FIZIKA u svakodnevnom životu

 1. Istorijski razvoj fizike kao nauke

Reč fizika potiče od grčke reči phusis koja znači priroda. Fizika je prirodna nauka koja proučava prirodu u najširem smislu. Let ptica ili aviona, putovanje brodova na vodi ili svemirskih brodova, plivanje riba ili podmornica, sudari automobila ili čestica, krenaje jabuka ili planeta, sastav i struktura galaksija, zvezda, planeta, svega što nas okružuje – od kvarkova do kvazara, pa čak i sam nastanak i sudbina Univerzuma, sve to proučava fizika. U savremenom svetu sve fizičke teorije se najčešće izražavaju kao matematičke forumule, ali, kao što je rekao Ajnštajn, suština svake teorije nije u forumlama već u ideji.
Od davnina čovek se interesovao za svet u kome je živeo. Ljudi su pokušavali da shvate procese koji su se oko njih dešavali, da ih opišu i predvide. Prva "meta" ljudske radoznalosti bile su stvari u neposrednoj blizini – zašto stvari padaju na zemlju ako nemaju oslonac, koja su sličnosti a koje razlike između leda, drveta, vode i vazduha itd. Kako je sve više uspevao da razume svakodnevni svet čovek je počeo da razmišlja i o prirodi svemira, obliku Zemlje, kretanju Sunca i Meseca. Bilo je mnogo teorija koje su pokušale da objasne te pojave, ali sve one su to radile na manje ili više pogrešan način. Bez obzira na netačnost tih teorija, one su dale ogroman doprinost daljem razvoju fizike i ljudskog društva uopšte.
Jedno od prvih poznatih "otkrića" u fizici dogodilo se davne 585. godine pre nove ere kada je Tales iz Mileta uspeo je da predvidi pomračenje Sunca, a zatim, u vekovima koji su dolazili oktića su se nizala.
Teško je izdvojiti najvažnije ideje iz tog najranijeg perioda ali sigurno treba pomenuti učenja Pitagorejaca o tome da je Zemlja okrugla (500. g.p.n.e), Anaksagore da su Sunce, Mesec i zvezde sastavljene od istog materijala kao i Zemlja, sa tom razlikom da su stene na Suncu usijane (470. g.p.m.e), Demokrita koji je shvatio da se Mlečni put sastoji od mnogo zvezda (385. g.p.n.e) i naravno Aristotelovih prvih zakona fizike o kretanju tela.
Osim posmatranja i tumačenja kako se stvari oko njih kreću stari narodi pokušavali su da razumeju od čega je svet u kome žive izgrađen. Aristotel, i njegovi predhodnici, smatrali su da je svet izgrađen od nekoliko elemenata. Ideja o tome koji su to elementi i koliko ih zapravo ima vremenom se menjala, ali u osnovi uvek je bila ista: voda, vazduh, vatra i zemlja. Prvi čovek koji je verovato da je priroda izgrađena od istih, malih i nevidljivih delića bio je Leukip. Te deliće on je nazvao atomi, od grčke reči atomos koja znači nedeljiv. Leukipovu ideju donekle je izmenio Demokrit koji je smatrao da se atomi međusobno razlikuju, i da je svet izgrađen od više vrsta atoma. Osnove Demokritove ideje potvrdio je Mendeljejev mnogo vekova kasnije (1869. god) kada je postavio periodni sistem elemenata.
Nakon Aristotela sve do XVII veka nije bilo nekih većih događaja na polju fizike, a u tom veku Galileo Galilej svojim otkrićima stvorio je fiziku koju danas poznajemo. Galilej je sumljao u zakone koje je postavio Aristotel, ali što je još važnije on je sumljao u metod istraživanja koji je do tada primenjivan. Za razliku od Aristotela i njegovih sledbenika, koji su smatrali da se priroda može opisati samo razmišljanjem, Galilej je počeo da proverava zaključke do kojih se došlo razmišljanjem. Jednom rečju Galilej je uveo eksperiment u fiziku. Od Galilejevih okrića sigurno treba izdvojiti: Jupiterove satelite (1610. g), zakon inercije (1613), teorija plime i oseke (1624) i princip relativnosti (1632).
Godine 1687. Isak Njutn je objavio Philosophiae Naturalis Prinicpia Mathematica, verovatno najznačajnije pojedinačno delo u istoriji fizike. U toj knjizi njutn je postavio osnovne zakone kretanja (tzv. Njutnovi zakoni mehanike) i gravitacije. Na ovim zakonima bazirana je celokupna klasična mehanika do današnjih dana. Njutnov zakon gravitacije doveo je do prvog ujedinjenja fizike. On je pokazao da isti zakoni upravljaju zemaljskom i nebeskom mehanikom.
Dalji doprinos razvoju mehanike dali su Lagranž (1788. god, Lagranžev formalizam) i Hamilton (1834. g, princip najmanjeg dejstva), a osim njih značajan dopinos dali su Ojler, Dalamber, Laplas, Poason, Jakobi i mnogi drugi.
Početkom VIII veka počinje intenzivan razvoj i drugih grana fizike. Okrićima Bojla (1662, Bojl-Mariotov zakon koji pokazuje vezu između pritiska i temperature idealnih gasova) i Bernulija (1733, kinetička teorija gasova) postavljaja se temelj za dalji razvoj termodinamike i statističke mehanike. Tompson je 1789. godine demonstrirao pretvaranje mehaničkog rada u toplotu, a 1847 Džul je formulisao zakon o održanju energije.

1.1 Doprinosi razvoja fizike savremenom životu

Veliki doprinos razumevanju električnih i magnetnih pojava dali su Amper (1822, dve žice kroz koje protiče struja međusobno se privlače) i Faradej (1831, magnet koji se kreće proizvodi struju, dinamo, transformator, zakoni elektrolize). Maksvel je 1855. godine ujedinio elektricitet i magnetizam u jedinstvenu teoriju elektro-magnetizma, četri osnovne jednačine kojima su ove pojave opisane i pokazao da elektricitet i magentizam ne mogu da postoje nazavisno jedno od drugog. Maksvelova teorija pokazala je da je svetlost zapravo elektromagnetni talas.
U XIX veku istraživanja u oblasti fizke sve više kreću u pravcu proučavanja strukture materije i elektromagnetnog zračenja. Rentgen je 1895. godine otkrio X-zrake, koji su elektromagnetno zračenje visoke frekvence i energije. Godine 1896. Bekerel je otkrio radioaktivnost. Radioaktivne pojave dalje su proučavali Pjer i Marija Kiri. Njihovi radovi postavili su temelj razvoju nuklearne fizike.
Elektron, prva poznata elementarna čestica, otkrio je J. J. Tomson 1897. godine. Sedam godina kasnije (1904) Tomson je postavio modelu atoma sličan ovom koji se i danas koristi. Godine 1913. Bor je postavio dva postulata kojima je gotovo u potpunosti opisao strukturu atoma.
Dve nedelje pre početka XX veka, 14. decembra 1900. godine, Plank je postavio hipotezu da se energija ne emituje kontinualno već u paketićima, tzv. kvantima. Uvođenjem kvanta Plank je pokrenuo razvoj nove fizike, kvantne mehanike, koja će obeležiti vek koji je počinjao. Veliki doprinos početku razvoja kvantne mehanike dao je i Albert Ajnštajn 1905. godine zakonom o fotoelektričnom efektu. Ogroman doprinos razvoju kvantne mahanike i savremen fizike uopšte dali su 1926. godine Hajzenberg, koji je forumlisao princip neodređenosti, prema kome je u mikrosvetu nemoguće istovremeno tačno izmeriti položaj i impuls neke čestice, i Šredinger poznatom talasnom jednačinom (koja nosi njegovo ime). Dalji doprinos razvoju kvantne mehanike dao je Dirak 1928. godine kada je postavio relativističku jednačinu za elektron.
Kvantna mehanika je postavila kreirala matematički alat za fiziku čvrstog stanja, koja izučava svojstva čvrstih tela, kristalnu strukturu, poluprovodnike i superprovodnike. Jedan od pionira razvoja fizike čvrstog stanja je Bloh, koji je 1928. godine opisao ponašanje elektrona u kristalima.
Paralelno sa kvantnom mehanikom rađala se još jedna nova fizika, fizika koja je otvorila pogleda u jedan drugi svet. Godine 1905, jedan tada potpuno nepoznati fizičara, Albert Ajnštajn, objavio je članak pod naslovom "O elektrodinamici tela u kretanju". Upravo taj članak predstavljao je specijalnu teoriju relativnosti, teoriju koja je opisivala kretanja tela koja putuju brzinama približnim brzini svetlosti. Ajnštajn je uočio problem u ovoj teoriji, ona nije bila saglasna sa Njutnovim zakonom gravitacije i pokušavao je da to reši. To njegovo traganje za teorijom koja će opisati gravitaciju dovelo ga je 1916. godine do Opšte teorije relativnosti.
Tokom drugog svetskog rata fizika beleži nagli napredak, ali najveći napredak postiže se u nuklearnoj fizici, Nemački pokušaji, koji je predvodio Hajzenberg, pravljenja atomske bombe, srećom, ne postiže uspeh. Za to vreme saveznički projekat Menhetn ostvaruje cilj. Tim fizičara predvođen Fermijem je 1942. godine ostvario prvu nuklearnu lančanu reakciju, a 1945. godine izvršena je proba prve atomske bombe u Alamagordu, Novi Meksiko.
Sredinom XX veka veliki značaj dobila je kvantna teorija polja koja je formulisana da bi obeybedila vezu kvantne mehanike i specijalne teorije relativnosti. Danas prihvaćeni oblik ova teorija dostigla je četrdesetih godina prošlog veka u radovima Fejnmana, Švingera, Tomonaga i Dajsona. Oni su formulisali teoriju kvantne elektrodinamike kojom su postigli objedinjenje slabe i elektromagnetne interakcije.
Kvantna teorija polja obezbedila je i uslove za razvoj moderne teorije elementarnih čestica, koja izučava najfuntamentalnije stvari u prirodi – sile i najsitnije čestice koje izgrađuju čitav Univerzum. Temelj standardnog modela elementarnih čestica postavili su 1954. godine Jang i Mils. Ovaj model je upotpunjen 1970. godine i za sada uspešno opisuje sve poznate čestice i interakcije u prirodi.
Od vremena Galileja do današnjih dana fizika je beležila sve brži i brži napredak. Najintenivniji razvoj desio se početkom XX veka. Ono što je pre nekoliko decenija, godina ili dana bila fizika, ili neka druga nauka, postalo je, ili će tek postati, tehnologija.

2. Fizika u savremenom životu

U svakom čoveku postoje dva sveta: unutrašnji i spoljašnji. Veza između ta dva sveta su čulni organi. Spoljašnji svet ima sposobnost da utiče na čulne organe i izaziva promenu u njima. Unutrašnji svet nije dostupan drugom čoveku.
Vekovima je čovek pokušavao da upozna sebe i okolinu. Zanimalo ga je sve što se dešava oko njega, zašto se to dešava i kako. Na primer, njega je interesovalo odakle se pojavljuje munja, kako se pali vatra i zašto ona greje. Sve se to upoznaje prilikom upoređivanja. Najveći pokretač čovečanstva je radoznalost, koja ima cilj koji je teško dostići - upoznavanje unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, odnosno, čovek je shvatio da što više upoznaje, to manje zna o svemu što postoji u prirodi. Ta radoznalost je gurala čovečanstvo da shvati zakone i principe u prirodi. Vremenom su se postepeno počele izdvajati različite nauke, a jedna od najvećih je fizika. Svi ljudi su još od početka okruženi mnogim stvarima i dešavanjima što može da objasni samo fizika. Još od malena deca postavljaju mnoga pitanja, ali kod većine kao odgovor dobijaju „učićete u školi“. Tek sada, kada sam počela učiti fiziku, shvatila sam da na većinu tih pitanja odgovore daje fizika.
Mi smo u svakodnevnom životu prepuni toliko naizgled jednostavnih pitanja, ali odgovor je veoma teško dati. Na primer: Zašto voda gasi vatru? Da li postoji stena od vazduha? Da li postoji kod vatre senka? Zašto voda ne gori? Može li voda da razori kuću? Zašto se pivo peni? Peć greje zato što je je naložena, a zašto onda bunda greje? Kad je toplije: kad obučeš tri džempera ili jedan koji je debeo kao ta tri?, i mnogo drugih pitanja. O stvarima koje nas okružuju znamo veoma malo, a i odgovore nemamo od koga dobiti. Ovo je samo nekoliko pitanja, ali ima ih preko milion, veoma mnogo. Kada jede mo mi koristimo nož i viljušku, a oni kao da su brat i sestra. Mnogi ljudi ne znaju da je nož stariji od viljuške pedeset hiljada godina. Nož su davno koristili naši preci.
Fizičari su ozbiljni ljudi koji mnogo rade, proučavaju, izvode eksperimente, posmatra ju, uče i mnogo toga znaju. Bez obzira na njihovu ozbiljnost, i oni se svi odmaraju i šale. Kada sam bila mala putovala sam vozom i tada me je zanimalo, zašto kada voz u kome sam ja krene, izgleda da je suprotan voz krenuo. Odgovor sam dobila ove godine kada sam iz fizike učila relativno kretanje. To što sam saznala iz fizike mi je pomoglo da dobijem odgovore na mnoga pitanja. Osnovno znanje o fizici dobijamo u školi, ali u školi se nauka često predstavlja na nezanimljiv način. Deca je u školi uče samo da bi prešla u sledeći razred, ali ne shvataju da fizika u svetu ima veoma veliki značaj. Fizika je toliko napredovala da se u školi ne može sve naučiti. Međutim da saznamo šta ima novo u svetu fizike pomažu nam knjige, časopisi i razne televizijske emisije.
Fizika nam pomaže da napokon shvatimo kako priroda funkcioniše, da shvatimo prirodne zakone koji važe ne samo za prirodu i sve što nas okružuje, već i za sve što je stvorio čovek. Da vidimo tu nevidljivu nit koja povezuje unutrašnji i spoljašnji svet.
Svedoci smo naglih promena društva u kome živimo. Upravo je nauka ta koja je radikalno izmenila uslove ljudskog života i prirodnu sredinu u kojoj čovek živi.
Naš život je teško zamisliti bez nauke i njenih dostignuća. Savremeno razumevanje sveta je važna komponenta čovekove kulture. Prirodne nauke, u prvom redu fizika, (hemija, biologija) daju fundamentalne predstave o strukturi sveta koji nas okružuje. One nude znanja i formiraju sistem (karakter) mišljenja učenika (studenata) i omogućuju izgradnju adekvatnog odnosa prema svetu u kojem živimo. Nauka predstavlja bazni pokazatelj nacionalne kulture, ona je garant progresivnog razvoja države. Naučne ideje su izmenile način na koji ljudi misle o sebi i svetu. One mogu biti (makar i u manje apstraktnoj formi) dostupne svima koji su zainteresovani i koji nisu lenji da stupe na misaone staze.
U savremenoj naučnoj strukturi prirodne nauke su oduvek služile i služe kao polazište novih naprednih ideja i novih misli. Upravo će razvoj ovih nauka u 20. veku dovesti do suštinskog preokreta u shvatanju i razumevanju sveta koji nas okružuje. Među najzanimljlivije misaone konstrukcije veka iza nas svakako spadaju teorija relativnosti, moderna teorija gravitacije i kvantna teorija. Uporedo sa ovim stvoren je i novi matematički aparat fizike. Briljantni uspesi i prodori na polju fizike izazvali su određene tehnološke posledice: atomsko doba, istraživanje svemira, lasere, superprovodnost, brzi i jeftini računari, globalna telekomunikaciona mreža, vođene rekate, GPS, stvaranje novog post-industrijskog društva. Dakle, jednom rečju razvoj nauke je odredio tok civilizacije i doveo je do naglog razvoja ostalih naučnih disciplina, tehnike, tehnologije, ekonomije, sociologije, psihologije, vojne nauke itd. Ovi uspesi fizike nam ulivaju poverenje u nauku i krajnje ljudske mogućnosti.

2.1 Fizika u svakodnevnom govoru

Kao i sve struke i nauke kojima se ljudi bave, i fizika ima svoj jezik, svoje nazive i svoj poseban način izražavanja. S nekima se od tih naziva susrećemo već u osnovnoj školi, a kako vreme teče, tako upoznajemo sve više pojmova i sve više novih reči kojima se mogu opisati ta nova znanja. Iako bi nam se na prvi pogled moglo učiniti da se s razvojem novih područja fizike automatski stvara i novi jezik koji prati taj razvoj, to nije uvijek tako.

Fizika je u svojem stručnom jeziku preuzela mnoge reči iz svakodnevnog govora. No kada reč postane naučni naziv, ona poprima mnogo određeniji i precizniji smisao. Dok u fizici reči kao što su masa, težina, rad, energija, toplina, temperatura, snaga, sila, t pritisak ili polje imaju tačno određeno značenje, u običnom se govoru često zamjenjuje masa s težinom, ne razlikuju se temperatura i toplina, a reči sila, snaga i energija poprimaju nejasno ili pogrešno značenje. Valja imati na umu da je pravilan izbor nekog naučnog naziva moguć samo uz precizno definisanje fizikalne veličine ili pojave o kojoj je reč. Pokazaćemo to na primeru nekih naizgled jednostavnih pojmova, često prisutnih u svakodnevnom životu.
Masa (engleski: mass) je jedna od sedam osnovnih veličina u Međunarodnom sastavu SI, a nenina je jedinica kilogram (kg). Masa m iskazuje tromost (inerciju, ustrajnost) kojom se telo odupire promeni gibanja te se naziva i troma masa. Prema drugom Newtonovu zakonu, akceleracija koju telo dobija kad na njega deluje sila obrnuto je razmerna njegovoj tromoj masi: a = F/m. Masa je i veličina koja određuje gravitacijsku silu na telo u gravitacijskom polju te se u tom slučaju naziva teška masa. Svi dosadašnji pokusi potvrđuju da su teška i troma masa egzaktno jednake.
Težina je, dakle, sila i mjeri se jedinicom njutn (N). No u svakodnevnom se govoru pod izrazom težina često misli na masu, koja se iskazuje jedinicom kilogram (kg). Govoriti o težini kada je reč o masi gruba je zabuna. Kada bi veličina g bila na svim mestima jednaka, onda bi bila reč samo o proporcionalnosti dve veličine.

2.2 Nastava fizike i kultura razmilšljanja

Kada je Sovjetski Savez sredinom prošlog veka satelitskim letovima značajno poveo u kosmičkoj trci i tako doveo u pitanje tehnološku supremaciju Sjedinjenih Američkih Država, jedna od hitnih mera bila je reforma nastave fizike u Americi na preduniverzitetskom nivou. Uloženi su milioni dolara da bi se koncipirao program novog kursa, napisao udžbenik i proizveli nastavni filmovi i specijalni laboratorijski uređaji, ali i da bi se obučili nastavnici koji će biti u stanju da inovirani i ambiciozni kurs adekvatno implementiraju u školama. Ključna ideja je bila pripremiti široku kadrovsku osnovu koja bi omogućila da se što pre poveća broj dobro pripremljenih doktora fizike.
Sada je u SAD i u mnogim državama sveta problem osnovne misije nastave fizike mnogo složeniji. Naime, više se ne radi o tome da treba povećati broj osoba koje neposredno doprinose razvoju i primjeni fizike nego o tome da fizika svojim znanjima i specifičnim načinom razmišljanja o svetu pomogne intelektualnom, profesionalnom i kulturnom razvoju osoba koje se ne bave fizikom. U eri informatičke revolucije i ekonomije bazirane na znanju, vladanje osnovnim elementima matematičkog i naučnog mišljenja predstavlja sposobnost neophodnu za moderan život.

2.3 Nastava fizike i intelektualni razvoj učenika

Nastava fizike koja ne promovira kulturu razmišljanja i kritičku konstrukciju i rekonstrukciju znanja ostavlja niz negativnih posljedica u mentalnim navikama učenika. Najteža je, bez sumnje, „praktična“ podela uskladištenog „znanja“ na ona znanja koja su nerazumljiva ali se moraju memorisati da bi se položili ispiti i na ona intuitivna znanja koja se koriste za autentično razmišljanje o prirodnim fenomenima. Prva su definicije i formule na kojima insistiraju udžbenici i nastavnici, a druga su „alternativne koncepcije“ koje učenici, kao misaona bića, stvaraju da bi pojmovno saželi iskustva iz svakodnevnih interakcija sa materijalnim svetom.
Škola je društvena institucija koja bi trebala gajiti, unapređivati i nagrađivati razmišljanje, neodgovarajućom nastavom fizike stvara alarmantnu situaciju. Dobrim ocenama stimulira „ispravne odgovore“ koji su tek puko ponavljanje neshvaćenih definicija i formula, a lošim ocenama kažnjava „pogrešne odgovore“ koji su, u ogromnoj meri, rezultati iskrenih pokušaja autentičnog razmišljanja uz korištenje intuitivnog znanja.
Kako se u spontanom i površnom promišljanju i pojmovnom organiziranju iskustva ne koristi naučna metodologija sa kontrolisanim pokusima kao nepotkupljivim sucem kompatibilnosti ideja i pojmova i pojavnog sveta, nastalo intuitivno znanje učenika se nužno razlikuje od naučnog znanja i odgovori koji se baziraju na njemu su, bez sumnje, pogrešni sa stanovišta nauke. Međutim, sa stanovišta kulture razmišljanja takvi odgovori bi trebali biti podsticani i nagrađivani i korišteni kao temelj za dalji intelektualni razvoj učenika.
Da bi učenik intuitivno znanje modificirao ili neke „očigledne“ delove sam odbacio kao neodgovarajuće, neophodno je, u atmosferi poverenja i bez strana od kazne u vidu slabe ocene, učiniti sve da ga bude potpuno svestan (tj. da je u stanju da ga jezički formuliše i pojmovno razloži), te da ga zatim uporedi kako sa znanjima svojih kolega tako i sa pojavama u stvarnom svetu. Ako se u pojavama ne dešava ono što učenik očekuje, treba biti u stanju da sam ili grupno, pronađe u svom pojmovnom modelu pojave detalj koji dovodi do neslaganja sa opažanjem i način na koji ga treba promeniti da bi se postiglo suglasje između ideja i stvarnosti.

2.4 Fizika u fukciji zastite životne sredine

Svedoci smo mnogih problema pred kojima se našla naša planeta pa logično i mi sa njom.
Prirodne nauke, prvenstveno kompleks fizičko-matematičkih nauka nose najveću odgovornost za takvo stanje ali istovremeno dominiraju i u rešavanju tih problema. Stanje u životnoj sredini je, svakako, odraz stanja svesti, naučne i tehnološke, ali i ekonomske razvijenosti, kulture življenja i političkih prilika. Jasno je da fizika kao nastavni predmet nije ekvivalentna sa fizikom kao naukom, po svom sadržaju i obimu, ali je stalno prati i mora biti u skladu sa njom. Kako je zadatak obrazovnog procesa da predstavi učenicima osnovne nauke, to znači da je fizika kao nastavni predmet osnovni deo fizike kao nauke. Fizika kao nauka često ima periode brzog i burnog razvoja što otežava fizici kao nastavnom predmetu da je prati.
Činjenica je da školski uđžbenici sadrže samo pozitivnu stranu vratolomnog uspona nauke a često je put do cilja i uspeha praćen promašajima, lutanjima i propustima. Ne retko, ti propusti bili su kobni po život čoveka i živog sveta u celosti. Industrijalizacija, urbanizacija, razvoj privrede, razvoj društva uopšte, nametnuo je i nameće pred nauku mnoge zahteve. Od nauke se traži rešenje za mnoge probleme i jasno je da su većinom istaživanja motivisana željom radi postizanja „blagostanja“. Nagli porast populacije ljudi zahteva intenzivniju proizvodnju, utošak ogromnih količina sirovina i energije čime se neracionalno koriste resursi čiji je kapacitet ograničen. Sve se to odražava negativno na prirodu i čoveka. Međutim, oštećenju životne sredine doprineli su u velikoj meri i potezi koji se mogu okarakterisati kao svesni i namerni. Tu pre svega mislim na velike doze radioaktivnosti u životnoj sredini koje se javljaju kao posledica odigravanja nepotpuno kontrolisanih lančanih reakcija. Nesreće kao da su neraskidivo povezane sa nuklearnim postrojenjima, često su rezultat čovekove nemarnosti ili dotrajalosti uređaja. Problem odlaganja nuklearnog otpada poprima sve šire razmere i takođe utiče na životnu sredinu, konkretno na povećanje radioaktivnosti u životnoj sredini.
Verujem da postoji više dobrih razloga za interpretaciju naučnih sadržaja sa aspekata zaštite okoline. Kao primarno, istakla bih, razvijanje svesti o potrebi zaštite okoline jer je oštećenje životne sredine dovedeno do alarmantnih nivoa. Nije dovoljno učenike učiniti visokostručnim profesionalcima u određenim oblastima, potrebno je od njih stvoriti duboko moralne ljude, svesne krize u kojoj se nalazimo. Kao drugo, nastavni čas bi učinili zanimljiijim, učenici lakše savladavaju novo gradivo, odnosno lakše usvajaju znanje.
Naravno da ni u čemu ne treba preterivati jer prevelika prisutnost elemenata zaštite životne sredine u nastavi fizike može umanjiti značaj takođe veoma važnog cilja nastave fizike – upoznavanje fizičkih zakonitosti i pojava. Vreme prolazi ostavljajući za nama prošlost sa greškama za koje se još uvek traže rešenja. Možemo i moramo biti pažljiviji u sadašnjosti kako se iste ili slične ne bi ponovile jer samo tako ćemo sebi i našim naslednicima obezbediti bolju i lepšu budućnost.

Literatura

• Raspopović, M. D. Ivanović (2002): Zanimljivosti fizike,ZUNS, Beograd.
• Mikuličić. B. i Krsnik, R. (2000): Otkrivamo fiziku, Školska knjiga, Zagreb.
• Grupa autora (1992): Hiljadu zašto, hiljadu zato, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva.

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi