Vertikalna podela nadležnosti prema predlogu ustava za Evropu

Ideja o formiranju ujedinjenih zemalja starog kontinenta datira još iz 1946 godine. Formulisao ju je Vinston Cercil u Cirihu kao Sjedinjene države Evrope. Jedan od prvih ozbiljnijih poteza bilo je formiranje Saveta Evrope davne 1949. godine u Londonu. Sledeci bitan korak se vezuje za Pariski sporazum iz 1951. god kojim je formirana Evropska zajednica za ugalj i celik. 1957. godine potpisani su Rimski ugovori o uspostavljanju Evropskog zajednickog tržišta i EUROATOM-a. Ugovor o stvaranju Evropske zajednice, ujedinjenjem sve tri institucije, bio je još jedan korak bliže stvaranju organizace koja broji sada dvadeset i sedam zemalja evropskog kontinenta sa tendencijom proširivanja.
Samit Evropskog saveta u Mastrihtu 9 – 10. 12. 1991. god. Predsednici država i vlada postižu sporazum o tekstu Ugovora o stvaranju Evropske unije (EU). Osnivanjem EU ustanovljena je jedna nadnacionalna organizacija koja ima ovlašcenja da svojim odlukama obaveže države clanice i njihove organe. Unija nema svojstvo države, ali ima odredene elemente državnosti koji su joj, odgovarajucim aktima, pre svega osnivackim ugovorima, preneti u nadležnost.
Ugovor iz Mastriha, potpisan 1992. i ratifikovan 1993. godine, je sporazum kojim su države clanice uspostavile Evropsku Uniju i time ujedno oznacile novu etapu u integaciji nacija Evrope u sve cvršcu uniju, u kojoj se odluke donose što je bliže moguce gradanima. Ovim Ugovorom postavljeni su ciljevi ekonomske i monetarne unije, jedinstvene valute, zajednicke spoljne i bezbednosne politike, zajednicke obrambene politike, a zatim i obrane, uvodenja državljanstva Unije, tesne saradnje u pravosudu i unutrašnjim poslovima. Ugovorom o Evropskoj Uniji, proces evropske integracije je, iz pretežno privredne integracije, prerastao u politicku uniju.
Ovaj ugovor se stoga smatra jednim od najvažnijih dokumenata evropske integracije, i slobodno se može nazvati Ustavom Evropske unije. Sa dopunama iz Amsterdama i Nice cini pravna akta na kojima pociva pravo Evropske unije.
U periodu od 1952/1958. šest osnivackih zemalja EU bile su: Belgija, Francuska, Zapadna Nemacka, Italija, Luksemburg i Holandija. Devetnaest buducih zemalja su joj se pridružile u „talasima proširenja“ koji su dati u sledecoj tabeli:

Opšta razmatranja

Iskustvo je pokazalo da nacin podele vlasti izmedu država clanica i Evropske unije predstavlja centralno pitanje od cijeg rešenja zavisi opšti položaj država clanica u Uniji, kao i sam karakter unije. Na sledecoj slici bice prikazani bitniji dokumenti, gledano sa pravne strane tokom stvaranja unije.

Na Samitu u Nicu pitanje podele vlasti izmedu država clanica i EU, oznaceno je kao kljucno za buduci razvoj Evrope i EU. U predlogu Ugovora o ustavu za Evropu propisano da Unija raspolaže dodeljenim ovlašcenjima i da ih može koristiti u skladu sa nacelom supsidijarnosti i proporcionalnosti. U predlogu se izricito navodi da Unij raspolaže sa tri vrste nadležnosti: iskljucivim, podeljenim i potpomažucim.
Vršenje iskljucivih ovlašcenja je, odredbama na uopšteni nacin usmereno ili podredeno “uspostavljenju i funkcionisanju unutrašnjeg tržišta”. Pored toga, Unija raspolaže iskljucivim ovlašcenjima i zakljucuje medunarodne sporazume koje je aktima Unije predvideno da je njihovo zakljucenje nephodno da bi Unij mogla da vrši unutraašnje nadležnosti, ili ako bi to štetno uticalo na unutrašnji akt Unije. U slucaju podeljenih nadležnosti, koje mogu postojati samo u Ustavom predvidenim oblastima, i Unija i države clanice imaju pravo da donose pravno obezbedujuce akte.
Treca vrsta nadležnosti koju poznaje Ustav je opisno odredena kao potpomažujuca, koordinirajuca i komplementarna. Unija ove nadležnosti može vršiti u oblastima: industrije, zaštite i poboljšanja ljudskog zdravlj, obrazovanju, obucavanju i sportu, kulturi i civilnoj zaštiti. Pored nvedenih ovlašcenja, Predlog ustava predvida i dve posebne vrste koje su oznacene kao nadležnosti Unije u definisanju i sprovodenju zajednicke spoljne i bezbednosne politike, ukljucujuci postepeno oblikovanje spoljne i odbrambene politike.

Nacelo supsidijarnosti u sistemu podele vlasti

Od mnogobrojnih definicija supsidijarnosti izabrali smo ovu: mali entiteti su odgovorni za uzajamne odnose, a entiteti višeg ranga trebaju intervenisati jedino oko stvari koje prevazilaze mogucnosti manjih entiteta. Nacelo supsidijarnosti regulše raspodelu odgovornosti izmedu razlicitih nivoa vlasti i društva.
Neki od nacina posmatrnja supsidijarnosti gledaju na pojam kao na koncentricne krugove odgovornosti koji se formiraju temeljem nacela prisnosti. Odgovornost pojedinca se smanjuje kako se odmicemo od središta koncentricnih krugova. Nasuprot toga, imamo stav gde se favorizuje više ideja suverenosti krugova (porodica, nauka, obrazovanje, država i sl.), s tim da svaki od krugova ima važnu ulogu za celinu. Ti krugovi ne moraju biti koncentricni, vec se ponekad i preklapaju. Suverenost krugova je potrebna da bi se održala ravnoteža medu njima, a uloga države jest da osigura slobodu delovanja akterima koji deluju u razlicitim krugovima ili podrucima.
Najviše prostora posveceno je ulozi nacela supsidijarnosti u EU. Nacelo supsidijarnosti je službeno prihvaceno Ugovorom iz Mastrikta. Ono se svodi na to da Evropska Unija može intervensati u onim podrucjima gde su podeljene nadležnosti izmedu nje i zemalja clanica. Izgleda da ovo nacelo ima ambivalentnu ulogu u EU. S jedne strane, ono otvara mogucnost za delovanje na zajednickom evropskom nivou, koji bi trebao voditi efikasnijem ishodu nego kada bi zemlje delovale nezavisno. Na drugoj strani, ovo se nacelo u isto vreme koristi kako bi se suzio prostor delovanja EU i razgranicio prenos ovlašcenja na tela EU.
U tom smislu, možemo posmatrati pozitivne i negativne dimenzije nacela supsidijarnosti. Pozitivne dimenzije se odnose na to da vlast na višem nivou ima obvezu pomoci entitetima na nižem nivou, odnosno zaštititi niže entitete kada oni izraze potrebu za pomoci (narocito ako su ugrožena ljudska prava i ljudsko dostojanstvo). Time se ne ugrožava individualna sloboda, vec viši nivo pomaže da se zaštite i održe te slobode. Negativne dimenzije supsidijarnosti odnose se na to da društvo mora ogranicavati akciju u onim domenima u kojima mogu delovati sami pojedinci. U ekonomiji nacelo supsidijarnosti podrazumeva da ono što može najefikasnije obaviti tržište treba i ostaviti tržištu (tržištu treba prepustiti sve aktivnosti dok je ono efikasno). Kada ekonomske aktivnosti ne može samostalno obaviti tržište, nužna je odredena intervencija države (socijalna država). Ako tržišna ekonomija ne osigurava ljudsko dostojanstvo, ono mora biti ocuvano na druge nacine (putem socijalne države).
U predlogu ustva za Evropu odredbe o nadležnosti stoji da Unija raspolaže dodeljenim ovlašcenjima i da ih može koristiti u skladu sa nacelom supsidijarnosti i proporcionalnosti. U odnosu na ranija rešenja, Predlog u stava pored ranije uvedenog nacela supsidijarnosti, za korišcenje dodeljenih ovlašcenja navodi izricito i nacelo proporcionalnosti. Pri tome, i jednom i drugom, daje karakter „osnovnih nacela“. Princip supsidijarnosti koji je predložila Nemacka, a podržala ga Velika Britanija, znaci da Zajednica, u oblastima koje nisu u njenoj direktnoj nadležnosti, može da postupa ako ciljevi koje treba ostvariti ne mogu biti dovoljno dobro postignuti od strane odredene države, ali mogu od strane Zajednice. Ovaj princip je ogranicen principom primerenosti, tako da prenos nadležnosti ne može ici izvan ciljeva koji su utvrdeni kao podrucje delatnosti Zajednice.
Nacelo supsidijarnosti – iz ugovora o Evropskoj zajednici ogranicava aktivnosti, ili u širem smislu nadležnosti Zajednice po dva osnova. Prvo, Zajednica se u preduzimanju mera i akcija može pozivati na nacelo supsidijarnosti samo u slucajevima konkurentne nadležnosti i pod uslovom da ta ovlašcenja nisu vec iskorišcena ili iscrpljena od strane država clanica. Drugo, i kada je zadovoljen prvi uslov, aktivnost Zajednice je ogranicen po obimu intezitetu samo na one mere i akcije koje su neophodne da bi se na najbolji nacin ostvarili predvideni ciljevi – kriterijum efikasnosti.
Nacelo supsidijarnosti je opšte nacelo Zajednice prema kojem ona ne preduzima nikakve radnje (izuzev u podrucjima svoje iskljucive nadležnosti), ukoliko te radnje nisu delotvornije od radnji koje bi se mogle preduzeti na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou. Namena nacela supsidijarnosti je osiguranje efikasnog donošenja odluka na onom nivou koji je što bliži gradanima. Primena ovoga nacela osigurava i neprekidnu proveru sprovodenja aktivnosti na nivou Zajednice i opravdanosti takvog pristupa u odnosu na mogucnost sprovodenja istih aktivnosti na nacionalnom ili regionalnom nivou. Pokušaji jasnog definisanja ovog nacela mogu se naci u osnivackim ugovorima, u Amsterdamskom ugovoru, a spominju se i u Ustavnom ugovoru EU.
Nacelo supsidijarnosti ima za cilj da obezbedi da donošenje odluka bude što je moguce bliže gradaninu, kao i da se stalno proverava opravdanost preduzimanja aktivnosti na nivou Zajednice, u svetlu mogucnosti koje postoje na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. U stvari, radi se o nacelu po kome Unija ne obavlja poslove van oblasti njene iskljucive nadležnosti, osim ako to nije efikasnije od obavljanja tih istih poslova na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou. To nacelo je usko povezano s nacelima srazmernosti i nužnosti, koja zahtevaju da nijedna mera koju preduzima Unija ne prede okvire onoga što je nužno za postizanje ciljeva Ugovora. Evropski Savet, održan u Edinburgu u decembru 1992, odredio je osnovna nacela na kojima se zasniva supsidijarnost i smernice za tumacenje, koji ustanovljuje supsidijarnost u Ugovoru o EU. Zakljucci Saveta navedeni su u deklaraciji koja još uvek predstavlja kamen temeljac nacela supsidijarnosti. Ugovorom iz Amsterdama preuzet je opšti pristup koji proizilazi iz te deklaracije u Protokolu o primeni nacela supsidijarnosti i proporcionalnosti, koji se nalazi u prilogu Ugovoru o EZ. Ovaj Protokol uvodi dve stvari: sistematsku analizu uticaja zakonodavnih predloga na nacelo supsidijarnosti i korišcenje, gde je to moguce, manje obavezujucih mera Zajednice. Svake godine, Evropska komisija sastavlja izveštaje (Bolje propisivanje) za Evropski savet i Evropski parlament, koji se uglavnom bave primenom nacela supsidijarnosti. Konvencija o institucionalnoj reformi, uspostavljena Deklaracijom iz Lakena u decembru 2001, u radnoj grupi za Supsidijarnost, priprema predloge s namerom da se prida veca važnost tom nacelu, a da to ne ide na uštrb cilja pojednostavljivanja zakonodavstva. Ona sugeriše uspostavljanje sistema politicke kontrole, odnosno sistema sudske kontrole (osnivanje odeljenja za supsidijarnost u okviru Suda EZ radi jacanja ex post kontrole). Takode se razmatra mogucnost ukidanja Protokola o supsidijarnosti i njegova zamena odredenim brojem clanova u novom ugovoru.

Neka nacela vertikalne podele nadležnosti

Prilikom podele nadležnosti izmedu verikalnih nivoa državne organizacije postoje neka nacela cije bi respektovanje verovatno unapredilo efikasnost institucija socijalnog sektora. Ova se pravila negde više, a negde manje poštuju, jer u demokratskim zemljama zakonodavni proces je uvek politicki obojen i na njegov ishod ne uticu samo logika stvari i nacela efikasnosti, vec i politicka logika i kompromisi. Pored toga, sistemi razvijenih zemalja nisu i ne mogu biti rezultat koherentnog plana društvenog dizajnera, vec su obicno ishod dugotrajnih procesa institucionalnih promena. Stoga se nacela o kojima ce biti rec u ovom odeljku ponekada teško mogu raspoznati u životu, ali ih treba imati na umu prilikom institucionalne analize, pa i prilikom izgradnje samih socijalnih institucija.

Na pocetku, potrebno je podvuci razliku izmedu decentralizacije i devolucije. Decentralizacija oznacava takvo stanje stvari kod koga lokalni nivo donosi važne odluke koje se ticu obima prava, organizacije snabdevanja i nacina finansiranja, a sve od strane lokalnih institucija. Sa druge strane, devolucija oznacava sistem koji je centralizovan i uniforman po pravima, organizaciji i finansiranju, ali koji se u operativnom smislu oslanja na lokalne ogranke centralnih institucija. Razlika izmedu ova dva sistema je velika i ocigledna: dok u drugom lokalna samouprava nema nikakvih nadležnosti, u prvom ih u potpunosti ima.
U korist decentralizacije govore neka od nacela. Prvo, kroz lokalno odlucivanje o socijalnim pitanjima najbolje se respektuju preferencije ljudi, odnosno lokalne sredine. Kada odlucuje centralna vlast, onda se dobija uniforman sistem koji ponekada nikome ne odgovara. Drugo, kada je odlucivanje bliže narodu, tada je i politicka kontrola politicara i državnih poslova bolja. Stoga je, kaže ovo nacelo, uticaj naroda na donošenje odluka neposredniji, pa je i kvalitet sistema bolji. Trece, slicno prethodnom, kada se finansiranje odvija iz lokalnih izvora, tada je kontrola trošenja bolja pošto gradani jasnije vide (ne)efikasnost upotrebe sopstvenog novca.

Sa druge strane, postoje nacela koja govore u korist centralnih rešenja. Prvo, kada se socijalna pitanja organizuju na državnom nivou onda svi gradani imaju jednaka prava, tj. jednaki su pred zakonom. Sa ovog stanovišta znatne razlike u pravima pojedinaca izmedu lokalnih zajednica, bilo da se posledca razlicite razvijenosti opština, bilo razlicitih politickih preferencija u lokalnim sredinama, mogu se doživeti kao inferiorne i nepravedne, kao kršenje prava gradana na jednak položaj. Drugo, finaniranje socijalnih funkcija sa centralnog nivoa obezbeduje potrebnu solidarnost izmedu nejednako razvijenih lokalnih zajednica, a time i jednakost finansiranja socijalnih potreba na celoj teritoriji države. U protivnom, postoji rizik da oscijalne potrebe budu nejednako zadovoljene u raznim sredinama, a ukoliko se ne nadu efikasni mehanizmi prelivanja novca, što nije lako obezbediti. Trece, lokalnom nivou može nedostajati dovoljno strucnosti za efikasno vodenje poslova; takode, rizik nepotizma i korupcije realno je izražen na lokalnom nivou, mada isto važi i za centralni nivo.
Kako se vidi, pomenuta nacela oprganizacije socijalnog sektora, ali i ne samo njega, deluju u suprotnim pravcima – jedna govore u prilog decentralizacije, a druga centralizacije . Stoga je i odlucivanje o konfiguraciji nadležnosti uglavnom složeno, a i šarenilo vlada u vertikalnoj podeli socijalnih funkcija u savremenom svetu, pa i u Evropskoj uniji.

Ipak, postoje neke komponente socijalne politike za koje se može verovati da ih je bolje organizovati na jednom ili drugom nivou. Tako je finansijska davanja stanovništvu (decji i porodicni dodaci, socijalne pomoci siromašnima itd) bolje organizovati na državnom nivou, jer se tako svim gradanima obezbeduju jednaka prava, a i rešava problem nejednake razvijenosti svih opština ili regiona. Sa druge strane, socijalne usluge je verovatno najblje prepustiti lokalnim vlastima, jer ovde do najveceg izražaja dolazi njihova informisanost i ispoljavanje lokalnih preferencija. Ovakva podela nadležnosti uobicajena je u zemljama Evropske unije, gde centralna vlast ureduje finansijske transfere, a lokalna socijalne usluge. Mišljenja oko treceg elementa socijalne zaštite – smeštajnih ustanova – nisu iskristalisana i praksa je mešovita, pa se negde one nalaze u nadležnosti centralne, a negde lokalne vlasti.
U novije vreme još jedna tendencija pojacava složenost situacije – privatni sektor se sve više ukljucuje u snabdevanje gradana socijalnim uslugama, što, pored dileme o vertikalnoj podeli, dodaje novu dilemu, onu o podeli funkcija u socijalnoj zaštiti izmedu države i privatnog sektora. Privatni sektor se obicno pojavljuje kao pružalac svakodnevnih usluga koje reguliše, narucuje i finansira javni sektor

Harmonizacija propisa

Na organe EZ preneta je nadležnost vodenja ekonomske politike, formirano je jedinstveno tržište i stvorena monetarna unija, ali su mnoge oblasti prava kojima se ureduje poslovanje subjekata na jedinstvenom tržištu ostale u nadležnosti država clanica.
S jedne strane postoji potreba uskladivanja pravnih normi, a sa druge strane zahtev da države clanice svojim normama i dalje ureduju mnoge od ovih odnosa. Rezultat ovih protivrecnih zahteva mogao je da bude jedino delimicno uskladivanje (harmonizacija) pravnih normi kojima se ureduje poslovanje subjekata na jedinstvenom tržištu EU.
Uskladivanje je nužno moralo da ostavi dovoljno prostora za uskladivanje sa nacionalnim pravom, zbog cega je akt kojim je vršeno uskladivanje, morao da bude smernica.

Osnovni ciljevi i pravci promena u našem pravnom sistemu

Verovatno je tacna pretpostavka da je coveku usadena potreba za poretkom koja je izraz još iskonskije potrebe za izvesnošcu Zato naš pravni sistema kao celinu neophodno je postaviti na nove moderne i sa civilizacijskim dostignucima usaglašene temelje u pogledu nacela i institucija, a isto tako i pojedine velike oblasti odnosno grane prava. Ono što bi stalno trebalo imati pred ocima jeste uvodenje i razvijanje garantija prava i sloboda gradana, uspostavljanje i razvitak otvorenog i razvijenog civilnog društva, pridržavanje nacela, ustanova i procedura koje bi obezbedile kako legitimnost sistema u celini tako i pojedinih akata i mera. Jedna opšta orijentacija trebalo bi da bude ona, koju smo vec culi da se proklamuje i hvali, ali smo imali priliku videti da se ne primenjuje. A to je deviza da bi trebalo da bude slobodno sve što iz valjanih razloga nije izricito zakonom zabranjeno.
Za vladavinu prava je veoma važna procedura, valjan, fer postupak u celini i u svakoj grani prava prema njenim specificnostima. To je pre svega važno kad se odlucuje o ljudskim pravima, ali i u odlucivanju o izborima, u parlamentima, prilikom usvajanja zakona i drugim slicnim situacijama u kojima pridržavanje odredene procedure unapreduje i demokratiju i vladavinu prava.
Potrebno je institucionalno razraditi i u praksi obezbediti ustavom proklamovanu odredbu da se domace pravo u pogledu ljudskih prava i obaveza uskladi sa medunarodnim pravom i sa obavezama Srbije koje proisticu iz medunarodnih ugovora. Isto tako ustavom je proklamovano nacelo da se odredbe medunarodnog prava i ugovornih obaveza Srbije neposredno primenjuju od strane sudova, a to se u praksi ne cini. Neposredno primenjivanje ce se odnositi, kad se za to stvore uslovi, i na regionalni evropski sistem ljudskih prava i njihove sudske zaštite.
Politicka institucionalizacija znaci da ustanove zaista vrše ulogu koja im je namenjena. Institucionalizacija umesto prevelikog udela licne volje ili samovolje nekog nosioca vlasti, pretpostavlja i zahteva ustanove (institucije) kao centre odlucivanja sa izvesnom nepristrasnošcu, "objektivnošcu", pravljenjem suštinske razlike izmedu licnog gledanja, odnosa ili imovine, s jedne, i javnog ovlašcenja i dužnosti, s druge strane.
Nema nikave sumnje da od velikih pravnih grana, detaljnu rekonstrukciju zahtevaju sve, a hitnu bar osnovne grane, u prvom redu ustavno pravo, krivicni postupak, privredno pravo.
Ustavno pravo neophodno je uskladiti i reformisati, narocito delove koji se ticu zaštite prava i sloboda, te izbornog prava, prava udruživanja, slobode informisanja, autonomije u okviru ustava za brojne subjekte, delovi koji se ticu teritorijalnopoliticke organizacije, eventualne regionalizacije i u svakom slucaju lokalne samouprave, kao i mnogih delova cija implementacija nije mogla da se postigne, jer je za to bilo i sistemskih smetnji ili se isprecila politicka volja i samovolja.
Odredbe ustava koje se odnose na prava i slobode gradana prema samom slovu ustava neposredno se primenjuju. To je dobro rešenje, koje unekoliko povecava sigurnost od ukidanja ustavnih prava i sloboda pomocu zakona, pa se zato isticu zahtevi za proširivanjem spektra prava i sloboda koji se propisuju ustavom i neposredno primenuju. Ali takvi zahtevi, u kojima se ide veoma široko, u protivrecnosti su sa poznatim zahtevima pravne teorije, pa i razloga vezanih za ustave kao osnovne i najviše pravne akte, da tekst ustava bude što kraci, da norme budu izražene jednim lapidarnim stilom i da se onda što rede menjaju, jer to traže i razlozi pravne stabilnosti.
Bilo bi normalno da se zakonima može regulisati samo nacin (postupak) primene ustavnih pravila, a ne sadržaj sloboda i prava. Zakone koji se odnose na ovu materiju trebalo bi izdvojiti u grupu zakona koji se donose po složenijoj zakonodavnoj proceduri, cime bi se otežalo i njihovo olako menjanje i bolja zaštitila prava i slobode gradana. Radi ove bolje zaštite bilo bi neophodno šire omoguciti institut ustavne žalbe koji bi omogucavao odgovarajuci postupak pred ustavnim sudovima kad su u pitanju povrede i zaštita ljudskih prava i sloboda.
Nadležnost opština u Srbiji je veoma ogranicena. Lokalna i regionalna samouprava se u teoriji demokratije i konstitucionalizma posmatraju kao važan elemenat vertikalne podele vlasti, koja služi gore vec više puta pominjanoj svrsi. Može se zakljuciti da sadašnje opštine i okruzi u Srbiji, s obzirom na velicinu teritorije i na u praksi uzak krug nadležnosti, ne mogu uspešno ispuniti ulogu organa regionalne, a opštine su lišene mogucnosti da bi ispunile ulogu lokalne samouprave. Okruzi su oblik dekoncentracije vlasti, necentralni organi na koje centralna vlast ima odlucujuci uticaj. A opštine su u praksi lišene mnogih poslova i izvora koji u razvijenim zemljama obicno pripadaju lokalnoj samoupravi.
Tom pitanju treba posvetiti znatnu pažnju i zbog znacaja tih pitanja u kontekstu evropske integracije. Pretpostavlja se da je region možda onaj oblik koji je dovoljno širok da se u njemu mogu zadovoljavati mnoge potrebe koje se više ne mogu zadovoljiti na lokalnom nivou, a, opet jedinica dovoljno velika da se u njenom okviru organizuju razliciti oblici društvenog života, a politicki može biti dovoljno jaka i sa vecim brojem gradana biraca, tako da bude jedna vrsta protivteže centralnoj vlasti, a da ne ugrožava teritorijalnu celovitost države. Regioni možda mogu biti pogodan oblik za rešavanje niza pitanja školstva, jezika i slicnih pitanja tamo gde etnicka, jezicka i verska struktura stanovništva zahteva prilagodavanje organizacije države toj strukturi, a radi njenog adekvatnijeg ukljucivanja u politicke i kulturne tokove.
Kao što ideja podele vlasti danas podrazumeva i ukljucivanje vertikalne dimenzije podele vlasti (moci), jer je svaka autenticna lokalna i regionalna samouprava i autonomija u stvari disperzija vlasti, odnosno ogranicavanje centralne vlasti na ono što joj je ustavom stavljeno u nadležnost, tako i lokalna/regionalna samouprava može predstavljati važan elemenat demokratije u društvu i državi.
Neophodno je reformisati i kodifikovati gradansko pravo i postupak, tj. pravo svojine i druga stvarna prava, obligaciono pravo, trgovacko ili privredno pravo, finasijsko pravo, bankovno pravo itd., mada bi najbolje bilo sve obuhvatiti jednim gradanskim zakonikom. Pri svemu tome, pa svejedno da li više zakona ili samo jedan, neophodna je ponovna recepcija ili renesansa klasicnih ustanova gradanskog prava, a to znaci i sistema normi koje regulišu tzv. privredni sistem i omogucavaju slobodu preduzetništva i funkcionisanje tržišne privrede. To bi ustanovama svojine, ugovora i drugim instrumentima pravnog prometa trebalo da vrati karakter i ulogu kakvu imaju u razvijenim tržišnim privredama. Poštovanje prava na mirno uživanje imovine i na tzv. stecena prava automatski bi se vratilo ukoliko bi došlo do moderne kodifikacije celog korpusa gradanskog prava.
Gradanin se svakodnevno susrece sa državnom upravom u licu njenih predstavnika (policajaca, cinovnika), akata (naredbi, zabrana i dr.) i materijalnih radnji organa uprave. Njega se neposredno ticu brojni tzv. upravni akti tj. pojedinacni pravni akti koji mogu da predstavljaju izjave volje državnih organa ili službenih lica kojima se utvrduju neke obaveze i sadrže naredbe koje pojedinci moraju izvršavati inace ce biti izvršene i protiv njihove volje. Isto tako, za gradane je od najveceg neposrednog interesa i to kakvog je karaktera postupak vršenja odnosno obavljanja svih ovih pravnih akata i radnji i u kakvom je položaju gradanin u tome postupku, narocito onda kad se izvesni akti ostvaruju protiv njegove volje, a pogotovo oni cije ostvarivanje može imati krupne posledice po telesni integritet, život, slobodu, imovinu i druge vrednosti gradanina. Kakva su prava i obaveze gradanina i citavom ovom ogromnom kompleksu ili lavirintu odnosa i kakav je postupak propisan, koje su ustanove postupka, a to znaci i nacini na koje ce se utvrdivati cinjenice i primena opštih propisa povodom odredenih pravno relevantnih cinjenica.
Zakonitost i kontrola rada policije predstavlja jedno toliko važno pitanje u oblasti koju razmatramo. Svojevremeno je u Nemackoj kad se radala ideja pravne države ona povezivana sa potrebom da se prevazide tzv. policijska država, tj. država koja je policiji ostavljala odrešene ruke u postupanju prema gradanima. Neophodne su vece garancije za položaj osumnjicenog, privedenog, okrivljenog. Neophodno je ukinuti sve neustavne odredbe propisa koji se odnose na ove oblasti i poslove. Isto tako kažnjavanje zloupotrebe ovlašcenja od strane policije. Iz ovog ugla je potrebno razmotriti i promeniti sve pravilnike i druge opšte akate koji se ticu položaja, organizacije, ovlašcenja i postupaka policije.
Vladavina prava ne može se spojiti sa ogranicavanjem slobode lica kojima se i ne može navesti šta su to protivpravno pocinili i u odnosu na koje i ne dolazi do pokretanja odgovarajucih postupaka ili podizanja optužnice. Zamenjivanje svakog oblika vladavine policije vladavinom prava je nešto bez cega prava i slobode gradana ne znace ništa, a to znaci da onda ni ustavne deklaracije o tim pravima ne znace ništa.
Potrebno je depolitizovati javne službe i u sve oblasti ovih službi i policije uvesti i odredene kodekse etickih standarda, kao i tehnicka i druga sredstva koja bi povecala efikasnost ovih službi u korist gradana i države i povecala bezbednost pripadnika ovih službi kad ispunjavaju svoje ustavom i zakonom utvrdene obaveze i ovlašcenja.
Nezavisnost sudova je neminovna zbog važnosti i delikatnosti funkcije, oni su u krajnjoj liniji jedina tela koja imaju nadležnost da kažnjavaju, odnosno odlucuju o oduzimanju najvažnijih vrednosti od imovine do slobode, a izuzetno i života.
Izvršavanje sudskih odluka se ne sprovodi i to se u više studija navodi kao nešto što onemogucava ostvarivanje ustavnih i zakonskih odredbi, pa ni zaštitu prava i sloboda gradana. Najgore je što se ljudi stavljaju u nejednak položaj time što se neki štite sudskim odlukama i njihovim sprovodenjem, a drugi cija su prava takode zašticena sudskim odlukama ostavljaju se da cekaju i vrlo cesto i ne docekaju da se sudska odluka sprovede i njihova prava restituišu.
Sudovi teško i sporo sticati nezavisnost. Na njihovo biranje imju uticaj isti oni protiv cijih akata bi cesto morali donositi odluke ili, pak, kršiti zakon u želji da zaštite lokalne mocnike ili da im udovolje. Osim problema izbora i stalnosti sudija, problemi proizilaze i odatle što sudovi rade u siromaštvu, okruženi su svim vidovima korupcije, zloupotreba i pritisaka, kojima, bez jake društvene podrške, podležu ne samo pojedinci, vec sistem deljenja pravde kao takav.

Zakljucak

Stepen poštovanja prava ce zavisiti od toga koliko zadovoljava potrebe regulisanja odnosa medu ljudima, doprinosi rešavanju sukoba, omogucava promet roba, usluga, ideja i koliko obezbeduje da se taj promet odvija slobodno i pod ljudskim uslovima, više nego od strogosti zaprecenih kazni. Umesto da sve bude predvideno zakonom, mnogo je bolje i važnije da pravni sistem bude racionalno ureden tako da ljudima pruži pogodan okvir za normalno življenje.
Smatra se da osnovna prava služe da bi se gradanin odbranio od države, tj.da bi se zaštilila sfera slobode pojedinca od zahvata države. Iako EU nije država, po osnovu prenetih ovlašcenja ona ima prava da donosi propise kojima se konstituišu prava i obaveze gradana. Krajem 2000.godine usvojena je Povelja osnovnih prava Evropske unije. Povelju su usvojili Savet EU, Evropski parlament i Komisija, cime je ovaj akt postao izvor normi sekundarnog prava Zajednice.
Nakon što propisi Evropske unije postanu deo unutrašnjih pravnih poredaka država clanica, postavlja se pitanje nacina njihove primene, odnosno stvaranja mehanizma koji ce obezbediti ili njihovo dobrovoljno poštovanje i primenu ili prinudnu primenu. Kako Evropska unija, osim administrativnim aparatom, ne raspolaže sopstvenim aparatom prinude, to znaci da pravo Evropske unije sprovode nadležni organi država clanica, koje su u slucaju povrede prava Evropske unije, obavezne da obezbede njegovo poštovanje i sprovodenje prema pravilima unutrašnjeg prava. Primena prava Evropske unije zavisi od sudova država clanica, odnosno od samih država clanica.
Pisani pravni akti Evropske unije ne slede logiku hijerarhije domacih pravnih akata. Kad postoji sukob izmedu domaceg prava i prava EU prednost ima pravo EU, a princip se zove nadredenost prava EU. Osnovno pravilo je da su primarno i sekundarno zakonodavstvo sastavni deo pravnog sistema država clanica i da moraju biti primenjivani u njihovim sudovima. Pravo EU odnosi prevagu u slucajevima u kojima: postoji protivrecnost izmedu propisa EU i propisa država clanica; propis EU je usvojen na odgovarajuci nacin i primenjiv je; države clanice nisu stavili rezerve. Potrebno je da su sva tri uslova ispunjena. Neposredna primenjivost podrazumeva automatsko važenje pravnih tekovina EU u državama clanicama, te nikakvim domaci pravni akti nisu potrebni da bi ono važilo na teritorijama država clanica. Neposrednu primenljivost imaju akti primarnog zakonodavstva i pravilnici EU.
Pogrešno je shvatanje da se pomocu prava može postici sve što se želi. Mora se shvatiti da pravo kao sredstvo ima svoje granice, da se ono mora odnositi na ono što je mogucno, a da za izvesne daleke vizije treba prethodno ostvariti mnoge pretpostavke.

Literatura

1. Dr Milutin Srdic, „Evropska unija i pravo Evropske unije“, Cacak: Viša poslovna škola, 2006.
2. Dr Vojislav Stanovcic, „Vladavina prava i izgradnja pravne države“, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd.

Internet izvori:

www.wikipedija.org
www.mojaevropa.rs
www.europeinfocus.eu
www.informator.rs
www.scribd.com
www.nspm.rs
www.glogalizacia.org

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD