SEMINARSKI RAD IZ POSLOVNE EKONOMIJE

„U vremenu drasticnih promena, buducnost nasleduju oni koji uce. Oni koji misle da su sve naucili osposobljeni su da žive u svetu koji više ne postoji“. Eric Hoffer
Susrecuci se sa menadžment izazovima na raskršcu XX i XXI veka, menadžeri moraju sve više biti inovativni, proaktivni, fleksibilni i u svemu fokusirani na kvalitet. Kvalitet proizvoda i usluga u kompanijama postaje sve više presudan tržišni faktor koji izdvaja odredenu kompaniju od svih ostalih. Menadžeri cesto moraju da daju odgovore na sledeca pitanja:
- Zašto je odredeni kupac spreman da za odredene proizvode ili usluge plati više nego za druge?
- Šta je to zbog cega kupac placa?
- Koje su “vrednosne komponente” nekog proizvoda ili usluge?
- Šta je to što je za kupca najvažnije pri kupovini našeg proizvoda ili usluge?

Pitanje kvaliteta je veoma prisutno pitanje u teoriji i praksi savremenog menadžmenta, a narocito poslednjih decenija XX veka. Kvalitet proizvoda i usluga je izrastao u najkonkurentnije oružje brojnih kompanija širom sveta. Pri tome pobednici ce biti one organizacije koje uspeju da razviju inovativnu kulturu, u kojoj ce zaposleni da uživaju u promenama ali i da budu nosioci takvih promena. Jednom prilikom je predsednik upravnog odbora General Electric-a, Jack Welch, novu strategiju za XXI vek formulisao sledecim recima: brzina, jednostavnost i samouverenost. James Houghton iz Corning Inc. zalaže se za kontinuirano ponavljanje sledecih faktora: “Kvalitet, kvalitet, kvalitet. Svetska klasa. Potrošacki fokus. Participacija zaposlenih.
Teorija menadžmenta, kao i sve druge tvorevine ljudske civilizacije, su podložne promenama i razvoju u skladu sa promenama i zahtevima svih faktora koji na njih uticu i u cijoj službi se oni nalaze. Evolucija teorije organizacije i menadžmenta koju ubrzavaju sve ucestaliji i sve kompleksniji problemi poslovanja, upravljanja i projektovanja organizacionih sistema svakih nekoliko godina fokusira neke nove teorijske i prakticne aspekte ili potencira neke od klasicnih principa i komponenata zaodevene u nove forme i sadržaje. Sa druge strane, javljaju se nove koncepcije koje bi se uslovno mogle nazvati disciplinama za sebe kao što su strategijski menadžment, strategijsko planiranje, dijagnostifikovanje organizacije, upravljanje promenama, tehnologija organizovanja, itd. U takvoj situaciji namece se pitanje kakva je uloga teorije organizacije, a kakva menadžmenta i šta je to što cini jezgra tih teorija i njihovih prakticnih implikacija?

Suština savremenog menadžmenta

Znacaj menadžmenta u poslovnom sistemu nije nov, ali je on višestruko povecan tokom globalizacje i sprovodenja dostignuca naucno-tehnološke i komunikacione revolucje. Ta su dostignuca, uslovila sveobuhvatne promene u društvu i dovela menadžment u samo središte važnosti sveukupnih cinilaca poslovanja i razvoja organizacje.
U svakom poslovnom sistemu postoji mreža procesa koja može biti jednostavna i vrlo složena, što zavisi od velicine i postavljanja poslovnog sistema. Svaki poslovni sistem treba da utvrdi poslovne procese, izvrši njihovoo dekomponovanje i odredi odgovornosti i ovlašcenja za njihovo obavljanje. Procesni pristup razvoju i stvaranju znanja sastoji se od sledecih koraka
- odredivanje potreba i ocekivanja korsnika,
- definisanje misije i politike kvaliteta,
- utvrdivanje poslovne strategje i politike,
- odredivanje procesa i odgovornosti neophodnih za dostizanje poslovnog
uspeha,
- utvrdivanje i primena mera za odredivanje rezultata svakog procesa,
- odredivanje sredstava za sprecavanje pogrešaka i otklanjanje njenih uzroka,
- traženje mogucnosti za poboljšanje efikasnosti procesa,
- odredivanje i davanje prioriteta onim poboljšanjima koja mogu dovesti do
optimalnih rezultata,
- planiranje strategije procesa i resursa za postizanje ciljeva poslovnog sistema,
- pracenje troškova I rezultata poboljšanja,
- procena rezultata u odnosu na ocekivane rezultate.

Polazeci od toga, pod procesom u oblasti menadžmenta podrazuemeva se skup medusobno svrsishodno povezanih postupaka aktivnosti kojima se ostvaruju ciljevi utvrdeni strategijom i politikom menadžmenta.. Osnovni zadatak menadžmenta organizacje je definisanje strategje i politike poslovnog sistema, kroz utvrdivanje seta razlicitih ciljeva, po sadržaju i prioritetu u ostvarivanju.
Strategija, politika i ciljevi utvrduju se radi jasnog fokusa koji usmerava poslovni sistem. Jedan od osnovnih zadataka menadžmenta poslovnog sistema je odredivanje željenih rezultata i usmeravanje organizacje ka tome da primeti i iskoristi svoje resurse da bi dostigla svoje ciljeve. Pored utvrdivanja strategije, politike i ciljeva, njihova uloga obuhvata:

- Usmerenost na zahteve korisnika.
- Izgradnja medusobnih odnosa i zadovoljstva svih ucesnika u poslovnom
procesu.
- Implementacija i održavanje sistema upravljanja kvalitetom kako bi se ostvarili poslovni ciljevi.
- Osiguranje neophodnih resursa i zahteva rada.
- Uporedivanje ostvarenih rezultata u odnosu na postavljene ciljeve.
- Odlucivanje o akcijama koje se ticu strategije, politike i ciljeva organizacje.

Pored navedenog, menadžment poslovnog sistema treba redovno da procenjuje adekvatnost, efikasnost svakog poslovnog procesa koji se odvija u organizacji. Ove procene treba da obuhvate i moguce prilagodavanje strategije, politike i ciljeva organizacje, kako bi se odgovorilo na stalne promene potreba i ocekivanja zainteresovanih konsnika. Svi menadžeri u poslovnom sistemu treba da znaju osnovne postupke i procese preduzetnickog upravljanja i razvoja menadžmenta.
Svaki menadžer i poslovni sistem koji želi da bude pouzdan partner treba da ima definisanu i uskladenu viziju, misiju, strategiju i politiku. Na pocetku svakog preduzetnickog poduhvata stoji vizija. Vizija se može uporediti sa stranama sveta koje nisu cilj, ali su sigurna orijentacija pri kretanju u prirodi. Vizija je, dakle, usmeravajuci put. Da bi se realizovala vizija poslovnog sistema svaki njen organizacioni deo i svi podsistemi (delatnosti) dobijaju jasno odredene aktivnosti. Sledeci korak je definisanje individualnih aktivnosti unutar podsistema i organizacionih delova koji sadrže ciljeve misije.
Neki menadžeri smatraju da je profit, a ne vizija glavni motivator organizacje. Ali, sam profit nije dovoljan da motiviše liude na preduzimanje akcje koja ce biti efektivna i efikasna.
Posle odredivanja puta, treba definisati misiju poslovnog sistema. Misija je odredeni skup ciljeva koji imaju oslonac u društvenim vrednostima, posebno u profitabilnosti i u poslovnom razvoju. Osnovni elementi misije poslovnog sistema zasnivaju se na uverenju da proizvod ili usluga zadovoljava potrebe kupca, zaposlenih, vlasnika i društva. Odredenjem misije poslovnog sistema utvrduju se glavna interesna podrucja poslovnog sistema (organizacije), dostižnost nameravanih aktivnosti i njihovih primarnih vrednosti. Nakon odredivanja misije, definišu se strategije i politika poslovnog sistema.
Pod strategijom se u procesu upravljanja podrazumeva utvrdivanje dugorocnih ciljeva poslovnog sistema i izbor puteva i sredstava njihovog ostvarivanja. Strateški ciljevi mogu biti opšti i posebni. Opšti ciljevi imaju permanentno znacenje, a posebni su skoro uvek ograniceni vremenom. U kategoriju posebnih ciljeva spada usvajanje novih proizvoda, osvajanje novih tržišta, ostvarenje odredene stope rasta, razvoj i promocija zaposlenih i sl.
Projektovanje strategije poslovnog sistema ima osam faza, i to:
1. Istraživanje potreba i zahteva korisnika
2. Anticipiranje promena i sopstvenih mogucnosti
3. Definisanje opštih i posebnih ciljeva
4. Obezbedenje resursa za ostvarivanje strateških ciljeva
5. Projektovanje procesa i organizacje poslovnog sistema
6. Razvoj i promocija zaposlenih
7. Koncipiranje preduzetnickog upravljanja
8. Formalizovanje poslovne strategje.

Sve navedene faze stvaraju medusobni sklad, koji omogucava ostvarenje planiranog cilja. Definisanje i stvaranje poslovne strategije znatno je lakše ako se pri tome primenjuje metodologja sistemske analize i drugih istraživackih metoda primenjenih na sistematican nacin.

Menadžment

Istraživanjem karakteristika najuspešnijih svetskih kompanija utvrdeno je da stabilne pozicije u vrhu rang liste tokom poslednjih nekoliko decenija imaju one kompanije koje poseduju, kao dominantna svojstva, razvijen sistem upravljanja organizacijom ili menadžment i visokokompetentan rukovodeci kadar, odnosno menadžere.
Mendžment, dakle predstavlja kljucni uslov uspešnosti, to jest stabilnog rada i razvoja kako privrednih tako i neprivrednih sistema. Jednu od najopštijih i najboljih definicija dao je Piter Draker (Peter Drucker) i ona je u nešto širem kontekstu interpretirana u nastavku. Menadžment predstavlja usmeravanje i obezbedivanje sprovodenja efektivnog i efikasnog korišcenja raspoloživih resursa radi postizanja željenih rezultata, pri cemu:
- "efektivno" se odnosi na postizanje ciljeva saglasno planovima I rasporedu rada uz zadovoljstvo kupaca i zaposlenih ucesnika,
- "efikasno" podrazumeva da se realizacija ciljeva odvija uz odgovarajuce troškove, ekonomicno i rentabilno,
- "raspoloživi resursi" su ljudski resursi sa svojim znanjem i veštinama, postrojenja, oprema i tehnologija, pri cemu su od posebnog znacaja aspekti: raspoloživost i pouzdanost resursa, ucinak rada resursa, amortizacija i troškovi rada resursa I savremenost opreme i tehnologija.
- "željeni rezultati" predstavljaju ishode koji treba da se ostvare na osnovu analiziranih i definisanih strategijskih, taktickih i operativnih ciljeva, uskladenih sa situacijom i okolnostima na trzištu, željama zaposlenih, stvarnim potencijalima preduzeca, trendovima u svetu, itd.

Upravljacki procesi

Klasicno shvatanje upravljackih procesa (ili procesa menadžmenta) polazi od stanovišta da postoje samo cetiri osnovna upravljacka procesa:
- planiranje,
- organizovanje,
- rukovodenje (vodenje) i
- kontrolisanje.
Neki autori ovde dodaju i odlucivanje, a jedan od nesumnjivih autoriteta u ovoj oblasti Harold Kunz smatra da je proces “staffing” (što se može slobodno opisno prevesti kao pribavljanje, obuka, rasporedivanje, nagradivanje i razvoj kadrova) takode poseban fundamentalni proces menadžmenta. U skladu sa tim, mogle bi se konstatovati manje ili vece razlike kod pojedinih autora, pri cemu i dalje ostaje otvoreno pitanje gde je mesto i kakva je uloga posebno izdvojenih procesa, kao što je upravljanje promenama, upravljanje organizacionom kulturom, upravljanje konfliktima, itd. Takvi "specificni" upravljacki procesi se ne mogu zanemariti, jer predstavljaju deo i teorije i prakse savremenog menadžmenta. Osnovni upravljacki ili menadžerski procesi su znacajni za razumevanje suštine upravljanja i oni ce u nastavku biti predstavljeni posebnim šemama i komentarima, dok ce ostali biti samo kratko prokomentarisani i prikazani u okviru sistemskog modela menadžmenta.
Planiranje predstavlja sveobuhvatan hijerarhijski proces postavljanja ciljeva, razvijanja planova sa pratecim analizama, donošenjem odluka i ostalim pomocnim aktivnostima. U svetlu savremenog upravljanja planiranje se iskljucivo tretira i kao strategijsko planiranje, odnosno, podrazumeva se da dobro planiranje ukljucuje u sebi i strategijski nivo planiranja. Hijerarhijska struktura procesa planiranja se može sagledati kao kompleksnost planiranja u savremenim uslovima, podrazumevaju primenu veoma složenih matematicko-statistickih postupaka predvidanja, optimizacije, odlucivanja, što dalje znaci da se proces planiranja odvija uz intenzivnu racunarsku podršku, odnosno adekvatan softver.
Organizovanje se nadovezuje na proces planiranja i osnovni cilj organizovanja je odredivanje optimalnog grupisanja organizacionih aktivnosti i resursa rada, radi realizacije postavljenih planova u skladu sa usvojenim programima. Ovde treba ukazati na dva znacajna momenta:
a) proces organizovanja predstavlja segment po kome se menadžment, kao teorija upravljanja, najviše preklapa sa teorijom organizacije i prakticno se može tvrditi da im je to najveci deo zajednickog jezgra i
b) obezbedivanje, rasporedivanje i usavršavanje kadrova, neki autori tretiraju kao poseban upravljacki proces i nazivaju ga "upravljanje ljudskim resursima", kako je u nastavku prikazano u okviru sistemskog modela menadžmenta; po klasicnom pristupu ovaj segmnet upravljanja cini jedinstvenu celinu sa procesom organizovanja, jer je problem optimalnog rasporedivanja kadrova, u suštini, problem cisto organizacione prirode, iako se u njemu koristi citav niz specijalnih psihosocijalnih, psihometrijskih i ergoekonomskih metoda i tehnika.

Savremeno shvatanje procesa organizacije sve više se poistovecuje sa pojmom tehnologija organizovanja, što podrazumeva citav skup principa primene ekspertskog znanja, kvantitativnih metoda i tehnika (prevashodno zasnovanih na multivarijantnoj statickoj analizi i teoriji grafova) i savremenih specijalizovanih paketa programa.
Rukovodenje predstavlja proces neprisilnog usmeravanja i motivisanja zaposlenih da uskladeno pružaju doprinose realizaciji organizacionih i grupnih ciljeva. Rukovodioci koji sprovode ovakav proces, moraju dobro poznavati organizacione ciljeve i planove, moraju imati izuzetnu sposobnost komuniciranja, pri cemu moraju uzimati u obzir karakteristike podredenih, karakteristike radne sredine i organizacione uslove. Osim posebnih predispozicija za saradnju sa ljudima, stecene i uvežbane elokventnosti, savremeni rukovodioci se moraju posebno obucavati za takve uloge, posebno u domenima upravljanja konfliktima, upravljanja korišcenjem raspoloživog vremena, upravljanja organizacionom kulturom i poslovnom etikom, itd.
Kontrolisanje predstavlja proces regulisanja jedne ili više organizacionih aktivnosti, tako da se one odvijaju na nacin koji ce omoguciti postizanje organizacionih ciljeva. U savremenom menadžmentu kontrolisanje se sprovodi na svim nivoima - od strategijskog do operativnog, i obuhvata cetiri osnovne grupe resursa: fizicke resurse (zalihe, opremu i kvalitet), ljudske resurse, informacione resurse i finansijska sredstva.
Kontrolisanje se odvija po klasicnom principu povratne sprege, pri cemu se instrukcije za izmenu standarda rada iniciraju od viših hijerarhijskih nivoa ili se realizuju u interakciji sa višim nivoima.

Sistemski model savremenog menadžmenta

Osnovna stanovišta od kojih se polazi u koncipiranju sistemskog modela savremenog menadžmenta se mogu predstaviti kroz sledece iskaze:

1. savremeni menadžment, pragmaticno shvacen kao upravljanje preduzecem, u današnjim uslovima privredivanja predstavlja kompoziciju razlicitih medusobno povezanih procesa koji, svi zajedno, imaju ulogu obezbedenja kontinualnog efektivnog i efikasnog korišcenja raspoloživih resursa uz neophodno adaptiranje i razvoj sa dugorocnom perspektivom,
2. menadžment u savremenim uslovima mora biti strategijskog karaktera i mora da sadrži sve atribute strategijskog upravljanja. U kontekstu prikazanog modela, to znaci da menadžment obuhvata procese kao što su istraživanje i analiziranje vizija buducnosti, istraživanje i analiziranje okruženja, analiziranje i dijagnostifikovanje organizacije, kao i karakteristike strategijskog pristupa inkorporirane u procese odlucivanja, planiranja, upravljanja ljudskim resursima, pa sve do kontrolisanja i
3. procesi komuniciranja, odlucivanja i rešavanja problema predstavljaju posebne "univerzalne procese" koji prožimaju sve ostale upravljacke procese, što samim tim znaci da odlucivanje nije samo jedna od faza planiranja, niti je rešavanje problema samo potproces rukovodenja itd.

Istraživanje i analiziranje vizija buducnosti predstavlja sistematizovano prikupljanje informacija i analizu izazova, koji ce se prema mišljenjima “futurologa” i usko specijalizovanih eksperata, verovatno dogoditi i koji su od interesa za poslovanje i razvoj preduzeca. Ovde se prevashodno radi o objedinjavanju "saznanja" dobijenih primenom neekstrapolativnih metoda globalnog i poslovnog predvidanja. Ovaj upravljacki proces treba da najvišem rukovodstvu preduzeca pruži odgovor na pitanje "šta ce se dogoditi?", odnosno da obezbedi neophodne informacije za snalaženje u raznovrsnim trendovima, koji imaju ili mogu imati presudan uticaj na buduci rad preduzeca i da potpomogne generisanju sopstvenih vizija buduce uloge preduzeca, kako bi preduzece zauzelo bolju poziciju od konkurencije. Istraživanje i analiziranje okruženja predstavlja proces koji stalno treba da pruža odgovor na pitanja "šta se dogodilo?" i "šta se dogada?" u okruženju preduzeca, obuhvatajuci pri tome ekonomsku, tehnološku, sociokulturnu, politicko-pravnu, državnu i medunarodnu dimenziju. Glavni zadaci ugradeni u ovaj proces su istraživanje lokalnih i svetskih tržišta, kupaca, konkurenata, dobavljaca, državnih i medunarodnih agencija, interesnih grupa, tržišta rada, vlasnika i kooperanata. Osnovni rezultati ove analize su formulisane "šanse" i "pretnje" koje dolaze iz okruženja. Ova funkcija menadžmenta i proces koji se u okviru nje odvija, u tesnoj su vezi sa funkcijom marketinga, s tim da obuhvata šire podrucje razmatranja vezano za privredne, politicke i kulturne faktore okruženja.
Analiziranje i dijagnostifikovanje organizacije je proces kojim se identifikuju i sistematizuju problemi (slabosti), otkrivaju njihovi uzroci i utvrduju stvarni potencijali preduzeca.
Odlucivanje i rešavanje problema predstavljaju blisko povezane "univerzalne" procese koji su prisutni u svim ostalim upravljackim procesima (a ne samo u planiranju) i to na srategijskom, taktickom i operativnom nivou.
Komuniciranje je treci "univerzalni" proces koji povezuje i prožima sve ostale upravljacke procese i koji se delimicno preklapa sa pojmom informisanja.
Planiranje i organizovanje kao fundamentalni upravljacki procesi su obradeni u prethodnom odeljku i nije ih potrebno posebno komentarisati.
Upravljanje promenama i razvojem predstavlja u savremenom menadžmentu veoma važan proces, sa odgovarajucim specificnim grupama metoda i tehnika, pomocu kojih se utvrduju potrebe za promenom, sprovode promene i ocenjuje njihov uspeh, odnosno povecava organizaciona efektivnost. Najcešce oblasti promena su strategije, strukture, organizaciona pravila i postupci, tehnologije rada i znanja i veštine ucesnika.
Inoviranje, odnosno upravljanje kreativnošcu i inovativnim procesima predstavlja jedan od upravljackih procesa, koji zauzima sve znacajnije mesto i koji treba da obezbedi neprekidan dotok inovativnih predloga.
Upravljanje ljudskim resursima predstavlja kompleksan proces koji objedinjuje analizu i opis poslova, planiranje kadrova, pribavljanje kadrova, selekciju, obuku i razvoj kadrova, vrednovanje rada, odredivanje kompenzacija i beneficija i radne odnose.
Izgradivanje timova je proces zasnovan na posebnim saznanjima socijalne psihologije i ekonomske teorije timova i koji omogucuje povecanje efektivnosti i zadovoljstva radnika, i grupa u celini, i izmenu odnosa izmedu radnika i operativnog rukovodstva, od konfrontacije ka kooperaciji.
Rukovodenje je obradeno u prethodnom odeljku i nije ga potrebno razmatrati.
Upravljanje organizacionim menadžmentom i poslovnom etikom su dva medusobno usko povezana procesa, pomocu kojih se snažno može uticati na organizacionu efektivnost putem postavljanja i menjanja vrednosti i etickih standarda.
Upravljanje konfliktima predstavlja proces izazivanja konstruktivnih konflikata, izbegavanja ili redukovanja destruktivnih konflikata i razrešavanja konflikata, što sve zajedno cini nužne zahvate, jer bezkonfliktnih procesa rada, kao i bezkonfliktnih organizacija nema.
Upravljanje korišcenjem vremena predstavlja proces optimiranja vlastitog raspoloživog vremena, kao i vremena podredenih, u cilju ostvarenja postavljenih planova. Adekvatno upravljanje korišcenjem vremena znatno redukuje konflikte i eliminiše stresne situacije.
Operativno upravljanje funkcijama predstavlja ekstenziju prethodno navedenih upravljackih procesa i kompletiranje svih specificnih upravljackih zahvata, pomocu kojih se obezbeduje sprovodenje procesa transformacije ulaza u izlaze, odnosno ulaznih resursa u proizvode i/ili usluge. U predmetnom prilazu, centralno mesto zauzima proizvodna funkcija, ali se operativno upravljanje odnosi i na sve ostale funkcije (marketing, projektovanje, finansije, informisanje, itd.).
Kontrolisanje, kao fundamentalni upravljacki proces koji je prethodno razmatran, nije potrebno posebno komentarisati.
Sistemski model savremenog menadžmenta predstavlja sintezu koncepcija i pojedinih aspekata menadžmenta razvijenih u poslednjih nekoliko godina. Model obuhvata celinu upravljackih procesa neophodnih za upravljanje preduzecem u savremenim uslovima i kao takav pruža pogodnu osnovu za sagledavanje veza izmedu upravljackih procesa i ostalih organizacionih funkcija.

Kljucne oblasti interesovanja i delovanja savremenih menadžera su:
1. utvrdivanje prioriteta,
2. umešnost korišcenja raspoloživog vremena,
3. istraživanje tržišta i prodor na nova tržišta,
4. istraživanje i razvoj - tehnološki progres,
5. dugorocne vizije – strategija,
6. stil rada (osmišljeno, brzo, u kontinuitetu, fleksibilno nasuprot sporo, tvrdoglavo,
nepromišljeno, isprekidano),
7. briga o talentima i perspektivnim kadrovima,
8. nagradivanje,
9. delegiranje nadležnosti odlucivanja,
10. eliminisanje birokratizma i preteranog formalizma,
11. razvijanje unutrašnjeg i spoljašnjeg preduzetništva,
12. lojalnost zaposlenih i kupaca,
13. stimulisanje inovacija,
14. produktivnost i rentabilnost (povecanje kroz novu logiku rada i organizovanja),
15. posvecenost zaposlenih realizovanju glavnih ciljeva,
16. psihološki faktori promena,
17. generisanje i razmatranje alternativa,
18. unapredivanje i promena nacina kontrolisanja,

Teorija menadžmenta kao teorija upravljanja razvijali su se paralelno i neodvojivo tokom ljudske istorije i prakticno ih je nemoguce razdvojiti nekom fiksnom i jasnom granicom. Saznanja, principi i metode jedne i druge oblasti uzajamno su nadopunjavana i izgradivana u medusobnoj interakciji, vec i na osnovu same cinjenice da su isti istraživaci, naucnici i iskusni menadžeri sistematizovali i objašnjavali i organizacione i upravljacke postavke, koncepcije, modele ili prakticne tehnike. Iako usko povezane, danas ipak egzistiraju i proucavaju se dve zasebne discipline pod nazivom teorija organizacije i menadžment
Suština menadžmenta sastoji u rešavanju problema potrošaca, korisnika usluga, odnosno: kako na najefikasniji nacin zadovoljiti identifikovane potrebe, mnogo brže i bolje od konkurencije, uz uvažavanje osnovnih ekoloških principa. Uspešna preduzeca, i ustanove, zadovoljenje potreba kupaca i korisnika usluga postavljaju kao kljucni cilj poslovanja. Pri tome polaze od cinjenice da kupci/korisnici usluga, kupuju od onih ponudaca koji nude najbolju vrednost. Zadovoljni proizvodima i uslugama, kupci ostaju lojalni partneri koji šire pozitivni publicitet o kompaniji. Za uzvrat kompanija ima obezbedeno tržište i kontinuirani priliv finansijskih sredstava, što joj omogucava pozitivno poslovanje. Proces razvoja menadžmenta i njegovu evoluciju diktiraju: intenzivne promene u okruženju, odnosi ponude i tražnje, konkurencija, sofisticiraniji zahtevi kupaca, prava kupaca da za ponudenju cenu dobiju najbolju uslugu ili proizvod. Dobar menadžment nije slucajan, vec je rezultat istraživanja tržišta, pracenja promena, pažljivog planiranja i realizacije. Tržišna orijentacija kompanije zasniva se na pristupu da sve aktivnosti treba postaviti kao dobro osmišljenu filozofiju poslovanja baziranu na efektivnom i društveno-odgovornom menadžmentu.
Novi milenijum donosi posebne karakteristike svetskog okruženja: globalizacija, informatizacija, brzo tehnološko zastarevanje, promenljivost tržišta, povecanje sofisticiranosti kupca, izražene diskontinuitete. Globalizacija ruši sve granice, a prisutnost sofisticiranih tehnologija menja pojmove udaljenosti i vremena. Velike tehnološke promene stvaraju materijalnu osnovu za totalnu globalizaciju svetske privrede, deregulaciju ekonomskih tržišta, rast svetske trgovine, izmenu komunikacijske mape sveta. Novi menadžment nalazi se pred novim izazovima, kako organizovati proces poslovanja, integrisati sve aktivnosti na razlicitim nivoima i razvijati strategiju poslovanja u dugom roku. Proces usložnjava veoma nepredvidivo okruženje i prilagodavanje novonastalim promenama, kako u upravljackom tako i u organizacionom smislu. Proces promena je neminovan, ali i veoma težak, s jedne strane nova organizaciona kultura i dizajn zatevaju mnogo vremena za prihvatanje i implementaciju, a sa druge strane tržitše diktira fleksibilno reagovanje na ceste promene u okruženju. Sve to traži menadžment novih sposobnosti, nekoga ko je inicijator, inspirator, ucitelj, savetnik, neko ko motiviše i nagraduje.
Novi oblici menadžmenta i organizovanja zahtevaju “redizajniranje“ postojecih poslovnih procesa, odnosno novi nacin razmišljanja, planiranja, alokaciju odgovornosti, koordinaciju izmedu razlicitih grupa ili odela kompanije, inicijativu zaposlenih i nove nacine komunikacije koji su od esencijalne važnosti za uspeh poslovanja wove “elektronske kompanije“. Elektronsko poslovanje sve više zahteva novi pristup menadžmentu, manje krut i radikalan, više otvoren i konstruktivan. Jedino razmena znanja i iskustva kako zaposlenih, tako i strucnjaka i konsultanata omogucava rešavanje problema i automatsko reagovanje na izazove sa tržišta.U transformisanju organizacije menadžment mora voditi racuna o balansu potrebe za brzom i radikalnom promenom i stabilnom organizacionom strukturom i kulturom. Neophodno je biti što fleksibilniji, ali ne po cenu gubljena stabilnosti. Ovaj problem je posebno izražen u velikim organizacijama gde se promene moraju temeljno pripremiti i implementirati, pa se cesto preduzima segmentaciona primena elektronskog poslovanja na pojedine delove kompanije. Tek nakon potpune implementacije može se preci na neke sledece korake poput stvaranja nove organizacione kulture i vrednosti jer menadžeri novog doba, virtuelni menadžeri smatraju da je struktura i organizacija u potpunosti privremena i podložna stalnim izmenama. Dakle suština menadžmenta može se razlicito tretirati i tumaciti, i to kao: usmeravanje organizacije ka ostvarivanju ciljeva, donošenje odluka i preduzimanje akcija kako bi se aktivnosti obavile i ciljevi ostvarili, kreiranje vrednosti (za vlasnike) – vrhovna ciljna funkcija privrednih organizacija.
Po Peteru Druckeru "Osnovni zadatak menadžmenta je da ucini ljude efikasnim, da ostvaruju svoje definisane i mjerljive ciljeve.". Menadžment je vrlo stara aktivnost – postoji koliko i civilizacija. Znacaj menadžmenta se ogleda u omogucavanju zadovoljavanja potreba, definisanju i ostvarivanju ciljeva, obezbedivanju efikasnog funkcionisanja organizacija i porastu broja organizacija i broj menadžerskih pozicija. Suština menadžmenta se razlicito može tretirati i tumaciti i to kao usmeravanje organizacije ka ostvarivanju ciljeva, donošenju odluka i preduzimanje akcija kako bi se aktivnosti obavile i ciljevi ostvarili i kreiranje vrednosti (za vlasnike) – vrhovna ciljna funkcija privrednih organizacija. Postoje razliciti kriterijumi za podelu menadžmenta kao što su na osnovu grana delatnosti ili poslovnih funkcija. Najvažniji kriterijum za podelu menadžmenta je priroda problema i odluke koje slede na osnovu kojih se deli na:
1. Operativni koji je orijentisan ka rešavanju operativnih problema sa fokusom ka organizaciji – interna orijentacija, ka transformacionim procesima, ka zadacima putem kojih se ostvaruju ciljevi u okviru pojedinih funkcija
2. Strategijski koji je orijentisan ka rešavanju strategijskih problema sa fokusom ka okruženju – eksterna orijentacija, ka uskladjivanju uticaja iz eksternog okruženja sa internim mogucnostima organizacije sa puno rizika i neizvesnosti (puno promena), ka formulisanju ciljeva i strategija za njihovo ostvarivanje gde se odluke ticu celine organizacije, prožimaju sve funkcije – opstanak, rast, razvoj, gašenje, spajanje, preuzimanje...
Prema vrsti procesa menadžment možemo podeliti na menadžment funkcionisanja i menadžment razvoja. Prema poslovnim funkcijama na marketing, finansijski, proizvodni menadžment i menadžment ljudskih resursa Zadatak menadžmenta je da identifikuje, shvati, razume, predvidi okruženje preduzeca i da usmerava svoje preduzece prema njegovim pozitivnim karakteristikama u odnosu na potencijalne marketing odluke tj. da pronade odgovarajucu usaglašenost sopstvenog biznisa sa okruženjem. Dogadaje u okruženju preduzece nastoji da iskoristi u svoju korist, a njegova se usešnost upravo meri transferom nekontrolisanih varijabli kao pozitivnih trendova u poslovne odluke. Menadžment funkcije su: planiranje, organizovanje, vodenje, kontrola, ljudski resursi. Stilovi menadžmenta su: autokratski stil, benevolentni autokratski stil, demokratski stilovi, konsultativni stil, participativni stil, konsenzus stil, "Laissez - faire" stil. Faktori koji uticu na izbor menadžment stila su: priroda posla, karakteristike ljudi koji se kontrolišu, zakon vecine, raspoloživo vreme za odlucivanje, faza razvoja kompanije. Principi efikasnog menadžmenta su:
1.Odluke treba definisati i prezentirati što jednostavnije ("KISS" princip)
2.Menadžment pomocu ciljeva ("Managament by Objectives")
3.Menadžment na bazi "prioriteta" ("Managament by Priorities")

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

Suština i bitne komponente savremenog sistema menadžmenta

Suština savremenog menadžmenta

Menadžment

Upravljacki procesi

Sistemski model savremenog menadžmenta

Suština i bitne komponente savremenog
sistema menadžmenta