Ekologija i kvalitet zivota | SEMINARSKI RAD IZ PREDUZETNISTVA

Za realizaciju ovog seminarskog rada, odabrao sam studiju slucajeva ekoloških poremecaja. To je oblast ekologije, koja se bavi devijacijama u funkcionisanju ekosistema. Kako mnoge od njih datiraju u savremenom dobu, postavio sam se kao direktan svedok u njenom funkcionisanju. U profilisanju primera, trudio sam se da se držim najspecificnijih slucajeva.
Smatram da ovaj seminarski rad ne može svojim definisanim obimom da zadovolji svu širinu ekoloških poremecaja, koji se stalno obnavljaju, jer je i sam ekosistem potpuno dinamican, pa sam se usresredio na suštinske karakteristike i primere.

2. Osnove ekologije

Ekologija je nauka o životnoj sredini. Ime nauke potice od grckih reci oikos - dom, i logia - nauka, izucavanje. Termin ekologija prvi put je upotrebio nemacki biolog Ernst Hekel 1866. godine. U laickoj javnosti se ovaj termin cesto koristi kao sinonim za pojam zaštite životne sredine.
U suštini, ekologija je naucna disciplina koja proucava raspored i rasprostranjenost živih organizama i biološke interakcije izmedu organizama i njihovog okruženja. Okruženje organizma ukljucuje fizicke osobine, koje sumarno mogu da se opišu abiotickim faktorima kao što su klima i geologija, ali takode ukljucuje i druge organizme koji dele njegov ekosistem odnosno stanište. 1
Ekologija je prirodna i interdisciplinarna nauka, koja gradi svoje temelje u biologiji, geografiji, geologiji, fizici, hemiji i matematici. U zadnje vrijeme, informatika igra veliku ulogu u sintezi i sabiranju ekoloških podataka.
Ekologija pokušava da pronade odgovor i rešenje brojnim problemima okoline koji nas sve više okružuju. Nažalost, mnogi problemi današnjice su ljudskog porekla. Prevoz, termoelektrane i sagorevanje fosilnog goriva za razne svrhe su odgovorni za više od 50% zagadenja vazduha. Vode i zemljišta sadrže sve vece kolicine raznih teških metala i pesticida. Nuklearne elektrane proizvode velike kolicine radioaktivnog otpada, cija manipulacija i odlaganje zahteva vrlo precizne mere i standarde. Ovakvi problemi su samo par primera.
Dakle, ekologija se suocava sa problemima u okolini. Odgovori nisu uvek evidentni ni jednostavni.

3. Polje delovanja ekologije

Ekologija, koja se obicno smatra granom biologije, opšta je nauka koja proucava živa bica (organizme). Organizmi mogu biti proucavani na mnogim razlicitim nivoima, od proteina i nukleinskih kiselina (u biohemiji i molekularnoj biologiji), do celija (u celijskoj biologiji), jedinki (u botanici, zoologiji i ostalim slicnim naukama), i konacno na nivou populacije, zajednica i ekosistema, do biosfere kao celine; zadnje navedeni nivoi su glavni predmeti ekoloških istraživanja.
Ekologija je multidisciplinarna nauka. Zbog usredsredenosti na više nivoe organizacije života i na meduodnos organizama i njihove okoline, ekologija ima snažan upliv na mnoge druge naucne grane, pogotovo na geologiju i geografiju, zatim meteorologiju, pedologiju, hemiju i fiziku. Zato se za ekologiju kaže da je holisticka nauka i da objedinjuje tradicionalne nauke (kao npr. biologiju) koje, na taj nacin, postaju njene subdiscipline i sve zajedno omogucavaju daljnji razvoj ekologije. Kao grana nauke, ekologija ne propisuje šta je "ispravno" a šta "pogrešno". Ipak, ucenje o biološkoj raznovrsnosti i s tim povezanim ekološkim temama omogucilo je naucno postavljanje ciljeva i dalo mogucnost da se povezane teme izražavaju naucnom metodologijom, merenjima i terminologijom.
Pogledajmo na koji nacin ekolog može proucavati život pcela:

• bihejvioralni odnos medu jedinkama neke vrste naziva se bihejvioralna ekologija; na primer, proucavanje pcele matice i njenog odnosa prema pcelama radnicima i prema trutovima.

• svrsishodna aktivnost vrsta naziva se društvenom ekologijom; na primer, aktivnost pcela obezbeduje oprašivanje biljaka. Pcelinja društva proizvode med koje u ishrani koriste druge vrste, kao npr. medvedi.

• Odnos izmedu prirodne sredine i živih vrsta naziva se ekologijom prirodne sredine; na primer, nacin na koji promene u prirodnoj sredini uticu na aktivnost pcela. Pcele mogu uginuti zbog promena u prirodnoj sredini (smanjenje broja oprašivaca). Dakle, prirodna sredina je istovremeno i uzrok i posledica ovih promena i samim tim je povezana sa opstankom vrsta.

4. Grane ekologije

Ekologija, kao nauka širokog polja proucavanja, može se podeliti na nekoliko glavnih i sporednih subdisciplina: glavne subdiscipline su (poredane po "gnezdima" od manje obimnih ka obimnijim):

• bihejvioristicka ekologija koja proucava ekološke i evolucionisticke osnove životinjskog ponašanja i ulogu ponašanja u prilagodavanju životinja njihovim ekološkim staništima;

• populacijska ekologija (ili autoekologija) koja se bavi populacijskom dinamikom unutar vrsta i njenom povezanošcu sa faktorima prirodne sredine.

• ekologija životne zajednice (ili sinekologija) koja proucava odnose medu vrstama u odredenoj ekološkoj zajednici;

• ekologija predela koja proucava meduodnose slabije uocljivih delova predela;

• ekologija ekosistema koja proucava razmenu energije i materije kroz ekosisteme;

Podela ekologije može biti i na osnovu ciljnih grupa proucavanja:
• ekologija životinja, ekologija biljaka, ekologija insekata;

(ekologija temperaturnih zona takode može postojati kao posebna subdisciplina, ali, pošto ekologija u celini proucava sve temperaturne oblasti, ova dodatna subdisciplina je suvišna).

5. Osnovni principi ekologije

5.1 Biosfera i bioraznovrsnost

Savremeni ekolozi smatraju da se ekološka problematika može proucavati na više nivoa:

Biosfera (ili sfera života) ponekad se definiše i kao "cetvrti omotac" i odnosi se na sve životne pojave na planeti ili na onom delu planete gde postoji život. Ona u znatnoj meri zahvaca i ostala tri sloja uprkos cinjenici da zapravo na postoje stalni stanovnici atmosfere. U odnosu na velicinu Zemlje, biosfera pokriva samo jedan njen tanak sloj koji se proteže od 11, 000 metara ispod površine more pa do 15, 000 metara iznad.
Život je prvo nastao u hidrosferi, u manjim dubinama, odnosno u fotickoj zoni (dubini do koje dopire sunceva svetlost). Tada su se pojavili višecelijski organizmi koji su nastanili bentalnu zonu (odnosno, dno mora). Život na kopnu se razvio kasnije, nakon što se formirao ozonski omotac koji je štitio živa bica od UV (ultraljubicastog) zracenja.
Smatra se da je bioraznovrsnost dobila zamah razdvajanjem (ili sudarima) kontinenata. Biosfera i bioraznovrsnost su nerazdvojive osobine Zemlje. Sfera u sebi sadrži bioraznovrsnost. Ova bioraznovrsnost se istovremeno manifestuje na ekološkom nivou (ekosistem), populacijskom nivou (unutrašnja bioraznovrsnost) i na nivou vrsta (bioraznovrsnost vrsta).
Biosfera se sastoji od velikih kolicina hemijskih elemenata kao što su ugljenik, vodonik i kiseonik. Ostali elementi, kao fosfor, kalcijum i kalijum, takode su važni za život, iako se nalaze u manjim kolicinama. U ekosistemu i slojevima biosfere postoji stalno kretanje ovih elemenata koji se mogu pronaci i u mineralnim i u organskim oblicima. Pošto je kolicina raspoložive geotermalne energije prilicno mala, sva raznovrsnost funkcionisanja ekosistema je zasnovana na raspoloživoj solarnoj energiji. Biljke i fotosinteticki mikroorganizmi pretvaraju svetlost u hemijsku energiju procesom fotosinteze, pri cemu nastaje glukoza (prosti šecer) i oslobada se kiseonik. Tako glukoza postaje sekundarni izvor energije koji omogucuje ekosistemu da funkcioniše. Odredeni deo ove glukoze koriste drugi organizmi kao izvor energije, dok se ostali deo glukoze može pretvoriti u druge molekule kao što su npr. aminokiseline. Biljke koriste deo ovog šecera, koncentrovanog u obliku nektara, da privuku oprašivace koji tako pospešuju razmnožavanje biljaka. Celijska respiracija je proces u kojem organizmi (kao npr. sisari) razlažu glukozu na njene sastavne delove, vodu i ugljen-dioksid na taj nacin obnavljajuci uskladištenu energiju koju su biljke prvobitno dobile od sunceve svetlosti. Srazmera izmedu fotosinteticke aktivnosti biljaka i drugih nosioca fotosinteze i respiracije drugih organizama odreduje poseban ustroj Zemljine atmosfere, narocito u pogledu kolicine kiseonika. Atmosferska strujanja mešaju atmosferu i na taj nacin uravnotežuju odnos elemenata i u podrucjima intenzivne biološke aktivnosti i u podrucjima slabije biološke aktivnosti.
Voda se razmenjuje izmedu hidrosfere, litosfere, atmosfere i biosfere u pravilnim ciklusima. Okeani, kao veliki rezervoari vode, obezbeduju toplinsku i klimatsku stabilnost isto kao što se hemijski elementi transportuju zahvaljujuci velikim okeanskim strujama.
Da bi bolje razumeli funkcionisanje biosfere te poremecaje povezane sa delovanjem coveka, americki naucnici su napravili umanjenu simulaciju biosfere, nazvanu Biosfera II.

5.2 Koncept ekosistema

Prvi zakon ekologije kaže da svaki živi organizam razvija neprekidnu i stalnu vezu sa svim drugim elementima njegove životne sredine. Ekosistem može biti definisan kao stanje gde postoji interakcija izmedu organizama i njihove sredine.
Ekosistem se sastoji od dve celine :

Unutar ekosistema, žive vrste su medusobno povezane i zavise jedna od druge preko lanca prehrane te razmenjuju energiju i materiju kako medusobno tako i sa svojom sredinom. Svaki ekosistem može se sastojati od entiteta razlicite velicine. Manji entitet naziva se mikroekosistem. na primer, kamen i sav život ispod njega može biti jedan ekosistem. Šuma može biti mezoekosistem a ceo ekoregion , zajedno sa recnim slivom, može biti makroekosistem.
Glavna pitanja kod proucavanja ekosistema su:

• kakav je znacaj ekosistema? Kakvu korist od odnosa medu ekosistemima može imati covek, pogotovo u nastojanjima da se obezbedi zdrava voda?

Ekosistemi se cesto razvrstavaju s obzirom na biotope koje proucavaju. Tako se mogu definisati sledeci ekosistemi:

• kontinentalni ekosistemi (ili kopneni) kao što su šumski ekosistemi, livadski ekosistemi (livade, stepe, savane) te agroekosistemi (poljoprivredni ekosistemi).

• ekosistemi kopnenih voda kao što su lenticki ekosistemi (jezera, bare) ili loticki ekosistemi (reke, potoci)

Postoji i klasifikacija s obzirom na zajednicu u odredenom ekosistemu (npr. ljudski ekosistem).

5.3 Dinamika i stabilnost

Ekološki faktori koji mogu uzrokovati dinamicke promene unutar celokupne populacije ili unutar pojedinih vrsta u odredenoj ekološkoj sredini najcešce se dele na dve grupe: abioticke i bioticke.
U abioticke faktore ubrajamo geološke, geografske i klimatološke parametre. Biotop je region sa srodnim obeležjima životne sredine u kojem postoji poseban sklop abiotickih ekoloških faktora. Ti faktori su:

• vazduh, koji obezbeduje kiseonik, azot i ugljendioksid za sve žive vrste te proizvodnju i ispuštanje polena i spora

• plodna zemlja, koja je u isto vreme i hrana i fizicka podrška
o plodna zemlja pH, salinitet, azot i fosfor imaju osobinu da zadržavaju vodu pri cemu je koncentracija tih elemenata vrlo važna

• temperatura, koja ne bi smela da dostiže ekstremne vrednosti cak i u slucaju kada neka od živih vrsta može podneti visoke temperature

Biocenoza, ili zajednica, je grupa životinjskih ili biljnih jedinki ili mikroorganizama. Svaka populacija je posledica akta razmnožavanja unutar jedinki iste vrste te zajednickog života na odredenom mestu u odredeno vreme. Kada u odredenoj populaciji postoji nedovoljan broj jedinki tada je ta populacija suocena sa izumiranjem; izumiranje vrsta može poceti onog trenutka i kada pocne opadati broj biocenoza (zajednica) koje se sastoje od predstavnika odredene vrste. U malim populacijama, razmnožavanje medu bliskim srodnicima) može dovesti do smanjenja genetske raznovrsnosti što može oslabiti samu zajednicu.
Bioticki ekološki faktori takode uticu na otpornost zajednice; ovi faktori mogu delovati unutar odredene vrste te izmedu više vrsta.

• Odnosi unutar vrste se vaspostavljaju medu jedinkama istih vrsta koje, opet, sacinjavaju populaciju. To su odnosi kooperacije i kompeticije (takmicenja) uz podelu teritorije te, ponekad, i hijerarhijski postavljenu organizaciju zajednice.

• Odnosi medu vrstama; interakcije izmedu razlicitih vrsta su brojni i najcešce se opisuju s obzirom na njihove pozitivan, negativan ili neutralan upliv na zajednicu (na primer, simbioza (odnos ++) ili kompeticija (odnos --)). Najznacajniji odnos je odnos grabljivca (pojesti drugog ili sam biti pojeden ), koji nas dovodi do lanca ishrane, bazicnog koncepta u ekologiji (na primer, biljojedi jedu travu, mesojedi jedu biljojede a te mesojede jedu veci mesojedi). Prevelik broj grabljivaca u odnosu na brojnost plena negativno utice i na zajednicu grabljivaca i na zajednicu lovine tako što smanjena kolicina hrane i visoka smrtnost mladih jedinki (koje još nisu dostigle punu seksualnu zrelost) mogu smanjiti (ili spreciti porast) populacije i jednih i drugih. Selektivno izlovljavanje odredenih vrsta od strane coveka je aktuelni primer stanja u kojem postoji veci broj grabljivaca u odnosu na lovinu. Ostali faktori unutar iste vrste ukljucuju parazitizam, zarazna oboljenja i stalna borba za ogranicene resurse u slucaju kada dve vrste dele isto ekološko stanište.

Stalna interakcija izmedu razlicitih živih bica odvija se istovremeno sa stalnim mešanjem minerala i organskih materija koje organizmi koriste za svoj rast, život i reprodukciju, da bi kasnije poslužili kao dubrivo. Ovo stalno kruženje elemenata (posebno ugljenika, kiseonika i azota) te vode jednim imenom se naziva biogeohemijski ciklusi. Ti ciklusi omogucavaju dugotrajnu stabilnost biosfere (ukoliko na trenutak zanemarimo još uvek slabo proucen uticaj ljudskog faktora, ekstremnih vremenskih prilika ili geoloških pojava). Ova samoregulacija, koja se kontroliše povratnom spregom obezbeduje dugotrajnost ekosistema i naziva se homeostaza. Ekosistem takode nastoji da se razvije do stanje idealne ravnoteže koje se dostiže nakon sukcesije dogadaja odnosno klimaksa (na primer, jezerce može da postane tresetište).

5.4 Prostorni odnosi i daljnja podela teritorije

Ekosistemi nisu striktno odvojeni jedni od drugih vec su u stalnim meduodnosima. Na primer, voda može cirkulisati medu ekosistemima u vidu reke ili okeanske struje. Voda i sama po sebi, kao tecna materija, definiše ekosisteme. Pojedine vrste, kao lososi ili slatkovodne jegulje stalno se krecu izmedu morskih i slatkovodnih sistema. Odnosi medu ekosistemima dovode nas do koncepta bioma.
Biom je homogena ekološka formacija koju nalazimo na prostranim oblastima kao što je tundra ili stepa. Biosfera u sebi ukljucuje sve Zemaljske biome -- sva mesta na kojima je moguc život -- od najviših planina do najdubljih delova okeana.
Raspored bioma najcešce korespondira sa geografskom širinom i to od ekvatora do polova, uz razlicitosti koji su zasnovane na fizickim karakteristikama sredine (na primer, okeani ili planinski lanci) i na klimi. Te varijacije su povezane sa distribucijom vrsta u skladu s njihovom tolerantnošcu na temperaturne ekstreme i/ili na sušu. Na primer, fotosinteticke alge mogu se pronaci samo u fotickom delu okeana (dokle dopire svetlost), dok se cetinari najcešce nalaze u planinskim oblastima.
Iako se radi o pojednostavljenju mnogo složenije šeme, geografska širina i visina daju prilicno dobar uvid u distribuciju bioraznovrsnosti unutar biosfere. Vrlo uopšteno govoreci, bogatstvo bioraznovrsnosti (kakoživotinjskihe tako i biljnih vrsta) mnogo brže se smanjuje u blizini ekvatora (kao npr. u Brazilu) nego u blizini polova.
Biosfera se takode može podeliti na ekozone, koje su danas precizno odredene i prvenstveno prate granice kontinenata. Ekozone se dalje dele na ekoregione, iako se još uvek ne znaju tacno njihove granice.

5.5 Produktivnost ekosistema

U odredenom ekosistemu veze medu vrstama su zasnovane na hrani te na ulozi svake vrste u lancu ishrane. S obzirom na to, postoje tri vrste organizama:

• proizvodaci -- biljke, koje imaju sposobnost fotosinteze
• potrošaci -- životinje, koje mogu biti primarni potrošaci (biljojedi), ili sekundarni odnosno tercijarni potrošaci (mesojedi).

• razlagaci -- bakterije, gljivice, koje razlažu sve organske materije i na taj nacin vracaju minerale u životnu okolinu.

Ove veze formiraju scenario u kojem svaka jedinka jede prethodnu ali i biva pojedena od naredne što se naziva lanac ishrane ili mreža ishrane. U mreži prehrane na svakom nivou ima sve manje organizama kada se prate spojevi mreže uz lanac. Ovakvi koncepti nas dovode do ideja o biomasi (sveukupnoj živoj materiji na odredenom mestu), o primarnoj produktivnosti (povecanju kolicine biljaka u odredenom trenutku) i o sekundarnoj produktivnosti (sveukupna živa materija koju proizvode potrošaci i razlagaci u odredenom periodu).
Dve zadnje navedene ideje su kljuc za razumevanje i evaluaciju kapaciteta ekosistema -- broja organizama koji može podneti odredeni ekosistem. U svakoj mreži prehrane, energija koja se javlja na nivou proizvodaca nikad se u potpunosti ne prenosi do potrošaca. Zbog toga je, sa energetske tacke gledišta, za ljudsku vrstu mnogo pragmaticnije da bude primarni potrošac (da se hrani žitaricama i povrcem) nego da bude sakundarni potrošac (hraneci se biljojedima kao što su npr. goveda), a najlošije je da bude tercijarni potrošac (hraneci se mesojedima).
Produktivnost ekosistema se ponekad proceljuje poredenjem tri vrste kopnenih ekosistema te svih vodenih ekosistema:

• šume (1/3 Zemljine kopnene površine) sadrže bogatu biomasu i vrlo su produktivne. Ukupna produktivnost svih svetskih šuma je ravna polovine celokupne primarne produkcije.

• savane, pašnjaci i mocvare (1/3 Zemljine kopnene površine) sadrže oskudniju biomasu ali su takode produktivne. Ovi ekosistemi su glavni izvori sirovina za ljudsku prehranu.

• ekstremni ekosistemi u oblastima sa ekstremnim klimatskim uslovima -- pustinje i polupustinje, tundra, alpski pašnjaci i stepe -- (1/3 Zemljine površine) imaju siromašnu biomasu i nisku produktivnost.

• konacno, morski i slatkovodni ekosistemi (3/4 Zemljine površine) sadrže oskudnu biomasu (ne racunajuci priobalne zone).

Covekovim delovanjem u nekoliko zadnjih vekova ozbiljno su smanjene površine Zemlje pod šumama (krcenje šuma), a povecan je broj agroekosistema (poljoprivreda). Zadnjih decenija se povecavaju površine sa ekstremnim ekosistemima (stvaranje pustinja).

6. Ekološki poremecaji

Uopšteno govoreci,ekološki poremecaj nastaje kada životna sredina pocne negativno delovati na opstanak živih vrsta ili odredene populacije.
To se dešava i kad faktori životne sredine pocnu gubiti na svom kvalitetu u poredenju sa potrebama živih vrsta i to nakon promene abiotickih ekoloških faktora (na primer, porast temperature ili smanjenje kolicine kiše).
To se takode dešava kada životna sredina pocne negativno delovati na opstanak vrsta (ili populacije) usled pojacane aktivnosti grabežljivaca (na primer, prekomerni ribolov). Napokon, to se dešava i kad faktori okoline pocnu negativno delovati na kvalitet života živih vrsta (ili populacije) usled porasta broja jedinki (prenaseljenost).
Ekološki poremecaji mogu biti veci ili manji (i varirati u trajanju od nekoliko meseci do nekoliko miliona godina). Mogu biti biti uzrokovani prirodnim ili ljudskim faktorima. Takode, mogu zahvatiti jednu vrstu ili manji broj njih, a mogu pogoditi i velik broj njih (vidi clanak uništenje vrsta).
Na kraju, ekološki poremecaj može biti lokalni (kao kod izlivanja nafte) ili globalni (porast nivoa mora povezan za globalnim zagrevanjem).
U skladu sa navedenim stepenima ogranicenosti, lokalni poremecaj može imati znacajne ili manje znacajne posledice koje idu od ugibanja veceg broja jedinki pa do potpunog uništenja vrsta. Kakav god bio uzrok, nestajanje jedne ili više živih vrsta redovno uzrokuje poremecaj u lancu ishrane sa dalekosežnim posledicama na opstanak ostalih vrsta. U slucaju globalnog poremecaja posledice mogu biti daleko izraženije; u nekim nestancima vrsta više od 90% vrsta koje su živele u odredenom vremenu izumrlo je. Naravno, mora se napomenuti da je nestanak odredenih vrsta (kao što su dinosauri) doveo do oslobadanja odredenog staništa omogucivši pojavu i diversifikaciju sisara. Ovde je ekološki poremecaj, paradoksalno, pospešio beodiversifikaciju.
Ponekad je ekološki poremecaj ogranicenog obima i bez vecih posledica za ekosistem. Ali, najcešce te posledice traju mnogo duže. U stvari, najcešce se radi o povezanom nizu dogadaja sa završnim dogadajem. Na ovoj tacki nije moguc povratak na prethodno stabilno stanje i novo stabilno stanje ce se postepeno postaviti (homeoreza). Na kraju, isto kao što može izazvati nestanak vrsta, ekološki poremecaj može smanjiti kvalitet života preostalih jedinki. Prema tome, iako se smatra da je raznovrsnost ljudskog roda ugrožena, neki smatraju da je nestanak ljudske vrste vrlo blizu. Bilo kako bilo, epidemije, zagadenje hrane, negativan uticaj onecišcenja vazduha na zdravlje, manjak hrane, manjak životnog prostora, nagomilavanje otrovnog i teško razgradivog otpada te ugrožavanje opstanka kljucnih vrsta (veliki majmuni, pande i kitovi) takode su faktori koji uticu na ljudsko blagostanje.
U proteklih nekoliko desetaka godina jasno se uocava sve veci uticaj coveka na ekološke poremecaje. Zahvaljujuci tehnološkom napretku i brzom priraštaju stanovništva ljudski rod ima mnogo veci upliv na svoje životno okruženje nego ijedan drugi faktor ekosistema.

6.1 Primeri ekoloških poremecaja

• kredno-tercijarno istrebljenje pre 65 miliona godina – nestanak dinosaurusa, kicmenjaka slicnih reptilima, koji su dominirali zemaljskim ekosistemom više od 160 miliona godina, od otprilike prije 230 miliona do prije 65 miliona godina.

• globalno zagrevanje povezano sa efektom "staklene bašte". Zagrevanje može prouzrokovati poplave oko delta azijskih reka (ekoizbeglice), cešce pojave ekstremnih vremenskih poremecaja i kvalitativne i kvantitativne promene u proizvodnje hrane (globalno zagrevanje)

• topljenje nuklearnog jezgra u Cernobilju 1986. izazvalo je smrt mnogo ljudi i životinja i uzrokovalo brojne mutacije na ljudima i životinjama. Oblast oko nuklearke je napuštena zbog velike kolicine radijacije ispuštene pri topljenju jezgra.

• Zemljotres u Indijskom okeanu, koji je izazvao ogroman talas Cunami 2004. godine

Dva poslednja ekološka poremecaja predstavljaju tipicne primere promena u ekosistemu.

6.1.1 Cunami – talas smrti

Sam naziv cunami potice od japanskih reci "cu" koja oznacava luku, i "nami" što znaci talas, dakle lucki talas, ili u slobodnom prevodu zalivski talas. Cunami talasi se relativno cesto dogadaju kada se hipocentar vrlo snažnih zemljotresa nalazi ispod mora, odnosno kada se pri razlamanju stena formira vece vertikalno pomeranje (denivelacija) morskog dna, obicno nekoliko metara, pa cak i preko 10m kod snažnih zemljotresa. Ova nagla promena položaja dela morskog dna u zoni epicentra, kao posledicu stvara nagli skok nivoa vode iznad mesta hipocentra zemljotresa. Tako stvoreni talas se brzo krece ka obalama dostižuci brzine mlaznih aviona (900 km/h).
Kada u priobalnom delu talas dopre do plitkih delova, nastaje cunami efekat koji se manifestuje naglim smanjenjem brzine kretanja talasa, ali i naglim narastanjem njegove visine, cak do nekoliko desetina metara.
Cunami talasi mogu nastati i nakon erupcije podvodnih vulkana, kao i usled naglog klizanja ili odronjavanja velikih stena u velike vodene sredine (mora i jezera), kao i udarom nekog veceg kosmickog tela (meteorida, asteorida), kada se takode stvaraju talasi velikih dimenzija.
Cunami je niz talasa koji mogu svojom brzinom i visinom uništiti sve što mu se nade na putu. Ribari su oduvek znali da prepoznaju cunami nekoliko minuta pre nego što on naide, jer se voda povlacila po nekoliko metara. Medutim, oni koji bi se našli na pucini, nisu mogli nikako da primete ili osete šta se sprema.
Cunami u Indijskom Okeanu 2004., poznat i kao Sumatransko-Andamanski potres je cunami nastao kao posledica podmorskog potresa 26. decembra 2004. Ubio je oko 275.000 ljudi te je devastirao obalu od Indonezije do Somalije u Africi cinivši ga tako jednim od najsmrtonosnijih prirodnih katastrofa u modernoj istoriji.
Razlicite su procene za magnitudu potresa, koje se krecu od 9.0 do 9.3 po Rihterovoj skali (po ovim procenama to bi mogao biti drugi najveci potres ikada zabilježen na seizmografu), službena procena stoji na magnitudi 9.15.

6.1.2 Katrina – uragan nad uraganima

Katrina je ime za uragan koji je krajem avgusta 2005. pogodio južnu obalu Sjedinjenih Americkih Država.
Nastao je 24. avgusta 2005. kraj Bahama i prvi udar na kopno dogodio se kraj Majamija (Florida) kad je jacina uragana bila kategorije 1 na Safir-Simpsonovoj skali za uragane. Tamo je uzrokovao vece poplave i 11 poginulih. Svoj put je uragan nastavio u Meksickom zalivu gde je dobio na snazi. 29. avgusta uragan nalece na americke države Luizijana i Misisipi sa jacinom kategorije 4 (vetrovi 250 km/h). Uzrokovane su velike štete na priobalnim podrucjima, a 80 odsto grada Nju Orleansa je potopljeno kada su dan nakon naleta uragana popustile brane koje su štitile grad u depresiji. Uragan je takoder izazvao žrtve i štete u americkim državama Alabama, Tenesi, Džordžija i Kentaki. Ukupno je poginulo 1209 ljudi od cega preko 900 u Luizijani. Procenjeno je da je to bila najskuplja prirodna katastrofa u SAD-u do tada.

Tokom 19. pa i 20 veka cvrsto se verovalo da je tehnicki napredak vrednost o kojoj ne treba posebno raspravljati, niti ga kontrolisati, jer se njegov proces odvijao saglasno važecem shvatanju o položaju i odnosu coveka i društva prema prirodi sadržanom u antropocentrizmu tj. covek je u centru sveta i sve što je dobro za njega, dobro je i za prirodu.
Propast ovakvog odnosa sve cešce se ispoljava kao ekološka kriza, cije razmere rastu, a vladajuca shvatanja ne mogu da ponude rešenje. Zato, javlja se nova ekološka etika – ekocentrizam, eticki suprotstavljena antropocentrizmu, koja u osnovi svega stavlja ekosistem i sa kojim se covek izjednacuje s drugim oblicima prorode, jedino cime se izdiže je povecana odgovornost za ocuvanje života uopšte, pa i ljudske vrste, ali i nežive prirode.
Ljudska se odgovornost prema okolini ne može ograniciti samo na zaštitu onoga što je ostalo od netaknute izvorne baštine. Danas se treba brinuti za okolinu i njegove blagodeti u celini.
Ekološka problematika postavlja temeljna pitanja vezana uz sadašnje funkcionisanje, ali i buducnost društvenih zajednica.
Trostruki je ulog ekološke krize za ekosistem. Rec je o integritetu biosfere, tj. fizickog ( vazduh, voda, zemlja) i biljnog i životinjskog carstva. Ovde govorimo o opstanku ljudskog roda u tom okruženju i kvalitetu života na zemlji i društvu.
Problemi savremenog sveta, tehnicko-tehnološki napredak ubrzan ekonomskim rastom, urbanizacijom i industrijalizacijom, porastom stanovništva, iscrpljivanjem prirodnih resursa i njihovim uticajem na narušavanje ekološke ravnoteže, upoznavanje sa stavom naucnika i medunarodnih foruma prema problemima životne sredine i globalnim karakterom ekoloških problema predstavljaju svakodnevna suocavanja naucnika i eksperata na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

Studija slucajeva ekoloških poremecaja