Tržište kapitala
Tržište
kapitala predstavlja prostor na kome se suceljavaju ponuda
i tražnja za kapitalom. Kapital predstavljaju
sve hartije od vrednosti sa rokom dospeca dužim od godinu dana.
Postoji primarno i sekundarno tržište kapitala. Tržište
kapitala inkorporira u sebi sledeca tri tržišta: kreditno- investiciono
tržište; hipotekarno tržište i tržište vrednosnih
papira dugorocnog karaktera. Izvori kapitala u okviru jedne nacionalne
ekonomije su: novcana štednja, transformacija u kapital (zajmovni
kapital i akcijski kapital). Kupac i prodavac kapitala dogovaraju se o
predmetu i uslovima kupoprodaje. Najbitniji uslov svake kupoprodaje kapitala
jeste njegova cena.
Kao ucesnici na tržištu kapitala se najcešce pojavljuju: investitori kapitala, preduzetnici kapitala, posrednici u formi banaka i drugih bankarskih organizacija specijalizovanih finansijskih isntitucija kao berzi i država. Sa aspekta tržišnog odnosa, ucesnici na tržištu kapitala se mogu svrstati u neposredne ucesnike i posredne ucesnike.
Posrednici na tržištu kapitala su najmalobrojniji, a najvažniji ucesnici na tržištu kapitala. Mogu se svrstati u sledece grupe: banke i druge finansijske organizacije, investicioni fondovi i berze kao specijalizovane funkcije. Banke koriste tržište kapitala za obavljanje tzv. preradivacke funkcije novcanih sredstava. Ulogu banaka na tržištu kapitala možemo pratiti kroz njihovu aktivnost na primarnom i na sekundarnom tržištu kapitala.
U savremenim tržišnim ekonomijama dolazi do snažnog razvoja investicionih fondova ciji je cilj da poboljša proces kupovine vrednosnih papira od strane investitora. Postoje razni oblici investicionih fondova: otvoreni, zatvoreni i oroceni investicioni fond. Generalna sistematizacija investicionoh fondova izgleda ovako: investicioni fondovi koji sredstva ulažu u akcije, investicione fondove koji sredstva ulažu u obveznice i investicioni fondovi koji sredstva ulažu u instumente novcanog tržišta.
Kompanije za osiguranje predstavljaju znacajne institucionalne investitore
na tržištu kapitala. Mogu se organizovati kao akcionarska društva,
ili kao zajednicke kompanije. Prema predmetu osiguranja mogu se podeliti
na: koje osiguravaju život i na koje osiguravaju imovinu.
Penzione fondove formiraju korporacije, sindikati ili vlade zemalja radi
placanja penzija penzionisanih radnika. Razlikuju se dva osnovna tipa
penzionih fondova: penzioni fondovi privatnog tipa i penzioni fondovi
javnog tipa.
Odnos izmedu emitenata i banke reguliše se na dva osnovna nacina i to: zakljucivanjem ugovora i zakljucivanjem komisionog ugovora.
1. POJAM, FUNKCIJE I CILJEVI TRŽIŠTA KAPITALA
Tržište kapitala predstavlja institucionalno organizovani prostor
sa svim potrebnim elementima za njegovo funkcionisanje, u odredenom vremenu
i definisanim pravilima i uzansama ponašanja ucesnika. Na tom prostoru
i u okviru njegovog okruženja i pravila ponašanja, organizovano
se susrecu ponuda i tražnja sa kapitalom.
Tržište kapitala u osnovi, predstavlja specijalizovano tržište
na kome se novac- kapital traži i nudi dugorocno i na kome se trguje
vec emitovanim dugorocnim vrednosnim papirima. Primarno tržište
kapitala ima vitalnu funkciju kreiranju kapitala. Proces koji oznacava
razmenu finansijskih sredstava, predstavlja mehanizam kroz koji funkcioniše
primarno tržište kapitala.
Kreira se kapital i inicijalna prodaja na tržištu kapitala.
Nakon toga, emitovane akcije i obveznice dobijaju relativno nezavistan
život i cirkulišu na sekundarno tržištu kapitala.
Sekundarno tržište kapitala prihvata na primarnom tržištu
emitovane akcije i obveznice i odreduje uslove da se njime trguje. Ovde
nema nikakve pojave finansijskih sredstava vec se obavlja promet dugorocnih
vrednosnih papira.
Vanberzanski nacin funkcionisanja tržišta je sistem dogovorenog
tržišta. Za razliku od tržišta novca, tržište
kapitala u svim zemljama tržišne privrede je institucionalnog
karaktera. Transakcije koje se na ovom i u okviru ovih institucija odvijaju
nazivaju se kapitalnim transakcijama, a vrednosni papiri kojima se trguje
na tržištu kapitala- efektima.
Tržište kapitala inkorporira u sebi sledeca tri tržišta:
1. kreditno- investiciono tržište;
2. hipotekarno tržište;
3. tržište vrednosnih papira dugorocnog karaktera.
Prema tome, tržište efekata samo je jedan segment tržišta
kapitala koje kompleksna tržišna kategorija sastavljena od tri
specijalizovana tržišta, zavisno od finansijskih instrumenata
koje se kupuju i prodaju. Predmet kupoprodajnih transakcija na tržištu
kapitala je iskljucivo kapital, odnosno novcana sredstva dugorocnog karaktera.
To prakticno znaci da se pojam kapitala sa aspekta tržišta kapitala
izjednacava sa pojmom štednje i pojmom plasmana te štednje na
rok takode nije kraci od jedne godine.
Prema tome, izvori kapitala u okviru jedne nacionalne ekonomije su:
1. Novcana štednja kao osnovni izvor kapitala,
koja predstavlja odlaganje nacionalnog dohotka. Novcana štednja je
u direktnoj zavisnosti od:
- zarada i akumulacija;
- ocekivanog prihoda u buducem periodu;
- razvijenosti instrumenata stimulativne štednje;
- funkcionisanja i razvijenosti sekundarnog tržišta vrednosnih
papira.
Sa aspekta vlasnika, štednja može imati svoj pojavni oblik kao:
- štednja pojedinaca ili stanovništva;
- štednja privrednog sektora;
- štednja javnog sektora.
Motivi za štednju su vrlo kompleksni i razliciti. Motivi štednje
pojedinaca su svakako najbrojniji, i takode najuticajniji za formiranje
ukupnog iznosa kapitala kao ponude na tržištu kapitala, koji
mogu biti materijalne i nematerijalne prirode. Štednje privrednog
sektora odnose se na želju preduzeca da ostvari prihod po osnovu
štednje, veci stepen konkurentnosti i veci stepen finansijske samostalnosti.
2. Transformacija u kapital, je drugi znacajni izvor kapitala koji predstavlja rezultat rada bankarsko- finansijskog sektora i njegove mogucnosti da bilo koji oblik štednje transformiše u kapital.
Na tržištu kapitala, kapital se može koristiti
kao:
1. Zajmovni kapital, koji predstavlja takav
oblik kapitala u kojem se korisnik kapitala javlja kao dužnik, a
vlasnik kapitala kao poverilac. Karakteristicno za zajmovni kapital je
da se izmedu izmedu duznika i poverioca uspostavlja direktni ili posrednicki
kreditni odnos.
U teoriji i praksi su poznata tri oblika zajmovnog kapitala:
- Investicioni kredit;
- Hipotekarni kredit;
- Dugorocni zajam.
2. Akcijski kapital koji predstavlja takav oblik korišcenja kapitala u kome je vlasnik kapitala u ulozi primaoca, a sadašnji vlasnik u ulozi davaoca kapitala. Akcijski kapital predstavlja ukupni kapital obezbeden putem emisije i plasmana.
Svako akcionarsko društvo ima sledecu strukturu kapitala:
- akcijski kapital, koji je vlasništvo akcionara;
- kapital u svim oblicima rezerve, koji je vlasništvo akcionarskog
društva.
Predmet finansijskih transakcija na tržištu kapitala jeste
kapital koga vlasnici kapitala prodaju, a korisnici kapitala kupuju. Kupac
i prodavac kapitala dogovaraju se o predmetu i uslovima kupoprodaje. Najbitniji
uslov svake kupoprodaje kapitala jeste njegova cena.
Osnovna funkcija tržišta kapitala jeste da pomiri interese kupca
i prodavca kapitala, tako što ce kupcu omoguciti kupovinu njemu potrebnog
kapitala po najpovoljnim tržišnim uslovima, a prodavcu omoguciti
prodaju njemu nepotrebnog kapitala takode po najpovoljnijim tržišnim
uslovima.
U praksi se najcešce isticu sledeci ciljevi tržište kapitala:
1. Obezbedenje pod tržišnim uslovima neophodnog i nedostajuceg
kapitala;
2. Alokacija kapitala u najpropulzivnije i najprofitabinije privredne
grane;
3. Ostvarivanje najvece moguce kapitalizacije;
4. Ostvarivanje maksimalnog moguceg obima kapitala;
5. Ostvarivanje optimalnih efekata u povecanju novcane štednje;
6. Determinisanje stvarne i tržišne cene koštanja kapitala;
7. Ostvarivanje optimalne rocne strukture.
2. UCESNICI NA TRŽIŠTU KAPITALA
Dosadašnja prakticna iskustva tržišta kapitala ukazuju
da se, kao ucesnici najcešce pojavljuju:
1. Investitori kapitala u ulozi prodavaca;
2. Preduzetnici kapitala u ulozi kupaca;
3. Posrednici u formi banaka i drugih bankarskih organizacija specijalizovanih
finansijskih isntitucija kao berzi;
4. Država, u ulozi regulatora i kontrolora.
Uspešno partnerstvo, uvažavaju se principi medusobnog poverenja
i obostrane korisnosti. Poslovi izmedu kupaca i prodavaca završavaju
se veoma cesto bez prisustva kapitala kao specificne robe i bez svedoka,
gde je iz tih razloga neophodno i medusobno poverenje izmedu korisnika.
Sa aspekta tržišnog odnosa, ucesnici na tržištu kapitala
se mogu svrstati u:
- Neposredne ucesnike;
- Posredne ucesnike.
Prioritetni zadatak investitora jeste zaštita njihovih interesa.
Zaštitom svog kapitala, investitor sprecava buduceg dužnika
da realizuje svoj interes na štetu poverioca. Medusobni odnosi poverioca
i dužnika na tržištu kapitala ukazuju, da se tržišna
regulativa treba tako da se postavi da ne dovodi investitora u neravnopravni
položaj u odnosu na korisnika kapitala.
Zaštita interesa invstitora je moguce preko:
- funkcionisanja savremenog sistema informisanja;
- zaštita od naplate potraživanja;
- zaštita izdavanjem bankarskih garancija.
Poslovne operacije korisnika kapitala na tržištu kapitala odnose
se na:
- primenu emisije dugorocnih efekata;
- njenom plasmanu na tržištu;
- registraciji emisije kod nadležnih organa;
- eliminisanju oscilacije kursa i oscilaciju tržišta;
- zatvaranju emisije kapitala.
Posrednici na tržištu kapitala su najmalobrojniji, a po kvalitativnim
elementima, najvažniji ucesnici na tržištu kapitala. Za
posrednike na tržištu kapitala je karakteristicno, da u poslovnim
odnosima trebaju štititi interese komitenata, što je u odredenim
slucajevima u suprotnosti sa njihovim interesima. Prema kriterijumima
njihovo organizaciono- funkcijalne strukture, posrednici na tržištu
kapitala se mogu svrstati u sledece grupe:
- banke i druge finansijske organizacije;
- investicioni fondovi;
- berze kao specijalizovane funkcije.
Za posrednika, na tržištu kapitala mogu se pojaviti kako u ulozi
invenstitora tako i u ulozi korisnika kapitala.
Bankarske organizacije se na tržištu kapitala najcešce
pojavljuju:
- investitori;
- korisnici;
- komisionari;
- cisti posrednici;
- investicioni fondovi.
Putem berzi odnosno njenih efekata, vrši se internacionalizacija
tržišta kapitala. Zadaci berze su, nakon dnevne koncentracije
ponude i tražnje kapitala omoguce na jednom mestu odredivanje realne
vrednosti kapitala i tržišnu stabilnost transakcija sa kapitalom.
Poseban znacaj i mesto na tržištu kapitala pripada i državi.
Kao najveca upravna i izvršna vlast, država se na tržištu
kapitala javlja u ulozi:
- investitora;
- korisnika kapitala;
- regulatora kapitala;
- kontrolora kapitala.
Država se na tržištu kapitala može pojaviti u ulozi
investitora i istovremeno zajedno u obe uloge, odnosno kao investitor
i korisnik kapitala. Regularna uloga države ili ovlašcenog organa
je primarna i najznacajnija uloga od svih uloga koje imaju ostali akteri
na tržištu kapitala. Što je regulatorna uloga države
uspešnija, to su svi faktori i indikatori tržišnih odnosa
na tržištu kapitala uspešniji i obrnuto.
Država ostvaruje svoju osnovnu ulogu kao kontrolor i revizor na tržištu
kapitala kroz široko organizovani aparat, koji ima preventivu i naknadnu
funkciju u kontrolu ukupnih tržišnih odnosa i poslovnih transakcija
na tržištu kapitala.
3. ULOGA BANAKA U RAZVOJU TRŽIŠTA KAPITALA
Banke
kao finansijske organizacije obavljaju raznovrsne finansijske operacije
koje se mogu svrstatiu sledece grupe poslova:
- stvaranje i poništavanje novca;
- placanje po osnovu tekuce poslovanja;
- posredovanju pri transferu finansijske štednje.
Obavljanjem navedenih funkcija, banke su u poziciji da posredstvom tržišta
kapitala:
- vrše rocnu i sektorsku transformaciju sredstava;
- ostvaruju dodatne prihode;
- koriste informacije sa novcanog tržišta.
Banke koriste tržište kapitala za obavljanje tzv. preradivacke
funkcije novcanih sredstava. Ulogu banaka na tržištu kapitala
možemo pratiti kroz njihovu aktivnost na primarnom i na sekundarnom
tržištu kapitala. Na primarnom tržištu kapitala, kod
emisije akcija i obveznica kompanije banke imaju trostruku funkciju. Prvo,
banke imaju savetodavnu funkciju za kompanije koje žele da izvrše
emisiju novih serija akcija i obveznica. Druga funkcija
akcija banaka na primarnom tržištu kapitala sastoji se u jemstvu
novih plasmana korporacijskih vrednosnih papira. Treca funkcija
banaka na primarnom tržištu kapitala odnosi se na organizaciju
distribucije novo emitovanih vrednosnih papira na tržištu kapitala
u korist investitora.
Sve pomenute funkcije obavljaju konzorcijumi banaka, pri cemu jedna banka
ima funkciju glavnog koordinatora. Konzorciji se stvaraju za svaku emisiju
vrednosnih papira, posebno u cilju podele rizika kao rapodele ostalih
poslova u vezi sa emisijom. Kada se radi o emisiji državnuh vrednosnih
papira, onda je procedura pojednostavljena usled visokog kredibiliteta
države.
Na sekundarnom tržištu kapitala uloga finansijskih posrednika
sastoji se u vršenju brokerskih odnosno dilerskih funkcija. Brokerske
i dilerske firme mogu da budu samostalne i postoji izrazita tendencija
da se banke takode bave brokerskim i dilerskim poslovima preko specijalizovanih
filijala. Kod brokerske funkcije, banke samo tehnicki sprovode naloge
svojih komitenata u vezi kupovine ili prodaje odredenih vrednosnih papira.
Banke teže da drže izvestan broj najkvalitetnijih papira u svojim
filijalama, tako tako da mogu da neposredno na šalterimaobavljaju
kupovne i prodajne trasnakcije sa svojim komitentima.
Brokerske usluge banaka predstavljaju most koji povezuje komitente i specijalizovane
brokersko- dilerske organizacije. U direktnim kontaktima sa komitentima,
banke formulišu njihove zahteve za kupovinu i prodaju vrednosnih
papira i prenose ih profesionalnim brokerima i dilerima. Ovi starateljski
departmani vrše tehnicke poslove u vezi sa portfeljima fizickih i
pravnih lica.
4. INSTITUCIONALNI FONDOVI NA TRŽIŠTU KAPITALA
4.1. INVESTICIONI FONDOVI
U savremenim tržišnim ekonomijama dolazi do snažnog razvoja
investicionih fondova kao novog tipa finansijskih posrednika. Suština
investicionih fondova se sastoji u tome da oni prikupljaju kapital putem
prodaje svojih akcija i eventualno obveznica stanovništvu, sa tim
da formirani finansijski potencijal plasiraju u akcije i obveznice preduzeca
kao i obveznice države.
Pojava investicionih fondova ima za cilj da poboljša proces kupovine
vrednosnih papira od strane investitora. Osnovne vrednosti ispoljavaju
se u portfolio diverzifikaciji, profesionalnom portfolio menadžmentu
i lakoj marketabilnosti nove finansijske aktive. Smanjivanje portfolio
rizika putem diverzifikacije postiže se time što investitor
kupuje akcije investicionog fonda i time postalje indirektno proporcionalni
suvlasnik ukupnog portfolija investicionog fonda u kojem se nalazi veliki
obim raznovrsnih i selekcionih vrednosnoh papira.
Kupovinom akcija investicionog fonda investitor istovremeno kupuje tzv.
„know how“ kod profesionalnih portfolio menadzera. Portfolio
menadžeri su odgovorni sa selekciju vrednosnih papira koji ulaze
u portfolio investicionog fonda kao i za kasnije kupovine i prodaje vrednosnih
papira na tržištu kapitala u cilju permanentih nastojanja da
se obezbedi optimalna portfelio struktura. Time individualni investutori
kupuju strucno znanje profesionalnih portfolio menadžera koji upravljaju
aktivom investicionog fonda, radeci u interesu akcionara tog fonda.
Individualni investitori da kupuju akcije investicionih fondova i iz razloga
što se pretpostavlja da je nova finansijska aktiva lakše marketibilna
nego bazicni vrednosni papiri na koje se akcije investicionih kompanija
zasnivaju.
Osnovni tipovi investicionih fondova su:
- otvoreni investicioni fondovi su fondovi sa promenjivim kapitalom
i brojem akcija;
- zatvoreni investicioni fondovi raspolažu fiksnim kapitalom i brojem
akcija koje se kotiraju na berzi;
- oroceni investicioni fondovi, razlikuju se od zatvorenih fondova po
tome što imaju fiksni termin njihove likvidacije.
U praksi danas dominiraju otvoreni investicioni fondovi. Zatvoreni investicioni
fondovi istorijski su pre otvorenih fondova. Oroceni fondovi omaju još
manju kvantitativnu dimenziju, mada su interesantni kao specifican koncept.
Osnovni razlog za domoinaciju otvorenih investicionih fondova je u tome
da oni obezbeduju lakšu marketibilnost svojih akcija u odnosu na
zatvorene fondove. Vlasnik akcije otvorenog investicionog fonda može
u svakom momentu da izvrši konverziju te akcije u transakcioni novac
i to kod onog investicionog fonda koji je tu akciju emitovao. Pored toga,
vlasnik akcije otvorenog investicionog fonda može da naplati svoju
akciju po punoj vrednosti neto aktive, tj. po ceni akcije koja je jednaka
tržišnoj ceni vrednosnih papira koje se nalaze u aktivi investicionog
fonda.
Prinos koji ostvaruju vlasnici akcija investicionih fondova sastoji se
iz dve komponente. Prvu komponentu cini prinos u vidu kamata na obveznice
i dividende na akcije koje se nalaze u portfelju investicionog fonda.
Druga komponenta se sastoji u promeni tržišne cene portfelja
investicionog fonda, povecava se vrednost akcija u posedu individualnih
investitora i to u srazmeri jedan prema jedan.
Za razvoj investicionih fondova bitno je finansijsko ponašanje investitora
odnosno preferencija investitora da deo finansijske štednje ulažu
kod investicionih fondova. Regulacioni mehanizmi u odnosu na investicione
fondove su dosta liberalni, narocito kada se uporede sa prudencionom kontrolom
banaka, osiguravajuca kompanija i penzionih fondova. Drugim recima investicioni
fondovi imaju široke mogucnosti da kombinuju pri formiranju svojih
portfelja, vodeci pri tome racuna o stopi prinosa, diverzifikaciji rizika
i održavanju likvidnosti. Regulacioni mehanizmi zahtevaju da informišu
svoje klijente o investicionim ciljevima doticnog fonda, zatim o rizicima
i troškovima.
Oni investitori koji prihvataju veci rizik da bi dobili vece obecane prinose,
obicno se opredeljuju za takve investicione fondove koje plasiraju sredstva
u akcije. U svakom slucaju, investitoti ocekuju da u proseku ostvare bece
prinose koje mogu da dobiju na bazi depozita banaka.
Performanse investicionih fondova znacajne su kako sa stanovišta
ukupne alokacije finansijske štednje stanovništva na investicione
fondove u odnosu na druge finansijske posrednike, tako i sa stanovišta
alokacije sredstava izmedu raznih investicionoh fondova. Investicioni
fondovi su organozovani u vidu investicionih kompanija s tim da jedna
investiciona kompanija može da bude i nosilac veceg broja diferenciranih
investicionih fondova. Iza investicionih kompanija, kao organizacionih
nosilaca investicionih fondova, po pravilu stoje odredene finansijske
institucije kao vlasnici odnosno sponzori investicionih kompanija. Portfolio
menadžment je složeniji kod otvorenih investicionih fondova
u odnosu na zatvorene i pogotovu u odnosu na orocene investicione fondove.
Glavni organizacioni nosioci investicionih kompanija i njihovih investicionih
fondova su komercijalne banke, berzanske firme i druge finansijske institucije
koje imaju kontakte sa velikom masom klijenata. Po pravilu to je institucija
koja predstavlja organizacionog nosioca investicione kompanije i preko
koga se takode obavlja inicijalna prodaja akcija investicionih fondova.
Ukoliko banka ili druga finansijska institucija formira ili kupi vec postojecu
investicionu kompaniju sa odgovaraljucim investicionim fondovima, bitno
je da poslovanje investicionog fonda bude bilansno i funkcionalno potpuno
odvojeno od poslovanje banke ili neke druge finansijske institucije. Prema
tome, odredeni nadzor nad poslovanjem investicionih fondova postoji, ali
bez ikakvih garancija države, tako da rizik snose akcionari investicionih
fondova.
U razvijenim tržošnom ekonomijama, investicioni fondovi su,
po pravilu, specijalizovani. Generalna sistematizacija investicionoh fondova
izgleda ovako:
- investicioni fondovi koji sredstva ulažu u akcije;
- investicione fondove koji sredstva ulažu u obveznice;
- investicioni fondovi koji sredstva ulažu u instumente novcanog
tržišta.
Investicioni fondovi mogu da budu dalje diverzifikovani u zavisnosti od izabrane investicione politike i pravaca plasmana potencijala tih fondova. Tako, postoje investicioni fondovi koji su u svojoj investicionoj politici orijentisani na obezbedivanju relativno stabilnog prinosa, na potencijalno visoki rast tržišne vrednosti aktiva pa prema tome i kapitalnih dobitaka akcionara. Neki investicioni fondovi su specijalizovani za odredene privredne grane, a najpoznatiji primer su fondovi koji ulažu iskljucivo u rudnike zlata.
4.2. KOMPANIJE ZA OSIGURANJE
Kompanije za osiguranje predstavljaju znacajne institucionalne investitore
na tržištu kapitala. Mogu se organizovati kao akcionarska društva,
odnosno cisto profitne organizacije u cijem upravljanju i kreiranju poslovne
politike ucestvuju njeni akcionari, ili kao zajednicke kompanije, odnosno
neprofitne organizacije koje poseduju i kontrolišu vlasnici polisa
osiguranja.
Pored ova dva dominantna organizaciona oblika, poznata su još i:
Llojds udruženja i Reciprocitetna društva. Llojds udruženja
su profitne organizacije osnovane od strane pojedinaca koji nudi osiguranje
na kooperativnoj bazi. Reciprocitetna društva ili, kako se ponekad
nazivaju „ meduosiguravajuce berze“ su neprofitne organizacije.
Ovaj organizacioni tip vezan je samo za osiguranje imovine.
Prema predmetu osiguranja mogu se podeliti na: koje osiguravaju život
i na koje osiguravaju imovinu. Kompanije za osiguravaje života imaju
znacajnije ucešce na tržištu kapitala s obzirom da one
imaju kontinuelni priliv srednjorocnih i dugorocnih finansijskih resursa.
Ove kompanije imaju obaveze ciji iznos je fiksan u odredenom vremenskom
periodu i njima odgovaraju investicije u vrednosne papire sa fiksnim prihodom.
Za razliku od kompanija za životno osiguranje, kompanije za osiguranje
imovine od odredenih rizika investirace svoja sredstva u vrednosne papire
koje mogu doneti kapitalne dobitke ili u one papire ciji kurs raste i
prati rast inflacije.
U razvijenim zemljama, kompanije za osiguranje života su izuzetno
znacajni finansijski posrednici. Tako su kompanije u SAD za osiguranje
života cetvre po velicini finansijske institucije, odmah iza komercijalnih
banaka, penzionih fondova i štedionica. Najveci deo sredstava plasira
se u obveznice i hipotekarne dugorocne kredite. Dugorocni plasmani rocno
se uskladuju sa izvorima sredstava i garanuju kompanijama stabilan profit,
cija visina zavisi prvenstveno od kretanja kamatnih stopa.
Poslovanje kompanija za osiguravanje imovine znatno se razlikuje od poslovanja
kompanija za osiguravanje života. Prvo, polise za osiguranje imovine
izdaju se sa kracim rokovima i drugo, kod osiguranja imovine vrlo je teško
predvideti verovatnocu osiguranih slucajeva.
4.3. PENZIONI FONDOVI
U poslednjoj deceniji, ovaj oblik finansijskih posrednika zabeležio
je izuzetan rast u svim razvijenim zemljama. Penzione fondove formiraju
korporacije, sindikati ili vlade zemalja radi placanja penzija penzionisanih
radnika.
Razlikuju se dva osnovna tipa penzionih fondova:
- penzioni fondovi privatnog tipa;
- penzioni fondovi javnog tipa.
Privatne fondove formira privatni sektor, industrijske kompanije, sindikati
i uslužne organizacije. U ovom organizacionom modelu, sredstva obezbeduju
kompanije i njihovi radnici, a fondom upravljaju ili banke ili menadžeri
penzionog fonda. Javni penzioni fondovi su pod sponzorstvom države
koja izdvaja deo sredstava za njihovo finansiranje. Ostali deo sredstava
formira se na bazi izdvajanja zaposlenih. Rec je o šemi koja se bazira
na tokovima, za razliku od privatne šeme penzionog osiguranja koja
se bazira na tokovima, odnosno zalihama kojima se upravlja dugi niz godina.
Stoga se u mnogim zemljama u tranziciji nastoji kreirati nov tip penzionih
fondova na akturskim principima.
Promene starosne strukture stanvništva, dolazi do strukturnih promena
izmedu broja penzionera i broja aktivnog stanovništva koje uplacuje
doprinose za penziono osiguranje. U tom smislu, dolazi do potrebe da se
izvrši fundamentalna promena penzionih fondova kako bi oni postali
fundirani fondovi tj. da imaju pokrice u vrednosnim papirima kompanija
i države kako bi prinosi tih papira bili bitna komponenta u formiranju
finansijskih potencijala za isplatu penzija. Time se stvaraju institucioni
uslovi da visina penzija bude ne samo revalorizovana u skladu sa povecanjem
realnih zarada u privredi.
Stvaranjem penzionih fondova na aktuarskim principima predstsvlja dugotrajan
proces, s tim da iskustvo mnogih zemalja pokazuje da je moguce ostvariti
koegzistenciju starog budžetskog sistema penzionog fonda sa istovremenim
aktiviranjem i razvojem novog koncepta aktuarskih penzionih fondova. Bitno
je ukazati da penzioni fondovi predstavljaju specifican oblik investicionih
fondova i da kod njih moraju da postoje portfolio menadžeri koji
raspolažu profesionalnim znanjima kako bi mogli da tekuci priliv
sredstsva u penzione fondove u znatnoj meri pretvore u portfolio plasmane
sa odgovaraljucom strukturom koja treba da obezbedi relativno visoke prinose
pridatom stepenu rizika. Takode je bitno da postoji veci broj penzionih
fondova kao i pravo preduzeca pa cak i pojedinca da bira penzioni fond
u kojem se drže finansijske aktive koje treba da obezbede isplatu
penzija u zadovoljavajucim realnim iznosima, imajuci u vidu stopu inflacije
kao i ukupan razvoj profitabilnosti privrede.
5. MEHANIZAM FINANSIJSKOG KOMUNICIRANJA EFEKTIMA NA TRŽIŠTU
KAPITALA
Imanentni segment tržišnog privredivanja u konstelaciji pribavljanja
potrebnog kapitala privrednih subjekata je adekvatno finansijsko komuniciranje
dugorocnim vrednosnim papirima na tržištu kapitala. Celokupna
tehnika emisije efekata predstavlja niz validnih poslovnih aktivnosti
direktno vezanih za emisiju dugorocnih vrednosnih papira svih vrsta i
oblika.
U domenu sopstvene emisije efekata emitent preuzima emisiju i plasman
svojih vrednosnih papira i plasira ih sam. To direktno zahteva da emitent
ima izuzetno dobar bonitet, strucnu osposobljenost i izgraden sistem prodaje.tipican
primer sopstvene emisije efekata je emisije hipotekarnih založnica
od strane hipotekarnih banaka.
Kod tude emisije, osnovana karakteristika je u tome što emitent svoju
emisiju realizuje posebno na tržištu kapitala koristeci banku
cije ucešce ima niz prednosti koje garantuju uspešnu prodaju
efekata.
Ovaj odnos izmedu emitenata i banke reguliše se na dva osnovna nacina
i to:
- zakljucivanje ugovora;
- zakljucivanje komisionog ugovora.
Tehnologija rada prilikom emisije podrazumeva jedinstvo organizacionih
i tržišnih operacija banke i emitenata, što znaci da se
sve tržišne transakcije koje preuzimaju banka i emitent radi
uspešne realizacije emisije i plasmana efekata, svrstavaju u sledece
grupe poslova:
- zakljucivanje i realizacija ugovora o emisiji i plasmanu efekata;
- zakljucivanje i realizacija konzorcionog ugovora izmedu banke- glavnog
glavnog posrednika i rukovodioca konzorcijuma;
- realizacija svih organizacionih, tehnickih i informativno- reklamnih
aktivnosti.
Rezimiraljuca lista aktera u poslu emisije i plasmana efekata je:
- emitent;
- prodavac ili emisioni dužnik;
- banka ili emisioni posrednik;
- investitor ili vlasnik kapitala.
LITERATURA:
1) Berze i berzansko poslovanje, dr. Žarko Ristic, dr. Slobodan Komazec i drugi, za izdavaca Nenad Jelesijevic 2006. godine;2) Ekonomija od A do Z: [leksikon ekonomskih pojmova] redaktori Milica Bogdanovic, Lazar Šestovic. – Beograd: Beogradska otvorena škola : Dosije, 2002 (Beograd: Margo-art);
3) INTERNET
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
"Besplatni Seminarski Radovi"