OSTALI SEMINARSKI
RADOVI - FISKALNA EKONOMIJA - |
CARINE
Sa razvojem svetske trgovine u doba liberalizma, brzo je
sazrela svest da prepreke, koje su pojedine države uvele nakon narastanja
nacionalnih ekonomija radi zaštite svoje proizvodnje, odnosno zbog
fiskalnih, politickih ili drugih interesa, ometaju nesmetani protok robe
i usluga na globalnom nivou što je u velikoj meri smanjivalo profit,
kao primarni interes u robnoj razmeni u XIX veku. Zbog toga su, vec krajem
istog veka, a narocito u XX veku, došle do izražaja tendencije
koje su se kretale u dva pravca. S jedne strane, dolazi do pokušaja
liberalizacije medjunarodne trgovine putem zakljucivanja sporazuma o uklanjanju
trgovinskih, carinskih i vancarinskih barijera, dok.s druge strane dolazi
do formiranja politickih i ekonomskih grupacija koje medjusobno liberalizuju
i uklanjaju, u okviru tih grupacija, sve barijere do odredenog nivoa koji
medjusobno ugovaraju, uz stvaranje još cvršcih barijera za trgovinu
prema trecim zemljama - neclanicama.
Pod terminom fiskalna politika podrazumevamo nacin kako vlada bira trošenje
svog budžeta u cilju pružanja javnih usluga i roba gradjanima,
cesto ih nazivajuci “troškovima”. Ove robe i usluge obuhvataju
javnu infrastrukturu, edjukaciju, zdravstvo, javnu sigurnost, pravosudje,
itd. Vlada se zalaže da pronadje najbolje metode za finansiranje
ovih troškova preko raznih vrsta poreza kao što su: PDV,
carinske takse, porez na licna primanja, porez na prihode korporacija,
doprinos za socijalnu sigurnost, itd.. U toku implementacije poreskih
politika, vlada se trudi da osigura nizak nivo poreskih opterecenja i
jednako tretiranje kako za biznise tako i za gradjane.
Ciljevi fiskalnih politika se menjaju i mogu da obuhvataju:
1. Alokacija javnih prihoda (porezi). Mnoge važne delatnosti
za funkcijonisanje društva – edjukacija, zdravstvo, javna sigurnost,
socijalna zaštita, zaštita ambijenta, javne investicije –
nebi bile moguce, ili se ne bi pružile na potrebnom nivou bez intervencije
države. Da bi se otklonile ovi nedostaci, fiskalna politika koristi
priklpljene prihode u budžetu i pomaže finansiranje ovih aktivnosti.
2. Makroekonomska satabilnost. Ekonomije mnogih razavijenih zemalja cesto
su predmet mnogih stalnih trevenja. Eventualne stagnacije u ekonomiji
cesto se reflektuju na porodicni budžet, a nakon toga i na njihove
troškove za robe i usluge. U njenim nastojanjima za eleminisanje
ili smanjenje tavih gibanja, vlada koristi povremeno srestva fiskalnih
politika kao poreske politike i javane rashode.
3. Podstrekivanje ekonomskog rasta. Izmedju izmena u porezima i javnih
rashoda, vlada može da pomogne stimulisanjem ekonomskog razvoja
4. Ponovna raspodela prihoda. Dobitnici vladinih prihoda upotrebljavaju
prikupljene prihode radi osiguranja javnih penzija; minimalni nivo prihoda
za bolesn i e osobe, iznemogla lica, starije osobe, itd. Država koja
daje visok prioritet ovim ciljevima, obicno preporucuje upotrebu progresivnog
sistema poreskih prihoda, znaci da se oporezuju više oni koji imaju
vece prihode.
1. RAZVOJ CARINA
Pri razmatranju posrednih ili indirektnih poreza treba razlikovati indirektne
poreze na pojedinacne potrošne artikle, porez na promet i carine.
Prva kategorija poreza se javila mnogo ranije od poreza na promet i bila
je predstavljena tradicionalnim potrošnim porezima. Danas su ovi
porezi potisnuti, i u savremenim uslovima od mnogo veceg znacaja je porez
na promet, kao opšti porez na potrošne artikle.
Porez na promet je postojao još u sistemima starog Egipta, Vizantije
i Rima. Zatim
ga nalazimo u Španiji od 1342.godine, da bi zatim naglo nestao iz
poreskih sistema u svetu. U XVII i XVIII veku Engleska je, u odnosu na
druge evropske zemlje, imala najbrži industrijski razvoj. Razvoj
manufaktura uzima pun zamah. Stvaraju se temelji tekstilne industrije.
Pocinje razvoj metalurgije. Trgovinski kapital sve više ustupa mesto
industrijskom kapitalu. Medjutim, još uvek su jaka razna feudalna
ogranicenja. Na praksu privrednog života mnogo jaci uticaj imaju
merkantilisticke ekonomske doktrine državnog intervencionizma nego
fiziokratske ideje o konkurenciji i ekonomskim slobodama. Buržoazija
još nije izborila ekonomske slobode. U takvoj situaciji stvaralaštvo
Vilijema Petija ostalo je u krilu merkantilistickih ekonomskih ucenja,
ali je pocelo i da se izdvaja iz tog ucenja. Taj deo Petijevog stvaralaštva
koji je poceo da se izdvaja iz merkantilistickog ekonomskog ucenja postavlja
temelje klasicne ekonomske misli. Kada je u pitanju uloga države
u privrednom životu, Peti je negde izmedju stavova razvijenog merkantilizma
i stavova pristalica ekonomskog liberalizma Kenea i, posebno, Smita. Po
njemu, država treba da interveniše merama koje ce unaprediti
tehnologiju. Fiskalni i carinski doprinos pojedinaca treba da bude u skladu
sa njihovom imovinom i uspešnošcu poslovanja. Prilikom odredjivanja
izvoznih carina, država treba da vodi racuna o konkurentnoj sposobnosti
domace robe, a uvozne carine moraju biti u funkciji zaštite domace
proizvodnje.
Do ponovne pojave dolazi tek posle I svetskog rata, kada je uveden u vecem
broju zemalja (Nemacka, Austrija, Belgija, Francuska, Italija...). Sad
su porezp na promet uvele tek u periodu velike ekonomske krize 1929 -
1933.g. Osnovni uzrok ponovne pojave poreza na promet treba tražiti
u potrebi pribavljanja novih prihoda za rješavanje finansijskih problema
nastalih u toku I svj. rata.
U savremenoj finansijskoj teoriji se razlikuju tri osnovne varijante poreza
na promet:
1. Jednofazni porez na promet predstavlja takvu varijantu PNP kod koga
se zahvatanje vrši samo u jednoj tacno odredenoj fazi pri kretanju
robe od proizvodaca do potrošaca.
Svefazni porez na promet predstavlja takvu varijantu PNP gdje se vrši
oporezivanje prometa roba i usluga pri svakoj prometnoj fazi. Svefazni
PNP se u principu javlja u dvije varijante, i to:
svefazni bruto PNP; Obracun se vrši na osnovicu u koju su ušli
poreski iznosi iz ranijih oporezovanih faza (kumulativni efekti). Pored
svefaznog bruto PNP postoji i višefazni PNP koji ne tereti sve faze
prometa vec samo neke od njih;
svefazni neto PNP; Placeni porez u prethodnoj fazi prometa se oduzima
iz poreske osnovice u narednoj fazi. Npr. porez na dodatu vrednost.
Porez na dodatu vrednost predstavlja najnoviju varijantu PNP, koja je
našla svoju primenu tek 1954.g. u Francuskoj. Za njeno prakticno
provodenje u delo posebno se zalagao njen idejni tvorac M.Laure. Porez
na dodatu vrednost predstavlja porez cije je placanje podijeljeno na parcijalna
placanja, koja se obavljaju u svakom stadiju procesa proizvodnje i distribucije
na bazi dodate vrednosti u odredenom stadiju. U praksi su poznata dva
nacina putem kojih se provodi prakticna primjena ovog principa, i to tzv.
sistem fizickih dedjukcija i sistem finansijskih dedjukcija. U prvom slucaju
polazi se od fizicke analize proizvoda i od odvajanja onih elemenata proizvoda
koji su vec bili oporezovani u nekom ranijem stadiju. U drugom slucaju
se kao polazna tacka uzima knjigovodstvena analiza, tj. vodi se racuna
o ulaznim i izlaznim knjigovodstvenim pozicijama stadija, a zatim se izdvaja
ona vrednost koja nosi karakter novostvorene vrijednosti u odredenom stadiju.
Znaci, porezu je podložna samo nova vrijednost koja je dodana proizvodu,
koji je predmet prodaje.
2. CARINE - Pojam
Pri razmatranju indirektnih poreza, svakako ne treba izgubiti iz vida
carine, buduci da ova kategorija prihoda po svojim osnovnim karakteristikama
predstavlja indirektne poreze. Carine su javne dažbine, koje država
naplacuje prilikom prelaska robe preko državne granice od vlasnika
robe i to u domacoj valuti. S obzirom na ulogu, ciljeve kao i tehniku
obracuna carine se dele u nekoliko kategorija. Tako, prema pravcu kretanja
robnog prometa treba razlikovati sledece kategorije carina: uvozne, izvozne
i tranzitne carine. Uvozne predstavljaju najvažniju kategoriju carina,
buduci da se placanje carina na izvoz praktikuje samo u posebnim slucajevima.
Tranzitne carine predstavljaju istorijsku kategoriju, jer se još
od Barselonske konferencije 1921.godine ne primenjuju.
Jedini instrument u odvijanju robne razmene sa svetom, koji se priznaje
kao moguca zaštita domace proizvodnje od negativnog uticaja svetskog
tržišta, je carina. Polazeci od toga da je carina nastala kao
iskljucivo fiskalni instrument na uvoz, provoz i izvoz robe, došlo
se do toga da carina postaje osnovna mera zaštite domace proizvodnje.Carina
je dažbina koja se naplacuje na stranu robu koja se uvozi na carinsko
podrucje odredene zemlje ili se sa tog podrucja izvozi. To je iznos davanja
uvoznika robe u domacoj valuti po osnovu uvoza odnosno prelaska robe preko
carinske linije jedne države, odnosno prelaska preko granice. Carina
je u principu trošak poslovanja uvoznika, mada se najcešce prevaljuje,
prilikom kalkulacija cene, na potrošaca. Karakteristike carine su
sledece :
carina je dažbina;
carina je po pravilu trošak uvoznika;
carina je državni prihod (fiskus) koji naplacuje
država;
carina može biti instrument zaštite domace
proizvodnje .
Savremeni carinski sistemi poznaju uglavnom uvozne i izvozne carine. Carine
su sve do pojave razvijenog kapitalizma imale dominantno fiskalni karakter
i predstavljale znacajan izvorni prihod države. Medjutim, na visokom
nivou razvoja medjunarodne podele rada, kada je bespoštedna konkurencija
neposredno stvarala uslove za polarizaciju svetskih ekonomskih tokova
na razvijene i manje razvijene, carina je dobila izuzetno važnu funkciju
zaštite domace proizvodnje. Savremena ekonomska istorija sveta je
ne samosaznanjem, vec i neposrednim uticajem carine kao glavnog instrumenta
za zaštitu nacionalnog ekonomskog prostora. Dinamican razvoj proizvodnih
snaga u kapitalizmu i nastanak savremeno organizovanih država doveo
je do promene funkcije carine. Povremene ekonomske krize u ciklicnom kretanju
proizvodnih snaga i njihov uticaj na medjunarodne tokove robe doprinele
su da carine postanu dominantan i najznacajniji instrument kojim se obezbedjuje
zaštita domace proizvodnje. Tako carina, od iskljucivo fiskalnog
karaktera, dobija karakter znacajnog instrumenta privredne politike koji
obezbedjuje razvoj proizvodnih grana, dugorocno povecava efikasnost nacionalne
proizvodnje i doprinosi obezbedenju dinamicnog razvoja zemlje.
Prema nacinu obracuna mogu se razlikovati: carine po vrednosti i speceficne
carine. Carine po vrednosti se izražavaju u procentu od vrednosti
robe, a specificne se utvrduju na bazi posebnih mernih jedinica (kg, l,...).
Od posebnog znacenja je kategorizacija carina na: fiskalne i zaštitne
carine. U praksi je teško utvrditi šta dominira: ekonomsko-politicka
ili fiskalna komponenta carine. Karakteristicno je da su još u Antickoj
Grckoj i Rimu carine predstavljale vrlo znacajan izvor prihoda. Fiskalni
karakter carina dolazio je do izražaja i u feudalizmu, kada je ubiranje
prihoda, koji su imali karakter carina bilo motivisano kretanjem roba
iz mesta u mesto u unutrašnjem prometu (cestarina, mostarina, pratnja
i sl.).
U kasnijem razvoju narocito od perioda merkantilizma carine dobijaju ekonomsko-politicke
zadatke, posebno u okvirima protekcionisticke politike. Carine predstavljaju
nesumnjivo izuzetno znacajan elemenat protekcionisticke politike, buduci
da se uvode na proizvode stranog porekla i to uz primenu visokih carinskih
stopa.
U savremenim uslovima ekonomsko-politicke komponente dolazi do izražaja
kroz protkcionisticku politiku, politiku platnog bilansa, valutnu politiku
i sl.
U funkciji fiskalnog instrumenta osnovni nedostatak carina sastoji se
u nestabilnosti prihoda. U znatnom broju zemalja carine imaju karakter
iskljucivo dopunskog prihoda. Pri razmatranju fiskalnog aspekta carina,
ne treba zanemariti cinjenicu, da se carine kao prihod relativno lako
ubiru i da carinski obveznici pružaju naplati carina relativno mali
otpor. Iznos placene carine se uracunava u cenu uvezenog proizvoda i carinski
obveznik ga po pravilu prevaljuje na konacnog potrošaca. Carine se
naplacuju i uz relativno manje troškove nego što je slucaj sa
ubiranjem drugih prihoda, a u prvom redju direktnih poreza.
U principu carinske tarife mogu da budu zasnovane na fiskalnim kriterijima
ili na kriterijima protekcionizma odnosno zaštite domace proizvodnje.
Ukoliko je primarni cilj carinske politike obezbedenje prihoda, neophodno
je pri ustanovljavanju carinske tarife voditi racuna o tome, da carinsko
opterecenje bude relativno nisko, da bi se na taj nacin stimulativno delovalo
na uvoz. Ne trega izgubiti iz vida ni zaštitnu komponentu carina
i njenu zastupljenost u tekucoj ekonomskoj politici.
3. CARINSKE PROCEDURE
Zadatak carinske službe je da pomiri svoje dve, u suštini suprotstavljene
uloge: da omoguci maksimalno brz protok robe i putnika, a da pritom spreci
sve oblike prekogranicnog kriminala: medjunarodni terorizam, krijumcarenje
ljudi i ilegalne migracije, krijumcarenje oružja, krijumcarenje narkotika,
krijumcarenje komercijalne robe.
Ovaj zadatak je moguce ispuniti samo uz: integrisano upravljanje granicom,
naknadne kontrole, analizu rizika, kao i uz primenu savremenih carinskih
procedjura.
Integrisano upravljanje granicom ima za cilj da obezbedi otvorene i maksimalno
bezbedne granice. Za ostvarenje ovog cilja neophodno je obezbediti: bolju
saradnju i koordinaciju svih službi na granicnim prelazima, saradnju
sa drugim službama u zemlji, kao i saradnju sa carinskim administracijama
drugih zemalja. Drugim recima, neophodno je revidirati zastarele sporazume
i zakljuciti nove sa carinskim administracijama od strateškog znacaja
i obezbediti medjunarodnu razmenu informacija.
Naknadna kontrola podrazumeva proveru ispravnosti deklaracije i posle
puštanja robe. Glavna promena u novom postupku naknadne kontrole
(eksterne revizije) je pomeranje mesta na kome se vrši kontrola carinske
robe i dokumentacije. Sada je moguce kontrolu obaviti u prostorijama deklaranta
ili u prostorijama drugog privrednog subjekta ukljucenog u poslovni odnos.
Pored ostalog, naknadna kontrola predvida mogucnost da se, i posle puštanja
robe, a radi provere tacnosti podataka u deklaraciji, izvrši kontrola
komercijalnih dokumenata i podataka u vezi sa uvozom i izvozom te robe
ili u vezi sa naknadnim komercijalnim poslovima sa tom robom.
Elektronsko podnošenje dokumenata omogucava uvoznicima i špediterima
da podnesu dokumentaciju putem Interneta, cime se postiže:
ubrzanje postupka,
ušteda sredstava,
smanjenje broja grešaka,
prihvatanje i prosledivanje podataka pre prispeca robe,
razmena dokumenata sa drugim carinskim službama.
4. MISIJA I ULOGA CARINE
Misija carinske službe, kao jedne od osnovnih stubova naše
države, je:
efikasno sprecavanje kršenja carinskih, spoljnotrgovinskih, poreskih
i deviznih propisa,
efikasna naplata uvoznih dažbina,
brz i lagan protok robe i putnika,
zaštita bezbednosti i zdravlja gradana Srbije.
Da bi ispunila svoju misiju, carinska služba Srbije se neprestano
razvija i oblikuje po ugledju na najsavremenije carinske sisteme u svetu.
Vec danas se može reci da je carinska služba profesionalna,
efikasna i nepristrasna, što dokazuje sve vece poverenje gradana.
Ispunjavanjem svoje misije carinska služba omogucava da se:
obezbede sredstva za nesmetano funkcionisanje države, odbranu
zemlje, zaštitu života i zdravlja ljudi i životne okoline,
spreci nelegalan uvoz opojnih droga, oružja, municije, radioaktivnih
i zaraženih roba,
spreci iznošenje kulturno-istorijskog blaga naše zemlje
unapredi razvoj trgovine i turizma.
Carinska služba Srbije ima dve podjednako važne uloge, a to
su fiskalna i bezbednosna uloga.
Fiskalna uloga se ogleda kroz obracun, naplatu i prinudnu naplatu carine,
PDV-a, akciza i drugih uvoznih dažbina.
Bezbednosna uloga se manifestuje kroz carinski nadzor i kontrolu uvoza,
izvoza i tranzita robe za koju je:
zabranjen uvoz ili provoz,
propisane posebne mere radi sigurnosti,
potrebne mere zaštite ljudi i životne sredine,
potrebna zaštita prava intelektualne ili industrijske svojine.
Mere carinskog nadzora i kontrola unošenja, iznošenja i tranzita
sprovode se nad robom koja predstavlja:
zašticene biljne i životinjske vrste (CITES konvencija),
otpad (Bazelska konvencija),
nacionalno blago, odnosno dela istorijske, umetnicke ili arheološke
vrednosti.
Bezbednosna uloga se ogleda i kroz carinski nadzor i kontrolu robe koju
putnici nose sa sobom, kao i kroz kontrolu unošenja i iznošenja
dinarskih i deviznih sredstava u medjunarodnom putnickom i pogranicnom
prometu sa inostranstvom.
5. MEÐUNARODNI DAN CARINE
26. januar se obele\ava kao Meðunarodni dan carine jer je na taj
dan, 1953. godine odr\ana prva sednica Saveta za carinsku saradnju.
Savet za carinsku saradnju, sto je zvanicni naziv Svetske carinske organizacije
(SCO), je 1952. godine osnovalo 17 evropskih zemalja. Danas je to globalna
medjunarodna organizacija u koju su u;lanjene 164 zemlje najrazli;itijih
socijalno-ekonomskih nivoa sa svih kontinenata, koje obavljaju 98% medjunarodne
trgovine. Jedina je medjunarodna organizacija koja se na globalnom nivou
bavi problematikom carina. Oko 80% clanstva cine zemlje u razvoju ili
tranziciji.
Pod okriljem SCO doneto je 12 medjunarodnih konvencija i veliki broj preporuka
ciji je zajednicki cilj pojednostavljivanje i usaglašavanje carinskih
procedjura a samim tim ubrzanje prometa roba preko granicnih linija uz
istovremeno pojacavanje kontrola.
SCO obezbedjuje saradnju izmedju carinskih administracija i primenu medjunarodnih
carinskih instrumenata, a zadužena je i za pružanje neophodne
tehnicke pomoci u izgradnji kapaciteta svojih clanica sa ciljem povecanja
efikasnosti rada njihovih carinskih službi.
Saradnja sa ovom organizacijom je od izuzetnog znacaja zbog cinjenice
da se direktno ucestvuje u stvaranju efikasnog carinskog okruženja
i vrši stalna razmena iskustava i ažuriranje opsteprihvacenih
standarda.
ZAKLJUCAK
Spoljnotrgovinska razmena, kao oblik medjunarodne podele rada, se sve
više proširuje, medjunarodni ekonomski odnosi produbljuju, a
svetska trgovina postaje znacajan cinilac razvoja nacionalnih ekonomija.
Ocigledno je, takode, da se internacionalizacija svetskog prostora sve
više širi, što svetsku reprodukciju procesa proizvodnje
cini jedinstvenijom.Robna razmena se odvija po najstrožijim pravilima
koja vladaju na svetskom tržištu, bez obzira na ostvaren nivo
produktivnosti u proizvodnji. Putem svetskog tržišta ostvaruje
se prometni proces gde se uporedjuju sve razlicitosti u uslovima privredivanja
na domacem tržištu. Na medjunarodnom tržištu, iako
se po pravilu nastupa sa robom koja predstavlja najviši domet upotrebne
vrednosti, razlike u stepenu cenovne konkurentnosti su znacajne. Savremeno
svetsko tržište ima razradena pravila kako se rešavaju
razlike u cenama u robnoj razmeni sa svetom.
Jedini instrument u odvijanju robne razmene sa svetom, koji se priznaje
kao moguca zaštita domace proizvodnje od negativnog uticaja svetskog
tržišta, je carina. Polazeci od toga da je carina nastala kao
iskljucivo fiskalni instrument na uvoz, provoz i izvoz robe, došlo
se do toga da carina postaje osnovna mera zaštite domace proizvodnje.Carina
je dažbina koja se naplacuje na stranu robu koja se uvozi na carinsko
podrucje odredene zemlje ili se sa tog podrucja izvozi. To je iznos davanja
uvoznika robe u domacoj valuti po osnovu uvoza odnosno prelaska robe preko
carinske linije jedne države, odnosno prelaska preko granice.Carina
je u principu trošak poslovanja uvoznika, mada se najcešce prevaljuje,
prilikom kalkulacija cene, na potrošaca. Savremeni carinski sistemi
poznaju uglavnom uvozne i izvozne carine. Carine su sve do pojave razvijenog
kapitalizma imale dominantno fiskalni karakter i predstavljale znacajan
izvorni prihod države. Medjutim, na visokom nivou razvoja medjunarodne
podele rada, kada je bespoštedna konkurencija neposredno stvarala
uslove za polarizaciju svetskih ekonomskih tokova na razvijene i manje
razvijene, carina je dobila izuzetno važnu funkciju zaštite
domace proizvodnje. Savremena ekonomska istorija sveta je ne samosaznanjem,
vec i neposrednim uticajem carine kao glavnog instrumenta za zaštitu
nacionalnog ekonomskog prostora.
Postoji velika razlika izmedju nivoa vlasti koji donose poresku politiku,
provode poresku politiku i na kraju onih nivoa koji dobijaju poreska primanja.
Tako je država odgovorna za donošenje trgovinske i carinske
politike, ali nema znacajne izvorne prihode što je veliko ogranicenje
fiskalne politike kao jedne od makroekonomskih politika u državi.
Carina predstavlja obavezu uvoznika-izvoznika da, u momentu kada roba
prelazi nacionalnu granicu, plati propisanu sumu novca u korist države.
Carina predstavlja vrstu posrednog poreza koji se naplacuje kada roba
prelazi carinsku liniju. Cilj carine nije da poveca državni prihod,
vec zaštita domace proizvodnje, narocito one koja tek pocinje da
se razvija. Carine predstavljaju stabilan i dugorocan instrument regulisanja
spoljne trgovine i zaštite domaceg tržišta. U vecini zemalja
carinska tarifa se propisuje zakonom. Carinska tarifa ne može da
se menja od slucaja do slucaja i prema trenutnoj potrebi kao drugi instrumenti
spoljnotrgovinske politike.
Osnovna podela carina, po kriterijumu kretanja robe u odnosu na nacionalno
tržište, je na uvozne, izvozne i tranzitne carine. Podela carina
prema cilju primene je na zaštitne, fiskalne, prohibativne i retorzivne.
Takode, carine mogu biti autonomne i ugovorne (konvencionalne).
Možemo da zakljucimo na kraju da carine idu u budžet, ali se
uvode da bi se zaštitila neka proizvodnja. Zaštita bi trebalo
da je privremena, recimo dok se neka proizvodnja ne osvoji. Potom je nepotrebna.
Dakle, kada je rec o spoljnoj trgovini, cilj bi trebalo da bude trgovina
koja je potpuno slobodna, što ce reci gde uopšte nema carina.
LITERATURA
Fabinc Ivo: Zaštitna politika u medjunarodnim ekonomskim odnosima, Informator, Zagreb, 1970.
Mencinger Jože: Efektivna carinska zaštita Jugoslavije, privredna kretanja Jugoslavije, EIPF, Ljubljana, 1972.
Stojiljkovic Dragoljub: Tržište i cene, Ekonomika, Niš, 1983.
Stankovic Miodrag: Carinski sistemi i carinske politike, Naša knjiga, Beograd, 1987.
Todorovic Tomislav: Uticaj carinskog sistema na formiranje proizvodackih cena, Savremena administracija, Beograd, 1980.
Todorovic Tomislav i grupa autora: Porezi, carine i druge dažbine, PROINKOM, Beograd, 1995.
www.megatrend/literatura.co.yu (preuzeto sa stranice dana 14.11.2008. godine)
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi