Strategija monetarne politike

Primarni cilj ECB-a, i jedinstvene monetarne politike za koju je ona(ECB)odgovorna, definisan je Sporazumom kao održavanje stabilnosti cena(vidi Glavu I). Ovaj cilj je u skladu sa Sporazum dodeljen ECB-u iz dobrog razloga. Decenije prakticnog iskustva i veliki broj ekonomskih studija ukazuju da ce monetarna politika najviše doprineti unapredjivanju ekonomskih izgleda i podizanju životnog standarda gradjana održavanjem stabilnosti cena na dugotrajan nacin. Postoji nekoliko nacina kako stabilnost cena- u smislu izbegavanja i produžene inflacije i produžene deflacije- doprinosi visokom nivou ekonomske aktivnosti i zaposlenosti.

Prvo, stabilnost cena omogucava da se lakše primeti promena kod relativnih cena, pošto one nisu ucinjene manje vidljivim fluktuacijama na ukupnom nivou cene. Kao rezultat, firme i potrošaci mogu da budu bolje obavešteni prilikom potrošnje i kod odlucivanja o investicijama, omogucavajuci tržištu da efikasnije vrši raspodelu resursa. Pomagajuci tržištu da usmerava resurse ka najproduktivnijoj nameni, stabilnost cena povecava produktivni potencijal ekonomije.

Drugo, ukoliko se investitori razuvere da ce se u buducnosti održavati stabilnost cena, oni nece zahtevati «premije zbog inflacionog rizika« da bi ih kompenzovali zbog rizika vezanog za držanje aktive u toku dužeg vremenskog perioda. Smanjenjem ove premije za rizik u stvarnoj kamatnoj stopi, monetarna politika može da doprinese efikasnosti raspodele kapitalnog tržišta i pruži podsticaj za investiranje. Ovo zauzvrat pospešuje ekonomski rast.

Trece, verovatno održavanje stabilnosti cene takodje cini da je malo verovatno da ce pojedinci i firme preusmeriti resurse od produktivne namene kako bi ogranicili inflaciju.

Cetvrto, poreski i sistem socijalne zaštite mogu da stvore cudne podsticaje koji remete ekonomsko ponašanje. U vecini slucajeva, ovi poremecaji su pogoršani inflacijom ili deflacijom. Stabilnost cena eliminiše stvarne troškove koji su ukljuceni kada inflacija pogorša remeteci uticaj poreskog sistema i sistema socijalne zaštite.

Peto, održavanje stabilnosti cena sprecava vecu i arbitrarnu preraspodelu bogatstva u zarada koja nastaje u inflatornom kao i deflatornom okruženju.
Svi ovi argumenti ukazuju da centralna banka koja održava stabilnost cena cini znatan doprinos ostvarivanju širih eknomskih ciljeva, kao što je viši životni stanard, visok nivo ekonomske aktivnosti i bolji izgledi za zaposlenje. Ovom zakljucku ide u prilog ekonomski dokaz koji - u slucaju velikog broja razlicitih zemalja, razlicitih metodologija i vremenskih razdoblja- demonstrira da se cini da ekonomije sa nižom inflacijom brže rastu u pravom smislu, na duže staze.

ECB definicija stabilnosti cena

Mada je jasno ustanovljeno da je održavanje stabilnosti cena primarni cilj ECB, Sporazum ne daje preciznu definiciju onoga šta se podrazumeva pod stabilnošcu cena. Da bi se bliže i preciznije odredio ovaj cilj, Upravni Savet ECB-a je 1998 objavio sledecu kvanitativnu definiciju: » Stabilnost cene treba da se definiše kao porast iz-godine-u-godinu u oblasti Harmonizovanog indeksa potrošackih cena(HICP) za podrucje evra ispod 2%« .
U isto vreme, Upravni Savet je takodje naveo da »stabilnost cena treba da se održava srednjorocno«.Ovo odražava koncenzus da monetarna politika ne može fino da uskladi razvoj cena ili inflacije u toku kratkog perioda od nekoliko nedelja ili meseci. Promene u monetarnoj politici samo uticu na cene sa vremenskom zadrškom, a velicina eventualnog uticaja je nesigurna(vidi Deo 3.2). Ovo znaci da monetarna politika ne može da nadoknadi sve neocekivane poremecaje nivoa cena. Zbog toga je neizbežna kratkorocna nestalnost kod inflacije.
Upravni Savet je objavio kvanitativnu definiciju stabilnosti cena iz nekoliko razloga. Prvo, razjašnjavanjem kako Upravni Savet tumaci cilj koji mu je dodeljen Sporazumom, definicija pomaže da se okvir monetarne politike lakše razume(tj. Cini monetarnu politiku transparentnijom). Drugo, definicija stabilnosti cena pruža merilo na osnovu koga javnost mode da traži odgovornost(polaganje racuna) od ECB. Odstupanja u formiranju cena se može identifikovati a od ECB se traži da obezbedi objašnjenje za znatna odstupanja od ove definicije i razjašnjenje kako ce ponovo biti uspostavljena stabilnost cena u okviru jednog prihvatljivog vremenskog roka. Na kraju, definicija je pravljena sa ciljem da se usmere ocekivanja buduceg formiranja cena. EBC-ova preuzeta obaveza da održi stabilnost cena treba da pruži javnosti i fanansijskom tržištu dobar razlog da ocekuje da ce u srednjorocnoj inflaciji u okviru koji je kompatibilan sa stabilnošcu cena. Stabilizacija ocekivanja dugorocne inflacije može na ovaj nacin a spreci firme, sindikate i pojedine agente ukljucene u procesu odredivanja zarada i cena da ugrade visoke stope inflacije u svoje odluke, koje bi, zauzvrat, mogle da izgrade kredibilitet i povecaju efikasnost jedinstvene monetarne politike.
Definicija stabilnosti cena ima više karakteristika koje zavreduju da se pomenu:
Prvo, nijedna duga inflacija ni produžena deflacija nije dosledna definiciji. Fraza ispod »2%« jasno ocrtava gornju granicu stope mererne HICP(Uskladjeni indeks potrošackih cena) inflacijom koja je dosledna stabilnosti cena. U isto vreme, upotreba termina«porast« u definiciji pokazuje da je deflacija, nekompatibilna sa stabilnošcu cena.

Drugo, definicijom se identifikuju specificni indeksi cene- odnosno HICP za podrucje evra- kao jednom koja ce se kosristiti radi procene da li je postignuta i održana stabilnost cene. Ovaj indeks je uskladjen u razlicitim zemljama na podrucju evra. Njena upotreba je dosledna sa uobicajenim javnim fokusom na potrošacke cene. HIPC pokriva širok niz potrošackih troškova(vidi Odeljak 3.1).

Trece, deflacija impicitno potvrdjuje potencijalno postojanje nesavršenosti u merenju nivoa cene koristeci HICP. Neke ekonomske studije su utvrdile pocetna polazišta u merenju indeksa potrošacke cene(CPI). Ona uglavnom proizilaze iz poromenljivih modela trošenja i unapredjenja kvaliteta roba i usluga ukljucujuci i korpu koja se koristi da se definiše odredjeni indeks. Takva pocetna polazišta merenja ne mogu se uvek u potpunosti popraviti u izgradnjiindeksa potrošackih cena. Ona tipicno prouzrokuju što CPI malo preuvelicavaju pravu stopu inflacije. HICP je za evro podrucje relativno novi koncept i ne postoji velika arhiva podataka. Do sada nema jasnog dokaza koji ukazuje na postojanje potencijalnog polaznog stanovišta koda HICP. Eurostat, agencija Evropske komisije koja je odgovorna za ovo podrucje statistike na nivou EU, pokušala je da izbegne osnovno polazište za merenje kod HICP postavljanjem odgovarajucih statistickih standarda za nacionalne statisticke institute(npr. Revizije težina potrošnje u indeksu u odgovarajucim vremenskim razmacima i za ukljucivanje nove robe). Moguce postojanje malog pozitivnog pocetnog polazišta merenja kod HICP inflacije i neizvesnost u pogledu velicine objašnjava zašto ECB nije dala specificnu vrednost za niže granice definicije. Postavljanjem gornje granice od 2% ECB je ostavio na mestu marginu koja obvuhvata sve moguce procene pocetnog polazišta ECB merenja.

Cetvrto, implicitnim postavljanjem donje granice pocetnog polazišta za merenje HICP-a raspona koje se smatra u skladu sa stabilnošcu cena, definicija ECB omogucava samo pozitivne stope«istinske« inflacije. Time se stvara »bezbedna margina« koja pomaže da se obezbedi izbegavanje negativnih stopa »istinske« inflacije. Izbegavanje deflacije je važno zbog toga što onda kada do nje dodje, deflacija može da se ukopa kao rezultat pretnje koju ona predstavlja po finansijsku stabilnost.
Peto, stabilnost cena se procenjuje koristeci HICP za evro podrucje, navodeci odluke u pogledu cilja jedinstvene monetarne politike koji je usmeren ka stabilnosti cene na evro podrucju u celini.
Definicija ECB-a o stabilnosti cena je u skladu sa definicijama koje je koristila vecina NCB na evro podrucju pre tranzicije u Monetarnu Uniju. Pored toga, kada su usvajane široke smernice za ekonomsku politiku u julu 1995. godine, Savet EU(ECOFIN) je naveo da bi vrednost od 2% bila maksimalna stopa inflacije koja bi bila kompatibilna sa stabilnošcu cene. Treba naglasiti da je definicija ECB-a namenjena dugorocnoj kvantifikaviji primarnog cilja jedinstvene monetarne politike.

Prenosni mehanizam monetarne politike

Pošto je Upravni savet odgovoran za donošenje odluka usmerenim ka održavanju stabilnosti cena, od presudne je važnosti da ECB stvori sliku o tome kako monetarna politika utice na razvoj prilika u pogledu nivoa cena, imajuci u vidu stanje ekonomije. Pocesi pomocu kojih odluke iz oblasti monetarne politike uticu na ekonomiju uopšte, a posebno na nivo cena, poznat je kao prenosni mehanizam monetarne politike. On je dobro ustanovljen i teoretski i empiricki, tako je za svaku aktivnost monetarne politike potrebno prilicno vreme da utice na ekonomiju i da je teško proceniti tacan efekat(uticaja). Drugim recima, uticaj monetarne politike na cene je predmet dugih, promenljivih i neizvesnih zaostajanja.

Uloga i ogranicenja monetarne politike

Dugorocno posmatrano, monetarna politika utvrdjuje nominalnu vrednost robe i usluga- što je opšti nivo cena. Kretanja u nivou cene oznacavju koliko se kupovna moc novca tokom vremena promenila. U vezi ovog otkrica je tvrdnja – koja je generalno prihvacena medju ekonomistima – da je inflacija u krajnjem slucaju monetarni fenomen. Drugim recima, dugi periodi visokog monetarnog rasta tipicno se vezuju za visoku inflaciju. Ovaj odnos je potvrdilo nekoliko ekonomskih studija, koje se bave razlicitim periodima, zemljama i grupama podataka. U tom pogledu, »neutralnost« novca je opšti princip koji se nalazi u osnovi standardnog ekonomskog razmišljanja. On konstatuje da promene u monetarnoj masi imaju uticaja samo na nominalne ali ne i realne promenljive, tj. Promene u monetarnoj masi nece imati dugotrajan efekat na stvarnu proizvodnju(izlaz), nezaposlenost ili realne stope. Stvarni dohodak se dugorocno uglavnom utvrdjuje fakorima podsticanja ponude(npr. Tehnologija, rast stanovništva, fleksibilnost tržišta i efikasnost institucionalnog okvira ekonomije). Monetarna politika zbog toga može da doprinese samo u dugorocnom rastu održavanjem stabilnosti cena(vidi Odeljak 3.1). Medjutim, odluke monetarne politike mogu da uticu na realne promenljive u kratkom roku.

Ove glavne karakteristike prenosa monetarne politike predstavljaju ogranicenja u okviru koji svaka centralna banka, ukljucujuci ECB, mora da radi u svojoj potrazi za stabilnošcu cena. Efekti monetarne politike na stvarnu izlaznu vrednost i nivo cena se ogledaju na nacin na koji su Sporazumom raspodeljeni ciljevi i odgovornosti razlicitim organima koji odredjuju politiku. Pošto monetarna politika utice na nivo cena u srednjorocnom periodu, stabilnost cena je ostvarljivi cilj za jedinstvenu monetarnu politiku. Nasuprot tome, dodeljujuci monetarnoj politici cilj u vidu realnog dohotka ili zaposlenost bilo bi pogrešno usmereno, pošto monetarna politika ima ogranicen delokrug da bi imala trajan uticaj na stvarne promenljive. Samo putem težnje ka stabilnosti cena monetarna politika može da ima pozitivan efekat na ekonomski rastu na duge staze. To je zadatak fiskalne i organizacione politike- ali i onih koji su ukljuceni u proces odredjivanja zarada- povecanje rasta potencijala ekonomije.

Kanali prenosa monetarne politike

U prethodnom odeljku su u glavnim crtama navedeni opšti uslovi uticaja monetarne politike na izvestan broj glavnih makroekonomskih promenjljivih. Meedjutim, takodje je važno razumeti kako monetarna politika vrši ove uticaje, pošto postoji izvestan broj kanal prenosa. Oni su izloženi u uprošcenom, šematskom obliku na Prikazu 3.1.

Dugi niz uzroka i posledice koji povezuje odluke monetarne politike sa nivoom cena pocinje sa promenom kamatnih stopa ECB-a, a posebno stopa koje se nude u vezi sa opeacijama ponovnog finansiranja i stalnih sredstava(vidi Glavu 4 radi detaljnog opisa operacija monetarne politike Eurosystema.)

Bankarski sistem zahteva da novac koji izda centralna banka(poznat kao »osnovna (novcana) sredstva«) ispuni potražnju za valutom koja cirkuliše, da se izvrši interno poravnanje i da se ispune zahtevi za minimalnim rezervama koje oraju da se deponuju kod centralne banke. Imajuci monopol nad stvaranjem osnovnih (novcanih) sredstava, centralna banka je u poziciji da izvrši dominantan uticaj na uslove na tržištu novca i time upravlja kamatnim stopama novca. Promene stopa na tržištu novca zauzvrat vrše uticaj na kamatne stope na drugim tržištima, mada razlicitog intenziteta.

Objavljivanje o implementaciji odluka o monetarnoj politici može da utice na ocekivanja o buducem pravcu monetarne politike- a ovo zauzvrat ima uticaj na dugorocne kamatne stope, inflaciona ocekivanja i odredivanje zarada i cena, kao i cena aktive i deviznog kursa.
Kao što je napred navedeno, nivo izlaznog proizvoda na duži rok ne zavisi od novcane mase. Zbog toga prekomerni monetarni rast mora u krajnjem slucaju da vodi do inflacije. Jednostavno receno, ukoliko postoji«previše novca koji juri za suviše malo robe«, opšti nivo cena ce na kraju morati da poraste, zato što ce privatni preduzetnici hteti da potroše višak bilansa u nekom trenutku. I dok ovaj opis daje ocigledno stilizovan i uprošcen prikaz ukljucenih mehanizama, on pruža suštinu videnja monetarne transmisije gde pokušaji ekonomista da smanje prekomerne rezerve novca vode ka vecoj potražnji za robom i time do vecih cena da se rašcisti tržište. Visok rast novca može takodje direktno da utice na ocekivanja u vezi sa deflacijom i zbog toga i formiranje cena. Slicno tome, nizak monetarni rast može da dovede do ocekivanja u vezi deflacije i formiranja cena. Pored toga, rast cena može da reflektuje tekucu pritiske potražnje u ekonomiji, cineci da novac postane indikator dobrog rezimea ekonomskog razvoja. Iz svih ovih razloga, razvoj u monetarnoj akumulacijisadrži korisnu informaciju o monetarnoj politici i može da pokaže dobar indikator svojstava u pogledu buduceg formiranja cene. Ove osobine su jedan od glavnih razloga za dodeljivanje znacajne uloge novcu u vodjenju monetarne politike, cak i ukoliko je precizna struktura prenosnog mehanizma stvar nekakve neizvesnosti.
Razvoj na kredit može da odigra važnu ulogu u procesu prenosa, pošto su dostupnost i troškovi važne odrednice(determinante)odluka o zajednickom ulaganju i odluka o potrošackim izdacima, i zato uslovi sveukupne potražnje. Ukolko firme nisu u stanju da dobiju kredit, one moraju da se okrenu unutrašnjim finansijama, koje su obicno nedovoljne za finansiranje velikih projekata. Zbog toga varijacije u dostupanosti kredita kao rezultata monetarne politike mogu da deluju kao važan kanal prenosa.

Promene u monetarnoj politici i/ili ocekivanja buducih promena u monetarnoj politici uticu na cene finansijske aktive i prihoda. Ovo zauzvrat utice na odluke o uštedi, potrošnji i investicijama domacinstava i firmi, i u krajnjem slucaju na potražnju roba i usluga u privredi evro podrucja. Na primer, ako je sve ostalo jednako, niže kamatne stope teže da domacinstima ucine atraktivnijim trošenje trenutnog dohotka nego njegovu štednju, pošto su umanjeni ocekivani povracaji na uštede. Dugorocne kamatne stope mogu da budu posebno važne pošto imaju dospece koje odgovara ocekivanja mnogih odluka združenog investiranja i kucnih uštedjevina, kao što je štednja za penziju.
Kao posledica ovih promena je ponašanje u vezi potrošnje i štednje, nivo domace potražnje za robe usluge, koje zavise od domace ponude, ce se promeniti. Kada potražnja premaši ponudu, ukoliko je sve ostalo jednako, javlja se gornji pritisak na cene.

Naravno, trošak ulaganja u proizvodnju takodje utice na formiranje cena. Promene u nivou dohotka i produktivnost igraju ovde znacajnu ulogu. Zato monetarna politika ima takode uticaja na nivo cena putem njenog uticaja na formiranje dohotka i utvrdivanja neposrednih cena robe. Njen uticaj na ocekvianja u vezi inflacije su važni u ovom pogledu: ukoliko monetarna politika može da ucini verodostojnim svoj primarni cilj stabilnosti cene, ocekivanja u vezi sa inflacijom ce ostati cvrsto ukotvljena na niskom nivou koji je definisan kao stabilnost cene, a utvrdjivanje dohotka i cene ce ostati u skladu sa ovim ciljem. Ukoliko se izgubi verodostojnost, ocekivanja u vezi inflacije nisu više ukotvljena. Na ovaj nacin monetarna politika može mocno da utice na trenutne cene putem svog uticaja na ocekivanja u vezi inflacije. Drugi kanal je indirektniji: promene u efektivnoj potražnji mogu da se pretvore u zategnutije ili labavije uslove na tržištu rada i neposrednih proizvoda, a ovi za uzvrat mogu da uticu na odredjivanje cena na doticnom tržištu.
Promene kamatnih stopa koje indukuju odluke monetarne politike mogu isto tako da uticu na devizni kurs, izmedju ostalog putem uticaja na medunarodne tokove novca. Ovo ce normalno da utice na inflaciju na tri nacina. Prvo kretanja deviznog kursa mogu direktno da uticu na domace cene uvezene robe. Ukoliko se devizni kurs poveca, cene uvezene robe padaju, pomažuci na taj nacin direktnom smanjenju inflacije, ukoliko se ovi proizvodi direktno koriste u potrošnji. Drugo, ukoliko se ovaj uvoz koristi kao ulaganje u procesu proizvodnje, niže cene za ulaganja mogu, tokom vremena, da se obezbedjuju putem nižih cena za finalne proizvode. Trece, formiranej deviznog kursa može da utice putem uticaja na konkurentnost domace robe na medunarodna tržišta. Ukoliko porast deviznog kursa ucini da domaca roba ne bude dovoljno konkurentna u pogledu cene na svetskom tržištu, ovo teži da stvori ogranicenje na spoljnu potražnju i time smanji ukupan pritisak potražnje u privredi. Ukoliko je sve ostalo podjednako, ovo bi vodilo smanjenju inflatornog pritiska. Važnost ovog deviznog kursa utice na to koliko je ekonomija otvorena prema medjunarodnoj trgovini. Prenos monetarne politike putem kanala deviznog kursa je manje važan za velika, relativno zatvorena devizna podrucja kao što je evro podrucje nego za male otvorene privrede.
Mehanizam prenosa monetarne politike je zato kompleksna mreža ekonomskih interakcija. Uprkos najboljim naporima ekonomista koji rade na akademiji, u istraživackim institutima i u centralnim bankama, to ostaje nedovoljno jasno. Šta više, nivo neizvesnosti s kojima se susrece ECB može cak da bude vece nego kod drugih centralnih banaka, poštoje ECB odgovorna za potpuno novo valutno podrucje. Pored toga, institucionalne promene i promene ponašanja nakon uvodjenja jedinstvene monete pocetkom 1999. moglo je da utice na promenu odnosa izmedju razlicitih ekonomskih promenljivih(vrednosti). Pošto tokom vremena više informacija i istraživackih rezultata postaje dostupno, sve je razumljiviji prenos monetarne politike na evro podrucju.

Analiza rizika stabilnosti cena u okviru strategije monetarne politike orijentisane na ECB stabilnost

Na osnovu prethodne diskusije, ovako se mogu sumirati izazovi sa kojima se susrece ECB. Upravni Savet ECB-a mora da utice na uslove na tržištu novca, i time na nivo kratkorocnih kamatnih stopa, tako da se- putem uticaja na nivo cena kroz proces prenosa(transmisije) monetarne politike- srodnjerocno održava stabilnost cena.

Strategija monetarne politike ECB ima za cilj da odgovori ovom izazovu. Njena namena je stvaranje sveobuhvatnog okvira u kome bi se mogle donositi odluke o odgovarajucem nivou kratkorocnih kamatnih stopa. Ne želeci da se zadržava na specificnoj situaciji ECB je usvojila trajnu strategiju da obezbedi da se tokom vremena usvoji dosledan i sistematski pristup odlukama iz monetarne politike. Takva doslednost pomaže stabilizaciji inflatornih ocekivanja i izgrade kredibilitet ECB-a.

Glavni element strategije monetarne politike ECB-a je njena definicija stabilnosti cena(vidi Odeljak 3.1). Strategija onda obezbedjuje da ce Upravni savet dobiti sve relevantne informacije i analize koje su potrebne da se donesu odluke iz oblasti monetarne politike da bi se osigurala stabilnost cena na sistematski i organizovan nacin. Na kraju, strategija mora da pruži okvir za obrazloženje odluka monetarne politike javnosti na jasnan i transparentan nacin.

Karakteristike uspešne monetarne politike

Zbog zaostajanja u procesu transmisije, današnje promene u monetarnoj politici ce uticati samo na nivo cena nakon više kvartala ili cak godina. Ovo znaci da je centralnim bankama potreban politicki stav kako bi se utvrdila stabilnost cena za ubuduce, nakon što dodje do raspleta kašnjenja u transmisiji. U tom smislu, monetarna politika mora da bude dalekovida.

Pored toga, kao što je napomenuto u Odeljku 3.2, kašnjenja u transmisiji sprecavaju da monetarna politika kratkorocno nadoknadi neocekivane šokove u pogledu nivoa cena(na primer, one uzrokovane promenama u medunarodnoj ceni artikala). Stoga, je nemoguce izbeci neke kratkorocne nestabilnosti stopa inflacije. Pored toga, zbog složenosti procesa transmisije, uvek postoji veliki element nesigurnosti koja okružuje efekte monetarne politike. Iz takvih razloga, važna je srednjorocna orijentacija monterne politike. Takvom orijentacijom ce se izbeci prekomerni aktivizam i uvodenje nepotrebne(i možda samoodržive) nestabilnosti realnu ekonomiju, dok se i pored toga obezbedjuje održavanje cena u srednjorocnom periodu. Takva srednjorocna orijentacija je u skladu sa konstatacijom ECB-a da »stabilnost cena mora da se održava u toku srednjorocnog perioda«.
Na kraju, ECB se suocava sa prilicnom neizvesnošcu, posebno tokom prvih nekoliko godina Monetarne Unije, u vezi pouzdanosti ekonomskih indikatora, strukture privrede evro podrucja i mehanizama transmisije jedinstvene monetarne politike, izmedju ostalog. Medjutim, sve centralne banke se suocavaju sa velikim stepenom neizvesnosti- ovo sigurno nije svojstveno samo ECB-u. Uspešna monetarna politika zbog toga treba da bude utemeljena na pirokim osnovama, uzimajuci u obzir sve relevantne informacije a ne oslanjajuci se na jedinstven model ekonomije.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

Strategija monetarne politike ECB-a