ADAPTACIJA DOMAĆIH ŽIVOTINJA NA USLOVE SPOLJAŠNJE SREDINE

Postoje dva načina na osnovu kojih se domaće životinje mogu prilagoditi uslovima gajenja. Prvi način podrazumeva prilagodjavanje uslova gajenja samim domaćim životinjama, dok drugi način podrazumeva prilagodjavanje životinja uslovima gajenja.
Prvi način se odnosi uglavnom na industrijske ili intenzivne uslove gajenja domaćih životinja, u zatvorenim objektima, gde su životinje podeljene u starosne i proizvodne kategorije i smeštene u objekte čiji ambijentalni uslovi, smeštajni kapacitet i mikroklimat odgovaraju upravo vrsti, rasi, starosnoj i proizvodnoj kategoriji životinja. Takodje, podela domaćih životinja u industrijskim uslovima gajenja na proizvodne kategorije zahteva da nivo proizvodnosti svih životinja unutar iste proizvodne kategorije bude približno jednak. Ukoliko ovaj uslov nije ispunjen, dovodi se u pitanje ekonomičnost proizvodnje i nameće se potreba da se životinje iz proizvodnih kategorija podele u proizvodne podgupe ili podkategorije prema nivou proizvodnosti. Medjutim, kada su u pitanju priplodne životinje, koje služe za obnovu zapata, poželjan je izvestan stepen diverziteta, tj. raznolikosti što zavisi od selekcije, ali su često industrijski uslovi gajenja u suprotnosti sa diverzitetom.
Drugi način gajenja se odnosi uglavnom na ekstenzivne uslove gajenja u kojima je životinji pružena mogućnost da se sama adaptira na postojeće uslove života, pod kojima se podrazumevaju klimatski uslovi i vrsta ili tip proizvodnog sistema. Kako je poznato, uslovi života se znatno razlikuju izmedju različitih ekogeografskih lokaliteta, tako da i proizvodni sistemi zavise od postojećih i pristupačnih resursa (izvora od vitalnog značaja kao sto su voda, hrana, sklonište), ali i od ekonomskih uslova. Upravo zato, ekstenzivni način gajenja domaćih životinja treba da se zasniva na gajenju onih vrsta i rasa domaćih životinja koje su najbolje prilagodjene uslovima života na ekogeografskom lokalitetu na kojem je započet proces stočarske proizvodnje kao i na njihovom diverzitetu (biodiverzitet).
Uobičajeni pokazatelj diverziteta je broj rasa unutar iste vrste domaćih životinja. Medjutim, ekstenzivni način gajenja životinja ne zahteva da jedan stočar gaji veći broj rasa unutar iste vrste, već naprotiv, da gaji rasu koja je najbolje prilagodjena postojećim uslovima života. Ovo je u suprotnosti sa industrijskim ili intenzivnim načinom gajenja životinja, koje zahteva uskospecijalizovane rase, ne samo u pogledu proizvodnog cilja, već i u pogledu ambijentalnih uslova u smeštajnim, tj. Odgajivačkim objektima.
Ekstenzivni način gajenja domaćih životinja postoji na svim ekogeografskim lokalitetima na kojima žive ljudi. Ovi ekogeografski lokaliteti se medjusobno znatno razlikuju. Mogu biti topli i suvi, topli i vlažni, hladni i suvi ili hladni i vlažni. Pored toga, mogu obilovati izvorima pijaće vode i hrane visokog kvaliteta, ali mogu biti i oskudni u količinama i kvalitetu vode i hrane, a ujedno i pod visokim pritiskom rizika od pojave bolesti najrazličitije etiologije. Adaptacija na činioce životne sredine zavisi od genetskog potencijala, ali i od sposobnosti životinje da uče i pamte u kakvim uslovima žive. Medjutim, gotovo da je nemoguće predvideti u kom pravcu ce ići genetička i bihejvioraina adaptacija.

 Adaptacija na visoku temperaturu

Domaće životinje su toplokrvni kičmenjaci, što znači da poseduju sposobnost održavanja telesne temperature u vrlo uskim granicama. Kako je poznato, u toplim regionima, opasnost preti ne samo od toplotnog udara već i od sunčanice. Životinje se na vrućinu prilagodjavaju na različite načine, a izmedju ostalog, unošenjem veće količine vode, smanjenjem unošenja hrane, sklanjanjem na senovita mesta, tj. u hladovinu, dnevnih temperatura, kupanjem, kaljuzanjem u blatu, odbijanjem sunčeve radijacije sa površine tela, refleksijom svetle kože ili dlake i vune, gustim dlačnim pokrivačem u predelu glave koji štiti od sunčevog zračenja, znojenjem, ubrzanim disanjem, tj. dahtanjem, izdvajanjem iz gomile ili sabijanjem u gomilu, kao što je to slučaj kod ovaca i spuštanjem glave u gomilu, kako bi se glava zaštitila od direktnog uticaja sunčevih zraka.
Efikasan način zaštite od pregrejavanja je smanjenje proizvodnje toplote. U toku rasta, proizvodnje mleka i jaja oslobadja se velika količina toplote. Zato životinje koje ne rastu brzo, imaju nižu mlečnost ili nosivost i proizvode znatno niže količine toplote i mogu lako da se prilagode uslovima života u toplim klimatskim područjima. Životinje sa genetskim potencijalom za brz rast, visoku mlečnost i nosivost imaju ubrzan bazalni metabolizam koji predstavlja metabolizam fiziološkog održavanja u životu bez promene telesne mase, tj. bez povećanja ili smanjenja telesne mase. Autohtone rase domaćih životinja poreklom sa ekogeografskih lokaliteta na kojima se gaje poseduju niži genetski kapacitet za proizvodnost, što znači da im je i bazalni metabolizam niži, da proizvode manje toplotne energije, da unose manje količine hrane i da se lakše prilagodjavaju visokim temperaturama atmosferskog vazduha. Visoko produktivne životinje imaju veće potrebe za održavanjem u životu i zato proizvode više toplotne energije i teže se prilagodjavaju na visoke temperature atmosferskog vazduha. Ovo nije samo zato što su visoko produktivne životinje znatno veće, već zato što proizvode znatno veću količinu toplote po kilogramu telesne mase. Glavni izvor proizvodnje toplotne energije kod životinja je hrana, tj. unošenje i varenje hrane. Zato smanjenje unošenja hrane utiče i na smanjenje proizvodnje toplote i predstavlja dobar način suporostavljanja organizma toplotnom stresu. Medjutim, smanjenje unosa hrane za posledicu ima niži prirast, nižu mlečnost i nižu nosivost.

 Adaptivna termoregulacija kod različitih životinjskih vrsta

Najniža temperatura na Zemlji zabeležena je na Antarktiku, a najviša u geotermalnim izvorima gde prelazi preko 350°C. Živa bića se mogu prilagoditi na ekstremne temperaturne uslove života preživljavanjem u inaktivnom stanju — hibernaciji. Medjutim, temperatura ne varira samo izmedju geografskih lokaliteta već i unutar istog lokaliteta sa promenom godišnjih doba ili u toku istog dana.
Temperatura se najjednostavnije može definisati kao mera pokretljivosti molekula. Poznato je da postoje granice do kojih se mogu odvijati biohemijski procesi u organizmu, kao što postoje i granice na kojima ovi procesi prestaju. Aktivnost enzima takodje zavisi od temperature, a takodje i aktivnost njihovih supstrata i intracelularnog dela gde ti enzimi ostvaruju svoju aktivnost. Ako su promene temperature stalne, biće poremećeni procesi sinteze i degradacije proteina. U pojedinim slučajevima ovo za posledicu ima razlike u ekspresiji gena u cilju adaptaciie na temperaturne promene i sinteze različitih izoenzima. Ovi izoenzimi se sintetišu na različitim temperaturama.
Posmatrano na ćelijskom nivou, membrana se održava u svom fluidnom stanju zahvaljujući homeoviskoznoj adaptaciji zasnovanoj na razlikama masnokiselinskog sastava lipida koji ulaze u gradju ćelijske membrane. Mada promenama temperature svi gradivni i funkcionalni sastojci ćelijske membrane mogu bid znatno oštećeni, isto je i sa unutrašnjim delovima ćelije. Tako su kod sisara mikrotubule posebno osetijive na niske temperature. Takodje, promene temperature indukuju sintezu proteina temperaturnog soka (PTS), molekularnog pratioca termotolerancije.
Posmatrano na flzioloskom nivou, na organizam negativno mogu da deluju i niske i visoke temperature. Životinje koje preživljavaju na niskim temperaturama odupiru se mogućnosti zamrzavanja vode u svom organizmu. Pojedine životinjske vrste su tolerantne na smrzavanje i preživljavaju čak i na temperaturama koje u njihovorn organizmu prouzrokuju stvaranje kristala leda. Ovo je odlika pojedinih invertebrata kao sto su insekti, gastropode i nematode. Druge vrste životinja, kao na primer morske ribe, direktno izbegavaju smrzavanje jer ne tolerišu niske temperature. Takve vrste morskih riba poseduju antifrizna jedinjenja u svom organizmu. Otpornost na zamrzavanje predstavlja najbolju strategiju odbrane od niskih temperatura kod životinja koje žive u područjima sa ekstremno niskim temperaturama. Neotpornost na smrzavanje predstavlja bolju strategiju kod životinja koje žive u klimatskim područjima sa varijabilnom temperaturom.
Životinje su manje otporne na visoke temperature koje vrlo brzo oštećuju biohemijske procese unutar ćelija, strukturu ćelijske membrane i strukturu tkiva. Zato kod svih životinjskih vrsta postoji gornja kritična temperaturna tačka. Ovde se treba podsetiti da termalni balans organizma zavisi od metaboličke proizvodnje toplote i odavanja viška toplote evaporacijom, radijacijom, konvekcijom i kondukcijom. Da bitelesna temperatura bila stalna, proizvodnja toplote u organizmu mora biti jednaka odavanju toplote iz organizma.
U odnosu na konstantnost telesne temperature sve životinje se dele na toplokrvne (homeotermne) i hladnokrve (poikilotermne). Medjutim, danas se koriste drugi termini koji označavaju izvor toplote koji životinje koriste za održavanje konstantnosti telesne temperature. Zato se sve životinje dele na ektotermne i endotermne. Ektotermne (egzotermne) životinje održavaju telesnu temperaturu konstantnom koristeći spoljašnje izvore toplote (uglavnom toplotnu energiju sunčevog zračenja). Endotermne životinje održavaju konstantnost telesne temperature metaboličkom proizvodnjom toplotne energije. Endotermne životinje poseduju više mitohondrija u svojim tkivima koje im omogućavaju da proizvedu više toplotne energije u odnosu na ektotermne životinje. Medju njihovim mitohondrijama takodje postoje razlike, tako da se u toku oksidativne fosforilacije u mitohondrijama endotermnih životinja oslobodi četiri do osam puta više toplote nego kod ektotermnih životinja. Telesna temperatura endotermnih životinja varira u zavisnosti od aktivnosti životinje. Kod ptica i sisara, torakalni i abdominalni organi proizvode najveći deo unutrašnje toplote, dok u toku intenzivne aktivnosti proizvode 10 puta više toplote. Proizvodnja toplotne energije u organizmu endotermnih životinja zahteva utrošak hemijske energije iz hrane koja zato ne može da se utroši na druge bitne funkcije kao što su rast i reprodukcija. Ova toplotna energija im služi za održavanje konstantnosti telesne temperature. Zato je od značaja da se endotermne životinje gaje u granicama termoneutralne zone unutar koje proizvodnja toplotne energije ne varira.
Proizvodnja toplotne energije može da se poveća na tri načina. Prvi način je pojačanom aktivnosti mišića, što je slučaj kako kod endotermnih, tako i kod ektotermnih životinja. Kod svih domaćih životinja će se proizvodnja toplote povećati pri brzom hodu i trčanju, dok ce se kod insekata povećati ako intenzivno pokreću krila. Drugi način je drhtanjem (kod svih endotermnih i pojedinih ektotermnih životinja), koje je u direktnoj vezi sa povećanom potrosnjom kiseonika. Treći način je termogenezom u masnim ćelijama sa velikim brojem mitohondrija kao što je slučaj sa mrkim masnim tkivom sisara. Ovaj proces se zove termogeneza bez drhtanja i postoji kod placentalnih sisara, torbara i nekih vrsta ptica. Kako se toplota proizvodi u organima životinja, to je potrebno da se ona rasporedi po čitavom organizmu i da se odaje u spoljašnju sredinu u zavisnosti od fizioloskih potreba organizma.
Kontrola termoregulacije posredstvom periferne cirkulacije krvi obično postoji kod krupnih endotermnih životinja, ali i kod sitnih ektotermnih životinja kao što su gušteri i insekti. U ovaj način se može ubrojati i izmena toplote u krajnjim delovima tela životinja u hladnim klimatskim područjima, koja štiti organizam od gubitka toplote (na primer, peraja kitova, noge galebova, rogovi ungulata, rep dabra i dr.). U navedenim slučajevima, topla krv u arteriolama protiče blizu venskog sistema, sto omogućava da krajnji delovi tela budu uvek hladni, jer toplota iz zidova arteriola prelazi na zidove vena. Na ovaj način se stvara regionalna heterotermija (razlike u temperaturi izmedju centralnih i perifernih delova tela). To znači da se temperntura površine tela smanjuje prema krajnjim perifernim delovima.
Jedan od načina sprečavanja porasta telesne temperature je insulacija, tj. izolacija (odavanje viška toplote preko kože). Sisari mogu da menjaju jačinu insulacije piloerekcijom, tj. ježenjem koje predstavlja promenu ugla položenosti dlake posredstvom mišića u njenom korenu. I ptice poseduju mogućnost snižavanja temperature tela i odavanja viška toplote preko kože putem piloerekcije, kostrešenje perja i paperja. Ptice poseduju i uropigealnu žlezdu čijim izlučevinama premazuju svoje perje. Ovim sprečavaju da perje postane vlažno i da vlažnos perje smanji insulaciju. Akvatične životinje poseduju sistem unutrašnje insulacije jer je kod njih protok tople krvi usmeren prema površini tela, gde se ispod kože nalazi debeli sloj adipoznog tkiva. Što se životinje gaje u hladnijim klimatskim područjima to im je bogatiji dlačni pokrivač i deblje potkožno masno tkivo koje ima ulogu izolatora.
Da bi savladale gubitak toplote u dužem vremenskom periodu sisari i ptice stvaraju deblji kožni pokrivač kao što su krzno i perje, a kod akvatičnih životinja se povećava debljina superficijalnog masnog tkiva. Mada ektotermne životinje nisu u mogućnosti da odaju višak toplote insulacijom ipak kod pojedinih insekata (bumbari) fiziološkim (metaboličkim) promenama unutar organizma, morfološkim promenama, ali i promenama u ponašanju. Životinje mogu same da odluče da li će biti izložene uticaju ekstremnih temperatura ili će izbeći njihov uticaj pronalaženjem skrovitih mesta. Tako od prejakog sunčevog zračenja mogu da se sklone u hladovinu, dok se gmizavci i insekti rado izlažu direktnom sunčevom zračenju. Sisari menjaju položaj tela, pri čemu zaklanjaju ili izlažu odredjeni deo tela izvoru toplote ili hladnoće. Kada im je vruće smanjuju fizičku aktivnost i leže ispruženi u hladovini. Opruženi ekstremiteti omogućavaju da se toplota odaje sa veće površine tela. Kada im je hladno podviju ekstremitete pod telo i tako sprečavaju gubitak toplote. Ujedno, ne leže direktno na hladnoj podlozi već na svojim podvijenim ekstremitetima. Medvedi iz tundre i polarni medvedi se zbijaju u gomilu da bi se zaštitili od hladnoće. To rade i domaće životinje koje žive u stadima.
Životinjama je obično teže da se rashlade nego da se zagreju. Medjutim, i za ovu potrebu postoje brojne strategije. Način rashladjivanja uglavnom zavisi od kvaliteta uslova staništa. Tako prolazna hipertermija postoji kod velikih životinja koje žive u regionima u kojima su noći izuzetno hladne i kod malih životinja koje žive u spoljašnjoj sredini hladnih regiona bez mogućnosti zavlačenja u tlo. Prolazna hipertermija zato predstavlja strategiju zaštite od gubitka toplote. Sisari, ptice i gmizavci kao zaštitu od hladnoće koriste i starategiju vazokonstrikcije perifernih krvnih sudova čime se sprečava odavanje toplote sa perifernih delova tela, ali su istovremeno ovi delovi najviše izloženi smrzavanju. Druge životinje koje žive u toplim regionima (takodje sisari i ptice) koriste strategiju koja se zove obim karotidnog protoka. Ova strategija odbrane od hladnoće predstavlja poseban sistem izmene toplote putem takozvane "hladne krvne mreže" koja prolazi sa strane krvnih sudova koji mozak snabdevaju krvlju.
Takodje, zivotinje mogu kontrolisati gubitak telesne toplote promenom osobina površine tela slično ljudima koji zimi oblače topliju odeću. Tako i životinje pred nastup hladnije zimske sezone menjaju dlačni pokrivač (dlaku, vunu, krzno, perje) koji postaje gušći, dok ga pred letnju sezonu takodje menjaju i tada postaje redji. Kod pojedinih vrsta životinja iz tropskih regiona dlačni pokriva je vrlo debeo, kao što je to slučaj kod kamila, a njihova telesna temperatura dostiže temperaturu atmosferskog vazduha, tako da ne primaju višak toplote iz spoljašnje sredine. Gušteri i pojedine vrste žaba mogu da promene boju svog tela pomoću reflektivnih kristalnih ploča koje se nalaze u ćelijama kože tako da odbijaju topli spektar sunčevih zraka i ostaju hladne.
Najbolju strategiju za odavanje viška toplote predstavlja evaporacija, tj. isparavanje. Kod nekih vrsta sisara i ptica evaporacija se obavlja znojenjem zahvaljujući postojanju znojnih žlezda u koži. Takodje, evaporacija se obavlja i ubrzanim disanjem ili dahtanjem i to uglavnom kod životinja koje ne poseduju mogućnost znojenja. Cilj dahtanja je da životinja otvori usta i iz organizma izbaci što veću količinu zagrejane vodene pare.
Jednu od strategija zaštite od smrzavanja predstavljaju i promene u ponašanju životinja. Male endotermne i ektotermne životinje pokušavaju da zauzmu položaj u kojem će biti u najmanjem kontaktu sa izvorom hladnoće, a najpovoljnije izložene izvoru toplote. Hibernacija ili zimski san takodje predstavlja jednu od promena u ponašanju koja služi kao strategija zaštite organizma od smrzavanja. Hibernacija predstavlja neaktivno stanje organizma, čime se sprečava ne samo odavanje viška toplote, već se sprečava i stvaranje viška toplotne energije u samom organizmu. Ona postoji kod pojedinih vrsta riba koje žive u svežim vodama i koje prestaju da se hrane u momentu kada prestaju da budu aktivne druge životinjske vrste koje im služe kao žrtve. Takodje je prisutna i kod vodozemaca i gmizavaca u zimskom periodu. Insekti prolaze kroz diapauzu u kojoj smanjuju svoju aktivnost i metabolizam, a čak zaustavljaju i svoj razvoj. Kada se trajanje dana skrati, njihov endokrini sistem im šalje različite znake koji ih upozoravaju da pronadju skloništa, da stvore rezerve hrane ili čak i da se učaure. Takodje, u stadijumu diapauze prestaje i aktivnost neuroendokrinog sistema, a kontrolisanje aktivnosti organizma obavlja se posredstvom drugih signala koji dolaze iz mozga do protorakalnih žlezda. Hibernacija postoji i kod endotermnih životinja, sisara i ptica.
Jedan od načina izbegavanja izlaganja životinja drastičnim sezonskim promenama telesne temperature je i migracija. Prouzrokovana je smanjivanjem izvora hrane i promenom vremena. Migracija takode ima različite oblike. Mali invertebrati se zavlače u šupljine stena ili drveća, kornjače i žabe koje žive u vodi se zavlače u dublje delove vodotokova, a druge životinje kao što su ptice, preleću velike razdaljine da bi pronašle nove biome (staništa).
Da bi mogle da kontrolišu telesnu temperaturu životinje mora da poseduju termalne efektore koji im omogućavaju da modifikuju enzime, promene reakciju organizma na promenu temperature ili da promene ponašanje. U nervnom sistemu sisara i ptica nalaze se termostati (receptori za hladnoću i receptori za toplotu). To su neuroni u kojima se stavaranje toplote smanjuje ili povećava u odnosu na temperaturu spoljašnje sredine. Ovi neuroni su povezani sa drugim neuronima koji su odgovorni za fiziološke promene ili promene u ponašanju koje prilagodavaju organizam za odgovarajucu strategiju zaštite od pregrejavanja ili smrzavanja (znojenje, dahtanje, vazodilatacija pri visokim temperaturama ili vazokonstrikcija pri niskim temperaturama i sl.). Kičmenjaci, a posebno sisari poseduju hormone (adrenalin i steroidni hormoni) koji kontrolišu sintezu i razlaganje glikogena. Razlaganjem glikogena se povećava brzina metabolizma jer se oslobadja višak energije deponovan u hemijskim vezama ovog jedinjenja. Hormoni štitne žlezde imaju sličan uticaj kod sisara i guštera, što im omogućava da povećaju svoju aktivnost, proizvedu više toplotne energije i zaštite organizam od smrzavanja.

Ponašanje domaćih životinja u funkciji očuvanja homeotermije

Održavanje homeotermije organizma praćeno je i odredjenim oblicima ponašanja domaćih životinja. Ovi oblici ponašanja pripadaju osnovnim oblicima radi opstanka jedinke u životu, a ujedno i osnovnim oblicima ponašanja radi higijene i zaštite tela od povreda. Jednim svojim delom takvi oblici ponašanja su urodjeni i predstavljaju reakciju na činioce životnog okruženja. Drugim delom mogu biti i stečeni i bazirani na prethodnim iskustvima životinja u susretu sa stimulusima koji se stalno ponavljaju, kao i na memoriji životinja i veštini da pamte i izbegavaju delovanje neprijatnih činilaca, kao što su u ovom slučaju termički činioci.
Promene u ponašanju životinja, radi održavanja homeotermije, mogu se uočiti kada temperatura vazduha, direktno sunčevo zračenje ili drugi atmosferski činioci, kao što su vetrovi i padavine, menjaju stepen osećaja termalne udobnosti životinja ili kada njihovo stečeno iskustvo upozorava životinje da im vrućina, hladnoća i padavine prete poremećajem zdravstvenog stanja i nastankom stresa.
Goveda, kao vrsta koja poseduje širok raspon, ne samo termoneutralne, već i rermokomforne zone, dobro podnose i vrućinu i hladnoću, kao i direktan uticaj sunčevih zraka, pod uslovom da se nalaze slobodna na otvorenom prostoru. U toku dugih sunčanih i toplih letnjih dana bez ikakvih problema podnose ove prilike i mirno pasu, sve dok se slučajno ne nađu u senci krošnje nekog drveta, gde će se primiriti i zadržati, ako su se dovoljno napasla. Tada će to senovito mesto izabrati za odmor i preživanje. Međutim, ako se nisu dovoljno napasla, napustiće senovito mesto i dalje krenuti u potragu za pašom. Goveda se mogu rashladiti i tako sto ce ući u hladne vode obližnjih jezera ili vodotokova. Takođe, dobro podnose i hladnoću, tako da njihovu pašu ne ometaju ni izuzetno hladni vetroviti dani. Mirno nastavljaju da pasu, okreću glavu suprotno pravcu duvanja vetra. U zimskim danima, nije redak slučaj, da se sretnu goveda koja leže ili se valjaju u snegu, ali ne zadugo, pri čemu su im zadnje noge savijene i tesno priljubljene pod telo, štiteći na taj nacin ingvinalnu regiju i mlečnu žlezdu.
Pri jakim vrućinama, svinje napuštaju čak i senovite žaldone, kako bi pronašle mesto za "kaljužanje". Valjajući se u blatu, svinje rashlađuju svoje pregrejano telo. Istovremeno se na telu stvara blatni omotač, koji služi kao hladna obloga, telu i dalje oduzima višak toplote, ali ga stiti od direktnog uticaja sunčevih zraka. Tako "zaštićene" svinje mogu da nastave da riju po prostranstvima koja su pred njima, bez obzira na visoke temperature i jak uticaj sunčevog zračenja.
Kada je hladno, a kada se nađu na čistini i u snegu, konji se daju u galop. Ova aktivnost im obezbeduje zagrevanje tela. Pri jakim vetrovima, konji svoj zadnji deo tela okreću u pravcu duvanja vetra. Koren repa jako priljube uz stražnji deo tela, a dlake, a dlake se rašire pod uticajem vetra, formirajući lepezu i tako štite perineum i ingvinalnu regiju od rashlađivanja.
Od vrućine i direktnog sunčevog zračenja ovce takođe traže zaklon u senovitim mestima, bez obzira da li im je prethodno skinuto runo ili su prekrivene gustom vunom. Radi traženja zaklona i raspoređivanja po njemu, ovce se zbijaju u grupe. To isto rade i kada treba da konzervišu telesnu temperaturu pod uticajem hladnoće.
I živina se od direktne sunčeve radijacije i vrućine sklanja u senovita mesta u grupi. Ako pronađe takav zaklon, ali koji nije dovoljno prostran, onda se glasno oglašava čime manifestuje nezadovoljstvo, unosi paniku u jato i time eventualno zbuni slabije jedinke, koje je lako moguće potisnuti iz zajedničkog skloništa.
Svi navedeni oblici ponašanja radi očuvanja homeotermije su od adaptativnog značaja.

Adaptacija na loš kvalitet hrane

Životinje sa nižim energetskim potrebama su u prednosti i u pogledu kvaliteta ishrane jer tolerišu hranu niže hranljive vrednosti. Kada je dostupna hrana visokog kvaliteta tada visoko produktivne rase proizvode znatno vise nego lokalne, autohtone rase. Međutim, kada se smanji kvalitet i količina hrane, visoko produktivne rase smanjuju i proizvodnost. Suprotno njima, autohtone rase, skromne u pogledu životnih potreba, jos uvek održavaju proizvodnost na nivou karakterističnom za rasu. Postoje podaci koji ukazuju da autohtone rase mnogo efikasnije iskorišćavaju autohtone izvore hrane od visokoproduktivnih rasa domaćih životinja. Tako svinje autohtonih rasa mnogo bolje iskorišćavaju vlaknastu, celuloznu hranu, kao sto je trava, od svinja visokoproduktivnih rasa.
U mnogim ekogeografskim područjima kvalitet biljne hrane, a samim tim i paše, varira u zavisnosti od sezone, tj. godišnjeg doba. Tako se sa nastupom toplijeg i vlažnijeg godišnjeg doba poboljšava kvalitet biljne hrane, dok sa nastupom toplog i suvog godišnjeg doba, kvalitet biljne hrane opada. Zato sa nastupom jarkih leta kvalitet paše ili biljne hrane može biti toliko loš da životinje čitavu letnju sezonu ne mogu da zadovolje svoje životne potrebe i mora da mobilišu, tj. iskorišćavaju svoje telesne rezerve čime gube na telesnoj masi. Šta više, travnati pokrivač pri kraju pašne sezone može postati toliko nizak da ga pojedine životinjske vrste ne mogu iskorišćavati, a takođe i njegova kosidba može biti nemoguća. U periodu smanjivanja telesne mase, kod pojedinih životinja, a pretežno kod autohtonih rasa, snižava se bazalni metabolizam, sto smanjuje potrebe za unošenjem hrane. Sa nastupom nove pašne sezone i obiljem kvalitetne hrane, mršave zivotinje imaju bolji prirast od debelih životinja, a nisko produktivne životinje bolju produktivnost od visoko proizvodnih životinja koje su prihranjivane u toku nepovoljne hranidbene sezone. Upravo ove razlike i variranja u produktivnosti i prirastu su pokazatelji adaptacije na promenu.

Adaptacija na oskudice u vodi za napajanje

U sušnim područjima izvori vode mogu bio znatno udaljeni od životinja, a nije redak slučaj da se nalaze i na udaljenosti od 50 km i više. Životinje čije su potrebe u vodi za napajanje skromne ne moraju svakodnevno da odlaze do izvora vode za napajanje, već znatno više vremena provode na oskudnoj paši, čime unesu više hrane. Poznato je da kamila može da izdrži bez vode duže od nedelju dana. Takode, magarci, koze, pojedine rase ovaca i goveda takođe imaju skromne potrebe u vodi za napajanje i bez vode mogu izdržati nekoliko dana. Međutim, kada im se posle dužeg perioda zednja ukaže prilika da piju vodu, ove vrste životinja za kratko vreme unesu velike količine vode u svoj organizam. Ipak su ove količine vode znatno manje od količine vode koju u svoj organizam unose životinje koje se svakodnevno napajaju. Smanjeno unošenje vode u organizam utiče i na smanjenje unošenja hrane kao i na usporavanje metabolizma. Zato životinje koje imaju skromne potrebe u vodi za napajanje mogu da prežive duže u sušnim uslovima i pustinjskim predelima kada vlada i oskudica hrane.

Otpornost na bolesti

Klima ispoljava snažan uticaj na podložnost domaćih životinja pojavi bolesti najrazličitije etiologije. Autohtone rase domaćih životinja uglavnom imaju dobro razvijenu otpornost prema uzročnicima bolesti koji su najčešći na njihovom orginalnom staništu. Otpornost na bolesti takođe zavisi i od opšte kondicije životinja. Životinje u lošoj opštoj kondiciji su više sklone oboljevanju od životinja u dobroj kondiciji.
Genetički diverzitet stočnog fonda je značajan u pogledu otpornosti na bolesti. Ako se na određenom lokalitetu pojavi nova bolest ili novi soj određenog uzročnika bolesti, tada će životinje sa malim genetičkim potencijalom gotovo sve oboleti tj. pravo genetička raznolikost ne dozvoljava da se ovo dogodi, tako da u slučaju postojanja velikog broja razlicitih vrsta i rasa zivotinja oboljevaju samo najpodložnije.
Uopšteno se može reći da su laka prilagodljivost na nepovoljne uslove života i visoka produktivnost u suprotnosti. Čak i selekcija autohtonih rasa na visoku produktivnost uvek za rezultat ima generaciju životinja koja ima veće potrebe u hrani, vodi i koja proizvodi više toplotne energije, a manje otpornu na bolesti prouzrokovane mikroorganizmima i parazitima.

LITERATURA

• Bioklimatologija i Biomteorologija za studente veterinarske medicine, dr Brana Radenković-Damnjanović, Marijana Vučinić, Beograd 2006
• Abramovitz JN, 1988, Talking a stand cultivating a new relationship with World forest. WorldWatch paper. 140.

preuzmi seminarski rad u wordu » » »  

Besplatni Seminarski Radovi