Žene mogu dostići muškarce u mnogim oblastima života, pa tako i u sportu. Međutim, takvi uspesi ženu, odnosno ženski organizam koštaju drastično više, budući da zahtevaju daleko intenzivnije napore i skopčani su sa većim rizikom po zdravlje. Čak i onda kada žena konzumira nedozvoljene stimulanse, ona mora pribegavati drastično većim i/ili za njen organizam opasnijim dozama i hemijskim sredstvima nego muškarac koji želi da postigne iste rezultate.

Razlika u fizičkim sposobnostima mušakaraca i žena je u toj meri drastična da se žene, sa tog aspekta posmatrano, s pravom nazivaju «slabiji pol».
Sportistkinje su u proseku 10-15 cm niže, i 10-20 kg lakše od sportista, to znači da imaju manju mišićnu masu, i prema tome i manju snagu.
Visokim sportskim rezultatima kod žena ne pogoduje i veća količina masnog tkiva ( koja minimalno iznosti 2-3 kg više nego kod muškarca istovetne mase ). Izračunato je da je kod sportista ( muškaraca ) aktivna masa tela ( mišići, skelet, unutrašnji organi ) približno 15 kg veća nego kod sportistkinja.

Posmatranjem četiri fiziološke karakteristike koje su bitni preduslov za uspešno bavljenje sportom ( bilo amaterski ili na profesionalnom nivou ) utvrdićemo koje su prirodne predispozicije muškaraca i žena za bavljenje sportom, odnosno koliko sportista / sportistkinja mogu «dati» od sebe bez upotrebe raznoraznih stimulanasa.

1.1 Fizička izdržljivost

Postoji priča da žene nisu snažnije, ali su izdržljivije od muškaraca. Ta polazna pretpostvka je u nekoj meri tačna, naime eksperimentalno je dokazano da žene mogu da održavaju mišiće ruku u stanju umerenog naprezanja ( što podrazumeva korišćenje ne više od 40% maksimalne fizičke snage ) za trećinu vremena duže nego muškarci.
Međutim, dokaz da se eksperimenti često drastično razlikuju od relanog života nalazimo i u slučaju ove tvrdnje: u sportu, kada je potrebno maksimalno ispoljavanje snage i sposobnosti, ispostavlja se da su fiziološki mehanizmi koji određuju izdržljivost kod žena slabije razvijeni.
Izdržljivost , pre svega, zavisi od aktivnosti fermenata koji učestvuju u sintezi osnovnog izvora mišićne energije ATF-a ( adenozin trifosforne kiseline ). Dakle, ukoliko organizam proizvodi veću količinu ATF-a, utoliko veći rad mogu da izvrše mišići. Istraživanja pokazuju da je kod žena aktivnost fermenata koji učestvuju u sintezi manja nego kod muškaraca, što znači da je manja i fiziološka izdržljivost kod žena. U tom smislu, žene koje se bave sportovima koji zahtevaju veći stepen izdržljivosti nego što je telo žene genetski / prirodno predodređeno da podnese svoj organizam izlažu velikim oštećenjima ( opterećenje krvotoka, kostiju, mišića, poremećaj reproduktivne funkcije i sl. ). Takođe, to znači da su žene koje se bave ovakavim sportovima ( misli se na prefesionalnu sferu ) istovremeno izložene i većem pritisku da primene stimulanse ( hemijskog i biološkog karaktera ) kako bi ostvarile bolje rezultate.

1.2 Srce

U osnovi dostignuća u onim vrstama sporta gde rezultati direktno zavise od izdržljivosti ( trčanje na duge i srednje pruge, skijanje, biciklizam ) leži pre svega na sposobnosti srca da pumpa krv i dostavlja kiseonik svim aktivnim mišićima. Ta sposobnost, logično, zaivisi od veličine i snage srca.
Kod muškaraca koji se ne bave sportom srce, u proseku, ima 735cm3 , a kod žena 580 cm3, odnosno približno 79% muškog srca.
Intenzivan trening, po pravilu, uvećava u znatnoj meri dimenzije srca. Primera radi: najveća srca kod muškaraca imaju vaterpolisti - 1140 cm3, a kod žena biciklistkinje -793cm3, što znači da je srce kod žena koje su izložene intenzivnom treningu jedva 8% veće od srca muškarca koji nisu izloženi intenzivnom treningu.
Za vreme maksimalnog opterećenja srce muškarca koji se ne bavi sportskom aktivnošću na redovnoj osnovi pumpa u arterije 22,5 litara krvi u minuti, a srce žene svega 15,5 litara. Prma tome, koliko god žena tenirala, njeno srce se po efektivnosti nikada neće izjednačiti sa srcem muškarca ( bez upotrebe stimulansa, i u najvećem broju slučajeva, a usled fiziološke i genetske predispozicije ).
Dakle, rad ženskog srca je daleko manje ekonomičan : da bi se od pluća do mišića dostavila 1 litra kiseonika muškaracima je potrebno 8, a ženama 9 litara krvi. Ukoliko mišići primaju manju količinu kiseonika - utoliko se brže zamaraju.

1.3 Koštani sistem i zglobovi

Povećanje dužine i intenziteta treninga vodi i povećanju opterećenja koje trpi koštani sistem i zglobovi, zbog čega se sportisti žale na bolove.
Ti bolovi su po pravilu povezani sa preopterećenjima i mikrotraumama. Bolovi ujedno pokazuju da skelet zaostaje za rastom mišića, a osim svega toga kosti se povređuju čestim skokovima ( odbojka, košarka... ), udarima ( američki fudbal, ragbi, hokej na ledu i travi ), vibracijama ( formula 1, bob slej... ). Razvoj skeleta zavisi od formiranja muskulature: ukoliko je ona jača, utoliko su deblje i čvršće kosti.
Muskulatura ženskog tela je manja od muške, i iz istog razloga je i koštani sistem slabiji.
Ono što se posebno mora imati na umu jeste činjenica da upotreba hemijskih i bioloških stimulanasa koji vode naglom rastu mišićne mase vodi tome da se mišićna masa uvećava brže nego skeletni sistem. To dalje vodi deformisanju koštanog sistema, gubitku čvrstine kostiju, i češćem broju povreda kostiju. Upotreba steroida dovela je do toga da je danas broj sportskih povreda povezanih sa lomljenjem kostiju i drugim vidovima oštećenja skeleta daleko veći nego ranije.

1.4 Suvišna težina

Prekomerna težina je veoma rasprostranjena , a najbolje sredstvo protiv nje je smanjenje količine šećera i masti u ishrani, kao i bavljenje sportom.
Utvrđeno je da za normalno odvijanje specifično ženskih fizioloških funkcija potrebno da masno tkivo predstavlja barem 22% od ukupne mase tela.
Manja količina uzrokuje teške poremećaje i bolesti ( primera radi: ukoliko kod devojčice u pubertetu masno tkivo predstavlja manje od 17% ukupne mase tela, mogu izostati funkcije reproduktivnih organa ).
Kod mnogih dugoprugašica zahvaljujući iscrpljujućim treninzima, dijetama i stimulativnim sredstvima ostalo je jako malo masnog tkiva ( približno 7-8% ), i iz istog razloga one pate od mnogobrojnih poremećaja vezanih za rad reproduktivnih organa.
Sport i fizička kultura su neophodni i muškarcima i ženama. Sportski trening pozitivno utiče na krvotok, disanje, nervni sistem...
Međutim, opterećenja na treninzima, ako i preopterećenja kojima su sportisti često izloženi usled amaterizma, lične želje i pritiska da se postignu bolji rezultati i ostane na sportskoj sceni, mogu brže i ozbiljnije naškoditi ženskom nego muškom organizmu. Istovremeno, mora se uzeti u obzir da fizičko preopterećenje vodi i psihičkom preopterećenju.
Kombinacija ova dva elementa vodi neizbežno primeni hemijskih i bioloških stimulanasa, što je u potpunoj suprotnosti sa smislom sporta i sportskim duhom.

2. POJAM DOPINGA

Pod dopingom se danas u savremenom sportu podrazumeva upotreba bilo koje strane supstance ili fizioloških supstanci u velikim količinama, kao i korišćenje fizioloških sastojaka različitim putevima unosa sa namerom da se na veštački način povećaju radne i sportske sposobnosti.
Pored primene stranih i fizioloških supstanci pod dopingom se podrazumeva i primena različitih metoda koji vode stimulisanju organizma na način koji je suprotan prirodi ( npr. izlaganje iyuyetno niskim temperaturama radi podizanja praga bola koji sportista može da istrpi i sl. ). Doping je u suprotnosti sa sportskim duhom, a sportski duh predstavlja osnovu olimpizma i svega što je istinski vredno kada je sport u pitanju.
Sportski duh predstavlja proslavu ljudskog duha, tela i uma, i karakterišu ga sledeće vrednosti:

—etika, ferplej i poštenje;
—zdravlje;
—izuzetna dostignuća;
—karakter i obrazovanje;
—radost i zabava;
—timski rad;
—posvećenost;
—poštovanje pravila i zakona;
—poštovanje sebe i drugih učesnika;
—hrabrost
—zajedništvo i solidarnost.

Iz svega navedenog dolazimo do nedvosmislenog zaključka da su doping i sport ( gde se pod pojmom sport podrazumeva jedna uzvišena aktivnost koja je usmerena ka izgradnji duha i tela ) potpuno nespojivi.
U tom smislu, antidoping programi bi trebali da budu usmereni ka očuvanju i unapređenju sportskog duha.
Ono što sprečava potpuno iskorenjavanje dopinga iz sporta jeste pritisak koji se vrši iz biznis sfere, odnosno činjenica da je sport postao samo jedan u nizu proizvoda, i to proizvoda koji donose visoke profite, i iz istog razloga su predmet bespoštedne borbe.

2.1 ISTORIJAT DOPINGA

Doping Brže, jače i bolje, osnovni su zakoni modernog sporta. Postizanje krajnjeg cilja, pobeda i eliminisanje protivnika, primarni su činioci svakog sportskog nadmetanja.
Pored sportskog duha, koji se u današnje vreme zanemaruje, učesnici sve više, ne birajući načine, podležu korišćenju zabranjenih stimulativnih sredstava, prevari i obmani, kako bi stigli do tog krajnjeg cilja, slave, trofeja, medalja, novca, pri tome svesno rizikujući sopstveni život i budućnost.
Želja za pobedom i nadmetanjem stara je koliko i samo čovečanstvo - ona je oduvek postojala, ali su se menjali pokretači te želje ( npr. borba za opstanak; nadmoć; vlast; slava i čast; novac... ).
Kroz istoriju atletičari su koristili specijalnu ishranu i razne napitke kako bi svoja tela pretvorili u superiorne i moćno podešene mašine. Primera radi: u staroj Grčkoj rvači su jeli ogromne količine živog mesa, ne bi li uvećali svoju mišićnu masu; norveški ratnici koji su poznati pod nazivom «divlje horde» jeli su halucinogene pečurke kako bi se spremili za bitku, kako bi dobili na snazi, smelosti i hrabrosti.
Možda na prvi pogled poređenje sportiste ( onakvog kakvim ga danas pojmimo ) i plaćenika nije na mestu, međutim konstantno treba imati na umu da je sportska aktivnosti imanentna potreba ljudskog bića, bez obzira da li se ona manifestuje u obliku organizovane, profesionalne aktivnosti ili u obliku kakve svakodnevne aktivnosti.

Pioniri dopinga u modernom sportu su bili plivači, koju su na takmičenju 1860. godine u Amsterdamu prednjačili u svim disciplinama. Posle neverovatnog uspeha u sportskim krugovima toga doba se sve više šuškalo o upotrebi nekakve vrste stimulansa koji je potpomagao da se: « takmičari kreću kroz vodu kao da imaju peraja na nogama».
Od strihnina, preko kafeina, do kokaina, pa čak i heroina, sportisti su se, ne oklevajući i težeći ka ostvarenju boljih rezultata, upuštali u upotrebu doping sredstava, neretko uklizavajući u tešku narkomaniju.
Tokom decenija koje su dolazile stimulativna sredstva su zauzela visoko mesto u svetu sporta. Iako štetna, tokom godina koje su dolazile medicina i nauka su umešale svoje prste, i uspele su da kreiraju ono što danas nazivamo savremenim doping sredstvima. Korišćenje anabolika u modernom sportu je skorijeg datuma.
Testosteron je prvi put sintetizovan u laboratorijama 1930. godine, a uveden je u sportske arene negde između 1940. i 1950. godine.
Kada je sovjetski tim dizača tegova na Olimpijadi 1952. godine potpuno dominirao, a zahvaljujući sintetizovanom testosteronu, osvojivši sve medalje, američki fiziolozi odlučili su da bi se i njihovi takmičari trebali podvrgnuti istom tretmanu. Do 1958. godine, američka farmaceutska industrija razvila je steroid.
Bez obzira na to što su na samom početku shvaćene negativne posledice primene ovih sredstava, prestiž i potreba za dominacijom na sportskim terenima dovela je do toga da je uvođenje istih u sportske arene postalo apsolutno neizbežno.
Prvi korisnici anabolika bili su uglavnom bodi bilderi, dizači tegova, ragbisti, biciklisti, i uopšte oni sportisti koju su se izlagali ekstremnim naporima.
Posle nekog vremena, stimulativna sredstva su lagano postala sastavni deo «kraljice sportova».
Tokom 70-tih godina steroidi su dobili novo ruho, jer su sportisti do tog momenta već shvatili da im stimulativna sredstva daju neophodnu snagu za postizanje nadljudskih ( ili je možda pravilnije reći: neljudskih ) rezultata.
Međunarodni olimpijski komitet je 1975. godine je zabranio korišćenje svih oblika stimulanata. Međutim, uprkos svim zabranama korišćenje je nastavljeno, a samim tim razvilo se i crno tržište.
Istovremeno, bez obzira na deklarativno zalaganje za očuvanje sportskog duha, dobar deo sportskih saveza nastavio je sa razvojem hemijskih i bioloških sredstava, kao i metoda koje će omogućavati konstantno pomeranje granica izdržljivosti i izvodljivog. Onda kada bi došlo do otkrića da neki sportista/sportistkinja koriste nedozvoljena sredstva, celokupna odgovornost bi pala na njihova pleća, a u neretkim slučajevima sportisti su bili i žrtve smrtonosne kombinacije sopstvenih želja i nečijih nezdravih težnji i ambicija. Dobar primer jeste svakako i slučaj kanadskog trkača Bena Džonsona kome je oduzeta medalja sa Olimpijskih igara u Seulu, kao i smrt Florens Grifit Džojner, za koju se pouzdano zna da je podlegla (zlo)upotrebi nedozvoljenih stimulanasa. Naravno, i kada su sredstva i metode vezane za «pomeranje granica» u pitanju, pređen je veliki put. Mnoge metode su krajnje nehumane i usmerene samo ka zloupotrebi fizičkog i psihičkog integriteta sportiste/sportistkinje ( primera radi: kineskim i rumunskim gimnastičarkama namerno su davana sredstva u cilju odlaganja ulaska u pubertet, jer je na taj način održavan željeni balans hormona, koji je omogućavao da gimnastičarke daju sve od sebe; poznat je slučaj jedne rumunske gimnastičarke kojoj je ulazak u pubertet toliko dugo odlagan, da je ona prvu menstruaciju dobila tek nakon završetka svoje profesionalne karijere, dakle, tek pošto je postala nepotrebna; ovo ukazuje na stepen nebrige i nehumanosti, kao i izostanka želje za kreiranjem bolje budućnosti za naredne generacije sportista; osim što su često bili žrtve nezdravih ambicija, neznanja, bili su žrtve i raznih zakulisnih političkih igara ).
Bez pogovora doping mora izaći iz sporta, ali postavlja se pitanje : da li je to samo utopija, ili je taj cilj ipak ostvariv?
Ukoliko doping ne prestane da bude tužna stvarnost sporta, onda će sport izgubiti u potpunosti svaki smisao, mada dobrim delom već i jeste, i postaće tek samo grana proizvodnje, biznis i ništa više.

3. NEGATIVNE POSLEDICE UPOTREBE STIMULANASA KOJE SE ISPOLJAVAJU NA FIZIČKOM NIVOU

Kod žena se dešava niz promena, koje evidentno utiču na razvoj i fizionomiju ženskog tela. Unutrašnji problemi mogu biti teži po svom karakteru, i izraženiji nego što je to slučaj kod pripadnika muškog pola. Upotreba testosterona uvećava i stepen psiholoških poremećaja za najmanje 3% procenata.
Tipični problemi koji se javljaju kod žena su : maljavost, drastične promene u menstrualnom ciklusu koje se često okončavaju izostankom ciklusa ( naročito u slučaju primene klimakterona ), enormno uvećanje klitorisa, mutiranje, izostanak rasta grudi.
Oba pola pogađaju sledeće problemi: pojava kožnih promena, drhtavica, drastično smanjenje nivoa holesterola u krvi, hipertenzija, teška oštećenja jetre, endokrinološkog sistema, bubrega, nervnog sistema, rak, razni oblici psihoza, dezorijentisanost, metabolički i hormonalni poremećaji, asocijalnost.
Dakle, posledice se ne moraju nužno vezivati samo za fizički nivo, i ako je taj lakše uočljiv. Kada se sve ovo uzme u obzir, nameće se sasvim logično pitanje: da li je profesionalni sport psihičko, odnosno fizičko stanje ili bolest?
Ukoliko je profesionalni sport stanje svesti, onda faktički govorimo o postojanju izmenjenog stanja svesti, univerzalnog mentalnog šablona, koji omogućava manipulaciju zahvaljući fokusu ka slavi, novcu, ili već kom drugom motivatoru. Ukoliko je profesionalni sport fizičko stanje, onda govorimo o konstantnoj težnji za korekcijom i usavršavanjem fizičkog izgleda, o jednom specifičnom estetskom momentu, o onome što se u svojoj krajnjoj liniji naziva estetikom izobličenog i ružnog, ili bolje rečeno neprirodnog.
Ukoliko je profesionalni sport bolest, onda možemo govoriti o dvema kategorijama «bolesnika»: o sportistima i njihovim rukovodiocima.
Istina, naravno, nije apsolutna, niti jedna opcija isključuje drugu.
Nezavisno od toga da li se sport posmatra kao jedna fizička i/ili duhovna veština, ili kao samo jedan u nizu socioloških fenomena, u ovom stanju u kome je sada može se posmatrati kao jedan oblik patološkog stanja, budući da servira poremećene vrednosti, pruža negativni uzor/idol generacijama koje teže da podražavaju svoje ljubimce, i u toj težnji i sami često pribegavaju upotrebi nedozvoljenih i opasnih stimulanasa. Time se stvara začarani krug.

Muškarci koji uzimaju velike doze stimulanasa osećaju često znatne varijacije u pogledu seksualnih želja. Primena testosterona može inicirati da organizam korisnika u potpunosti ugasi funkcionisanje reproduktivnog sistema, što je uslovljeno i gotovo uvek se okončava potpunom sterilnošću. Najčešći nusefekti su: razvoj grudi, mutacija glasa, ćelavost, smanjenje broja spermatozoida, impotencija i sl.

3.1 NEGATIVNE POSLEDICE UPOTREBE STIMULANASA KOJE SE ISPOLJAVAJU NA PSIHIČKOM NIVOU

Uticaj bioloških i hemijskih sredstava, kao i metoda, na psihu nije neznatan, i iz istog razloga često je bio predmet istraživanja brojnih stručnjaka. Mnogi sportisti su izjavili da su se u periodu korišćenja stimulanasa osećali sigurnije, zadovoljnijim... Loša strana i neželjeni efekti, prema istraživačima sa univerziteta Harvard, su široki dijapazoni raznih stanja i drastične promene raspoloženja koje variraju u deliću sekunde.Skala rangiranja je individualna, i kreće se od perioda ponašanja i ispoljavanja nasilja, preko suicidnih misli, epizoda gneva, ispoljvanja besa.
Kada posle nekog vremena kulminira stanjem depresije i kada droga / stimulans prestane da deluje, studija koju su izvršili stručnjaci sa Harvarda pokazuje da korisnici stimulanasa mogu doživeti teška psihološka oštećenja prilikom prolaska kroz jake psihoze, emtoivne padove, paranoidnu ljubomoru, posesivnost, ekstramnu anksioznost i pesimizam.

3.2 OSTALI VIDOVI NEGATIVNIH POSLEDICA

U današnje vreme ne koriste samo profesionalni sportisti nedozvoljene stimulanse. Ovakvo stanje stvari delom je uslovljeno činjenicom da se stimulansi mogu lako pribaviti, po relativno pristupačnim cenama. Dakle, stimulanse koriste i srednjoškolci koji žele da brzo izgrade jako, lepo definisano telo, odnosno stimulansi se koriste zbog krajnje kozmetičkih razloga.

Želja za pobedom, lepo definisanim telom, popularnošću među drugovima, itd. ne poznaje barijere u vidu pola, nacionalnosti, kao ni socijalne pripadnosti i sl. Istraživanja koja su sprovedena na teritoriji SAD pre 20 godina pokazala su da je 45% srednjoškolaca već probalo i susrelo se sa stimulansima koji koriste profesionalni sportisti.
Kao primarni razlog naveli su status u društvu, dobar fizički izgled, i napokon želju za ostvarenjem boljih sportskih rezultata.
Ankete koje su sprovedene svega nekoliko godina nakon napred pomenute, i to na teritoriji zemalja Zapadne Evrope pokazale su da su se u tom trenutku stimulativna sredstva koristila u istoj meri kao i krek, kokain i halucinogeni PCP. Ankete koje su sprovedene u skorijem periodu pokazuju da mladi pored kozmetičkih razloga započinju sa korišćenjem stimulativnih sredstava kako bi podražavali svoje idole, čijem fizičkom izlgedu, sportskim rezultatima i popularnošću se i sami dive, i samim tim i teže.
Sve ovo pokazuje da doping nije štetan samo za sportistu, odnosno negativno dejstvo se ne ograničava na sferu individue, već se proširuje i na društvo, učestvujući u izgradnji sistema negativnih vrednosti.
Pozitivno je kada se npr. srednjoškolac ugleda na nekog od profesionalnih košarkaša, te i sam počne da se bavi košarkom, ali šta se dešava kada uprkos napornim treninzima ne uspeva da postigne ni 1/8 rezultata koje ostvaruje njegov ljubimac, i ne uspeva da definiše svoje telo na način na koji želi?
To svakako izaziva frustracije, i uvećava želju da se željeni cilj ostvari bez obzira na sredstvo. Ono što dodatno utiče na želju za korišćenjem stimulanasa je i činjenica da su profesionalni sportisti veoma dobro plaćeni, a novac je poznat kao univerzalni motivator. Na decu se pored ovog direktnog načina deluje u putem TV, prezentovanjem junaka koji su nesrazmerno oblikovani, snažni, uspešni, i koji istovremeno glorifikuju nasilje kao sastavni deo života uspešnog bića.
Na ovaj način stvaraju se mentalni šabloni koji dalje oblikuju ličnost tokom procesa odrastanja. Ovo predstavlja razlog više zašto bi treblo delovati na eliminaciju dopinga iz sporta.

4. POJAM, SMISAO I ZNAČAJ ANTIDOPINGA

Ne postoji opšteprihvaćena definicija pojma antidoping. U skladu sa antidoping kodeksom ,koji je sastavila i objavila Svetska antidoping asocijacija (WADA), dolazimo do zaključka da antidoping predstavlja set koordinisanih aktivnosti usmerenih ka zaštiti i očuvanju sportskog duha, kao i ka očuvanju i unapređenju zdravlja sportista ( bilo profesionalaca ili amatera ).

Antidoping se može posmatrati kao filozofija, kao stil života koji je usmeren ka zaštiti osnovnih prava sportista da učestvuju u sportskim aktivnostima bez dopinga, gde se na taj način promoviše zdravlje, fer - plej, poštaovanje drugih učesnika, kao i sopstvenog tela i duha.

Antidoping se može posmatrati i kao program, koji se sastoji iz nekoliko koraka:

■ promocije usmerene ka prevenciji;
■ usvaj anj a pravila ponašanj a;
■ usvajanja liste zabranjenih metoda i supstanci;
■ načina sprovođenja kontrola;
■ preduzimanja mera i sprovođenja sankcija protiv prekršilaca;
■ obezbeđenja fer uslova za sportiste koji se podvrgavaju kontroli;
■ koordinacije i saradnje;
■ drugih neophodnih mera i koraka.

Najpravilnije je, međutim, posmatrati antidoping kao kompleksnu tvorevinu, dakle i kao filozofiju, odnosno stil života, i kao program, odnosno set pravila koji omogućava da se taj stil života sprovede u delo, odnosno da postane stvarnost.
Antidoping kao fenomen počiva na ideji olimpizma, odnosno na ideji da nije bitno da li si pobedio, već je bitno kako si se borio.
Antidoping pokret osnovan je od strane pobornika ideja da je pobeda duha nad telom najveća pobeda koja se može ostvariti, i ujedno i cilj bavljenja sportom, a ne obratno. Cilj bavljenja sportom, dakle jeste očuvanje zdravlja, a korišćenje doping sredstava onemogućava vođenje zdravog života.
Antidoping pored navedenog predstavlja i skup aktivnosti usmerenih na očuvanje zdravlja životinja koje učestvuju u sportskim takmičenjima, što je takođe regulisano Svetskim antidoping kodeksom. Antidoping nije cilj sam sebi, niti predstavlja «neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar».
Smisao antidopinga je povratak vrednosti koje su odbačene. Postavlja se pitanje da li je to moguće?

Problem Možda problem leži u jednoj od ljudskih osobina, a to je stalna težnja ka osvajanju novih visina, u nemogućnosti da se zadovoljimo već ostvarenim.
Pojedini teoretičari ( neki ih nazivaju i pristalicama opšte teorije zavere ) smatraju da su mediji stimulisali primenu dopinga, dok je biznis omogućio da se stavi «tačka na i» kada se radi o datom pitanju ( kao primer često se navodi jedna od najčešće pogrešno prevođenih rečenica, a prevod su inače forsirali novinari: altius, citius, fortius -koja se najčešće prevodi sa: brže, više, snažnije; a može da se prevede, i daleko je pravilnije prevesti je: brže, više, hrabrije! Hrabrost ne treba dodatni stimulans, hrabrost je nešto što čovek/žena ima ili nema u sebi, a što se oblikuje i usmerava sportskom aktivnoscu! ).
Kada se uzme u obzir sve napred navedeno ( u vezi fizoloških predispozicija za bavljenje sportom, posledica po pojedinca, kao i po društvo ) zaključujemo da se odgovor na pitanje : U čemu se ogleda značaj antidoping pokreta i antidoping pravila? - nameće sam po sebi. Dakle, problem nije samo u tome što pojedinac smisleno i namerno nanosi štetu sopstvenom zdravlju, već što taj stil života /in/direktno propagira kao nešto normalno, kao jedan od načina postizanja uspeha. ( Budući da prema jednoj nezvaničnoj anketi sprovedenoj među osobama starosti od 16 - 23 godina mladi ljudi uspeh poistovećuju sa novcem, shvatamo koliko na njih deluju poruke koje im upućuju, odnosno koje su im upućivali, ljudi kao što je npr. Florens Grfit Džojner ili Lens Armstrong, ili Majk Tajson... dakle, ti ljudi omogućavaju da se gradi slika negativnog uzora. Poseban problem predstavlja činjenica da poruke koje ti ljudi /in/direktno upućuju najviše pogađaju ljude koji pripadaju siromašnijim slojevima društva, problem postaje još veći i širi se i na druga
polja. )
Sem toga, deviza koja prati upotrebu nedozvoljenih stimulanasa ( supstanci i/ili metoda), a koja glasi : SUPERIORNOST ILI SMRT, savremeni sport sve više čini necivilizovanim, i sve više približava gladijatorskim borbama.
Slažem se da ekonomski zakoni podržavaju rezon: dajte ljudima hleba i igara -ukoliko je to ekonomski isplativa investicija, ali onda treba sport ogrnuti u novo ruho i formirati prvu ligu doping - sportista.
Ko zna, možda bi takav poduhvat imao kontraefekat, i možda bi doveo do depopularizacije ovog načina života.

4.1 KLJUČNI ČINIOCI ANTIDOPING PROGRAMA I KAMPANJE

■ Koordinacija i doslednost

Antidoping kao program nema apsolutno nikakav smisuo ukoliko se ne sprovodi dosledno.
Promocija kao faza omogućav a da sn antidoping iz sfere sporta prenese u sferu svakodnevnog života, budući da posledice dopinga imaju uticaj na celokupno društvo, na sve sfere života, a ne samo na sport kao jednu od ljudskih aktivnosti . Koordinacija, između ostalog, omogućava da dođe do razmene iskustva, dok dosledna primena pravila omogućava da se formira jedna jaka struktura, koja ima minimum slabih tačaka, i koja se stabilno kreće ka ostvarenju željenog tilja.

■ Depolitizacija sporta

Sport je još uvek ( u pojedinim zemljama ) pod rukovodstvom koje je nestručno i/ili nezainteresovano za promenu stanja, čime se onemogućava realizcija kvalitetno-sistemskog pristupa.
.Jedan od probl ema koji proističe iz svega ovoga je i izostanak adekvatne zakonske regulative koja bi potpomogla sprovođenje kvalitetnih i delotvornih antidoping mera.

■ Konstantno stručna usavršavanje

Stručno usavršavanje je od vitalnog značaja.

■ Stalna ulaganja u istraživanje i razvoj

Predstavljaju neophodnost, kako u cilju prevencije upotrebe stimulanasa i metoda, tako u cilju iznalaženja novih načina uvećanja radnih sposobnosti sportista koji su bezbedni po zdravlje i koji ne vređaju sportski duh.

Postoje i brojni drugi činioci, ali ovi predstavljaju bazu. Ono što je od vitalnog znanacja ze uspeh jeste fokus, objedinj enost ovi hufunkcija, odnosno elemenata, a ta objedinjanost može se ostvariti samo putem kvalitetnog menadžmenta.

4.2 ANTIDOPING U SRBIJI

Upotreba nedozvoljenih stimulanasa ne predstavlja nepoznanicu na našim prostorima, i slobodno se može reći da ni u kom pogledu ( barem kada je upotreba doping metoda i sredstava u pitanju ) ne zaostajemo za razvijenim zemljama.
Ono što odlikuje primenu doping metoda i sredstava na našim prostorima jeste visoka doza amaterizma, što predstavlja bitan faktor rizika. Ovo istovremeno ima negativan uticaj i na perspektivu srpskog sporta, kao i na ugled istog.
Problem za startovanje ozbiljnih antidoping programa i kampanja ne predstavljaju samo interesi, niti činjenica da je sport u nas još uvek visokopolitizovana «delatnost», već i činjenica da u Srbiji još uvek nije precizno zakonom definisana zabrana upotrebe stimulativnih sredstava ( tek u novom predlogu Zakona o sportu pominje se, između ostalog, da: « ... su sportisti obavezni da dozvole i omoguće obavljanje doping kontrole, a onima koji to odbiju ili izbegnu bila bi iztrečena mera povrede antidoping pravila, ista kao i da su na antidoping testu bili pozitivni» -time je otvoreno pitanje uvođenja antidoping kontrole, ali to nije dovoljno samo po sebi, JER NIJEDAN ANTIDOPING PROGRAM, MA KOLIKO DOBAR BIO NE VREDI APSOLUTNO NIŠTA BEZ ANGAŽMANA LJUDSKIH RESURSA! ).
Poseban problem predstavlja i činjenica da ne postoji dovoljan broj stručnih kadrova, kao i činjenica da nije unapred pripremljen teren za sprovođenje antidoping kampanja. Posebnu priču predstavlja i činjenica da je sprovođenje antidoping kampanja i programa veoma skupa, odnosno iziskuje visoke finansijske izdatke, a u našoj zemlji je još uvek na snazi pravilo da se sredstva iz budžeta koja su namenjena finansiranju sportskih društava raspodeljuju nenamenski, ili bez osećaja za potrebe i perspektivu konkretnog sporta. Naravno, vredi spomenuti i da se u našim klubovima često ne sprovode ni obavezni zdravstveni pregledi, što je dodatni faktor rizika, i što istovremeno ukazuje na duboku krizu u kojoj se nalazi naš sport.
Sve napred navedeno sigurno ima veoma loš uticaj na zdravlje sporta kao aktivnosti na našim terenima, kao i na ugled našeg sporta u svetu.
Novinu na našim prostorima predstavljaju i pripreme za uvođenje obavezne antidoping kontrole u Meridijan superligi ( ono što je važno imati na umu jeste činjenica da je procedura za kontrolu koju propisuje UEFA i FIFA veoma stroga, i primera radi UEFA i FIFA insistiraju na testiranju čak i posle prijateljskih utakmica! Pitanje je da li će svi naši klubovi, ne samo fudbalski, već i ostali, uspeti da podnesu tako visoke troškove. Ovo otvara pitanje diskriminacije pojedinih klubova - tačnije onih iz slabo razvijenih sredina, kao i da li će u našoj zemlji sport biti privilegija viših slojeva? ).

4.3 KOJA SU MOGUĆA REŠENJA?

Iluzorno je govoriti o basnoslovnim sumama koje bi naša zemlja trebala da izdvoji kako bi se stanje sporta u našoj zemlji, bilo u vezi dopinga ili uopšte, podiglo na jedan viši, ili bolje rečeno: civilizovaniji nivo - rešenje leži u sferi privatnog kapitala i zainteresovanih i motivisanih investitora.
Ovakvo stanje proističe iz činjenice da retko kada dolazi do isplate originalne sume koja je planirana budžetom, a kamoli do isplate nekih dodatnh suma. Redosled akcija se nameće sam po sebi:

■ čvrsta ( zakonska ) regulativa - precizan Zakon o sportu; podzakonska akta vezana za upotrebu stimulanasa i metoda; davanje statusa opojnih i po zdravlje opasnih sredstava svim onim sredstvima koje se koriste radi uvećanja radne i sportske sposobnosti, a koja vređaju sportski duh; zabrana primene nehumanih i po zdravlje opasnih metoda usmerenih ka uvećanju sposobnosti; čvrsta interna regulativa u sportskim savezima, društvima i asocijacijama; visoke i stroge kazne... koordinacija na svim nivoima - kako sva doneta akta ne bi bila mtrtvo slovo na papiru ;

■ depolitizacija sporta - prenošenje planiranja sportskih aktivnosti i strategija vezanih za promociju sporta na ona lica koja su kvalifikovana da donose takve planove, a ne favorizovanje politčki podobnih «stručnjaka» ( najteža faza, koja se zahvaljujući menatalitetu ovih prostora može okvalifikovati terminom : utopija! ), od vitalnog je značaja; često se postavlja pitanje da li bi ovo možda trebao da bude prvi korak, pa tek onda donošenje zakonske regulative, međutim najbolje rešenje je doneti pravila, a kasnije će se ista prilagođavati promenama;

■ privatizacija sportskih društava - onda kada se postave okviri, treba ići na privatizaciju velikih sportskih društava, kako bi se omogućila zdrava evolucija sporta na ovim prostorima; naravno postavlja se pitanje: a šta sa onim sportskim društvima koja nisu rentabilna, tj. koja neće moći lako da se «unovče»? Jedno od rešenja je svakako kreiranje strateškog plana koji bi omogućio da se sredstva prerutiraju ka slabo razvijenim zonama, kao i konstantna stimulacija za napredovanje, kako klubovi bez perspektive ne bi parazitirali;

■ stručno usavršavanje na svim nivoima - veoma bitnu ulogu u promociji sporta kao aktivnosti, i sportskog duha kao kodeksa vrednosti, svakako igra i edukacija; stručnost svih kadrova je presudna - stručna edukacija ne bi trebalo samo da se odnosi na trenere i kadrove koji su usko povezani sa aktivnostima koje se odvijaju na nivou klubova, već i na nastavno osoblje u prosveti, kao i na sva lica koja učestvuju u donošenju planova, kreiranju strategija, donošenju odluka vezanih za distribuciju sredstava... znanje je ključ donošenja optimalnih rešenja;

■ istraživanje i razvoj - neodvojivi deo strategije, promene su dinamične kako u sferi proizvodnje i otkrića metoda i supstanci, tako i u sferi iznalaženja načina da se prikrije upotreba istih...

Naravno, treba imati na umu da je najbolja strategija - fleksibilna strategija, kao i da ma koliko neko rešenje bilo dobro, ne treba slediti «copy - paste» metodu i mehanički preuzimati rešenja iz zemalja koje su uznapredovale po ovom pitanju.

Svako dobro rešenje počiva na poznavanju psihološkog profila prosečnog stanovnika područja na kome se rešenje sprovodi, jer neinvazivna rešenja izazivaju manje otpora.

Naravno, nije jedini metod uvođenja ideje o antidopingu delovanje na sportiste, klubove, asocijacije i investitore.
Naime, sport je proizvod, i kao takav on ima svoje potrošače , dakle, jedno od rešenja jeste i edukacija potrošača.
Treba ih stimulisati da prihvataju sport, i samim tim da zahtevaju, kao pobedu volje, duha, hrabrosti...
U svetu koji karakteriše poremećaj sistema vrednosti to ne predstavlja nimalo lak zadatak, ali ne i nemoguć: jer iako su potrošači sporta kao proizvoda - masa, to ne znači da su oni bezumni, i da su njihova volja i ukusi neizmenljivi.

5. SPORT I BIZNIS

Na početku XXI veka samo hipotetički možemo govoriti od razgraničenosti sporta i biznisa, odnosno o njima kao o krajnostima - jer sport jeste biznis, i tu nema apsolutno nikakve dileme.
Kada se u obzir uzme stanje koje je aktuelno na sportskoj sceni, veoma je teško govoriti o sportskim idealima i fer pleju, budući da te fraze imaju neobično šupalj smisao, istovremeno ne treba satanizovati biznis, budući da ekonomija i privredna delatnost obezbeđuju bazu za razvoj sporta, popularizaciju sportskog duha - ključ je u iznalaženju balansa.
Integracija sporta u biznis uzrokovana je činjenicom da je od 30-tih godina XX veka počela da cveta industrija zabave, a razvoj mas medija je omogućio da sportski događaji uđu u domove širom sveta. Naravno, sport je i pre toga flertovao sa biznisom, a dobar primer jesu organizovane borbe amatera i profesionalaca, koji su se često do smrti tukli kako bi zaradili neke smešne cifre, dok su organizatori zgrtali glavi deo dobitka. Osim što su predstavljali sjajan način za davanje oduška radničkoj klasi, sportski događaji su postali i dobar način za reklamiranje proizvoda, usluga, a kako je industrija evoluirala i za reklamiranje stila života.
S vremenom su igrači i klubovi postali izvor prihoda, te je njihova cena drastično narastala iz godine u godinu.
Kada se osvrnemo i pogledamo koliki su iznosi zarada najboljih fudbalera bili krajem 60-tih godina, i kada ih uporedimo sa današnjim iznosima - zaključujemo da je sport jedna od iindustrijskih grana sa najvišim procentom rasta u istoriji čovečanstva.

Ma koliko da je neko talentovan, da li je realno da njegov talenat vredi par desetina miliona eura? Vredi li toliko veština gladijatora novog doba? Naravno da ne. Vrednost je prevashodno sadržana u količini novca koju imidž tog sportiste donosi klubu, i drugim stejkholderima, u sposobnosti tog sportiste da oduševi široke narodne mase - kako
one koji vole sport, tako i one koji su nečim drugim privučeni da prate karijeru tog sportiste/sportistkinje.
Danas se nastoji da se diskriminacija grupa na koje želi da se utiče svede na minimum - a sve u cilju profita.
Dobri klubovi imaju velike stručnjake, ogromna sredstva, puno ulažu u svoj razvoj... dobar deo toga ne bi imali da ne trguju, tj. da nisu ekonomski isplativi.
Sport je neodvojiv od biznisa, čak i u onom svom izvornom, čisto olimpijskom obliku, jer vrlo teško sport može biti zabava širokih narodnih masa bez ekonomske podrške.
Zvuči pomalo paradoksalno? Rešenja nikada nisu jednostavna.

5.1 PROFSIONALNI SPORT BEZ DOPINGA = UTOPIJA?

Na osnovu svega navedenog racionalnom čoveku ne bi treblao da predstavlja problem da konstatuje da bi dobing zakonom trebalo strogo zabraniti u svim njegovim pojavnim oblicima, budući da je štetan i besmislen.
Ipak, doping je uprkos svim kampanjama, kaznama i pretnjama, oduzimanjima medalja, titula, teškim oboljenjima koja su zadesila najveće legende sporta, i dalje aktuelan, i dalje se u razvoj supstanci i metoda ulažu basnoslovne cifre... Zašto?
Očigledno je da čovek teži ka tome da postigne nemoguće, i istovremeno ne želi da se divi osobi koja je nalik njemu samom, osobi koja je sve postigla napornim radom, i koja izgleda sasvim normalno, izuzev što - eto ima nešto bolju kondiciju. To je neodvojiva potreba ljudskog bića -traženje i negovanje super-idola, kao bića koje je nadnaravno.

Od profesionalnog sportiste se očekuje da daje više nego što obično ljudsko biće može, da postiže nadljudske rezultate, sve zarad zadovoljstva širokog auditorija, a u cilju generisanja abnormalnih profita.

Potrošačko društvo zahteva potrošnu robu koja donosi zabavu, a sport se zahvaljujući svojim karakteristikama ( barem pojedine vrste ) savršeno uklapa u taj opis.

U tom smislu, verovatnoća da će u skorije vreme nešto da se promeni nije ravna nuli, ali je veoma približna toj cifri ( bez imalo pesimizma ).

Ipak, treba nastojati da se stanje promeni, jer ne postoji samo profesionalni sport - i nije jedini cilj sporta generisanje profita, već i zadovoljstvo.

Literatura / Izvori:

www.blic.co.yu
www.en.wikipedia.org
www.wada-ama.org

Izvodi iz rada : Žene sve brže , autori : dr Pjotr Ozoljinj i prof. Skajdrite Plismane Izvodi iz rada: Doping - superiornost ili smrt?, autor: Milorad Mladenović Medicinski leksikon, izdavač: «Vuk Karadžić» - Larousse, Beograd; 1980. Svetski antidoping kodeks, verzija 3, 2003. godine

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD