PRIOBALNE OLUJE

Ljudi od pradavnih vremena žive na obalama. Faza kolonijalne ekspanzije od početka XIX veka i uspostavljanje svetskog tržišta, za posledicu je imalo povećanje broja gradskih naselja, postrojenja, luka, pomorskih baza i drugih objekata u priobalnim područjima. Turizam i globalni rast izvozno orijentisane privrede u skorije vreme su doprineli povećanoj privlačnosti priobalnih lokacija. U deklaraciji prdstavnika velikih priobalnih gradova iz Hangzhoua iz 1999. godine stoji sledeće:

• Više od polovine svetskog stanovništva živi u priobalnim područjima, a očekuje se da će ovaj broj narednih decenija dalje rasti
• Ovaj proces je uslovljen rastom stanovništva, kao i pritiskom razvoja turizma
• Sve je više priobalnih mega-gradova (sa osam ili više miliona stanovnika)
• Najgušće naseljeni mega-gradovi se nalaze u zemljama u razvoju i očekuje se da će se proces naseljavanja u XXI veku ubrzati
• Urbanizacija priobalnih područja doprinela je eroziji priobalnih područja i zbog nastanka novih načina korišćenja resursa došlo je do sve složenijih obrazaca korišćenja priobalnih područja
• Priobalni gradovi su postali ključni prostorni elementi procesa globalizacije
• Ti prostorni procesi su pojačali pritisak na lokalne eko sisteme i prirodne resurse.

Neki od gradova koji najbrže rastu i za koje se predviđa da će do 2025. godine imati 20-30 miliona stanovnika, imaju dugu istoriju izloženosti snažnim tropskim olujama. Tu spadaju Karachi, Jakarta, Calcutta i Dhaka, kao i više priobalnih gradova u Kini, uključujući Shanghai i Hong Kong, Manila, Tokio, Miami, New Orleans i Darwin.

„Privlačnost priobalnih lokaliteta često se uzima zdravo za gotovo. Na primer, Griggs i Gilchrist navode brojne, veoma rizične situacije na obalama Zaliva i Atlanskog okeana u SAD i zaključuju da ljudi žele da žive na suncu i da gledaju okean; trgovci nekretninama i stručnjaci za razvoj žele da zarade novac, a lokalne vlasti žele prihode od oreza. Burton, Kates i White ističu privlačnost bogatih aluvijalnih zemljišta u Bangladešu, a taj faktor je značajan i u mnogim drugim regionima.

U potrazi za uzrocima ranjivosti od ciklona, tajfuna i uragana (to su različiti regionalni nazivi za istu meteorološku pojavu), moraju se konkretnije ispitati opšte pretpostavke zašto ljudi žive u priobalnim područjima. Ciklonske oluje pogađaju sve obale u istoj meri. S toga, tamo gde su te oluje česte, svi ljudi ne snose posledice u istoj meri. U slučajevima gde ljude pogađaju priobalne oluje, ne mogu svi brzo da obnove svoje životne, niti da to urade jednako dobro. Na takve razlike u ranjivosti  nailazimo kod oluja koje pogađaju razvijenije zemlje, kao što je Australija, Japan i SAD, kao i manje razvijene, kao što je Fiji, Mozambik, Nikaragva, Bangladeš i Filipini. Na svakog „dobrovoljog“ stanovnika visokorizičnih priobalnih lokacija (na primer, oni koji žele sunce i da surfuju), dolazi veliki broj onih koji nemaju drugog izbora, pošto su im životna sredstva vezana za poslove u rafinerijama nafte ili za izvozne privredne grane, poslove u uslužnom sektoru u turizmu, poslove na ribarskim brodovima ili za rad na priobalim farmama ili plantažama.

Modaliteti pogibije ili štete koju ljudi od tih oluja trpe, kao i njihove sposobnosti da obnove svoja životna sredstva se razlikuju u zavisnosti od nacionalnog blagostanja, istorije i društveno-političkog uređenja. Ti kontrasti su bili vidljivi u oporavku nakon uragana na Karibima 1988. i 1999. godine. U Nikaragvi je mobilisana cela nacija da bi se pomoglo žrtvama uragana Jaon koji je pogodio atlansku obalu te zemlje. To je delimično predstavljalo priliku za sandinističku vladu da stekne podršku onih ljudi koji nisu imali neku naročitu korist od revolucije iz 1979. godine, i koji su u nekim slučajevima podržavali kontrarevoluciju.

Nasuprot tome, napori za pružanje pomoći na Jamajci nakom uragana Gilbert 1988. godine, bili su u toj meri opterećeni partijskom politikom i korupcijom, da je to za posledicu, na izborima koji su usledili, imalo promenu vlade. U SAD, najveći prepreku pružanja pomoći i oporavku na obalama Južne Karoline nakon uragana Hugo 1989. godine, predstavljalo je birokratsko slepilo u odnosu na potrebe ljudi sa niskim prihodima koji nisu bili osigurani, niti podržani nekim drugim sistemom. Mnogi od tih marginalnih ljudi, koji se od uragana Hugo možda nikad neće ni oporaviti, su afroamerikanci. Dve decenije ranije, kada je uragan Camille unistio deltu Mississippija, Senat SAD je morao da ispita optužbe da su na pružanje pomoći uticala rasna predubeđenja. Na slične probleme je nailazio i Laird, blizu epicentra zemljotresa u severnoj Kaliforniji 1989. godine, među siromašnim stanovništvom čiji je maternji jezik bio španski, kao i Bolin i Stanford u svojoj studiji o oporavku hispanoamerikanaca nakon zemljotresa u Nortridgeu, u južnoj Kaliforniji, 1944. godine.

Ogromne razlike u smrtnosti od sličnih fizičkih pojava treba da upozore planere, civilne aktiviste i razvojne agencije na značajne razlike u pripremljenosti, reagovanju i ranjivosti. Nedugo nakon katastrofalne oluje u Bengalskom zalivu u Bangladešu iz 1970. godine, koja je usmrtila najmanje 300.000 osoba, Australiju su pogodila dva veoma slična ciklona. Ipak, broj poginulih u Australiji bio je manji od 100, a to nije bila posledica samo manje gustine stanovništva.

Značaj društveno-političkih organizacija u pripremljenosti na katastrofe može da bude bar toliki koliki i značaj nacionalnog blagostanja. Na primer, delta Red Rivera u Severnom Vietnamu 1971. godine je pogođena jednom kombinacijom oluje praćene ogromnim talasima obilnih kiša, u kojoj je moglo da pogine isto toliko ljudi kao i u Bangladešu 1970. godine. Međutim, u Severnom Vietnamu je poginulo samo nekoliko stotina ljudi, uglavnom zahvaljujući veoma efikasnoj ratnoj organizaciji na nivou sela, koja je omogućila brzu evakuaciju i pružanje prve pomoći.

Jednom drugom prilikom, kada je 1974. godine i ciklonskim olujama na dva suprotna kraja sveta pala ista količina kiše, u Darwinu, u Australiji poginulo je 49 lica, a u Hondurasu 8.000. Izgleda da je osnovna razlika bila u modalitetima vlasništva nad zemljom u Hondurasu gde je 63% zemljoradnika imalo pristupa samo 6% obradive zemlje. Decenijam su seljaci, zboh velikih stočnih farmi i plantaža banana raseljavani u izolovane doline i farme na strmim obroncima planina. Tu nisu mogli da čuju upozorenja, i pretila im je opasnost od klizišta koa prate uraganske kiše. Zbog krčenja šuma, da bi došli do obradivog zemljišta, padine su postale nestabilne. U gradu Cholomi, na severu zemlje, poginulo je 2300 osoba kada je brana koju su na obližnjoj reci napravila klizišta popustila, šaljući velike količine crnog blata na ulice.

Uragan Mitch je 1998. godine sa sobom doneo slično uništenje i smrt, i to iz veoma sličnih razloga. Honduras je ponovo teško pogođen, i ponovo su ginuli siromašni, koji su živeli na strmim padinama i plavnim ravnicama; u Nikaragvi, klizišta i poplave su usmrtile više od 3000 ljudi. Nasuprot tome, u uraganu koji je 2001. godine prešao preko gajgušće naseljenog dela Kube, poginulo je samo nekoliko ljudi, mada je načinjena prilično velika ekonomska šteta. Mogli bi da se upitamo „Šta je to Kuba dobro uradila?“ 

FIZIČKA OPASNOST

Tropski ciklon je jedan od najmoćnijih atmosferskih pojava. Jedan potpuno razvijeni tornado može da ima energiju koja višestruko premašuje snagu atomske bombe koja je bačena na Hirošimu. Te oluje nastaju nad okeanima tokom leta, u pojasu severno i južno od ekvadora. Osim štete od vetra i poplava koju cikloni izazivaju, postoji i jedna široka lepeza mogućih fizičkih oštećenja u koje spadaju i mreže društvenih i prirodnih veza. Voda koju vetar nanosi na obalu uz plićake zove se olujni talas. Ako se ti talase jave za vreme plime, visina može dostići i do 6 metara. Izuzetno nizak pritisak koji te oluje karakteriše takođe doprinosi visini tih talasa, pošto se površina okeana sa padom vazdušnog pritiska podiže po stopi od 1 cm po milibaru pada pritiska. Olujni talasi su odgovorni za veliki broj pogibija u poznatim ciklonima koji su pogodili Bangladeš 1970. i 1991. godine, priobalne države Andhra Pradesh 1977. godine i Orissu 1999. godine u Indiji, kao i obalu Indijske države Gujarat koja gleda prema Arapskom moru, 1998. godine.

Posledice delovanja vetra i talasa su momentalne, ali posledice erozije i prodora slane vode mogu da unazade ekonomiju na nekoliko meseci ili čak godina. Šteta na putevima, telekomunikacijama i električnim instalacijama može da ima dugoročne i kratkoročne posledice i da napore za pružanje pomoći i izazove ekonomskog oporavka učini još složenijim. Čak i na područjima koja su udaljena od obala, obilne kiše mogu da izazovu klizišta i druga masovna pomeranja, kao što su bila ona koje je u Nikaragvi izazvao uragan Mitch 1998. godine. Tokom njegovog trajanja od šest dana, palo je dva metara kiše, što je izazvalo delimično rušenjevrha kratera vulkana Las Casitas. Time je pokrenuto klizište dužine 16, širine 8 km, koje je usmrtilo 2000 lica i uništilo 10 sela, kao i grad Posoltega.

Tropske oluje su sezonskog karaktera, a ipak su nepredvidive. Godišnji intenzitet i učestalost oluja mogu se povezati sa faktorima koji funkcionišu na globalnom atmosferskom nivou, kao što su temperatura okeana i promene u strujanjima, uključujući određenu korelaciju sa ciklusima El Nino i La Nina.
Veoma je verovatno da će se, sa daljim zagrevanjem atmosfere, povećati i intenzitet ciklona (uragana i tajfuna). Uzimajući u obzir sve neizvesnosti i poteškoće u modeliranju nastanka ciklona unutar konteksta modela globalnih klimatskih promena, McGuire, Mason i Kilburn zaključuju da je moguće da će topliji svet doživljavati uragane nešto povećanog prosečnog intenziteta. To je takođe i zaključak jednog velikog tima naučnika sa sedištem u SAD.

Postoji i dodatna neizvesnost, pošto smer, brzina i rast dinamike oluja još uvek nisu u potpunosti shvaćeni, uprkos nastojanjima u kompjuterskom modeliranju. Precizno, pravovremeno poznavanje putanje, pa time i tačnog mesto prelaska na kopno, predstavlja najvažniju informaciju koja je potrebna za efikasno upozoravanje. Mada je u ovoj oblasti meteorologije učinjen određeni napredak, još uvek postoje praznine. Zbog toga, upozorenja preko medija često rezultiraju nepotrebnim evakuacijama, zbog čega je kasnije, u drugim prilikama, teže ubediti stanovništvo. Na primer, u godinama nakon katastrofalnog ciklona u Bangladešu 1970. godine, preko radija su izdata mnogobrojna upozorenja, od kojih su neka bila lažna. Neki autori tvrde da bi gubici u ciklonu 1985. godine bili manji da je stanovništvo bilo manje nepoverljivo prema emitovanim upozorenjima, Sa druge strane, milioni ljudi su poslušali upozorenja na veliki ciklon koji je 1991. godine pogodio Bangladeš.

Pravovremeno upozorenje i reakcija na nju spasla je mnoge živote u ciklonskim olujama koje su tokom 2001. godine pogodile Tongu, Mauricijus i Kubu.

MODALITETI RANJIVOSTI

Priobalna područja su često predstavljala prvo mesto susreta između urođenika i kolonijalnih sila. Ta uporišta, osnovana između XVI i XIX veka (prvo u Južnoj Americi i Aziji a kasnije i u Africi), često su prerasla u velike urbane centre. Životna sredstva uz nove admistrativne koridore i idustriju zavisila su od potreb kolonizatora. Oko novoosnovanih priobalnih gradova počela je divlja urbanizacija. U post-kolonijalnom svetu, migracija prema priobalnim gradovima postala je uobičajena pojava. Na primer, priobalna područja koja su se poslednjih 20 godina integrisala u globalnu ekonomiju naselili su milioni kineza. U okvirima uopšenijeg procesa urbanog rasta, rast priobalnih gradova u tropskim i sub-tropskim predelima predstavlja osnovu pojačane ranjivosti od ovih moćnih oluja.

Većina te urbane populacije živi u prenaseljenim mestima, a mnogi stanuju na niskim, poplavama podložnim terenima, u lošim kućama i bez infrastrukture. Milioni koji su doprineli tome da ovi bivši kolonijalni gradovi danas postanu priobalni mega-gradovi, danas su deo ove na sirovinama zasnovane, izvozno orijentisane privrede, uspostavljene pre jednog veka ili više.

SAVREMENA PRIOBALNA NASELJA I OPASNOST OD CIKLONA

Na uraganu podložnim obalama bogatih zemalja, kao što su Australija i SAD, kao i najsiromašnijih bivših kolonija kao što su Bangladeš, Mozambik i Jamajka, postoje veliki gradovi. Potencijalni ekonomski gubici zavise od obrasca ove urbanizacije.

Uragan Andrew, oluja koja je 1992. godine pogodila američki grad Miami, načinio je štetu u vrednosti od 30 milijardi dolara. Uragan Gilbert direktno je prešao preko Kingstona, glavnog grada Jamajke i prohujao je ostrvom preko cele njene dužine. Poginulo je 45 osoba, a šteta je procenjena na milijardu dolara. Ciklon Tracy uništio je 50-60% kuća u Darwinu (Australija), a u gradu je napravio štetu od 3,2 milijardi australijskih dolara. Da je pogodio obalu na udaljenosti od samo 100 km od grada, šteta bi bila neznatna. Postoje i slučajevi kada je uragan za malo promašio gradove, a koji naglašavaju potencijalnu štetu. 1969. godine, uragan Camille je za samo 100 km promašio New Orleans, veliki grad u SAD, ali su i tako poginule 262 osobe, a šteta je ukupno iznosila 1,4 milijardi dolara. Pošto se nalazi na obali, i između jednog velikog jezera i reke Mississippi, direktan udar uragana na sam grad izazvao bi štetu od stotine milijardi dolara i verovatno bi odneo hiljade života.

Seoske oblasti u tropskim predelima mogu da se sastoje od plantaža i drugih agroindustrijskih postrojenja u koje je uloženo puno kapitala. Jamajka je u uraganu Gilbert izgubila 30% površine na kojoj je gajena šećerna trska, 54% roda kafe i 90% roda banane i kokosa. To ju je samo u sezoni 1988/1989 koštalo više od 27 miliona izvoznih dolara. U ciklonu iz 1979. godine, Mozambik je, uz mnogo hiljada ekonomski vrednih stabala (kokosa i indijskog oraha), izgubio dva pogona za preradu indijskog oraha.

U zemljana sa velikom gustinom gradskog stanovništva i velikih nejednakosti u prihodima i pristupu zemlji, koncentracija ljudi u visokorizičnim seoskim krajevima može da bude veoma velika. U ovim slučajevima, lokalni, pa čak i udaljeni pritisci po zemljište prisiljavaju siromašne da iskrče zaštitnu vegetaciju, čime uništavaju zaštitne zone i povećavaju svoju ranjivost od oluja.

Međutim, i u bogatijim zemljama, kao što su SAD, postoje ranjive grupacije. Od šezdesetih godina, na obalama Floride postoje okruzi koji neprekidno rastu, i to brzinom od 50% svake decenije. Značajan deo novopridošlica na obale Floride su stariji, penzionosani ljudi.
Tokom uragana Agnes 1972. godine, došlo je do saznanja da je starijim ljudima tokom evakuacije potrebna posebna pomoć. U blizini tih obala, kao i neposredno uz njih, velikom brzinom su nicali starački domovi, turistički i rekreativni centri. Prognozirano je da bi jedan veliki uragan poput Camille, ako bi pogodio veliki rekreativni centar i starački dom Dade County (u blizini Miamija) na floridi, uništio oko 18% zgrada koje se nalaze neposredno na obali, a 7% zgrada koje se nalaze na udaljenosti od 100 km. Kada je uragan Andrew 1992.godine prešao preko južnog dela okruga Dade, pokazalo se da su procene bile manje. U istraživanjima koja su posle katastrofe sprovedena, zaključeno je da su se najteže oporavljali stanovnici sa niskim prihodima, uključujući penzionere, žene, afroamerikance, haićane i hispano-amerikance.

Vešti trgovci u SAD su prodali „američki san“ penzionerskog života na suncu, u jeftino sagrađenim kućama, na veoma rizičnim lokacijama. To je još jedan aspekt ranjivosti koji je stvoren korporativnim strategijama proizvodnje, trgovine i investiranja. Ova lokalna poslovna aktivnost ima slične posledice kao i aktivnosti američkih korporacija u mnogim delovima sveta, kao što su Filipini, gde su kupovinom zemlje za uzgoj ananasa, banane i druge izvozne robe povećali pritisak na lokalno stanovništvo u pogledu zemlje. Delovanjem (posrednim ili neposrednim) tradicionalnih korporacija, mali zemljoradnici su izgubili svoja imanja, pa su stoga prisiljeni da žive na opasnim gradskim lokacijama na priobalju. Kvalifikovana radnička klasa i srednja klasa u SAD su primamljeni u isto tako opasna područja na drugom kraju sveta, pošto vrednost koja je zarađena u inostranstvu polazi kroz finansijska kola sistema u obliku razvoja priobalnog zemljišta.

Male ostrvske države koje se nađu na putu čestih tropskih oluja, mogu se smatrati posebnim slučajevima. Njihov demografski rast je često manji nego kod ostalih olujama izloženih oblasti, pa ipak, tropske oluje mogu da protutnje njihovom celom teritorijom i da pogode celokupno stanovništvo, a posledice globalnog zagrevanja po učestalosti i intenzitet oluja, kao i rast nivoa mora, taj rizik samo povećavaju. Ta ostrva često zavise od samo jednog ili dva izvozna useva ili od turizma kao ekonomske osnove, pa su im rezerve za oporavak manje, što još više jača njihovu ranjivost. Na primer, 1989. godine, uragan Hugo je na karipskom ostrvu St. Croix uništio 85% kuća, a 1972. godine, u uraganu Bebe, 20% stanovništva ostrva Fiji je ostalo bez domova. Ekonomija tih ostrva je zasnovana na manjem broju plodova kao što su banane i muskantni oraščići ili kokosov orah. Ribarski sektor malog obima takođe često trpi velike štete i mada se lakše oporavlja nego plantaže kokosa, siromašni ribari teško nadoknađuju svoje izgubljene čamce ili opremu. Pristup kreditu moye da ubrza oporavak ali posledica toga može da bude „spirala vrzinog kola“.

PROUČAVANJE SLUČAJEVA 

MANJE GUSTO NASELJENA MESTA 

Dužina obale Mozambika uz Indijski okean iznosi više od 2.000 km, a celom svojom dužinom je podložna tropskim olujama, uključujući i snažne ciklone. Kolonijalni obrazac urbanizacije je bio visoko centralizovan, a svim drugim centrima je dominirao Maputo, glavni grad smešten na obali na krajnjem jugu zemlje. Dugačke obale i susedno zaleđe, gde postoje samo administrativni centri sa malobrojnim ekonomskim i društvenim funkcijama, bili su, a i danas su, relativno udaljeni od tri najveća priobalna grada (Maputa, Quelimae i Beire). Ti mali centri su povezani veoma lošim putevima.
Životna sredstva na ovim udaljenim obalama zasnovana su na ribarenju na malo, zemljoradnji ze sopstvene potrebe, ograničenom držanju stoke, doznakama od radnika na radu u Južnij Africi, prihodima od ograničene prodaje indijskih oraha, pamuka i prehrambenih useva, kao i na povremenom zaposlenju na plantažama šećerne trske i kokosa.
Posle sticanja nezavisnosti, razvijene su državne farme koje su bile zasnovane na proizvodnji osnovnih prehrambenih biljaka (kukuruza, pirinča, krompira), suncokreta i pamuka. Plate na plantažama su bile male. Međutim, posle revolucije u Mozambiku, Južna Afrika je ograničila broj muškaraca koje je iz Mozambika primala na rad. Proizvodne cene useva koje je vlada otkupljivala držane su na niskom nivou, a što je još važnije, od početka osamdesetih godina, roba koja se u unutrašnjosti prodavala postajala je sve ređa i skuplja. Kao posledica svih tih faktora, veći deo aktivnosti ljudi u tim udaljenim oblastima bio je usmeren na sopstvene potrebe. Postojala je ograničena lokalna trgovina i robna razmena, ali ih je na nacionalnom tržištu bilo veoma malo.
Tokom perioda oporavka nakon mirovnog sporazuma 1992. god., u priobalnom zaleđu Mozambika došlo je do ograničene tržišne aktivnosti, ali jeteklo suviše sporo. Iako su ekonomske politike koje su donatori nametnuli Mozambiku zamenile centralno planiranje, još uvek postoji malo razmatranja u vezi posledica izvozno orijentisane politike i velikih razvojnih projekata po životna sredstva, po stanje običnih stanovnika Mozambika.
Prelaz sa socijalističkog na kapitalističko društveno uređenje u Mozambiku omogućuje da se uporedi reakcija države na tri ciklona: jednog iz 1979, jednog iz 1984. i još jednog iz 2000.god. 1979.god. centralnu i severnu obalu Mozambika pogodio je ciklon koji je uništio dve od tri postojeće fabrike za preradu indijskog oraha i iz korena je počupao 50.000 stabala indijskog oraha. U to vreme, indijski orah je predstavljao najznačajniji poljoprivredni izvozni proizvod. Osim troškova popravke ovih postrojenja, šteta na poljima pamuka i kukuruza, kao i na sistemu puteva za dopremanje hrane, iznosila je 5 miliona dolara.
Međutim, broj žrtava je bio zanemariv. Posledice poplava 1976. 1977. i 1978.godine prisilile su vladu da ubrza svoj program planiranog, dobrovoljnog preseljenja u komunalna naselja. Ta politika je bila skoncentrisana na stanovništvo koje je živelo na lokacijama podložnim poplavama. Skoro 500.000 ljudi je uspešno preseljeno na bezbednije lokacije. Na sreću, zbog suše je na raspolaganju bila i znatna pomoć iz inostranstva. Organizovani su i logori za prehranu kako bi se reagovalo na potrebe interno raseljenog stanovnoštva koje je bežalo od početne faze napada pokreta RENAMO (Nacionalnog pokreta otpora, grupe plaćenika i nezadovoljnih mozambičara koju je podržavala Južna Afrika i koja je pokrenula rat sa ciljem destabilizacije vlade). Zahvaljujući tome, postojeća infrastruktura za pružanje pomoći i utočišta mogla je momentalno da pomogne žrtvama oluje.

CIKLON U MOZAMBIKU 1979. GODINE

1979.god., vladina reakcija na ciklon ukazala je na optimizam i energiju nacije koja je tek stekla nezavisnost. Industrija prerade indijskog oraha je obnovljena, kuće seljaka su u širokom poduhvatu ubrzanog programa razvoja komunalnih sela u pogođenim područjima ponovo izgrađene, održan je nivo standarda zdravstvene zaštite i prehrane, a izvori životnih sredstava su ponovo uspostavljeni.
Za razliku od ovog, 1984.godine, kada su stanovništvo i vlada, suočavajući se sa sabotažama i masakrom koje su vršili pripadnici pokreta RENAMO, nastojal da izađu na kraj sa sušom koja je trajala dve godine, obalu Mozambika je pogodio ciklon Diamone. Sama oluja je bila slična oluji iz 1979. godine i ponovo je bila pogođena industrijskog oraha i kokosa. U oluji je poplavljena najveća plantaža šećerne trske u zemlji, čije su zaštitne brane popustile. Za razliku od uspeha iz 1979. godine, teškoće vlade u reagovanju na katastrofu 1984. godine mogu se objasniti brojnim faktorima. U periodu od 1983-1984 godine, napadi pokreta RENAMO su izazvali brojne prekide u komunikaciji, čime je reagovanje na ciklon otežano. Ometanja ekonomije od strane pokreta RENAMO u osamdesetim godinama bila su toika da je vlada na raspolaganju imala manje resursa za reagovanje.
Između februara i aprila 2000. godine, u Mozambiku su četiri ciklona izazvala klizište. Količina padavina ovih oluja nadovezala se na iznadprosečne količine kiše koja je napadala od oktobra 1999. U urbanim i seoskim oblastima u južnom i centralnom delu zemlje doščo je do velikih poplava. Poginulo je ili nestalo oko 800 osoba. Pogođeno je 10% obrađene zemlje i stotine hiljada hektara useva za sopstvene potrebe malih proizvođača i komercijalnih useva, kao i 4,5 miliona ljudi. Procenjeno je da gubici zemlje iznose skoro 700 miliona dolara.
Vlada i stanovništvo su iz ranijih ciklona naučili mnogo toga. Još u septembru 1999. godine  izdata su rana upozorenja na moguće poplave, a vlada je aktivirala planove za upravljanje katastrofom. Međutim, uzastopni cikloni i velike poplave premašili su kapacitet brana koje štite gradove, zbog čega su se sistemi reagovanja i pružanja pomoći širili sporo. Ipak s obzirom na snagu tih oluja i veličinu poplava, broj poginulih je bio mali.
Postoje dokazi o svesnosti kreatora politike u Mozambiku o ranjivosti od opasnosti kao ključnom elementu ublažavanja siromaštva. Akcioni plan Mozambika za ublažavanje apsolutnog siromaštva u periodu od 2001-05 se konkretno bavi prirodnim opasnostima i u njemu se kaže da oni predstavljaju prepreku za definisan raskid sa određenim stepenom i modalitetima siromaštva. Zabrinjavajući znak u pogledu pripremljenosti i ublažavanja katastrofa u budućnosti predstavlja polarizacija na bogate i siromašne. Iskustvo Mozambika ukazuje na to da ranjivost većine stanovništva može da bude pojačana privatizacijom usluga, kao i naglaskom na izvoznu proizvodnju.
1988. godine, kada je uragan Joan praktično uništio grad Bluefields na Atlantiku, Nikaragva je bila suočena sa izazovom koji je bio sličan onom u Mozambiku. Na obližnjem Corn Islandu uništeno je 80% zgrada i infrastrukture, kao i 95% građevina. Oluja je poplavila zemlju stotinama milja uz rečnu granicu Nikaragve sa Costa Ricom. Pogodila je važne oblasti u kojima se uzgajaju goveda, a u bogatim planinama u srednjem delu zemlje, gde se proizvodi kafa, obilne kiše su izazvale poplave i klizišta. Procenjuje se da su gubici bili veći nego u zemljotresu iz 1972. godine.
Sve do revolucije 1979. godine, atlantska obala Nikaragve, kao deo zemlje, nikada nije bila razvijena. Stanovništvo je bilo mešavina urođenika i doseljenika sa karipskih ostrva. Engleski se govorio više nego španski, gustina stanovništva je bila mala, a životna sredstva su bila skoncentrisana oko ribarenja i korišćena džungle koja pokriva veći deo oblasti.
Uragan je došao u vreme kada je levičarska sandinistička vlada Nikaragve bila primorana da uđe u rat sa Contras-ima (desničarskim pobunjenicima koji su naoružavani i podsticani od strane SAD). Međutim, za razliku od Mozambika 1984. godine, rat se okrenuo u korist vlade i bilo je moguće mobilisati naciju koja je pružila veliku pomoć pogođenoj oblasti. 1989. godine na svetskom tržištu je došlo do pada cene kafe (za oko 30%) što je na kraju imalo teže posledice po nacionalnu ekonomiju, već ionako oslabljenu trgovinskim embargom nametnutim od strane SAD i dugotrajnim ratom protiv Contrasa. Dvostruki ekonomskipotres uragana Joan i pada cene kafe je odigrao važnu ulogu u okretanju glasača protiv sandinista, što je na kraju dovelo do promene vlasti.
Na najveću štetu po ekonomiju zemlje nanela je američka politika i ekonomija protivljenja vladi Nikaragve.
Uragan Mitch je 1998. godine opustošio Nikaragvu. Do tada se Nikaragva oslobodila svakog bremena socijalizma.
Povinujući se zahtevima Svetske banke, drastično je smanjila javne investicije u zdravstvo, održavanje puteva i mostova, drenažu i lokalne vlasti. Pošto su mnogi izabrai pripadnici opštinskih vlasti u prethodnom periodu bili službenici sandinističke vlasti, nacionalna vlada je sistematski nastojala da ih izoluje i da im ukine resurse. Posledica toga bila je ta da je uragan Mitch, u kojem je poginulo više od 3.000 osoba, bio katastrofalniji nego što se očekivalo.

Priobalni pomorski i poljoprivredni resursi širom sveta sve više prelaze pod kontrolu stranih interesnih grupa. To važi kako za manje razvijene zemlje, tako i za razvijene. Ekonomski proračuni koji se vrše sa velikih udaljenosti često dovode do takvih odluka u vezi korišćenja zemljišta, koje ljude i održivost lokalnih ekosistema guraju u različite situacije. To je slučaj na Floridi, gde strani finansijski interesi neprekidno podstiču spekulativni razvoj stambenih područja.
Potrebno je razlikovati modalitete sticanja životnih sredstava u neposrednoj okolini velikih priobalnih gradova od onih u udaljenim priobalnim krajevima. Ranjivo seosko stanovništvo koje živi u okolini velikih priobalnih gradova možda ima rodbinu u gradu, pa tako i više mogućnosti za sticanje životnih sredstava, za slučaj da mora da potraži utočište od oluje.

Na sisteme životnih sredstava siromašnog seokog stanovništva na priobalnim područjima u velikoj meri utiču prostorna i vremenska ograničenja i mogućnosti. Između sezonskog karaktera i seoskog siromaštva ne postoji veza već ranjivost ima i svoj vremenski ritam. Tajming određenih poljskih radova je od suštinskog značaja za prinose,a i same biljke i životinje su u nekim delovima godine ranjivije od poplava i vetrova nego u drugim.
Karakter ribarenja je takođe sezonski, što često može da dovede do složenih proračuna rizika. Ako su prinosi ribe tokom sezone uragana bolji na većoj udaljenosti od obala, ribar bi uz uobičajeno vreme upozorenja na oluje imao veće šanse da sačuva svoje mreže, ali bi, rizikujući na udaljenim mestima, imao bolji ulov. Preterani izlov ribe od strane komercijalne konkurencije može da natera male ribare da, čak i u sezoni oluja, odu dalje na otvoreno more, čime doprinose rizičnosti ribarenja kao opcije sticanja sredstava za život.
U sezoni ubiranja letine veliki broj siromašnog seoskog stanovništva privremeno radi na poljima i plantažama. Udar tropskih oluja u to vreme vlasnicima izaziva velike ekonomske gubitke, a za radnike koji više ne mogu da nađu zaposlenje to znači drastičan pad prihoda.
Vezu između ranjivosti, životnih sredstava i ciklona možemo sažeti primenom Pristupnog modela u odnosu na druge uragane. U zavisnosti od stepena svoje ranjivosti, domaćinstva će na različite načine doživljavati posledice oluja po njihovu imovinu i životna sredstva. Članovi porodice mogu da poginu ili da budu povređeni, što je česta pojava kod siromašnih društvenih grupa.
Gubitak radne snage u siromašnijim domaćinstvima otežava njihov ekonomski oporavak. Bolesti koje se javljaju nakon ciklona, ili koje već pogađaju siromašne i pothranjene osobe, za posledicu imaju niži stepen produktivnosti. Takođe najsiromašnija domaćinstva veliki deo svojih sredstava moraće da troše na zdravstvenu zaštitu u vreme kada bi ih trebalo iskoristiti za oporavak imovine.
Sredsstva se takođe gube. U apsolutnom smislu bogati gube više, ali u odnosu na njihovu imovinu, gube manje. Plavljenje polja morskom vodom oporavak čini još složenijim. Sve to menja mogućnost zarađivanja domaćinstva. Ako na raspolaganju imaju semenje i ostale ulazne elemente, možda će pomoću brzo sazrevajućih useva moći brže da se oporave. Pozitivno je to što će za neka domaćinstva , prihodi od plaćenog rada za učešće u obnovi predstavljati jednu novu mogućnost.
Društveni odnosi i strukture dominacije utiču na jednu čitavu lepezu novih mogućnosti sticanja životnih sredstava. Siromašnija domaćinsta neće moći da otplaćuju dugove, najamninu i ostale obaveze. Siromašnije društvene grupe neće lako dobijati kredite od vlade ili iz nekih drugih izvora.
Tokom perioda pružanja pomoći i oporavka, najsiromašnija domaćinstva koja su izgubila sve što imaju i koja su ostala bez novca uglavnom će zavisiti od društvenih mreža i pomoći sa strane. Ako je pomoć adekvatna, pothranjenost i bolesti se mogu izbeći, ali postoji opasnost da će oslabljeno stanovništvo zbog loših higijenskih uslova postati žrtva epidemskih bolesti, posebno ako nema čiste pijaće vode.

SEOSKA ZALEĐA

 Mada snažni vetrovi na priobalju I olujni talasi predstavljaju dramatične manifestacije destruktivne snage tropskih ciklona, obilne kiše u zaleđu takođe predstavljaju veliku opasnost. Kada je prosao preko Hondurasa I Nikaragva, uragan Mitch, oluja u kojem je poginulo 27.000 ljudi, izazvao je takve kiše. Za četiri dana je palo oko četiri stope kiše. Procenjuje se da su ove intezivne padavine, na strmim iskrčenim padinama, izazvale million klizišta (Lavell, 2002). Do najvećeg klizišta je došlo kada se blato I šut sa vulkana Las Casitas sručilo na deset sela I grad Posoltegu u Nikaragvi, usmrtivši vise od 2.000 ljudi. Od 1950. godine, sa početkom rasta proizvodnje komercijalnih useva, uzgoja goveda I drvene građe, veci deo sumskog pokrivača u Hondurasu I Nikaragvi je nestao. Zbog uzastopnih talasa ekspanzije ovih komercijanih aktivnosti, mali zemljoradnici su ostali bez zemlje, sto ih je prisiljavalo da idu dalje ka granicama poljoprivrednih podrucja, gde su u cilju zamljoranje za sopstvene potrebe krčili sume, često na strmim padinama.
U slucaju Hondurasa, šumski pokrivač je sa 63% u 1960. godini smanjen na 37 % u 1998. Brda oko Cholutece su tokom devedesetih godina ogoljena zbog drvoprerašivačke industrije, uzgajivača stoke, u cilju zasađivanja izvoznih plantaža I zbog malih zamljoradnika. U ovoj oblasti je doslo do nekih od najsmrtonosnijih poplava. 

GUSTO NASELJENE OBALE

Na priobalnim podrucjima južne Azije ( Sri Lanka, Indija, Pakistan I Bangledaš) izgubljeni mnogi zivoti.

BANGLADEŠ

                        Bangladeš je takođe upoznat sa snažnim ciklonima. Oluja koja je 1970. pogodila obalu donela je talas koji se poklopio sa visokom plimom. Hiljade siromašnih migranata spavalo je na poljima u priobalnom području na koja su dosli da rade. U najrizičnijijoj situaciji su bili oni na nisko ležećim muljevitim ostrvima u ogromnoj delti reke Ganges I Barhamaputra.procenjeno je da se broj zrtava kretao ozmedju 600.000 I 700.000. zemlja je pretrpela gubitke I u olujama 1961., 1963. i 1965. Jedan ciklon jos veci od onog iz 1970., 30. Aprila 1991. prosao je obalom blizu Chittagonga I usmrtio na desetine hiljada ljudi. I ako je teško zamisliti veličinu ljudskih života izgubljenih 1991., ipak je manje poginulo nego 1970., jer je posle te katastrofe obučeno na hiljade dobrovoljaca Crvenog polumeseca koji sa radio stanicama slusaju I prosledđuju pozive za evakuaciju.
Od 1985. Vlada je na poboljšanje sistema potrosila 3 miliona dolara, zahvaljujući čemu se na hiljade ljudi domoglo sigurnosti. Javna skloništa koja su od 1970. Godine izgrađena takođe funkcionišu dobro, a problem je u tome što ih ima samo 302, dok je za zaštitu ranjivog stanovništva potrebno 10.000 takvih skloništa. Programima javnih radova takođe se sistematski grade I nasipi, ali su oni generalno gledano suviše niski da bi pruzili zaštitu od najvecih ciklona. Gradnja nasipa potrebne visine od 6-8 metara košta 25.000 dolara po duzini od 30 metara.

MEKSIKO

 Na drugom kraju Tihog okeana, meksički turistički centar Acapulco 1997. godine pogodio je uragan Pauline, I modaliteti ranjivosti su odmah postali jasni. Nije poginuo ni jedan turista, ali je zato poginulo vise od 100 siromašnih radnika u uslužnom sektoru koji su živeli u klisurama izanad odmarališta, a njih 5.000 izgubilo je krov nad glavom. Brojni gradovi na obalama Pacigika I Kariba u Meksiku I Srednjoj Americi napredovali su brzo kao turistički centri na plažama. U većini od tih gradova, velike krajnosti životnih uslova ljudi koji opslužuju turiste I zivotnih uslova samih turista mogu da izazovu druge, ali slične tragedije. 

 CUNAMI U HONG KONGU

OSTRVA I MALE OSTRVSKE DRŽAVE

 Ljudi koji žive I rade na ostrvima, uključujući I male ostrvske državice, posebno su ranjivi od tropskih ciklona, pa I od klimatskih promena uopšte.

FIJI

            1985. godine, kada je u roku od dva meseca preko 361 ostrva Fiji arhipelaga prohujalo četiri uragana, Fiji je izgubio oko 30% svojih poljoprivrednih kapaciteta. Voćke su pretrpele gubitke od 80%, a proizvodnja šećerne trske je ozbiljno ugrožena, čime je smanjena zaposlenost. Osim toga, gubici u prehrambenim usevima I stoci takođe su veliki. Polja koja su korišćena za proizvodnju za sopstvene potrebe bila su poplavljena slanom vodom. Popularnost korenastih biljaka koje su se pokazale otporne na oluje, zbog povećanih prihoda I mogućnosti kupovine hrane u prodavnicama, poslednjih decenija je opala. Oporavak od uragana 1985. godine nametnuo je brojna pitanja u vezi zavisnosti ostrva od jedne jedine izvozne biljke, kao I u vezi zavisnosti stanovništva od uvezene hrane. Uprkos apelima da savremene metode treba kombinovati sa tradicionalnim dokazanim merama za opravak, malo je pokazatelja da se Fiji krece u tom pravcu. I dalje Fiji pogadjaju katastrofalni cikloni, medjutim cini se da se modaliteti licne I drustvene zastite nisu poboljsali.

METODE REAGOVANJA

 Priobalne oluje demonstriraju dinamiku ranjivosti: usku povezanost ugroženosti I srategija sticanja životnih sredstava, sa složenim I promenjivim obrascem različite ranjivosti koje su karakteristične za klase, etničke grupe, kaste polove I starosne dobi. Snažne oluje takođe ukazuju na ranjivost na jedan konkretniji nacin. Nezaštićena urbanizacija lošeg kvaliteta predstavlja osnovu ranjivosti od vetrova, poplava I klizišta koje izazivaju snažne oluje. Odnos izmedđu grada I sela moze da pojača opasnost ranjivosti kada se priobalna vegetacija ukloni ili poremeti. Uloga ekonomske zavisnosti u stvaranju ranjivosti jasno je vidljiva iz proučavanja slučajeva ostrva koja zavise od jednog malog broja izvoznih useva. Takođe postoji I negativna uloga stranih zemljoposednika kako u urbanom, tako I u seoskom okruženju.
Postoji mnogo toga što donator I kreatori nacionalnih politika mu da učine u cilju ublažavanja ranjivosti od oluja ( sto će ujedno ublaziti I ostale rizike) pruzajući bolji pristup resursima za sticanje životnih sredstava, uspostavom bolje vladavine I društvene zaštite, I učestvujući marljivije u sveobuhvatnom urbanom planiranju.
Postoje I neke veoma konkretne, usmerenije politike I mere koje obećavaju dosta u pogledu ublažavanja ranjivosti od oluja. Mogu se razviti sistemi upozoravanja I ako je država sposobna za to da obezbedi poverenje stanovništva koje prima poruke, oni ce biti efikasni. U malom broju poginulih u olujama na Kubi, Tongi I Mauricijusu 2001. godine pokazala se vrednost ranog upozoravanja i pripremljenosti. Na žalost, neki od najranjivijih mozda neće čuti upozorenja ili im neće verovati.
Jos jednu moguću metodu reagovanja predstavlja izgradnja priobalnih skloništa I meta sakupljanja. Skloništa su se bez sumnje pokazala efikasnim u spašavanju života, ali ih treba mnogo više, I potrebno je da se svim ljudima omoguci pristup. Međutim, snažne oluje upućuju na uzaludnost primene samo građevinskih I administrativnih rešenja, ona svakako jesu neophodna ali I nedovoljna. Pretnja olujom se treba staviti u kontekst svakodnevne politike. Mukotrpan rad sa preživelima u procesu oporavka ne može ništa da zameni. Na taj način će njihova buduća ranjivost od sledeće priobalne oluje biti smanjena.

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi