pravi genus demonstrativum.
Domentijan se danas smatra velikim retorom, filozofom, mistikom i hroničarem. U njegovim spisima biranim rečima izrečenu su mnoge svetovne i teološke istine i pouke.Takođe se u srednjovekovnom besedništvu pominje žene, medju kojima su se izdvojile pesnikinja Kasija i Ana Domina, a kasnije i monahinja Jefimija.

Ukrštanje baroknih, klasicističkih i racionalističkih strujanja

Knjiga u ovom dobu, posle duge vladavine i ropstva pod Turcima, postaje važan uslov prospariteta. Interesovanje tadašnjih pisaca usmerena je u pravcu istoriografskih spisa, hronika, rodoslova i letopisa. Retorika se oslanja na izvore iz ruske, ukrajinke i poljske književnosti i besede. Najcenjenija knjiga tog perioda u Srbiji je bila Ključ razumenija J. Galjatovskog, prva omilitika kod Rusa.
Po mišljenju Milorada Pavića naši tipično barokni besednici bili su Gavril Stefanović Venclović, Jovan Rajić, Dionisije Novaković, Pavao Nenadović i Makarije Petrović.
Po besedničkom i pripovedačkom radu po lucidnosti i originalnosti, kao i po obimnosti ostavljenih spisa, najveći besednik ovog doba bio je Gavril Stefanović Venclović. Gotova sva dela koja je napisao, napisao je u besedničkom maniru. U tim tekstovima ima i istorije, mitologije, astronomije, narodne medinice, poslovica, zagonetki. On u svojim besedama kritikuje sve vrste moralnih izopačenosti, lenjosti, neznanje, sujeverja i vračanja. Svoje besede je uvek počinjao nekom duhovitom opaskom da bi držao pažnju a koristeći se narodnim jezikom. Verovao je u natprirodnu moć reči. Najpoznatija dela jesu Poučenije i slova ratlika, Žitija, slova i pouke, Slova izabrana, Velikopostnik i mnoga druga.
Još jedan značajni predstavnik ruske škole kod nas bio je Jovan Rajić. Najpoznatija njegova besednička delo jeste Sobranije, koje je napisano na prilično dobrom narodnom jeziku.
Ne smemo izostaviti i našeg poznatog prosvetitelja Dositeja Obradovića koji je svoje kultorno i književno delovanje vezivao za svoj srpski narod i one njegove prelomne istorijske trenutke. Smatra se da je celokupno njegovo delo osenčeno retoričkom bojom, i sam je smatrao da je retoričko znanje jedno odnajvađnijih znanja jednog mladog čoveka. Dositej je bio obrazovani i talentovani govornik. Njegova najpoznatija dela Slovo nadgrobno Petru Novakoviću Čardakliji, Slovo prolikom otvaranja Velike škole, Pismo Harampliji i mnoga druga dela.

Građansko društvo

Uporedo sa razvojem građanskog društva, u Srbiji su se razvijali uporedo političko i parlamentarno besedništvo.
Politički i skupštinski govor u Srbiji počeo se ozbiljnije razvijati tek posle Prvog srpskog ustanka. Prvi srpski besednici su u većini slučajeva bili školovani u razvijenim sredinama u Ugarskoj i Rusiji, zbog čega se može reći da se besedništvo u Srbiji nije umnogome razlikovalo od besedništva u Evropi.
Prvi politički govor u oslobođenoj Srbiji vodio je Teodor Filipović (poznatiji kao Božidar Gurović). O Slovu se govori kao o mudronosnom tekstu. U tekstu preovlađuju dve reči zakon i sloboda, koje su zvučale čarobno u tom trenutku jer to je Srbiji i srpskom narodu bilo najpotrebnije.
O govorničkoj veštini prote Mateje Nenadovića nema značajnijih podataka. O njemu kao o govorniku najrečitije svedoče njegovi Memoari u kojima se može uočiti tipična govornička mesta. Prota u Memoarima govori o večnoj promenljivosti ljudske sudbine, o večnoj borbi dobra i zla. Njegova beseda je primer stilskog sklada i savršenstva.
Petar I Petrović Njegoš, kao predstavnik besednika sa crnogorskog prostora, imao je dve antologijske besede Govor pred početak boja na Martinićima i Početak boja na Krusima. Obe besede u centar besede stavljaju slobodu, junaštvo, obraz i svoj narod. Obraćao se narodnim jezikom, u jasnom ali patetičnom stilu.

Besedništvo u vreme „Zlatnog doba“ srpske demokratije

Period od kraja XIX veka do početka Prvog svetskog rata svi nazivaju zlatnim dobom srpske demokratije.
Srpsko besedništvo ovog perioda podignuto je do visina akademskih mera i gotovo ni po čemu se nije razliovalo ni zaostajalo za besedništvom onih evropskih zemalja koje su imale razvijeniji politički život, kulturu, nauku i prosvetu.
Ovaj period je svakako najviše obeležio Stojan Novaković , filolog i političar. U besedništvu je zapamćen kao besprekornoj i sistematičnoj pravničkoj argumentaciji i osećaju mere.
Pored Novakovića, u ovom periodu se izdvojio kao vrstan govornik i Petar Kočić, pisac, novinar i političar. Bio je jedan od najrečitijih srpskih besednik. Njegove besede svojim slobodoumljem, smelim retorskim obrtima i čistim narodnim jezikom najavljivali su moderno doba srpskog besedništva. Unosio je u besedu, kao umetnik, izvesnu literalnost i narodsku ležernost.
Pored ova dva besednika ne treba zaboraviti i Jovana Skerlića, Bogdana Popovića, Dragišu Lapčevića, Dimitrija Tucovića i Nikolu Pašića kao vrsne političke besednike.

Vek Nušićeve Retorike

Dvadeseti vek je bez izuzetaka u potpunosti bio u znaku Nušićeve Retorike. Poznatom komediografu Branislavu Nušiću pripala je dužnost da školske 1930/31 godine na Vojnoj akademiji u Beogradu drži nastavu Retorike. Ostaje samo nepoznato zašto je baš njemu poverena ta uloga, ali se iz konteksta predgovora njegove knjige, može se zaključiti da su nadležni imali u vidu, pre svega njegovo obrazovanje i rečitost. Interesanto je da Nušić u predgovoru napominje da mu je taj nastavni rad bio veoma težak pošto na srpskom jeziku nije imao ’nikakav izgrađen udžbenik’ kojim bi se mogao koristiti, a ono što su nudile teorije književnosti, bilo je veoma oskudno. On takođe ističe da je bio upućen na strane i neke domaće izvore. Te izvore Nušić je diskretno naveo u jednoj fusnoti pa se tako saznaje da se koristio knjigama Vladimira Vujića Teorija književnosti i Opštom retorikom. Zatim se koristio Ciceronovim izabranim govorima, Kako da postanem govornik, Nauk o govornoštvu i Uput u tjelesno besjedništvo.
U predgovoru Nušić je istakao da svoju knjigu namenjuje ’svima onima koji je životu imaju prilike da kazuju javnu reč’, narodnim predstavnicima, pravozastupnicima, sveštenicima, oficirima, nastavnicima i učiteljima, predstavnicima raznih pokreta, predstavnicima organizacija i profesija, svima koji imaju priliku da vode javnu reč.
Retorika je bila najobimniji srpski udžbenik (550 str.). Sastoji se iz predgovora i tri dela: prvi deo, Nauka o besedništvu, drugi deo, Istorija besedništva i treći deo: Primeri iz besedništva.

Prvi deo: uvod u retoriku, besedništvo, beseda, besednik.

Drugi deo: istorijski pregled besedništva.

Treći deo: svojevrsna antologija besedništva.

Definicija retorike po Nušiću : Retorika je nauka koja nas uči da lepo usmeno izražavamo misli.
Nušić sve besede deli na šest vrsta: pohvale ( pozdravne, nadgrobne, svečane i prigodne), političke ( državničke, parlamentarne i partijske), sudske (odbrane i optužba), duhovne (propovedi, omilije, pouke), naučne ( akademske, katedarske i popularne) i vojničke (svečana, prigodna i ratnička).
Za vreme kad nastaje Nušićeva retorika je hrabra i istrajan pokušaj stvaranja jednog koheretnog udžbenika koji će biti dovoljno stručan i naučno argumentovano, a u isto vreme popularan. Nušić je u tom pokušaju uspeo je najpre zato što je njegova Retorika popunila jednu veliku prazninu u svojoj oblasti i što je bila omiljeno štivo mnogih generacija. U isto vreme ona je i danas upotrebljiv udžbenik sa zanemarljivim stepenom zastarelosti. Kao takva ona je aktivno bila u upotrebi sve do osamdesetih godina prošlog veka.

Savremeno besedništvo

Interesovanje za besedničku teoriju, praksu i pedagogiju kod nas ozbiljnije započinje tek osamdesetih godina prošlog veka. Ako bi se tačne godine mogle određivati onda bi se moglo reći da je to 1975.godina, prvo izdanje Retorike prof. Sretena Petrovića. Iako se malo ko bavio retorikom kao naukom, ona je i te kako postojala u odredjenim krugovima.
Tokom šezdesetih postepenim pucanjem partijskih komitetskih stega i cenzure, na tribinama su se mogle čuti sjajni govori koji su talasali tadašnju učmalu javnost. To su uglavnom bile tribine na Filološkom, Filozofskom i Pravnom fakultetu u Beogradu.
Svi oni koji su bili u prilici da govore u to vreme, sem intelektualaca i univerzitetskih profesora, nisu imali uvid u pravila klasične retorike. Govorilo se više oslanjanjem na sopstvenu intuiciju, savremene uzore, aponegde su se znanja i iskustva prelivala putem medija i posredovanja onih koji su se stranu literaturu mogli čitati iz interesovanja.
Zagrebački profesor Ivo Škarić savremene govorne vrste tog vremena podelio je u četiri celine: razgovor (službeni razgovori, anketa, intervju), kratki monolozi (uvodna reč, izjava, vest, diskusija, komentar i izveštaj), govori ( pohvalno, političko i sudsko), posebne govorne vrste (voditeljstvo, prevođenje, prenos).
Kompozicija današnjih govora, koji su umnogome kraći, zanimljiviji i utiču više na razum, može se svesti na uvod, izlaganje suštine i zaključak. Kratki govori, na nivou dosetke i anegdote, zamenili su duge i iscrpne besede i dobili u retorici pravo građanstva ne svojom formom već suštinom. Na skraćevinje govora umnogome je uticala američka škola instant retorike, a njeno pravilo je počivalo na trijadi: primer – poenta – argumenti. To je značilo da je u uvodu trebalo poći od neke poslovice ili doskočice a onda krenuti sa izlaganjem svojih argumenata.
Pisci i govornici
Veliki pisac i nobelovac Ivo Andrić, na dodeli Nobelove nagrade oglasio se besedom koja je u duhu njegove poetike i njegovog stila kazivala o priči i pričanju. Kao vešt govornik on je svoje izlaganje počeo postavljanjem jedne cntralne teze koja če se kao Adrijanina nit provlačiti do samog kraja besede : ’ na hiljade raznih jezika iz veka u vek ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i konca pričaju ljudi ljudima’.
Dobrica Ćosić važi za darovitog i rečitog govornika. On je javne govore koristio kao sredstvo političke borbe, za iskazivanje svojih ideoloških i nacionalističkih stavova. Svojim govorima Ćosić je na tribinama izazivao oprečna tumačenja pa su ga jedni smatrali opasnim srpski nacionalistom, a drugim rodoljubem i ocem nacije. Često je kao lajtmotive beseda imao ponavljanje retorskih pitanja KAKO i ZAŠTO. On je besednik širokih zamaha, nikad nije govorio o malim temama, privlačile su ga velike teme i velike istine.
Milorad Pavić je čovek, za koga se može reći slobodno, koji o retorici i besedništvu znao najviše. Kao profesor on je u besedu unosio erudiciju, kao pisac literalnost, kao besednik elokvenciju.
Matija Bećković jedan od najoriginalnijih savremenih srpskih besednika. Njegove besede su sa auditorijumom brzo i lako uspostavljaje komunikaciju a on je bio govornik koji je slušan od početka do kraja. On je besednik koji poseduje izvrade kvalitete, mudrost, zanimljivost, neobične poglede i posmatranja, vladanje jezikom i veza sa poezijom. Besede su mu kratke i jezgrovite, u duhu savremenih retoričkih zahteva. U njegovom besedništvu kao i u poeziji sve je mudrost, dosetka i neobično viđenje običnih stvari.
Zoran Đinđić, političar, filozof, majstor improvizane besede. Inspiraciju je crpeo iz gomile na prtesnim skupovima. U tim prilikama je znao da podigne tenziju mase veštim počecima, dosetkama i završnicama. Omiljen retorički rekvizit mu je bio primer ili situacija iz života. Taj primer se obično vezivao za jednu reč koja je označavala neku radnju, situaciju ili predmet. Vrlo često je koristio oblikaforizama, aforizam koji je nastajao u trenutku kao ilustracija. Ponekad su se u Đinđićevim govorima mogle primetiti neke nepreciznosti ili izjave koje su se mogle različito tumačiti, a bilo je i onih nesmotrenih. Ipak reč je o sposobnom i modernom govorniku čiji su govori imali jednu političku težinu i uticaj.
Jedan je zaključak vezan za retoriku u savremenom smislu : interesovanje za javno izgovorenu reč kod nas, za besedničkom teoriju i pedagogiju još uvek idu uzlaznom putanjom.

Citati iz beseda:

Ivo Andrić : ’ Jer pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku i čovečanstvu’.

Dobrica Ćosić : ’ Tako nekako neslavno i tužno, koja je nošena velikim idealima i tragičnim zabludama, sa ’istorijske pozornice’ silazi jedna snažna generacija koja je nošena velikim idealima i tragičnim zabludama, živeča da stvori novo društvo’.

Zoran Đinđić : ’ U svakoj bašti ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva. U svakoj zemlji ima lopov, samo u Srbiji su lopovi na vlasti’.

P.P. Njegoš : ’ Brat brata bije, brat brata siječe, razvaline su našega carstva u našu krv ogrezle’.

Petar Kočić : ’ Uzaman su nadanja, jalova su i prazna očekivanja naša, vidimo mi. Vekovi prolaze, carevi se na Bosnu menjaju, a mi, prokletnici i mučenici, jednako robujemo i kmetujemo. Čvrsti u vjeri i dragim običajima naših predaka, vezani ljubavlju i grobovima otaca za rodnu zemlju, mi gladni rabotujemo za site i bogate. Težak je i pretežak život naš’.

Literatura