Pojam "dobrobit životinja" se sve više koristi u svakodnevnoj komunikaciji i polako ulazi u riječnik veterinara, političara, pojedinaca koji se bave pravima životinja i drugih. Međutim, ovaj pojam znači različito za različite pojedince i zavisi od njihovih profesionalnih interesovanja. Veterinari i odgajivači životinja njihovu dobrobit procenjuju u odnosu na zdravstveno stanje i plodnost: ako je životinja zdrava i reprodukuje se, njena dobrobit je visoka. Istraživanja usmerena ka dobrobiti životinja su pak fokusirana na njihovo tijelo; na osnovu podataka o fiziološkim karakteristika jedinke, kao što su nivo pojedinih hormona u krvi ili puls, procenjuje se koliko je ona usaglašena sa svojom spoljašnjom sredinom. Neke ekstremne grupe koje se bave zaštitom životinja i njihovim pravima idu sa druge strane u drugi vid pojednostavljivanja. One smatraju da dobrobit životinja može da se obezbedi samo njihovim puštanjem na slobodu i da čovek nema moralno pravo da koristi životinje u svoje svrhe.
Preko 55 milijardi životinja zakolje se svake godine širom svijeta samo zbog hrane (što čak ne uključujući morske životinje). Industrijski uzgoj životinja koji životinjama ne omogućava niti osnovne potrebe jedini je način proizvodnje tako ogromne količine mesa. Doživotno ograničena mogućnost kretanja, tama, sakaćenje bez anestezije i problemi koji nastaju selektivnim uzgojem su cijena koju bića sposobna osjetiti bol i strah moraju platiti kako bi osigurala tu količinu mesa. Neizreciva brutalnost prema životinjama dokumentovana je bezbroj puta tokom njihovog transporta i u klaonicama.

Praktična primena koncepta dobrobiti životinja najveći odraz ima u sferi uzgoja životinja u komercijalne svrhe (stočarstvo, kućni ljubimci i Zoo vrtovi) i u ovim oblastima se otišlo najdalje u definisanju nekih praktičnih postupaka za držanje, obogaćivanje života, transport, pripremu za klanje i eutanaziju životinja. Važno je naći način da se dobrobit životinja ocenjuje na osnovu objektivnih kriterijuma iz kojih su isključene emocije i moralno-etički subjektivizam.

Šta je dobrobit životinja?

Na ovo pitanje nije lako odgovoriti jednostavnom definicijom. Nekoliko definicija pojma dobrobiti životinja se primenjuje u praksi. U osnovi svake od njih se nalazi ideja da je dobrobit životinja odgovornost čoveka prema njima u smislu obezbjeđivanja najbolje moguće njege i napora da im se obezbedi najviši mogući kvalitet života. Dobrobit životinja neki definišu kao:

brigu za opstanak individualnih životinja ili
stav da naš odnos prema životinjama treba da bude takav da ne izaziva njihovu neopotrebnu patnju ili
pravo životinja na odgovarajuću brigu i poštovanje, što uključujuje hranu, sklonište i human postupak.

U prvoj definiciji je istaknut individualni odnos prema životinjama, za razliku od zaštite prirode u okviru koje se vodi briga o populacijama životinja i njihovim zajednicama. U drugoj definiciji izraženi su određeni moralno-etički postulati na kojima bi naš odnos prema životinjama trebalo da se zasniva, dok je u trećoj definiciji izražen pravni aspekt ovog odnosa. Nedostatak svih ovih definicija je taj što se zasnivaju na pricipima kojima nije moguće definisanje jasnih postupaka mjerenja i procenjivanja dobrobiti.
Pojam dobrobit može da se posmatra i kao stanje individue u odnosu na njenu spoljašnju sredinu. U tom smislu, nesposobnost da se prilagodi spoljašnjoj sredini ili teškoće u tom prilagođavanju, mogu da se smatraju pokazateljima niske dobrobiti životinje. Patnja i niska dobrobit često idu zajedno, ali dobrobit može biti niska iako nema patnje. Dobrobit ne bi trebalo da se definiše kao čisto subjektivno iskustvo (kao što je patnja), jer njeno procenjivanje je pod snažnim uticajem socio-ekonomske, obrazovne i moralne dimenzije procenjivača.

Kako dobrobit može da se mjeri?

Jasno je da je dobrobit pod direktnim uticajem nemogućnosti ili teškoća u prilagođavanju spoljašnjoj sredini u kojoj životinja živi. Ukoliko spoljašnja sredina u kojoj životinja boravi nije usklađena sa njenim prirodnim potrebama za nadražajima i mogućnošću obavljanja njoj svrsihodnih aktivnosti, najčešća posledica su različiti oblici poremećaja u ponašanju i fiziološkom stanju.
Dobrobit životinje može da se posmatra kao odraz njenog ukupnog stanja, a koje je rezultat pokušaja da se prilagodi spoljašnjoj sredini. Iz ove definicije proizilaze sledeći zaključci:

Dobrobit je karakteristika životinje, a ne nečega što joj se pruža;
Dobrobit može da se nalazi u rasponu od vrlo niske do vrlo visoke;
Dobrobit može da se meri naučnim metodama koje su nezavisne od moralnih pretpostavki;
Mera nesposobnosti da se prilagodi okolini i mera teškoća sa kojima se susreće u prilagođavanju okolini su veličine koje mogu da pruže informacije o tome koliko je dobrobit niska;
Saznanja o potrebama životinja daju dragocene informacije i osnovu o tome kakve uslove treba obezbediti za visoku dobrobit;
Životinje mogu da koriste različite metode prilagođavanja svojoj okolini.

Teškoće ili nemogućnost prilagođavanja spoljašnjoj sredini se mogu prepoznati pažljivim posmatranjem i izučavanjem životinje. To znači da činjenica da jedna od mjera, na primer težina ili uspešna reprodukcija, ne znači da je dobrobit visoka, ukoliko neki od drugih pokazatelja upućuju na nisku dobrobit.

Uticaj spoljašnje sredine na dobrobit

Patnja je subjektivno neprijatno osjećanje koje može da bude kratkotrajno ili da traje duži vremenski period. U tom periodu životinja nije u mogućnosti da smanji rizik opstanka i da poveća mogućnost reprodukcije. Široko je prihvaćen i stav da klinički znaci bolesti ili povreda ujedno predstavljaju mjeru patnje. Mi malo znamo o osjećanjima životinje, ali možemo prepoznati fiziološke reakcije i način ponašanja, a takođe možemo mjeriti i obim oštećenja tkiva. Iz ovog može da se izvede pogrešan zaključak; ukoliko nema kliničkih znakova, nema ni patnje. Iz ovog razloga, kao i izloženih u prethodnim poglavljima, jasno je da patnju nije korisno koristiti za ocjenu dobrobiti. Patnja je jako bitna; odnosi se na subjektivna osjećanja životinje i svakako je najosnovniji aspekt niske dobrobiti. Međutim, subjektivnost i nepreciznost u njenoj procjeni smanjuju i njenu vrednost u ocjenjivanju dobrobiti. Nije ni naučno, a ni praktično, dobrobit izražavati i ocjenjivati samo kao subjektivno iskustvo koje je rezultat patnje. Postoje i drugi elementi dobrobiti životinja koji se lakše sagledavaju i perciznije ocjenjuju. Oni su, između ostalih: bol, strah i odsustvo kontrole.

Bol
Bol je nadražaj koji nam je svima jako poznat. U smislu definicije dobrobiti, bol snažno utiče na sposobnost životinje da se prilagodi svojoj okolini i time je efikasan parametar procjene niske dobrobiti. Mnogi istraživači su istakli da je bol teško mjeriti, međutim, pažljivim posmatranjem životinje možemo dobiti informacije o obimu i intenzitetu boli kojoj je izložena. Takođe, iskustvo pretrpljene boli, čak jako dugo nakon njenog prestanka, ima snažan uticaj na ponašanje u smislu izbjegavanja okolnosti i mesta na kojima je životinja pretrpela bol.

Strah
Strah predstavlja način pripreme na opasnost ili je direktan odgovor na primjećenu opasnost. Opasnost može biti rizik susreta za grabljivcem, rizik povređivanja od suparnika ili nekog fizičkog izvora. Šta god da ga izaziva, strah ima snažan uticaj, ali, za razliku od boli, rezultat je viših nivoa aktivnosti mozga; nije nadražaj, nego je osećanje. Teško je živjeti sa strahom, i kao bol, strah predstavlja efikasno merilo niske dobrobiti. Strah može direktno da se mjeri, jer je osećaj straha povezan sa radom nadbubrežnih žlezda. Takođe, mogu da se mjere i elementi ponašanja i stepen odbojnosti prema nadražajima koji izazivaju strah (paraliza, katatonija, pokušaji bekstva, agresija...).

Odsustvo kontrole nad sopstvenim životom
Životinje, naročito u situaciji kada se drže u zarobljeništvu, trpe različita ograničenja da samostalno, u skladu sa svojim potrebama, čine aktivnosti u pravcu prilagođavanja svojoj okolini. Kao i kod ljudi, dugotrajna ograničenja kod životinja imaju negativan uticaj na sposobnost prilagođavanja i dobar su pokazatelj niske dobrobiti. Neka od ograničenja koje životinje trpe i čije posledice se jasno mogu sagledati su:

Ograničavanje kretanja
Frustracija
Odsustvo određenog stimulansa
Premalo informacija
Previše informacija

Životinje, naročito sisari i ptice, tokom evolucije razvile su vrlo složene kontrolne mehanizme reagovanja i predviđanja promena u svojem okruženju. Ograničavanjem kretanja i oduzimanjem mogućnosti izbora trenutno svrsishodne aktivnosti (sakrivanje, spavanje, kupanje...), najčešći su uzrok poremećaja u ponašanju, koje prate fiziološka i mentalna oboljenja. Takođe, dugotrajno onemogućavanje životinje da realizuje kontrolu interakcije sa svojom spoljašnjom sredinom rezultira frustracijama koje su uvek praćene različitim fiziološkim i mentalnim poremećajima. Time su ograničavanje kretanja i zadovoljavanje potreba praćene frustracijama jedni od najdirektnijih pokazatelja niske dobrobiti.
Određeni nadražaji mogu imati snažan uticaj na opstanak životinje pa ona često pokušava uporno da locira izvor nadražaja. Odsustvo tih nadražaja može rezultirati niskom dobrobiti, a ispoljiti se kroz različite poremećaje u fiziologiji i ponašanju. Na primer, neke ptice imaju snažan instinkt da formiraju gnezdo u koje će položiti jaja. Ukoliko im neophodan materijal i prostor za gradnju gnezda nije na raspolaganju, one će ipak neprestalno da ga traže, odbijaće partnera ili će potpuno prestati da stvaraju jaja.
Opšte siromaštvo okruženja predstavlja teškoću za životinju prilikom njenih pokušaja usklađivanja sa svojom okolinom. Mentalni poremećaji kao prateći efekti odsustva nadraživanja čula su poznati i registrovani kod kažnjenika koji se drže u samicama, kao i kod domaćih i divljih životinja koje se drže u golim i praznim kavezima.
Kod domaćih i divljih životinja, kao i kod čoveka, pretjerani zahtev za korišćenjem čula može dovesti do kolapsa, gubitka kontrole i niske dobrobiti. Česta premeštanja životinje na farmi ili pretjerana izloženost životinja posetiocima Zoo vrta imaju slične negativne efekte na njihovu dobrobit. Međutim, nije opasna samo ukupna količina nadražaja koja pristiže do životinje, nego i njihova predvidljivost. Odsustvo predvidljivosti, u smislu izvora i intenziteta nadražaja, može biti jako uznemiravajuća za životinje. Najčešća reakcija na ovakvo preterano nadraživanje je stres praćen strahom koji, u slučaju dugotrajnog izlaganja, rezultira poremećajima u fiziologiji i ponašanju životinje, pa i smrću.

Fiziološke i biohemijske promjene

Mnogobrojna fiziološka i biohemijska ispitivanja se danas mogu izvršiti, i uvek se polagala nada u to, da takva ispitivanja pružaju objektivne podatke, koji mogu ukazati na stanje dobrobiti određene životinje.
Ta ispitivanja uključuju hormone iz srži adrenalne žlezde (kateholamini), hipofize (ACTH) i kore nadbubrežne žlezde (glikokortikosteroidi), odnosno utvrđivanje povećanja njihovog nivoa u krvnoj plazmi. Nedavna istraživanja pokazuju da su endomorfini (endogeni morfini) u vezi sa pojavom stereotipija u krmača, i da će ti endomorfini biti u skorije vrijeme rutinski merljivi.
Utvrđivanje koncentracije kortizola u uzorcima pljuvačke predstavlja jedan novi metod koji se upotrebljava kao indikator za otkrivanje akutnog stresa kod ovaca i za procenu stresa u teladi, koja su kastrirana hirurškim putem ili pomoću gumenih prstenova. Ta metoda ima prednosti zbog lakog sakupljanja uzoraka jer, na primer, uzimanje uzoraka krvi može samo po sebi dovesti životinje u stanje stresa.
Istraživanja su pokazala da se u različitim smeštajnim sistemima za svinje može ustanoviti hronični stres. Zanimljivo je da poređenje izbora između skučene i prostrane životne sredine u pogledu dobrobiti kod negravidnih odraslih svinja ne pokazuje jasnu prednost ove druge.
Neki od prvobitnih problema za utvrđivanje stresa se prevazilaze stalnim usavršavanjem metoda. Stalno uvedene kanile se mogu upotrebiti za dobijanje uzoraka krvi bez uznemiravanja životinja, a usavršena mikroanalitička ispitivanja dopuštaju brojna fiziološka merenja, koja se mogu izvesti s minimalnim interferencijama.
Ima poziva da se doktori veterinarske medicine i stočari više uključuju u rastuću debatu oko dobrobiti životinja u intenzivnim sistemima držanja i u naučnim eksperimentima. Ti pozivi se naročito odnose na potrebu da se obezbede trezvena profesionalna prosuđivanja, koja se zasnivaju na integraciji objektivnih naučnih podataka kao protivteža antropomorfnim suđenjima, zasnovanim na emocijama ili čak i nepoznavanju. Izgleda sasvim vjerovatno da će mnogi doktori veterinarske medicine iz prakse imati sve veću potrebu da interpretiraju podatke, koji, zbog komplikovane tehnologije utvrđivanja, ne dolaze od samih veterinarskih stručnjaka, već ih pružaju specijalizovane naučne laboratorije. Sve to pruža dobru priliku naučnicima iz čisto bioloških disciplina da doprinesu razjašnjenju koncepta stresa.
Međutim, u žurbi da se zadovolji jedna velika potreba po pitanju obezbeđenje objektivnih podataka o dobrobiti životinja, postoji opasnost da se predlože i preduzmu ishitrene kratkoročne mjere zasnovane na previše uprošćenim rezultatima i interpretacijama i da se time samo učini nasilje nad kompleknošću biologije životinja.
Jedno od značajnijih pitanja je procena aktivnosti hipofizno-adrenalne ose kao indeksa stresa putem utvrđivanja koncentracije kortikosteroida ili njihovih metaboličkih produkata u krvnoj plazmi. Ta utvrđivanja su u novije vrijeme korišćena u izučavanju različitih sistema smještaja svinja i različitih tehnoloških postupaka sa ovcama. Zbog uloge glukokortikosteroida u zapaljenskim reakcijama i uticaja na opšti metabolizam, hronične promene u proizvodnji GK hormona same po sebi su važne. Pored toga, veoma je važno i to što je dokazano da i nefiziološki stimulusi mogu proizvesti hormonski odgovor, čije su metaboličke posledice nepovoljne po efikasnu proizvodnju životinja. Takođe, postoji i tendencija da se sve promjene u koncentraciji glukokortikosteroida tretiraju kao simptomi ili znaci da životinja ‘’pati’’ ili da se nalazi u nekim nepovoljnim okolnostima, što nije sasvim prihvatljivo.
Zanimanje za aktivnost hipofizno-nadbubrežne ose, kao i upotreba termina stres u tom posebnom kontekstu, mahom su proizašli iz rada Hans Selye-a, koji je detaljno opisan u njegovoj knjizi ‘’The Sress of Life’’ (1976). Prema Selye-ju, oslobađanje GK hormona je jedna komponenta stereotipne rekcije na mnoštvo različitih fizioloških stimulusa koji se mogu opisati, uopšte uzev, kao štetni (na primer, ozračivanje X-zracima, infekcija ili ubrizgavanje formalina). Iako pomalo nedosledan u tome, Selye je termin stres uglavnom upotrebljavao da označi sam odgovor organizma na delovanje stresora.
Prema njegovom mišljenju, stres je termin koji je sinoniman sa rastom glikokortikosteroida u krvnoj plazmi i drugim pratećim promenama. Po njemu stressor je, u stvari, stimulus koji izaziva odgovor organizma u vidu stresa. Međutim, postoji jedna velika slabost u Selye-om razmatranju termina stresor zato što nije dat ni jedan aspekt u definiciji koji ne zavisi od sposobnosti da izazove odgovor organizma u vidu stresa.
Nažalost, često se smatra da su utvrđivanja adrenokortikalne aktivnosti relevantna za sva značenja termina stress, jer se ovaj termin koristi u mnogim slučajevima. Na prime, Stott, 1981. godine daje znatno širu definiciju stresa nego što je Selye-eva definicija, upotrebljavajući taj termin da obuhvati opšta pomeranja homeostaze organizma. Pa ipak, on upotrebljava koncentraciju adrenalnih hormona kao osnovni indikator za prošireni koncept stresa uprkos dokazima da mnoge poremećaje homeostaze, kao na primer, one koji nastaju kod lišavanje vode i hrane, ne treba povezivati sa tim hormonskim odgovorom. Slično tome, Dantzer i Mormede, 1983. godine su iznijeli tvrđenje po kome je stres suprotan dobrobiti, što je opet jedan pogled koji je u neskladu sa Selye-vim, a oni ipak Selye-ja citiraju kao autoriteta u oblasti koja tretira aktivnost kore nadbubrežne žlezde kao indikatora stresa. Posledica povezivanja opšteg izraza stres sa svim njegovim negativnim konotacijama i Selye-vim shvatanjem nespecifične fiziološke reakcije koja se zasniva na aktivnosti adrenokortikalnog sistema jeste da se za sve događaje koji za svoj rezultat imaju aktiviranje tog sistema može uzeti da su ‘loši’ ili nepoželjni. Međutim, to može biti sasvim pogrešno tumačenje.
Važan razvitak koncepta stresa došao je sa radovima Masona, 1968., 1971. i 1975. godine, iako su ti radovi izvedeni u kontekstu psihosomatskih bolesti čoveka. Mason je dao pregled brojnih dokaza koji pokazuju da hipofizno-adrenalni sistem osetljivo odgovara na fiziološke nadražaje, kao što su novina, anticipacija električnog šoka i nepojavljivanje očekivane hrane, kao i na fiziološke stimuluse koje je Selye proučavao. Najvažnije mesto u Mason-ovom prikazu predstavlja ideja da različiti događaji izazivaju u određenoj životinji iste fiziološke reakcije, zbog toga što su oni izazvaju iste emocionalne odgovore u toj životinji. On je otišao toliko daleko da je tvrdio da su stimulusi koje je Selye izučavao izazvali odgovor u vidu stresa samo zato što su oni, takođe, rezultirali u jednakoj emocionalnoj reakciji. Ta tvrdnja, međutim, ne izgleda sasvim prihvatljiva. Selye, na primer, navodi primere hirurških trauma koje su izazvale oslobađanje ACTH, čak i kod životinja pod anestezijom.

Navedeni razvojni koncepti stresa ukazuju na pogrešno uvjerenje: da se utvrđivanjem nivoa kortikosteroida u krvnoj plazmi u životinja kada su podvrgnute određenom zootehničkom postupku ili eksperimentalnoj tehnici može utvrditi koliko je taj tretman neprijatan ili bolan. Postoji mnogo razloga da se to shvatanje smatra netačnim. Na prvom mjestu, nivoi kortikosteroida u krvnoj plazmi nisu osjetljivi na varijacije bolnosti tretmana. Nivoi kortikosteroida kod pacova zaista rastu kada se oni nalaze pod električnim šokom, ali stopa tog rasta ne odgovara intenzitetu upotrebljenog šoka, sa izuzetkom krajnjih vrednosti. Dalje, granica do koje nivoi kortikosteroida rastu kao posledica električnog šoka u zavisnosti je od toga da li je životinja u mogućnosti da reaguje nekom bihevioralnom aktivnošću (na primer borbom) ili ne. Pacovi lišeni hrane pokazuju povišene nivoe kortikosteroida samo ako im je i voda nedostupna, koju inače piju u znatnim količinama. Stereotipno ponašanje svinja i stresom prouzrokovano obilno uzimanje hrane može takođe da modifikuje veličinu hormonskog odgovora.
Nivoi kortikosteroida se povećavaju i u situacijama koje bi teško mogli okarakterisati kao neprijatne, na primer, za vreme koitusa ili neposredno pre redovnog davanja hrane. Povećanje koncentracije kortikosteroida takođe sledi nakon voljne vežbe kod ljudi u kojoj su prisutna osećanja zadovoljstva u sličnoj meri kao i osećanja bola.
Veza između adrikortikalnog odgovora i zahteva koji se postavljaju životinji u pogledu kognicije ili učenja, pojačana je otkrićem da sistematsko ubrizgavanje ACTH i glukokortikoida utiče na njihovu kognitivnu sposobnost, vjerovatno kroz uticaj na veoma kompleksne procese pamćenja. Rezultati, poput navedenih, naveli su istraživače da pretpostave da je glavna funkcija tih hormona da služe kognitivnim sposobnostima kod životinja, obezbeđujući time dopunu metaboličkih funkcija koje se obično ističu.
Navedeni rezultati predstavljaju osvežavajuću promenu u odnosu na ideju da je adrenokortikalni odgovor jedna evoluciono prevaziđena reakcija ‘’borbe i bekstva’’ koja prvenstveno podrazumeva mobilizaciju energije. Oni proširuju Selye-vu ideju da je taj odgovor adaptivna reakcija, priznavanjem da je primarni cilj adaptacije da se stekne saznanje o okolini i na taj način anticipiraju pojavljivanja biološki značajnih događaja.

Ponašanje

Bihevioralna proučavanja su postala važno stredstvo u prepoznavanju situacije kada je dobrobit neke životinje dovedena u pitanje. Najteži zadatak je, međutim, utvrđivanje koje ponašanje zaista može služiti kao indikator dobrobiti. Moraju se proučavati ne samo obrasci ponašanja, već i tip životne sredine ili sistem gajenja u kojem se ta ponašanja ispoljavaju. Od posebnog praktičnog značaja je registrovanje promijenjenog ili abnormalnog ponašanja i upoređivanje obrazaca ponašanja u dva različita sistema, kao i nastojanje da se oceni koji od njih obezbjeđuje bolje stanje dobrobiti životinjama. Za naučne svrhe sprovodi se eksperimentalno izazivanje stresa kod životinja i registrovanje posledica po ponašanje, omogućavanje životinjama da biraju životnu sredinu, kao i registrovanje i interpretacija njihovog izbora.

Abnormalno ponašanje

Često je baš odstupanje ponašanja od normalnog ono što daje prvu indiciju da se životinja nalazi pod uticajem stresa. Svi obrasci ponašanja koji odstupaju od normalnih za određenu vrstu mogu biti označeni kao poremećeno ponašanje, s tim što je teško odrediti do koje granice je promena u ponašanju u okvirima tolerancije.
Wiepkema je 1983. godine klasifikovao različite tipove abnormalnog ponašanja u nekoliko opštih kategorija.
Prva kategorija ovog ponašanja je ponašanje koje prouzrokuje povrede počiniocu ili pripadnicima iste vrste. Takvo ponašanje predstavlja griženje repa kod svinja i kljucanje perja kod kokošaka. Zanimljivo je da često kod kanibalizma u svinja ne postoje očevidni bihevioralni simptomi bola (izbegavanje, skičanje, borba) što ukazuje na to da vjerovatno postoji neki mehanizam zadužen da spreči potpunu agoniju u takvoj situaciji.
Drugi tip ponašanja su stereotipije ili ponavljanje radnji odnosno aktivnosti bez ikakve očigledne funkcije. U ovu kategoriju spadaju ritmično žvakanje, igranje jezikom, griženje šipke i trljanje šipke njuškom ili gubicom. Sreću se kod goveda, konja i krmača, najčešće kada su smještene individualno.
Treća kategorija je apatično ponašanje, kod koga se uočava veoma smanjena usmjerenost na spoljašnje nadražaje. Jedan primer iz ove kategorije je nepomično sjedenje, pri kome životinja (naročito se javlja kod krmača) sjedi mirno sa glavom koja pomalo visi.
Uvek se postavlja pitanje: koliko neko ponašanje mora da bude ‘’abnormalno’’ da bi ukazivalo na patnju? Kao što je navedeno, postoji širok raspon ponašanja koja se mogu smatrati abnormalnim, ali ne postoje očevidne razlike u oštrini ispoljavanja tih ponašanja. Primjera radi, ponašanje koje prouzrokuje povrede počiniocu ili pripadnicima iste vrste vjerovatno može da bude štetnije po dobrobit neke grupe svinja nego što to može da bude ponašanje krmača koja neprekidno sedi. Razumljivo je da se mora prihvatiti da sve vrste poremećenog ponašanja nemaju istu težinu. Međutim, ta činjenica izaziva teškoće naročito kada se želi da se pojava specifičnog abnormalnog ponašanja iskoristi kao indikator dobrobiti životinja u datom sistemu gajenja.
Velika diskusija vodi se oko statusa sterotipija kao indikatora dobrobiti. Danas se smatra se da se za stereotipije može tvrditi da deluju loše na dobrobit određene životinje ako one, bez obzira na potrebu da se izražavaju, okupiraju mnogo vremena (na primer 10% vremena u budnom stanju).
Neke stereotipije mogu da funkcionišu kao adaptivni mehanizmi i mogu se smatrati pokušajem jedne normalne individue da se ‘’bori’’ sa nedogovarajućom životnom sredinom. Važno je napomenuti da sve svinje ne ispoljavaju određenu stereotipiju, npr. hronično griženje šipke. Izgleda da svaka individua ima različit optimalni nivo sredinske stimulacije, čime se mogu objasniti velike razlike u individualnom ponašanju.

Pravni okvir

Definisanje i implementacije postupaka koji mogu dovesto do povećanja dobrobiti životinja je u svetu aktuelna tema. U tome su najdalje otišle Sjedinjene Američke Države, Evropska Unija, Kanada, Australija i Novi Zeland. U ovim zemljama čitav niz pravnih akata i druge regulative je prihvaćen i nalazi se u različitim fazama primjene.U ovom trenutku osvrnućemo se na stanje u Evropskoj Uniji.
Rimski ugovor iz 1957. godine bio je legalni osnov za formiranje Evropske unije. On se u međuvremenu nekoliko puta revidirao i dopunjavao. Pod pokroviteljstvom međudržavne konferencije, Ugovor je pretrpeo dopune i rezultirao Ugovorom iz Amsterdama, koji je zvanično potpisan od strane članica EU 2. oktobra 1997, a na snagu je stupio maja 1999.
Najvažniji značaj Amsterdamskog ugovora, sa stanovišta dobrobiti životinja, je uključivanje Protokola o dobrobiti životinja. U protokolu je zapisano sledeće:
"Ugovorne strane, SPREMNE SU da unaprijede zaštitu i poštovanje dobrobiti životinja, kao bića koja poseduju osejećanja, SLOŽILE SU SE oko zaključaka, koji će biti priloženi Ugovoru o formiranju Evropske unije, U formulisanju i primjeni poljoprivrednih, transportnih, trgovinskih i istraživačkih planova, Unija i njene zemlje članice POSVETIĆE POSEBNU PAŽNJU potrebama dobrobiti životinja, istovremeno poštujući legislativu ili administrativne preporuke i običaje zemalja članica, posebno u odnosu na religiozna pravila, kulturnu tradiciju i regionalno nasleđe ".
Mada su u Protokol uključeni neke odredbe koje delimično umanjuju mogućnosti primene postupaka za obezbjeđivanje dobrobiti životinja (u slučajevima kada se kose sa religioznim običajima, kulturnom tradicijom i regionalnim nasleđem), on ipak predstavlja značajan napredak u promociji i primeni postupaka koji imaju humaniji odnos prema životinjama.
Novi Ugovor Evropske unije (Ustav) usaglašen je 18. juna 2004, a potpisan je 29. oktobra 2004. godine u Rimu od strane predstavnika 25 zemalja članica i 3 zemlje kandidata. Stupanje na snagu novog Ugovora planirano je za 1. novembar 2006, nakon ratifikacije od strane svih zemalja članica. Dobrobit životinja nije postavljena kao jedan od ciljeva Unije, niti je uključena u sve segmente politike. Ipak, novi Ugovor dobrobit životinja tretira kao posebnu temu izraženu kroz Član III-121. Ovaj član po tekstu sličan je tekstu definisanom u Protokolu.
U ovom trenutku nekoliko konvencija je potpisano od strane članica EU i pripremljen je čitav niz uputstava u kojima se detaljno definišu postupci i zahtevi koji se odnose na standarde uzgoja, transporta, klanja i eutanazije životinja.

Značaj dobrobiti farmskih životinja

Neke od najokrutnijih metoda intenzivnog uzgoja su one koje koriste najinteligentnije i najdruštvenije domaće životinje, na primjer,svinje. Rasplodne krmače, ženke svinje koje moraju “proizvesti” prasce za proizvodnju svinjetine, ograničene su na pojedinačne metalne odjeljke koji su praktički iste veličine kao njihova tijela. Onemogućeno im je okretanje, nemaju stelje na golom betonskom podu i mogu samo stajati ili pokušati leći. Kanalić izravno iza krmače čini uklanjanje otpada jednostavnijim. Takvo ograničavanje i izolacija su mučenje za ove visoko društvene životinja. Ozlede do kojih dolazi često uključuju inficirane i natečene zglobove, papke i kožu, a koje nastaju trljanjem krmače o šipke ili od vlastitog izmeta. Krmače se mogu odmarati samo na stražnjim nogama – pognute glave, poluzatvorenih ili potpuno zatvorenih očiju, one „tuguju“ kako su to nazvali istraživači životinjskog ponašanja.

Velika većina kokoši nosilica drži se u uskim baterijskim kavezima s drugim kokošima. Kavezi su naslagani jedni povrh drugih. U nekim zemljama kokoš ima prostora veličine otprilike jednog A4 papira, i stoji na golom žičanom podu, a u nekim drugim zemljama čak i manje prostora. Za piliće normalno i neophodno ponašanje, kao što su širenje krila, češanje, mogućnost pronalaska mirnog mjesta za nesmetano nesenje jaja i uzmicanje od agresije drugih kokoši nasilno je potisnuto tijekom cijelog života kokoši u takvom obliku uzgoja.
Zaštita dobrobiti životinja koje koristimo za proizvodnju hrane nije samo pitanje etike ili humanosti, već kvaliteta njihovih proizvoda, a dalje i uticaja na zdravlje potrošača. Naime, istraživanja su dokazala da prozvodi životinja koje su trpjele bol, paniku ili stres nije istog kvaliteta kao životinja sa kojima se pažljivo postupalo.
To je naročito izraženo tokom neadekvatnog transporta životinja i nestručnog postupanja prilikom klanja. Izražen stres prije smrti ostavlja u mesu velike količine adrenalina i drugih hormona koji se izlučuju u organizam u stanju uzbune (kod svinja, sindrom „bledog, vodenog mesa” a kod goveda „tamno, tvrdo meso”). Slično se događa tokom nepravilnog transporta životinja (suviše dug put bez odmora, hrane, vode, zajednički smještaj različitih kategorija iste vrste – mlade i stare, mužjaci i ženke, bolesne i zdrave i sl.- ili čak različitih vrsta životinja).

Literatura:

1. Zoohigijena - Univerzitet u Beogradu Poljoprivredni fakultet (Slavča Hristov)
2. Internet stranica: http://www.protego-org.org/index.php?option=com_content&view=article&id=118:dobrobit-ivotinja&catid=61:dobrobit-ivotinja&Itemid=107
3. Internet stranica: http://www.futurefood.org/globalbenefits/animal_welfare_hr.php
4. Internet stranica: http://www.stocarstvo.com/dobrobit_zivotinja/dobrobit_zivotinja_2.html

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi