NASTANAK EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE
Prva inicijativa za integraciju Evrope datira još iz XIV veka: „Još
je Dante u Božanstvenoj komediji 1306. godine zakljucio da je jedino
sredstvo za ujedinjenje to da Evropa ima suverena nad drugim suverenima,
što se tumacilo kao pokušaj obnove srednjovekovnog sna Karla
Velikog.“
Predlozi u prošlosti su se razlikovali od predloga koji je usledio
nakon II svetskog rata, medutim zajednicko im je iskustvo da je za evropski
mir najveca opasnost sistem nacionalnih država sa jakim nacionalizmom.
Razvoju ideje evropskog ujedinjenja su doprineli Šarl Moneskje i
Žan Žak Ruso. U svom spisu pod naslovom Razmišljanja o
evropskoj univerzalnoj monarhiji (1734. godine štampan), Monteskje
razmatra ideju univerzalnog evropskog ujedinjenja. Rusoov rukopris O federaciji
kao sredstvu koje kombinuje korist malih republika sa velikim državama,
posvecen je ideji i stvaranju neke vrste evropske federativne asocijacije.
1. ZACETNICI IDEJE EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE
U XVIII veku nemacki filozof Imanuel Kant u svom spisu Ka stalnom miru
(napisan 1795. godine) iznosi koncepciju jedne federalno organizovane
Evrope republikanskih država koja treba da se temelji na
dve osnovna principa:
1. Gradanski ustav u svakoj državi treba da bude republikanski,
2. Medunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu slobodnih država.
Godine 1814. poznati socijal-utopista Sen-Simon je osmislio originalnu
koncepciju normativnog uredenja jedne evropske zajednice sa supranacionalnim
parlamentom. On u svojoj brošuri Reorganizacija evropskog društva
istice ideju o jednoj „opštoj moci" koja je u stanju da
ostvari napredak „evropskog zajedništva".
Posle posebno tragicno demonstriranog nacionalizma u XX veku, evropske
države su imale potrebu ne samo da obezbede mir nego i uslove za
ekonomsku, politicku i ratnu rekonstrukciju. Pretpostavka da se zadovolje
te potrebe bila je otvaranje nacionalnih ekonomija za integrativne procese
kao sredstvo za izbegavanje protekcionizma koji je bio osnovna karakteristika
meduratovske Evrope. Postojalo je nekoliko pristupa integraciji. Federalisti
su isticali znacaj nacionalne države ali sa širokom demokratskom
strukturom.
Funkcionalisti su zagovarali ujedinjenje Evrope preko ekonomske kooperacije
kao pocetne tacke za ostvarivanje politicke integracije. Nisu bili malobrojni
ni nacionalisti. Ove razlike su prisutne i danas. Kicma Evropske unije
su Nemacka i Francuska. Nemci vide Evropu u buducnosti kao federaciju
nekoliko desetina nacionalnih država cije odnose ureduje federalni
ustav sa jakim parlamentom, sopstvenom vladom i predsednikom koji se bira
na neposrednim izborima. Francuzi su protiv takve vrste federacije.
Oni vide Evropu u buducnosti kao federaciju nacionalnih država sa
jakom vladom saradnje kojom bi upravljale nacionalne vlade. Bez obzira
koliko procesi evropske integracije bili motivisani i politickim razlozima
proces politicke integracije nije pratio tempo razvoja ekonomskih formi
integrisanja.
2. POJAM RAZVOJA EKONOMSKE INTEGRACIJE
Regionalna ekonomska integracija je oblik ekonomske integracije izmedu
nezavisnih država. Iz Tabele 1 mogu se sagledati razvojne faze regionalne
ekonomske integracije i kako se u svakoj od njih može povecati stepen
integrisanosti:
1. U zoni slobodne trgovine se uspostavlja slobodan protok robe i
usluga i ukidaju sve carine i kvote u medusobnoj razmeni zemalja clanica,
a zadržavaju se nacionalne carinske tarife u odnosu na trece zemlje.
2. U carinskoj uniji se definiše zajednicka carinska politika u odnosu
na trece zemlje.
3. U zajednickom tržištu se uspostavlja slobodno kretanje rada
i kapitala. Zajednicko tržište je prostor koji obuhvata više
politicki odvojenih i nezavisnih država na kojima se suceljavaju
ekonomski faktori ponude i tražnje bez bilo kakvih ogranicenja nacionalnih
politika.
4. U ekonomskoj uniji postoji obaveza harmonizacije ekonomskih politika.
5. U ekonomskoj monetarnoj uniji postoji unificirana ekonomska politika
sa jedinstvenom monetarnom politikom i zajednickom centralnom bankom.
Tabela 1 Oblici regionalne ekonomske asocijacije
i njihove karakteristike
3. NASTANAK EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE
Kada
je pocelo razmatranje o osnivanju Saveta Evrope, Francuski ministar spoljnih
poslova Robert Šuman je naglasio neizbežnu potrebu za stvaranjem
institucija koje bi bile odgovorne za kooperaciju evropskih zemalja u
oblasti ekonomije, vojske, kulture i politike. On je 9. maja 1950. godine
izložio ambiciozan plan, poznat kao „Šumanov plan",
da se vitalne industrije uglja i celika Francuske i Savezne Republike
Nemacke udruže u organizaciju otvorenu svim evropskim demokratijama.
Ovaj plan ujedno predstavlja i osnovu evropskog ujedinjenja.
Robert Šuman i francuski ekonomista Žan Mone (Jean Monet) iznose
plan o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i celik (ECSC - eng. European
Coal and Steel Community), koja je bila otvorena i za druge evropske zemlje.
Plan je predvidao stavljanje celokupne nemacke i francuske industrije
uglja i celika pod jedinstvenu i zajednicku upravu, koja ce nadgledati
njihov razvoj. Šest država (Zapadna Nemacka, Francuska Italija,
Belgija, Holandija i Luksemburg) su potpisale „Šumanovplan"
u Parizu, koji je kodifikovan 18. aprila 1951. godine. Pariski sporazum,
kojim je formalno uspostavljena Evropska zajednice za ugalj i celik, stupa
na snagu 10. avgusta 1952. godine, a prvi njen predsednik je bio Žan
Mone. ECSC je podrazumevala zajednicko tržište najznacajnijih
energenata (uglja i celika) u posleratnom periodu za šest država
osnivaca (Belgija, Francuska, Nemacka, Italija, Luksemburg i Holandija).
Svrha zajednice je bilo ocuvanje mira kroz zajednicku kontrolu proizvodnje
i prometa uglja i celika, gde je ona okupila i pobednike i gubitnike rata,
kao ravnopravne clanove jedne institucionalne infrastrukture. Ovaj potez
stvaranja ECSC pokazao se kao veoma uspešan da je u prvih pet godina
od osnivanja ECSC trgovina ugljem i celikom porasla za 129%. Šest
zemalja je odlucilo da isti princip sprovede i na celokupnu privredu.
Ovih šest zemalja u maju 1952. godine su potpisale sporazum kojim
je uspostavljena Evropska odbrambena zajednica (EDC - eng. European Defence
Community), ali Francuski Parlament je u avgustu 1954. odbio da ratifikuje
ovaj sporazum, i on je odmah povucen. Ovaj neuspeh EDC-a je uverio Žana
Monea da put ka evropskom jedinstvu vodi pre kroz ekonomsku nego vojnu
saradnju. Ministri spoljnih poslova šest država ECSC su održali
konferenciju u junu 1955. u Mesini gde su odlucili, da ponovo pokrenu
proces stvaranja evropskog jedinstva, plašuci se da ne propadnu svi
napori koji su uloženi u stvaranje ECSC posle propasti EDC-a. Ministri
su odredili pripremni Komitet kome je presedavao belgijski ministar inostranih
poslova Pol-Henri Spak , koji je poceo sa radom pocetkom 1956. godine.
Posle Rimskih ugovora iz 1957. godine osnovana je Evropska ekonomska zajednica.
Ugovor kojim je osnovana Evropska ekonomska zajednica više puta je
revidiran. Kao što je poznato, Zajednica je startovala sa 6 clanova
osnivaca. To je mali broj u predenju sa sadašnjih 25, sa realnim
izgledima da ih uskoro bude 27. U ranim fazama smatralo se da je Francuska
predvodnik integracionih procesa u Evropi. Pored ostalog, takva njena
uloga bila je nužna na pocetku, jer je valjalo regulisati odnose
sa susednom Nemackom.
Na taj nacin je stvorena kljucna osa integracije: Pariz-Bon, kasnije Berlin.
Verovalo se da ce se na taj nacin obezbediti sigurna buducnost Evropske
zajednice. Pored objektivno postojecih interesa za napredak tog procesa,
njemu su znacajno doprineli vrlo prijateljski, licni odnosi lidera Francuske
i Nemacke. Oni su posebno bili izraženi u relacijama Smita i D'Estena,
a kasnije Miterana i Kola. Posle pada Berlinskog zida i ujedinjena Nemacka
je preduzela diplomatsku ofanzivu kako bi otklonila izvesnu crtu svoje
spoljnopoliticke inferiornosti, prisutne u ranijem periodu. Sadržaj
i karakter relacija izmedu država clanica mnogostuko se obogacuje
i zapaža se sve vidljivija ofanziva Nemacke na mnogim poljima integrativnih
procesa. Cetiri ostale države osnivaci smatraju se tvrdim jezgrom
integracionog procesa. One su zagovornici dubljih procesa u integarciji.
Poklonici su tzv. komunitarnog metoda donošenja odluka i kreiranja
saradnje u brojnim oblastima. To znaci da prednost dobijaju supranacionalni
elementi. Tim putem snažno se doprinosi ostvarivanju veceg stepena
integracija.
Italija je uvek veoma prisutna u aktivnoj formi u evropskoj diplomatiji,
ali ponekad i sa izvesnom crtom opstrukcije u. sistemu EU, zbog toga što
je evidentna nestabilnost njenih Vlada. Uvidajuci neodrživost takvog
stanja i takvih pozicija, neke italijanske Vlade nastojale su da balansiraju
izmedu ta dva osnovna tipa aktivnosti time što su povremeno opstruirale
dublje integracione procese.
4. UGOVOR O FORMIRANJU EEZ
Zemlje Benelukasa su podnele Memorandum još 1955. godine sa predlogom
da se formira politicka integarcija na osnovama ekonomske integracije.
U ranim fazama to bi podrazumevalo ukljucivanje politike u saobracajnoj
infrastrukturi, koordinaciju aktivnosti u razvoju atomske energije i drugih
resursa, kao i stvaranje zajednickog tržišta.
Ugovor koji je uspostavio Evropsku ekonomsku zajednicu potpisan je Rimu
25. marta 1957. godine. Istoga dana potpisan je i Ugovor o Evropskoj zajednici
za Atomsku enrgiju. Ugovor o evropskoj zoni slobodne trgovine potpisalo
je 1960. godine sedam država i to: Velika Britanija, Austrija, Portugalija,
Norveška, Svedska, Danska, Švajcarska. Naizgled, rec je bila
o konkurentnoj organizaciji, medutim, obe su u periodu koji sledi nastojale
da razviju relativno dobre i harmonicne odnose u trgovini koji su dostigli
svoju najvišu tacku u 1992. godini, kada je pospisan ugovor o formiranju
Evropskog ekonomskog prostora. Osnovni cilj formiranja Zajednice bio je
taj da se, kako to stoji u preambuli Ugovora, eleminišu barijere
koje dele Evropu.
Clan 2 Ugovora nalagao je da se stvori zajednicko tržište sa
harmonicnim razvojem zajednickog tržišta, povecanjem ekonomske
stabilnosti i povecanje životnog standarada i što je moguce
vece saradnje izmedu država clanica. Takode, u Ugovoru je predvideno
uspostavljanje zajednicke carinske politike u vidu carinske unije, zajednicke
komercijalne politike i progresivnog eleminisanja barijera za slobodno
kretanje ljudi, roba, kapitala i usluga. Predvidena je harmonizacija nacionalnih
zakonodavstava kako bi se ostvarilo zajednicko tržište. Na pocetku
se insitriralo da se harmonizuju, pre svega, zakonodavna politika u poljoprivredi,
trgovini i razvoju. Neophodno je bilo stvoriti uslove za slobodno kretanje
roba, lica, kapitala i usluga.
Sam ugovor zamišljen je kao ugovor okvirnog tipa u kome se insistira
na ostvarivanju vrlo široke zakonodavne delatniosti. Iako je u osnovi
takvih stremljenja bila ekonomska kategorija udruživanja, podtekst
je ukazivao na nameru da se stvori osnova za politicko ujedinjavanje.
Interesi na tom planu bili su poduradni kod svih clanica Zajednice. Institucije
su preuzete od strane Evropske zajednice za ugalj i celik. Pri tom je
umesto Visoke vlasti ustanovljena Komisija. Njen položaj je, u odnosu
na Visoku vlast, izmenjen u tom smislu što se insistiralo na njenoj
vecoj nezavisnosti u odnosu na u odnosu na vlasti država clanica.
Njene nadležnosti bile su takode uže u odnosu na Visoku vlast.
Najvažniju ulogu u sistemu institucija imao je Savet ministara. Time
se suštinski ogranicavala nadnacionalna komponenta vlasti Komisije
i afirmisala meduvladina dimenzija saradnje.
Medunarodno pravni subjektivitet poseduju sve tri zajednice. One mogu
sticati prava i obaveze, mogu biti staranka pred Sudom. U tom slucaju
zastupa ih Komisija. Poseduju kapacitet zakljucivanja medunarodnih ugovora.
Karakter tih ugovora koje mogu zakljucivati je dvostruk i to :
1. ugovori u kojima je samo Zajednica stranka,
2. ugovori u kojima su i države clanice zajedno sa Zajednicom staranke
ugovora.
5. KLJUCNE FAZE U RAZVOJU EVROPSKE EKONOMSKE INTEGRACIJE
Do ekonomske i monetarne unije, kao najvišeg oblika regionalne ekonomske
integracije, evropske države su prošle kroz sve faze regionalne
integracije sa razlicitim periodom trajanja. Ono što je karakteristika
evropske ekonomske integracije je da je vertikalno produbljivanje ekonomske
integracije pratilo i njeno horizontalno širenje.
1951. GODINA – U Parizu, 18. aprila 1951.godine, Francuska, Zapadna
Nemacka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg potpisale su Ugovor
o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i celik. Ugovor je stupio na snagu
godinu dana kasnije sa rokom važenja na 50 godina. Cilj ugovora bio
je da se pod zajednicku kontrolu stavi proizvodnja i distribucija uglja
i celika.
1957. GODINA – U Rimu, 27.marta 1957. godine, iste države potpisale
su Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju i Ugovor
o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Cilj Evropske ekonomske
zajednice bio je uspostavljanje zajednickog tržišta radi podsticanja
preduzetništva, konkurencije i razmene. Ukidanje medusobnih carina
nije otklonilo brojne fizicke, tehnicke i poreske prepreke u medusobnoj
trgovini i prometu. Iz tog razloga usvojena je jedinstvena carinska tarifa
i formirana carinska unija. Ovi ugovori su potpisani na neodredeno vreme.
1965. GODINA – U Briselu, iste države su potpisale Ugovor o
fuziji organa tri zajednice koje su spajanjem formirale organe Evropske
ekonomske zajednice (EEZ). Potpisani ugovori iz 1951.godine i 1957.godine
postali su konstitutivna povelja EEZ koja se drugacije naziva Rimski ugovori.
1973.GODINA – Danska, Irska i Velika Britanija su pristupile EEZ.
1981.GODINA – Evropskoj ekonomskoj zajednici pridružila se
i Grcka.
1986.GODINA – Nove države clanice EEZ postale su Španija
i Portugalija. Iste godine u Luksemburgu potpisan je Jedinstven evropski
akt (SEA) kojim je izvršena prva revizija Rimskih ugovora. Jedinstven
evropski akt stupio je na snagu 1.juna 1987 godine. Cilj SEA bio je stvaranje
jedinstvenog evropskog prostora i uspostavljanje i funkcionisanje jedinstvenog
unutrašnjeg tržišta kao pocetne tacke na putu stvaranja
monetarne i politicke unije. Jedinstveno unutrašnje tržište
je tržište jedinstvenog ekonomskog prostora bez unutrašnjih
nacionalnih granica unutar koga je obezbedeno kretanje robe, ljudi, usluga
i kapitala. SEA je postao institucionalna osnova za tzv. Belu knjigu o
implementaciji jedinstvenog unutrašnjeg tržišta. Države
clanice EEZ bile su u obavezi da do 31. XII 1992.godine usvoje sve mere
u cilju uspostavljanja jedinstvenog unutrašnjeg tržišta,
kao pretpostavke za dalji proces ekonomske i politicke integracije. 1992.godine,
Jedinstven evropski akt inkorporisan je u Mastrihtski sporazum.
1991.GODINA –U Mastrihtu decembra 1991.godine države clanice
EEZ potpisale su Ugovor o EU koji je stupio na snagu 1. novembra 1993.godine.
Ugovorom o EU Evropska ekonomska zajednica (EEZ) prerasla je u Evropsku
uniju (EU). Sa prerastanjem EEZ u EU uspostavlja se zajednicka spoljna
i bezbedonosna politika i saradnja u oblasti pravosuda i unutrašnjih
poslova, uvodi se pojam državljanstva, zajednicka ekonomska politika
proširuje se na zajednicku saobracajnu politiku. Ugovorom o EU ozvaniceno
je uvodenje monetarne unije (EMU). Ureden je sistem centralnih banaka
i osnivanje Evropske centralne banke (ECB) kao samostalne i nezavisne
institucije i institucionalnog stuba monetarnog sistema buduce EMU.
ZAKLJUCAK
Ideja o ujedinjenoj Evropi javljale su se u razlicitim oblicima tokom
istorije. Sukobi i tragedije evropskih država u I i II svetskom ratu
podstakli su mnoge diplomate i politicare s pocetka XX veka na traženje
rešenja za ujedinjenje država na evropskom kontinentu, koje
bi doprinelo miru i blagostanju. Francuski ministar spoljnih poslova Robert
Šuman je 9. maja 1950. godine izložio ambiciozan plan da se
vitalne industrije uglja i celika Francuske i Savezne Republike Nemacke
udruže u organizaciju otvorenu svim evropskim demokratijama.
Cilj tog plana je bio da se pomire evropske zemlje koje su prethodno bile
u ratu i da se omoguci eventualna evropska federacija. Šest zemalja
- Belgija, Savezna Republika Nemacka, Francuska, Luksemburg, Italija i
Holandija - potpisalo je 1951. godine u Parizu ugovor kojim je osnovana
prva od tri evropske zajednice - Evropska zajednica za ugalj i celik.
Ovaj potez je bio tako uspešan da je u prvih pet godina trgovina
ugljem i celikom porasla za 129%. Šest zemalja clanica odlucilo je
da isti princip primeni na celokupnu privredu. Pregovori su bili krunisani
potpisivanjem dva ugovora u Rimu 1957. godine, kojima su stvoreni Evropska
ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za atomsku energiju (EUROATOM),
za pospešivanje upotrebe nuklearne energije u miroljubive svrhe u
Evropi.
Osnivanje EEZ-a i zajednickog tržišta je imalo dva cilja. Prvi
je bio da se izmene uslovi trgovine - stvaranje carinske unije, ukidanje
kvota i ostalih ogranicenja trgovine i slobodno kretanje ljudi, usluga
i kapitala i proizvodnje na teritiriji Zajednice. Drugi, više politicke
prirode, ogledao se u tome da bi Zajednica trebalo da doprinese funkcionalnoj
konstrukciji politicke Evrope i konstituisanju mera za neposrednu unifikaciju
Evrope. Ugovorom o osnivanju EEZ-a predvideno je stvaranje zajednickog
tržišta, carinske unije i zajednickih politika.
Ekonomska kriza 1973. godine oznacila je kraj impresivnog ekonomskog razvoja
u kome su Evropske zemlje uživale duži vremenski period. Nezaposlenost,
inflacija i kriza klasicnih industrijskih sektora karakterisale su ekonomsku
sliku EEZ-a tokom druge polovine 70-ih i pocetkom 80-ih godina. Ipak,
integrativni procesi su se nastavili.
LITERATURA
1. Avramov, S., Kreca, M. D. (1993) Medunarodno javno pravo. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
2. Duric M. Dragana: Menunarodna Ekonomija, Beograd. 2002. godine.Hartli, T. C. (1998) Osnovi prava Evropske zajednice. Budimpešta: COLPI - Institut za ustavnu i zakonodavnu politiku
3. Ilic Gordana, Evropska ekonomska zajednica, Naucni rad, Beograd, 2002. godina Lopandic, D. Ž., ur. (1999) Ugovor o Evropskoj uniji - Rim-Mastriht-Amsterdam. Beograd: Medunarodna politika
4. Sidanski, D. (1996) Federalisticka buducnost Evrope - Evropska zajednica, osnove ugovora iz Mastrihta. Beograd, itd: Prosveta
5. Stepanov, R. Ž., Despotovic, L. M. (2002) Evropska Unija - nastanak, institucije, pravo, NATO. Novi Sad: Stylos Vukadinovic, R. D. (1995) Pravo Evropske unije. Beograd: Institut za medunarodnu politiku i privredu
6. Stakic B.: Menunarodne finansijske organizacije; Jugoslaviapublik, Beograd, 1988. godine.
7. Vukadinovic, R. D. (1996) Nastanak i transformacija Evropske Ekonomske Zajednice sa osvrtom na viziju razvoja Evropske Unije. u: Stojanovic Dragoljub (ur.) Srbija i evropsko pravo, Kragujevac, knjiga I
8. www.evropskaunija.info (Preuzeto sa Internet stranice dana 12.12.2008. godine)
9. www.nbj.co.yu (Preuzeto sa Internet stranice dana 12.12.2008. godine)
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi