OSTALI SEMINARSKI RADOVI - JAVNE FINANSIJE - |
||||||||||
|
||||||||||
Platni bilans
Izmedju privrednih subjekata, razlicitih nacionalinih privreda, odvijaju
se ekonomske transakcije u vidu izvoza, uvoza, zajmova, i kredita.
Sve te transakcije rezultiraju medjunarodnim placanjima putem novcanih
doznaka i raznih drugih instrumenata placanja. Zbog toga se ukupan ( sistematski
) pregled svih ekonomskih transakcija izmedju subjekata ( rezidenata )
jedne zemlje i ( rezidenata ) drugih zemalja, obicno za godinu dana, naziva
bilans placanja.
Bilans placanja je sastavni deo sistema privrednih bilansa koji iskazuje
osnovne makroekonomske varijabile u nacionalnoj privredi kao i njihove
medjusobne odnose. Platni bilans ima razudenije oblike statistickog iskazivanja
u odnosu na racun inostranstva, koji nije jedini ni najpotpuniju prikaz
ekonomskih transakcija sa inostranstvom medju društvenim racunima.
Racun inostranstva je u sistemu društvenih racuna u izvesnom smislu
rezidualan, u njemu se isticu transakcije svih sektora sa inostrnastvom.
On je potreban da bi se ceo sistem “zatvorio”.
Sam sistem, medjutim, prvenstveno prikazuje proizvodnju, potrošnju
i akumulaciju u domacoj privredi. Platni bilans, s’druge strane,
u potpunosti je posvecen prikazivanju ekonomskih transakcija sa inostranstvom,
te, stoga pretenduje na znatno detaljnije evidentiranje i prezentiranje.
Po metodologiji koju propisuje cetvrto izdanje prirucnika MMF ( IMF, 1977
godina.), u platnom bilansu se iskazuje 112 vrsta transakcija ( stavki
), dok su u privrednim bilansima ove transakcije samo delom iskazane (
kapitalne transakcije se skoro uopšte ne iskazuju ), odnosno agregirane
su svega 16 stavki.
1. POJAM I DEFINICIJA PLATNOG BILANSA
Prikazivanje platnog bilansa u razlicitim oblicima menjalo se tokom istorije,
u zavisnosti od toga kako se menjala robna i finansijska struktura medjunarodnih
ekonomskih odnosa.
Tako na primer, u doba merakantilizma, potreba za razlikovnje platnog
od trgovinskog bilansa nije se osecala, zato što su se trgovinske
trnasakcije obavljale uglavnom uz istovremeno placanje zlatnim svetskim
novcem.
Prakticno je izvoz i uvoz bio jednak prilivu i odlivu zlata, odnosno poklapao
se sa obimom medjunarodnih placanja zemlje. U razvoju kapitalizma i medjunarodnih
kreditnih odnosa, kretanje robe i novca u ekonomskim odnosima zemlje sa
inostranstvom, više se ne poklapa.
Javila se potreba da se statisticki registruju i robne i finansijske transakcije
sa inostranstvom, nezavisno od nacina finansijske likvidacije, a na drugoj
strani bi se iskazivali svi oblici medjunarodnih placanja jedne zemlje
u odredenom vremenskom periodu. Takvi dvostrani pregledi ekonomskih transakcija
sa inostranstvom, dobili su naziv platnog bilansa, prvi put u Velikoj
Britaniji – sredinom 19 veka.
Pojam platnog bilansa, je, medjutim, još dugo ostao nedovoljno precizno
definisan. Osnovna dilema je bila: da li platni bilans treba da registruje
samo efektivno izvršeno placanja i naplate u platnom prometu zemlje
sa inostranstvom ( u odredenom periodu ) ili treba da prikazuje sve ekonomske
transakcije obavljene u istom razdoblju, bez obzira na vreme njihove finansijske
likvidacije.
U užem smislu, gradanski teoreticari poznavali su bilans placanja
kao izraz izvršenih efektivnih placanja.
Širi koncept platnog bilansa obuhvata sve ekonomske transakcije obavljene
u odredenom vremenu, bez obzira na trenutak efektivnog placanja.
Definicija platnog bilansa izvedena je iz osnovne definicije koju je medjunarodni
monetarni fond utvrdio u Prirucniku bilansa placanja 1950 godine ( IMF,
1950 god. ). Po njoj platni bilans jeste sistematski pregled ( u obliku
dvostranog bilansa ) svih ekonomskih transakcija, obavljenih u odredenom
periodu izmedju rezidenata neke zemlje i stalnih stanovnika ( rezidenata
) drugih zemalja.
Ova definicija je tokom vremena pretrpela odredene promene koje su bile
uslovljene promenama robne, finansijske, i institucionalne strukture medjunarodnih
ekonomskih odnosa.
Kada su, posle 1958 godine, mnoge nacionalne valute ponovo postale konvertibilne,
oživeli su i medjunarodni tokovi privatnog kapitala. Definicija platnog
bilansa doživela je izmene u Prirucniku medjunarodnog monetarnog fonda
1961 godine ( IMF, 1961 godina ) i u dodatku Prirucniku 1973 godine (
IMF 1973 godina ). Ove poslednje izmene bile su najvecim delom posledica
raspada Bretonvudskog medjunarodnog monetarnog sistem i masovnog prelaska
deviznih kurseva nacionalnih valuta i sistema fiksnih u režim fluktuirajucih
( plivajucih kurseva ).
1977. godine je objavljeno novo, cetvrto izdanje Prirucnika platnog bilansa
( IMF 1977 godina ) ciji se najvažniji delovi takode publikuju u
uvodnim napomenana Godišnjaka platnog bilansa ( IMF, 1978. godina
). Ova poslednja najnovija zvanicna definicija platnog bilansa glasi :
Platni bilans je statisticki pregled za odredeni period koji iskazuje
(a) transakcije robom, uslugama i dohotkom izmedju jedne privrede i
ostalog sveta
(b) promene vlasništva i druge promene u monetarnom zlatu i Specijalnim
pravima vucenja koje data privreda poseduje, promene u potraživanjima
i obavezama prema ostalom svetu
(c) jednostrane transfere i protivstavke koje su potrebne za uravnoteženje,
u racunovodstvenom smislu, svih stavki po onim pomenutim transakcijama
koje se medjusobno ne potiru.
U platno bilansnom smislu nacionalna, privreda sastoji se od ekonomskih
subjekata ciji je centar ekonomske aktivnosti i ekonomskih interesa na
njenoj teritoriji. Rezidentima se smatraju fizicka lica koja imaju stalno
prebivalište u zemlji za koju se platni bilans sastavlja. Osoblje
diplomatskih misija i gradani na lecenju ili studijama u inostanstvu smatraju
se nerezidentima ( u platnom bilansu ). Iseljenici koji su konacno promenili
sovje prebivalište (najcešce i državljanstvo ) takode su
nerezidenti. Zato se njihove doznake smatraju jednostranim transferima.
Migranti na privremenom radu u inostranstvu smatraju se rezidentima privrede
koju su privremeno napustili, a njihove uštede ( doznake) se uracunavaju
u društveni proizvod njihove maticne zemlje. U platnom bilansu te
zemlje njihove doznake se tretiraju kao prihodi faktora proizvodnje iz
inostranstva i registruju se u bilansu robe i usluga.
Pravna lica cija je privredna aktivnost registrovana prema propisima zemlje
na njenoj teritoriji, smatraju se rezidentima. Rezidenti su i svi organi
države, odnosno društveno politickih zajednica. Agencije države
u inostranstvu smatraju se njenim rezidentima. Poslovne jedinice privrednih
organizacija u inistranstvu se smtraju rezidentima one zemlje na cijoj
teritoriji obavljaju svoje aktivnosti.
medjudržavne i medjunarodne organizacije se uglavnom smatraju rezidentima
zemlje na cijoj su teritoriji locirane. Važan izuzetak predstvaljeju
medjunarodne ekonomske organizacije, Ujedinjenih nacija i njenih specijalizovanih
agencija. One se smatraju rezidentima jednog imaginarnog podrucija izvan
nacionalne teritorije svih država. Za sve zemlje ove institucije
su nerezidenti.
Platni bilans obicno iskazuje transakcije obavljene u toku jedne godine.
Nekoliko zemalja objavljuje i kvartalne podatke koji cine platni bilans.
Ono što platni bilans razlikuje od ostalih spoljnoekonomskih bilansa
jeste vremenski momenat u kome se transakcije registruju.
U principu bi sve transakcije trebalo da se registruju u trenutku prenošenja
prava vlasništva (nad dobrima ili finansijskim potraživanjima
).U praksi je teško obezbediti tako prezicne informacije. Zato se
robne transakcije najcešce registruju na carinskoj granici, to jest
prilikom prelaska granice, na osnovu carinskih prijava. Ima i transakcija
u kojima dolazi do promene vlasnika ali ne i prelaska preko granice.Takve
su na primer transakcije zlatom izmedju monetarne vlasti i ostalih domacih
rezidenata. Kada zlato, kao roba, prelazi iz vlasništva privrde u
vlasništvo emisione banke, ono ujedno stice svojstvo deviznih rezervi.
Promene u deviznim rezervama se, naravno, registruju u platnom bilansu.
Robne transakcije ( izvoz i uvoz ) se u principu registruju po f.o.b.
vrednovanju, to jest po vrednosti koja ukljucuje cenu robe i troškove
isporuke do nacionalne granice izvoznika. To je nacin vrednovanja koji
omogucuje da se troškovi medjunarodnog transporta i ostalih trgovinskih
usluga registruju kao posebna stavka u platnom bilansu. Ima dosta zemalja
koje nisu u stanju da svoj uvoz pouzdano registruju franko granica inostranog
isporucioca, vec ga prikazuju po c.i.f vrednovanju, to jest franko sopstvena
granica, ukljucujuci troškove transporta i osiguranja. U novije vreme
medjunarodni monetarni fond ( na osnovu sopstvrnih procena ) pretvara podatke
o uvozu, koje zemlje clanice saopštsavaju po c.i.f. na f.o.b. vrednovanje.
Platni bilans je otvoreni sistem u tom smislu što on uglavnom registruje
samo po jedan kraj svake transakcije. Dok se u sistemu društvenih
racuna uz jednu robnu transakciju beleže cetiri stavke: isporuka
robe, prijem novca, prijem robe, i placanje novcem, u platnom bilansu
se beleže samo dve stavke u slucaju izvoza: isporuka robe, i priliv
deviza. Prijem robe i placanje registruju se u platnom bilansu zemlje
uvoznika.
Platni bilans ne prikazuje stanje fondova na pocetku i kraju perioda,
to jest ne beleži stanje medjunarodnih obaveza i potraživanja
zemlje, vec samo njihove promene u toku godine.
Platni bilans se vodi po principima dvojnog knjigovodstva. Svaka transakcija
se beleži sa dve promene koje se medjusobno potiru. Pošto se
statisticki izvori podataka za razlicite stavke platnog bilansa nejednakog
obuhvata, i nejednakog stepena pouzdanosti, eventualno nepoklapanje stavki
koje bi trebalo da se potiru ukazuje na postojanje grešaka, i propusta
u prikupljanju podataka. Stoga platni bilans sadži posebnu stavku
“neto greške i propusti”, koja omogucava knjigovodstvenu
ravnotežu. Izraz neto u ovom slucaju naglašava da greške
mogu precenjivati ili potcenjivati odredene stavke.
1.1 METODOLOGIJA SASTAVLJANJA PLATNOG BILANSA
Platni bilans u svakoj zemlji sastavlja se po odredenoj metodologiji i
šemi koju preporucuje MMF. Pored ovog zvanicnog oblika platnog bilansa,
mnoge zemlje objavljuju platni bilans i po sopstvenim šemama koje
su prilagodene njihovim specificnim uslovima i potrebama. Šeme prikazivanju
platnog bilansa cesto su se menjale, a sve u cilju da se u platnom bilansu
što potpunije prikaže njegova ravnoteža i neravnoteža.
Šema platnog bilansa koju je MMF upotrebljavao do 1979 godine. (
prema trecem izdanju Prirucnika ) i posle 1979 godine ( prema cetvrtom
izdanju Prirucnika ) je korišcena u dva oblika.: standardnom i skracenom.
Standardni oblik do 1979. imao je cetiri, a novi standardni oblik od 1979.god.
112 vrsta stavki.
Poslednja šema platnog bilansa po MMF, jasno razgranicava tekuce
od kapitalnih transakcija, a to su sve ostale grupe.Ova interpretacija
tekuceg racuna ukljucuje sve transakcije koje se uzimaju u obzir pri obracunu
društvenog proizvoda. Najvažnije je da novcana masa platnog
bilansa implicitno ima jasnu analiticku usmerenost.
Šema medjunarodnog monetarnog fonda je prilicno komplikovana pa cemo
dati njen uprošcen oblik.
Tabela šematskog prikaza platnog bilansa (2)
Transakcije Kumulativni bilans
Tekuci bilans
Trgovina
• izvoz robe
• uvoz robe
.......................................................................
Trgovinski bilans
Usluge
• turizam
• saobracaj
• druge usluge
.........................................................................Transfer
resursa
• kamate i drugi prinosi
od investicija .....................................................Bilans
robe i usluga
Jednostrani transferi
• državni pokloni
• privatne doznake
...........................................................................Tekuci
bilans
Racun privatnog kapitala
Direktne investicije i
hartije od vrednosti
Bankarski kapital
• dugorocni
• kratkorocni
...............................................................................Bazicni
bilans
Transakcije zvanicnih rezervi
Promene u aktivi inostranih
i domace centralne banke
• zlato
• krediti MMF-a i specijalna prava vucenja
• devizne rezerve
Leva kolona u tabeli reprezentuje obavljene transakcije. U desnoj koloni
data su salda tih transakcija koja odreduju podbilanse celokupnog platnog
bilansa. Pri tom treba imati u vidu da svaki naredni podbilans obuhvata
vrednost transakcija koje su iskazane u prethodnom.
2. DEVIZNI BILANS
Devizni bilans predstavlja pregled o svim medjunarodnim placanjima i naplacivanjima
jedne zemlje sa inostranstvom u odredenom periodu. Devizni bilans je vrlo
znacajan, jer pokazuje devizni priliv i odliv iz zemlje, kao i stanje
likvidnosti zemlje prema instranstvu. Iako je devizni bilans stariji od
platnog bilansa, i pored njegovog znacaja, mali broj zemalja objavljuje
devizne bilanse, a ne postoje ni medjunarodno usaglašenje šema
i metodologija prikazivanja deviznog bilansa. Ovo se može objasniti
time što se smatra da su devizna kontrola i devizna ogranicenja nepoželjni
u sistemu medjunarodnih ekonomskih odnosa.
Devizni bilans ima punu korespodenciju sa racunima novcanih tokova, dok
u privrednim bilansima za obracun društvenog proizvoda ne pruža
direktne podatke.
Devizni bilans iskazuje efektivna medjunardna placanja. To znaci da nisu
ukljuceni podaci o kretanju robe koja nije placena, odnosno naplacena.
Takode, izvoz i uvoz robe na kredit kao i pokloni u robi nisu obuhvaceni
ovim bilansom. Isto tako i transakcije izmedju privrednih subjekata u zemlji
i njihovih jedinica u inostranstvu nisu u potpunosti registrovane u deviznom
bilansu.
U principu, od placanja po osnovu robne razmene – treba oduzeti
troškove medjunarodnog prevoza i osiguranja ( u oba smera izvoz –
uvoz ) i te vrednosti preneti u stavke usluga. To se radi zbog toga što
podaci o izvozu – uvozu, najcešce nisu registrovani po jednistvenom
principu vrednovanja f.o.b., nego se registruju onako kako je efektivno
placanje izvršeno.
Dok platni bilans mora iskazati izvoz robe u tekucem bilansu i korišcenje
odobrenog zajma u kapitalnom bilansu, ako je roba izvezena na kredit,
dotle devizni bilans, ne prikazuje sve dok se ne otpalati dati kredit
u celini.
Ipak, i pored svega toga, devizni bilans može da bude siguran izvor
informacija za sastavljanje platnog bilansa.
U zemljama koje hronicno pate od nestašica deviza, devizni bilans
ima posebnu vrednost jer on tacnije iskazuje priliv i odliv deviza nego
platni bilans.
3. OBRACUNSKI BILANS
Obracunski bilans iskazuje stanje medjunarodnih obaveza i potraživanja zemlje 31. decembra svake godine. Obracunski bilans sadrži sve važece obaveze i potraživanja, kao i sve zajmove i kredite ( u korišcenom, a još neotplacenom iznosu ) bez obzira kada je odredena obaveza nastala (3). U obracunskom bilansu kumulirana su salda tekuceg racuna bilansa placanja, koja su se morala finansirati zaduživanjem u inostranstvu. Obracunski bilans cesto se naziva i bilansom medjunarodnog investicionog položaja zemlje, pošto saldo tekuceg racuna platnog bilansa meri neto inostrane investicije u zemlji – ako se radi o deficitu u instranstvu, ili investicija u inostranstvu – ako se radi o investicijama u inostranstvu u slucaju suficita. medjutim, šema i metodologija iskazivanja obracunskog bilansa nisu medjunarodno usaglašene i pored toga što medjunarodni monetarni fond raspolaže relativno tacnim podacima ove vrste za svaku zemlju. Zbog toga se šema obracunskog bilansa razlikuje medju zemljama, ne samo zbog toga vec i zbog razlicite strukture medjunarodnih obaveza i potraživanja.
Obracunski bilans u našoj zemlji pokazuje, u prvom redu finansijske
zajmove i robne kredite, a u nekim zemljama, koje nemaju znacajne direktne
inostrane investicije, obracunski bilans, prvenstveno pokazuje razlicite
oblike investiranja.
Obracunski bilans ima veliku analiticku vrednost, zato što prikazuje
medjunarodne dužnicko poverilacke odnose na osnovu kojih se ceni stepen
zaduženosti i medjunarodne kreditne sposobnosti.
Jugoslavija je veoma precizno prikazivala sve svoje obaveze, cak i one
koje za vecinu zemalja MMF i Svetska banka ne evidentira u bilansu zaduženosti,
kao što su krediti za uvoz i izvoz opreme, ciju otplatu ne garantuje
država.
4. VRSTE TRANSAKCIJA KOJE SE REGISTRUJU U PLATNOM BILANSU
Ovo je pitanje metodologije koje je vrlo znacajno za analizu platnog bilansa,
posebno za definisanje i merenje njegove ravnoteže ( odnosno neravnoteže
). Platni bilans registruje tri tipa transakcija:
a) transakcije robom i uslugama
b) transferna placanja i
c) finansijske transakcije.
medjunarodne ekonomske transakcije su poslovi rezidenata s’nerezidentima
koji se beleže u platnom bilansu. Dele se na:
I. Jednostrane i dvostrane
Jednostrane transakcije se razlikuju od najveceg dela uobicajenih dvostranih
transakcija po tome što one ne predstavljaju razmenu nego ustupanje
vrednosti bez nadoknade. Jednostrane transakcije se nazivaju i jednostavnim
transferima ili ( samo ) transferima.
II. Privatne i javne ( zvanicne )
prema statusu rezidenata zemlje koja sastavlja platni bilans
III. Dobrovoljne, prinudne i automatske
Ova podela je od manjeg znacaja. Dobrovoljnog karaktera je velika vecina
transakcija. Prinudne ili nametnute transakcije su, na primer, ratne reparacije
( odšteta, uglavnom u novcanom obliku ) i restitucije ( povratak
u ranije iznetih stvari iz zemlje, narocito umetnickog i kulturnog blaga
). Automatske su one transakcije koje, na primer, beleže sve promene
koje iseljavanje ili useljavanje lica sa sobom donosi ( prenos imovine
).
IV. Tekuce i kapitalne
Tekuce transakcie se razlikuju od kapitalnih po tome što su one sastavni
deo stvaranja vrednosti i prema tome ulaze u obracun društvenog (
nacionalnog ) proizvoda, dok kapitalne transakcije beleže prenos
dela vec stvorenog dohotka u obliku štednje iz jedne zemlje u drugu.
U platnom bilansu, kao tekuce transakcije evidentiraju se sve transakcije
robom i svim vrstama usluga, kao i jednostrani transferi. Takode tekucim
transakcijama smatraju se i prihodi od faktora proizvodnje ( kamate na
investirani kapital i dohodci radnika privremeno zaposlenih u inostranstvu
).
Kapitalne transakcije su uglavnom dvostrane jer kretanja kapitala imaju
za posledicu odredenu protivcinidbu ( otplatu ) u buducnosti. Saldo kapitalnih
transakcija prikazuje za koliko se u periodu posmatranja promenio dužnicko
- poverilacki položaj zemlje. To znaci da nije mesto medju kapitalnim
transakcijama onim kretanjima kapitala ( pokloni ) koja ne stvaraju finansijske
obaveze.
V. Autonomne i kompenzatorne ( inducirane )
To je teorijski najvažnija podela, ali u praksi neostvariva, iako
su mnoge promene u nacionalnim i medjunarodnim šemama platnog bilansa
bile motivisane pokušajem da se naknadno, racunovodstveno, identifikuju
transakcije prema motivaciji transaktora, što je prvenstveno stvar
koja prethodi svakoj transakciji.
Prema Midu, autonomne su one transakcije koje privredni subjekti normalno
obavljaju u skladu sa ciljevima i kriterijumima svog poslovanja, bez obzira
na stanje platnog bilansa. Kompezantorne ili inducirane transakcije su
one koje se preduzimaju upravo što priliv i odliv po autonomnim stavkama
nije uravnotežen.(4). Deficit ili suficit autonomnih transakcija
mora biti kompenziiran iduciranim transakcijama.
Ova kategorija je nestala iz platnog bilansa zbog teškoca u utvrdivanju
motivacije autonomnog ili induciranog karaktera pojedinih transakcija.
Ipak je i do danas preživela jedna grupa transakcija pod nazivom
''zvanicna placanja'' ( ili obracuni ) koja pokušava da utvrdi obim
kompezantornih transakcija i bude merilo ravnoteža ( ili neravnoteža
) platnog bilansa.
5. STRUKTURA PLATNOG BILANSA
Platni bilans se može presecati na razlicite nacine. Ovom prilikom
razmotricemo samo parcijalne bilanse koje eksplicitno ili implicinto sadrži
poslednja, važeca šema platnog bilansa medjunarodnog monetarnog
fonda.
Vrednost izvoza i uvoza robe odreduju stanje u trgovinskom bilansu koji
može da bude uravnotežen u suficitu ili deficitu. Trgovinski
bilans je najstariji, i u mnogim zemljama najznacajniji deo platnog bilansa.
Bili bi ispravnije koristiti izraz ''bilans robne razmene'', s'obzirom
na cinjenicu da i mnoge druge transakcije ( na primer: usluge ) u osnovi
predstavljaju trgovinu.
Naredne transakcije obuhvataju usluge što se ne retko, naziva i ''nevidljivim''
izvozom i uvozom, jer ne podrazumeva fizicko kretanje stvari: saobracajne
usluge, kao jedne od njih, registruju placanja i naplata prevoza robe,
što je najcešce, pracanje i troškovima osiguranja, turisticke
usluge ukljucuju trošenja stanovništva jedne zemlje u drugoj
zemlji; profesionalne i druge poslovne usluge u savremeno vreme sve su
znacajne stvake platnog bilansa i beleže prihode i rashode za radnje
ucinjene stranim licima u oblastima menadžmenta konsaltinga i marketinga,
patente, licence, kao i prenošenje drugih prava. Zbir vrednosti svih
tih transakcija, ukljucujuci i saldo trgovinskog bilansa, odreduje bilans
robe i nefaktorskih usluga.
Faktorske usluge predstavljaju narednu stavku u platnom bilansu. Kapital,
kao jedan od faktora proizvodnje angažovan u inostranstvu donosi
prinos koji zavisno od svrhe njegovog usmerenja, može da bude u obliku
kamate ( kada je kapital dat na zajam ) ili profita ( kada je on investiran
). Veoma je bitno da se kretanja tih sredstava iz jedne zemlje u drugu
razdvoje od kretanja kapitala, bilo zajmova, bilo investicija koji se
registruju u drugom bilansu. Prinosi drugog faktora proizvodnje –
rada – takode se transferišu u inostranstvo: radnici koji su
privremeno zaopsleni u inostranstvu, kao i iseljenici, uobicajeno jedan
deo zarade, u obliku tzv. ''doznaka'' šalju u svoju maticnu zemlju.
Zajedno sa svim prethodnim stavkama, time je kompletiran bilans robe i
usluga.
Jednostrani transferi kao što su pomoci ili pokloni drugih država
ili pojedinaca, predstavljaju naredne stavke u platnom bilansu i njihovim
obuhvatom, zaokružen je tekuci platni bilans.
Iako su te transakcije najcešce u obliku kapitala, one se u vecini
sistematizacija registruju u
tekucem delu platnog bilansa, jer ne zahtevaju protiv uslugu, kao što
je to, na primer: kod klasicnog kredita - kamata.
Naredni, veliki agregat u okviru platnog bilansa je kapitalni bilans,
za koji je najbitnije kretanje dugorocnih direktnih i portfolio investicija.
Kapitalni bilans se nalazi ispod linije kojom se izdvaja tekuci bilans.
S'obzirom na nacelo dvostrukog knjigovodstva po kome se vodi platni bilans,
saldo tekuceg bilans, i saldo kapitalnog bilansa su u apsolutnim iznosima
jednaki, ali su im predznaci suprotni.
U kapitalnom bilansu su kretanja dugorocnog i kratkorocnog kapitala i
promene monetarnim rezervama. Stoga kapitalni bilans ima ulogu finansiranja
deficita tekuceg bilansa.
Osnovni ( bazicni bilans ) se od tekuceg bilansa formalno razlikuje po
tome što sadrži i sva kretanja dugorocnog kapitala. Suštinska
razlika je u tome što osnovni bilans, pokušava da izrazi ravnotežu
ili neravnotežu bilansa placanja na srednji rok, smatrajuci da su
sve tekuce transakcije i kretanja dugorocnog kapitala autonomni, stabilni
tokovi koji izražavaju osnovnu tendenciju u platnom bilansu.
Kretanje kratkorocnog kapitala u vecini zemalja izdvojeno se registruje,
mada je to u pojedinim državama, gde su vrste finansisjskih operacija
veoma brojne, prilicno otežane. Zajedno sa svim prethodnim transakcijama,
njime je odreden globalni platni bilans.
Konacno, racun zvanicnih kapitalnih trasakcija predstavlja poslednji veliki
podbilans, platnog bilansa. On, pre svega, registruje promene, u potraživanjima
i dugovanjima centralne banke jedne zemlje u odnosu na centralne banke
drugih zemalja. Takode ona obuhvata zlato, rezerve inostranih valuta,
rezervnu poziciju i kredite MMF-a, kao i specijalna prava vucenja.
6. STANJE PLATNOG BILANSA
S obzirom na to što se platni bilans vodi po nacelu dvostrukog knjigovodstva, svaka ulazna stvaka ulazna stavka mora imati izlaznu protivstavku, tako da je on tehnicki uvek u ravnoteži. Da bi se izbegle zabune, koje su inace ceste, valja imati u vidu da se u platnom bilansu beleži novcani izraz stavki: kretanje kupovne moci po raznim osnovima. Stavke koje znace priliv kupovne moci ( debit ), nose predznak minus. Drugim recima platni bilans ne zapisuje kretanje realnih vrednosti, to jest robe i usluga nego samo njihov novcani izraz. Inace, izvoz odliv realne vrednost iz domace privrede u uvoz znaci priliv realne vrednosti iz inostranstva.
Ako je platni bilans uvek tehicki u ravnoteži, ekonomski obicno
nije, nego ima ili suficit ili deficit, buduci da su zbirovi autonomnih
kredtitnih i autonomnih debitnih transakcija retko jednaki. Drugim recima,
nejednakost ovih zbirova znaci da platni bilans nije u ravnoteži,
to jest postoji ili suficit ili deficit. medjutim suficit ili deficit platnog
bilansa nisu isto što i profit i gubitak, pošto platni bilans
samo beleži priliv i odliv kupovne moci, a ne uslove pod kojima se
to cini. Da li je platni bilans u ravnoteži ocenjuje se, dakle, po
tekucem bilansu.
Stanje platnog bilansa je od velike važnosti, jer utice na dve izrazito
važne varijabile makoroekonomske politike – cene i zaposlenosti:
a) Suficit tekuceg platnog bilansa teži da povisi ili odži
agregatnu tražnju, te time da povisi ili održi nivo domacih
cena ili zaposlenosti, ili oba.
b) Deficit tekuceg bilansa teži da snizi ili apsorbuje višak
agregatne tražnje sa odgovoarajucim kontrakcionim dejstvom na domace
cene i na zaposlenost, ili na oboje.
Drugim recima, suficit tekuceg bilansa deluje ekspanzivno, jer povecava
tražnju za domacim dobrima i uslugama. Tako on povecava nivo dohotka
i zaposlenosti. Deficit tekuceg bilansa deluje kontrakciono, pošto
domacu tražnju prebacuje na strano tržište. Ali, deficit
ipak nije sredstvo za domacu deflaciju jer vodi iscrpljivanju domacih
deviznih rezervi.
7. URAVNOTEŽENJE PLATNOG BILANSA
Za vlade nije problem neravnoteža platnog bilansa koja je posledica
suficita, nego dificita. Prema tome, kada se govori o neravnoteži
platnog bilansa misli se na deficit tekuceg biliansa. Mere za njegovo
otklanjanje zavise od njegovog porekla, to jest od prirode neravnoteže.
S tog stanovišta razlikuju se njena tri oblika: privremena ili slucajna;
ciklicna; i strukturna.
a) Privremena ili slucajna neravnoteža je posledica delovanja
nekog iznenadnog cinioca, kao što su na primer, prirodne nepogode.
b) Ciklicna neravnoteža je proizvod poremecaja prouzrokovanih ciklicnim
krizama u domacoj privredi.
c) Strukturna neravnoteža je proizvod nedovoljne konkurentske sposobnosti
i domace privrede na svetskom tržištu zbog cinilaca u realnoj
ekonomiji,kao i što su: nedgovarajuca domaca ponuda ( strutura društvenog
proizvoda ), niža proizvodnost rada, niži nivo tehnologije,
nedovoljna štednja odnosno investicije, visoki troškovi proizvodnje,
prekomerna strukturna zavisnost od inostranstva i slicno.
Ispravna dijagnoza platno – bilansne neravnoteže važna
je za izbor i kombinovanje mera za njeno otklanjanje. Mere za njeno otklanjanje
platnobilansne neravnoteže svrstavaju se u dve grupe: prilagodjavanje
i finansiranje platnobilansne neravnoteže.
U slucaju privremene ili neravnoteže država se oslanja na finansiranje
deficita iz deviznih rezervi. U slucaju ciklicne neravnoteže država
obicno intereveniše sredstvima iz deviznih rezervi. Cilj je da se
neutrališe pocetni udar na bilans i da se privreda zaštiti od
poremecaja sa svetskog tržišta. Teorijski, time se domaca privreda
od uvoza inflacije i deflacije. Primenjuje se uz ekspanzivnu politiku,
dok domaca privreda nije upala u depresiju. Prateca mera je devizna kontrola.
U slicaju strukturne neravnoteže nužna je politika prilagodjavanja
platnog bilansa. Po pravilu, u borbi protiv neravnoteže platnog bilansa
vlasti se služe kombinovanjem metoda finansiranja deficita i metoda
prilagodjavanja. U metode finansiranja spadaju :
a) pokrivanje deficita iz domacih deviznih rezervi;
b) pokrivanje deficita zaduživanjem u inostranstvu.
U metode prilagodjavanja platnog bilansa spadaju:
a) deflacija; b) devalvacija; c) devizna kontrola
Finansiranje deficita platnog bilansa je palijativ. Ono samo privremeno
ublažava problem, ali ga ne rešava: ne otklanja uzrok neravnoteže.
Finansiranje je obicno samo kupovanje vremena za prilagodjavanje, buduci
da ono ne daje rezultate trenutno. Cesto u pocetnoj fazi donosi i pogoršanje,
da bi kasnije bila postignuta svrha. Prilagodjavanje naime, ima za cilj
da domacu privredu prinudi da posluje u skladu sa potrebama platnog bilansa.
To povlaci promene u alokaciji izvora menjanje strukture proizvodnje i
izvoza i uvoza, povišenje proizvodnosti rada, ubrzavanje tehnološke
obnove i slicno.
Uglavnom, finansiranje je metod koji deluje u oblasti formalne ekonomije,
a prilagodjavanje teži za odgovarajucim promenama u realnoj ekonomiji.
Prilagodjavanje, u krajnjoj analizi, ima za cilj povecanje konkurentnosti
domace privrede na svetskom tržištu.
ZAKLJUCAK
Ukoliko je privreda zatvorena, osnovna makroeknomska ravnoteža je
postignuta kada je društveni proizvod jednak zbiru potrošnje
stanovništva, potrošnje države i investicija. Kada je zemlja
otvorena, ukupne mogucnosti potrošnje države odstupaju od ostvarenog
društvenog proizvoda u meri razlike izmedju uvoza i izvoza. Upravo
to odstupanje odreduje stanje u tekucem delu platnog bilansa.
Platni bilans je sistematski pregled transakcija domace zemlje sa inostranstvom,
odnosno domacih rezidenata s' nerezidentima u odredenom vremenskom razmaku,
obicno u toku jedne godine. Taj pregled obuhvata medjunarodno kretanje
robe, usluga i kapital, bez obzira na to kada ce se placanje efektivno
izvršiti.
U platnobilansnom smislu nacionalna privreda sastoji se od ekonomskih
subjekata ciji je centar ekonomske aktivnosti i ekonomskih interesa na
njenoj teritoriji.
Platni bilans je otvoreni sistem u tom smislu što on uglavnom registruje
samo po jedan kraj svake transakcije. U platnom bilansu se beleže
samo dve stave u slucaju izvoza: isporuka robe i priliv deviza. Prijem
robe i placanje registruju se u platnom bilansu zemlje uvoznika.
Platni bilans ne prikazuje stanje fondova na pocetku i kraju perioda,
ti jest, ne beleži stanje medjunarodnih obaveza i potraživanja
zemlje, vec samo njihove promene u toku godine.
Platni bilans se vodi po principima dvojnog knjigovodstva. Svaka transakcija
se beleži sa dve promene koje se medjusobno potiru.
Platni bilans u svakoj zemlji, sastavlja se po odredenoj metodologiji
i šemi koju preporucuje MMF.
Osnovne transakcije platnog bilansa su: izvoz i uvoz robe, usluga ( turizam,
saobracaj i dr. ), kamate na date i primljene kredite, doznake iz inostranstva,
dati i primljeni krediti i promene deviznih rezervi.
Transakcije platnog bilansa se svrstavaju u odredene podbilanse koji se
formiraju na razlicitom nivou agregacije, tako da u odredenim slucajevima
naredni podbilans obuhvata i transakcije prethodnog podbilansa. Najzancajniji
podbilansi su: trgovinski podbilans, bilans resursa, bilans robe i usluga,
tekuci bilans. bazicni bilans, kapitalni bilans, i bilans zvanicnih transakcija
i vrednosti.
Podaci iz platnog bilansa informišu organe ekonomske politike o medjunarodnom
ekonomskom položaju zemlje, omogucuju donošenje odgovarajucih
odluka u sprovodenju spoljnotrgovniske, monetarne i fiskalne politike.
Ti podaci istovremeno koriste i privrednim organizacijama u zemlji i inostranstvu
za ocenu opšte klime u donošenju oderedenih poslovnih odluka.
Uz dopunske informacije, platni bilans, omogucuje ocenu realnosti deviznog
kursa, verovatnoce pooštravanja ili popuštanja deviznih ogranicenja,
ocenu kreditne sposobnosti zemlje i mnogo drugih važnih karakteristika
ekonomskih odnosa sa inostranstvom.
Nosiocima domace ekonomske politike, platni bilans služi kao izvor
informacija za preduzimanje mera kako bi taj položaj bio što
povoljniji. Platni bilans je tehnicki uvek u ravnoteži zato što
se vodi po nacelu dvostrukog knjigovodstva gde svaka ulazna stavka mora
imati izlaznu protivstavku. Ako je platni bilans uvek tehnicki uvek u
ravnoteži, ekonomski obicno nije nego ima ili suficit ili deficit.
Da li je platni bilans u ravnoteži ocenjuje se po tekucem bilansu.Stanje
platnog bilansa je od velike važnosti, jer utice na dve izrazito
važne varijabile makroekonomske politike - cene i zaposlenosti
Za vlade nije problem neravnoteža platnog bilansa koja je posledica
suficita, nego deficita. Prema tome, kada se govori o neravnoteži
platnog bilansa, milsli se na deficit tekuceg bilansa. Razlikuju se tri
oblika neravnoteže: privremena ili slucajna, ciklicna i strukturna.
Ispravna dijagnoza platno - bilansne neravnoteže važna je u
izboru i kombinovanju mera za njeno otklanjanje.
Mere za otklanjanje platno - bilansne neravnoteže svrstavaju se u
dve grupe: prilagodjavanje i finansiranje platnobilasne neravnoteže.
Finansiranje deficita je metod koji deluje u oblasti formalne ekonomije
i on samo privremeno ublžava problem, ali ga ne rešava, to jest,
ne otklanja uzrok neravnoteže. Prilagodjavanje je metod iz oblasti
realne ekonomije, koji ima za cilj da domacu privredu prinudi da posluje
u skladu sa potrebama platnog bilansa. U krajnjoj liniji, ono ima za cilj
povecanje konkurentnosti domace privrede na svetsko tržište.
Pored platnog bilansa, promene i stanja u ekonomskim odnosima sa inostranstvom
registruju se i u drugim bilansima, od kojih su najvažniji devizni
bilans i obracunski bilans.
Za razliku od platnog bilansa, koji beleži sve medjunarodne eknomske
transakcije bez obzira na trenutak naplate ili isplate, devizni bilans
je sistematski pregled samo efektivno izvršenih placanja jedne zemlje
u poslovanju s' inostranstvom u odredenom vremenskom periodu.
On, dakle, registruje naplacena potraživanja i placenje obaveze prema
inostranstvu. Njegov znacaj je u tome što prikazuje stvarni priliv
i odliv deviza i stanje likvidnosti zemlje.
Za razliku od platnog i deviznog bilansa, koji beleže tokove transakcija
u odredenom vremenskom razmaku, obracunski bilans je pregled stanja ukupnih
dugovanja i potraživanja zemlje prema inostranstvu u odredenom trenutku,
obicno na kraju svake kalendarske godine, bez obzira na to kada su dugovanja
i potraživanja nastala.
Obracunski bilans je važan izvor informacija za ocenu kreditne sposobnosti
zemlje, odnosno stanja njene medjunarodne likvidnosti.
Literatura
1) IMF, 1977. god.
2) Caves, R. Frankel J. and Jones R. , „World Trade and Paymenets“, Harpel Colinins, 1990. god.
3) Dr. O. Kovac, „Platni bilans i medjunarodne finansije“, 1994. god.
4) Meade, J.E. ( 1951. ) The Theory of International Ekonomic Policy, Volume, the Balance of Payments ( London )
preuzmi
seminarski rad u wordu » » » 
Besplatni Seminarski Radovi