GRČKI POLISI

Pojam grčkih polisa

Svoju državu Grci su zvali polis.Reč polis obično prevodimo izrazima opština, gradska država ili naprosto država.
Aristotel, u Politici, definiše polis kao " zajedništvo rodova i mesta s ciljem savršenog i samostalnog života". Prema njegovom mišljenju " polis je nastao radi održavanja života, ali traje radi dobrog života ". Polis, grad-država se ne može objasniti nijednom preciznom definicijom, najgrublje rečeno to je bila zajednica građana ( odraslih muškaraca ), građana bez političkih prava ( žene i deca ) i negrađana ( stanovnici stranog porekla i robovi ); određeno telo, naseljeno u određenoj oblasti, koje živi u skladu s određenim ili odredljivim uređenjem. Ta oblast mogla je biti skoro pusta ili prekrivena seoskim gazdinstvima, selima ili čak gradovima, ali je morala postojati jedna središnja tačka, verska, politička, upravna, oko koje je obično nastajao grad, tj. sam polis. On je obično bio utvrđen a uvek je imao tržnicu-AGORA, zborno mesto( često upravo na agori ) i sedište sudstva i vlasti, izvršne i zakonodavne.
Stara Helada podseća na veliku laboratoriju u kojoj su isprobane skoro sve forme državne vlasti i sve vrste političkog sistema, bilo u razvijenim oblicima ili u začecima, do kojih je čovečanstvo dospelo od početka civilizacije sve do našeg doba. Grci su iskusili i prednosti i nedostatke svih tih brojnih uređenja. Tragali su za idealnim sistemom koji bi bio uzor svim
dršavama i svim narodima, ali ga nisu pronašli. Utvrdili su da takav sistem ne postoji, iako su ga njegovi filozofi teoretski zamislili.
U ovim gradovima-državama politička vlast postepeno prelazi iz ruku rodovskog kralja u nadležnost građanstva. Najpre je preuzima izvestan broj vodećih porodica tesno povezanih sa kraljem i njegovim dužnostima, zatim svi zemljoposednici i konačno građanstvo uopšte.Prva od tih etapa naziva se aristokratijom a poslednja demokratijom. Celokupno građanstvo određuje pravila o vladanju svakog građanina kao pojedinca i zajednice kao celine. Ova pravila koja važe za svakog nazvaće se zakonima. Suprotno Istoku, u antičkoj Grčkoj zakon nije božansko otkrovenje niti nepromenljivo načelo o ponašanju utvrđeno jednom za svagda. U Grčkoj zakone stvaraju ljudi. Ukoliko neki zakon vređa savest većine, on se može i mora zameniti,ali dok je na snazi svi su dužni da mu se povinuju.
U privatnom životu je sačuvana stara plemenska podela:svaki građanin je pripadnik bratstva- phratria, porodice (ili roda) i plemena -phyle, dok je pleme velika podvrsta skupine plemena. Sem ove postoji i geografska podela na opštine (deme), čije središte može biti neka varošica ili selo. U okviru skupine plemena često nailazimo na više polisa koji međusobno obrazuju savez, npr Beotija.
Međutim, svaki polis razvija se na svoj način, te otuda vode poreklo one beskonačne varijante jednog istog uređenja. Nama poznati grčki polisi su Atina, Sparta, Argos, Olimpija, Mesenija, Sikion, Korint, Beotija, Megara, Milet, Samos,...

Društvo

U klasičnom razdoblju, tokom 5. i 4. veka pne, kao što sam već rekla, Grci su živeli u više stotina zajednica, koje su, prema Platonovim rečima, bile rasute duž obale Sredozemlja ''kao žabe oko bare''. Iz ovog središta na Egejskom moru, iz tamošnjih ostrvskih zajednica i priobalnih gradova Turske i južne i istočne Grčke, oni su se proširili ka severnoj Grčkoj, ka obali Crnog mora i južnoj Rusiji, ka Siciliji i južnoj Italiji i dalje sve do Provanse, Španije i severne Afrike. Ove zajednice smatrale su sebe u osnovi sličnim jedna drugoj, jer su sve živele u polisima, jednom uistinu civilizovanom obliku života. Naravno, njihov društveni i politički život po mnogo čemu se razlikovao: neki gradovi su imali velike poljoprivredne oblasti ili potčinjeno stanovništvo, drugi su bili uveliko uključeni u trgovinu sirovinama, poput žita, maslinovog ulja, suve ribe, vina, metala, drvene građe, robova, ili, pak, gotovim proizvodima, bilo onimkoji su sami pravili ili uvezenim od istočnih kultura; isto tako, u pojedinim oblastima postojao je ogroman odliv grčke robe, ali i stručnjaka, poput lekara, klesara ili
profesioonalnih najamnika. Međutim, teško da iz širolikih primera polisa možemo izvesti jedan najtipični na osnovu kojeg bi prikazali život svih drugih. Zato sam izabrala da kroz Atinu, kao polis u kome su unutrašnji odnosi bili bili najsistematičniji i koja je bila najrazvijeniji polis, dam prikaz života koji može važiti i za ostale polise. S druge strane mnogi pisci nam opisuju Spartu kao suprotnost Atini,a samim tim i ostalim polisima; zato ću je i ja u daljnjem tekstu samostalno i na sasvim drugi način obraditi.
Sada ću se usredsrediti na Atinu i nadam se da pri tom makar donekle opisujem i život u drugim, njoj sličnim gradovima. Čak i kad sam se ograničila na samo jedno društvo mora se uzeti u obzir i činjenica da se i ono može posmatrati iz više uglova: svaki pojedinačni svedok će ga opisati na različit način.
Atina je osnovana na poluostrvu Atici,koja je imala dosta naselja ali ih je Atina zahvaljujući svojoj moći pokorila i prisajedinila. Platonovi dijalozi živo opisuju Atinu do najsitnijih pojedinosti, kao svet mladih, bogolikih intelektualaca koji se sastaju po privatnim kućama radi razgovora i pijančenjasa društvom, šetaju parkovima u predgrađu i pešače do Pireja da bi prisustvovali svetkovinama, slušaju izlaganja poznatih govornika ili filozofa koji dolazeiz svih krajeva Grčke. Čak i kada Sokrat u zatvoru čeka izvršenje smrtne kazne, vlasti dozvoljavaju njegovim prijateljima da ga grupno posećuju i zajedno sa njim raspravljaju.
Polis je u suštini bio udruženje muškaraca: građani muškog pola udruživali su se radi donošenja i izvršavanja odluka koje su se ticale cele zajednice. Poreklo ove pojave možemo naći u ratu, tačnije tokom ratovanja, u pravu ratnika da odobravaju ili odbacuju odluke svojih vođa; razvoj polisa zapravo je proširenje tog običaja na skoro sve oblike društvenog života. Središnje mesto u životu svakog grčkog grada imala je politika. Primer: u Atini i Sparti su svi građani muškog pola učestvovali u politici podjednako.
Većina grčkih gradova delila je svoje građane na nasledna ''plemena'': dorski gradovi tradicionalno su imali tri, a jonski četiri plemena. Mnogi politički reformatori su od ovih plemena sačinjavali nova po osnovu mesta stanovanja, tkzv. Dema.Za običnog Atinjanina veći značaj je imalo bratstvo- phratria. U grčkom jeziku pod "phratria"-om se podrazumevalo bratstvo u smislu bliskosti a ne krvnog srodstva. Svaki Atinjanin mučkog pola pripadao je nekoj fratriji i fratrija je bila u središtu njegovog društvenog života. Sve fratrije slavile su jedno mučko i i jedno žensko božanstvo, Zevsa Fratriosa i Atinu Fratriju, na opštoj godišnjoj svetkovini koja je održavana na na određenim tradicionalnim mestima. Postojali su i obredi uvođenja mladog Atinskog muškarca u društvo. Najpre su ga u dečačkom uzrastu, otac i rođaci predstavljalipripadnicima fratrije kod žrtvenika njegovog Zevsa Fratriosa i prihvatanje njegove prve žrtve označavalo je prihvatanje u zajednicu. Kao mladić, odlazio je na još jedno predstavljanje; tom prilikom, posvećivao je bogu svoju odsečenu kosu, posle čega su pripadnici fratrije glasali o njegovom prijemu u članstvo fratrije i zapisivali njegovo ime u fratrijski spisak. Isto tako, pripadnici fratrije su kao svedoci prisustvovali svečanom obredu zaručivanja. Najzad,oni su, uz gozbu koju je plaćao mladoženja, proslavljali njegovu prvu bračnu noć. Tako je fratrija učestvovala u svim najvažnijim trenucima njegove društvene i verske aktivnosti; kada bi zapao u teškoće bilo kakve vrste, on se obraćao svojim bratstvenicima. Jedina oblast koja se nije ticala atinske fratrije bila je smrt, mada je u nekim drugim oblastima i to spadalo u njen delokrug.
Postojala su i dobrotvorna društva, pogrebna društva i društva povezana sa pojedinim zanatima i delatnostima. Postojale su i verske ili mistične sekte, kao i organizacije intelektualaca, poput filozofskih škola Platona i Aristotela. Sve ove organizacije odlikovale su se usredsređenošću na određeni kult. Važna odlika koju treba napomenuti jeste da su to bila isključivo muška udruženja koja su se bavila isključivo muškim aktivnostima. Koliki je bio društveni opseg ovakvih organizacija vidi se iz atinskog zakona koji se odnosi na njih: '' Ako neka dema, ili phrateres ( skupina phrateresa čini phratria-u ), ili družina vinopija, ili pogrebno udruženje, ili gusari, ili trgovci međusobno odrede pravila, ona će biti pravosnažna pod uslovom da nisu u suprotnosti sa državnim zakonima.''

Razvijeni grčki grad predstavljao je mrežu udruženja. Aristotel je učio da su baš udruženja stvarala osećanje zajedništva, pripadnosti, koje je bilo suštinsko obeležje polisa. Može se reći da je u jednom takvom svetu višestrukih veza, što preko fratria što preko raznih udruženja, sloboda pojedinca bila ograničena, ali pri tom treba naglasiti da u grčkoj misli nije postojala predstava o izdvojenosti pojedinca iz zajednice; što je itekako značajno za stabilnost društva.

Porodica

Grčka porodica bila je monogamna i sastojala se od užeg kruga koji su sačinjavali muž, žena i njihova deca, mada su je grčki pisci obično izjednačavali sa domaćinstvom kao ekonomskom jedinicom, svrstavajući u nju i rođake i robove koji su živeli pod istim krovom. Pored ekonomske porodica je ispunjavala mnoge druge društvene funkcije.
Tokom klasičnog razdoblja država je uvodila sve strože propise za dobijanje građanskih prava; na kraju , građanin je mogao biti samo onaj ko je potomak iz zakonitog braka između građana čiji su i roditelji imali građanska prava. Ova izuzetno stroga odredba trebalo je da iskoreni mnogo slobodnije vidove bračnih veza kao i sklapanje brakova sa strancima.
Druga funkcija porodice bila je nasleđivanje imovine. Što se imovine tiče uglavnom nije poštovan princip primogeniture ( najstariji sin ima pravo
na nasleđe ); već su imovinu nasleđivali svi živi sinovi i to ravnomerno podeljenu. Za takvo nasleđe je korišćen naziv kleros. Da ne bi dolazilo do rasparčavanja imovine došlo je do endogamnog braka (u okviru uskog kruga rođaka).ovakav brak je primenjivan i u najvišim arisokratskim porodicama. Iz istog razloga vodilo se računa da porodica ne bude velika, a to je dovodilo do izumiranja muških naslednika i preraspodele imovine među širom rodbinom.
Bio je raširen običaj sahranjivanja u porodičnim parcelama, formirale su tkzv. Zajedničke grobnice. Neke bogatije aristokratske porodice su pravile raskošne spomenike.
Žene su bile građani, za njih su bili određeni pojedini kultovi koji su bili zabranjeni za strankinje, a njihove građanske dužnosti su bile brak i rađanje. Van toga one nisu imale nikakvu samostalnost. One nisu mogle da ućestvuju ni u kakvom poslu čija je vrednost bila veća od jednog tovara (medimnos) ječma i nisu mogle da poseduju bilo kakvu imovinu, naravno osim odeće, ličnog nakita i ličnih robova. U svakom trenutku morale su da budu pod zaštitom staratelja ( kyrios ); neudatim je staratelj bio otac ili najbliži rođak, udatim muž, a udovicama sin ili neki drugi muškarac sa kojim su bile u krvnom ili bračnom srodstvu. U svakom trenutku žena je morala da pripada nekoj porodici.
Kirios je bio dužan da svakoj ženi iz svoje porodice obezbedi miraz. Odsustvo miraza bilo je znak krajnje nemaštine i moglo je čak da dovede u sumnju pravosnažnost braka. Veridbeni obred odvijao se po sledećim obrascu:
Dajem ovu ženu radi rađanja zakonite dece. Prihvatam.
I ( npr.) tri talenta miraza. Zadovoljan sam.
Smatralo se da je brak sklopljen kada se primi miraz. Miraz je išao uz ženu, alinije pripadao njoj nego je bio pod nadzorom njenog muža. Miraz je prelazio u vlasništvo nove porodice tek kad žena dobije muškog potomka koji će je naslediti i biti njen kirios. U slučaju razvoda ili muževljeve smrti se moglo zatražiti da on bude vraćen zajedno sa ženom.
Žena je mogla da postane i nosilac imovine, ako se desi da nema ni testamenta ni muških naslednika u odgovarajućem stepenu srodstva. U tom slučaju ona je postajala naslednica ( epikleros ): njeno ime je javno oglašavano u Skupštini, a ona je zajedno sa imovinom, dodeljivana najbližem pokojnikovom muškom rođaku koji bi izrazio želju da se njom oženi; obično je to bio njen dever. Vojnici su mogli da uzmu odsustvo kako
bi istakli svoj zahtev, oženjeni ljudi su imali pravo da se razvedu od svojih žena kako bi se oženili naslednicom, a postojala je čak i mogućnost da se naslednica oduzme od živog muža, pod uslovom da je brak bez dece. Sparta je bila nadaleko čuvena po slobodi žena; žene su u Sparti mogle da budu punopravni naslednici zemlje sve do 3. veka pne. U seoskom društvu zbog potrebe za ženskom radnom snagom žena je mogla da radi na poljima, ali sa razvojem gradskog života žena je sve više bila vezivana za kuću, dok je poboljšanje imovinskog stanja donelo sa sobom težnju da se ona oslobodi čak i od kućnih poslova.
''U jednom Ksenofontovom dijalogu Sokrat pokušavada pomogne prijatelju u čijoj se kući igrom slučaja, našlo četrnaest rođaka ženskog pola, sve dobro odgojene i stoga nenaviknute na bilo kakav rad. Sokrat uspeva da ubedi svog prijatelja da bi ipak bilo dobro da im nađe neki prikladan posao poput tkanja. I zaista, njihovo raspoloženje se znatno popravi, a jedina je nevolja što sad one počeše da se žale na lenčarenje svog zaštitnika. Sokrat na to odgovara da je njegova dužnost da štiti, jednako kao što se ovčarski pas stara o oovcama ( Ksenofont, Spomeni o Sokratu, 2.7). ''

Uz častan izuzetak Platona, svi filozofi su bili složni u tome da su žene manje obdarene razumom od muškaraca. I u oblasti religije smatralo se da su žene različite od muškaraca. Shvatanje o ženama:
Jer ovo je smisao uzimanja žene za suprugu - izroditi s njom decu i uvesti sinove u članstvo fratrije i deme, a kćeri zaručiti za muževe. Družbenice ( hetairai ) imamo da nas razgale, a ljubavnice nam okrepe telo, ali supruge su te koje nam rađaju zakonitu decu i predano se staraju oko doma.
Ovako je jedan atinski govornik podsećao atinske porotnike na razliku između Atinjanki i drugih žena.

Smatralo se uvredljivim ako neki čovek sa strane, nepozvan od domaćina, uđe u kuću u kojoj ima ili bi moglo da bude žena. Raspored prostorija je bio takav da se prostorije u kojima borave žene nalaze na suprotnom kraju kuće od prostorija gde se primaju gosti, tačnije neznanci, ili na drugom ili najvišim spratovima kuće.
Žene su po pravilu izlazile iz kuće sa pratnjom. Pojava da ukoliko neka žena radi van kuće smatrala se znakom krajnjeg siromaštva ili dokaz da nije u piatnju građanka.
Na osnovu navedenih činjenica o položaju žene možemo zaključiti da je ono dosta slično današnjem položaju žena koje žive pod islamom; kao i to da su jedino komunizam i razvijena kapitalistička društva se pobrinula da izjednače žene sa muškarcima.

Privreda

Zemljište Aatike uopšte nije pogodno za jednostavnu privredu: ono obuhvata oko 2 600 kvadratnih kilometara planina, šuma i pašnjaka, uz
samo nekoliko predela sa obradivom zemljom, ali i tu je teško uspevalo bilo šta osim maslina. Takva geografska ograničenja usmerila su razvoj privrede u pravcu nastanka nekoliko veoma različitih i usko specijalizovanih poljoprivrednih delatnosti. Najbolja zemlja bila je u Eleusinskoj ravnici, u dolini reke Kefis i u Maratonskom polju: ovde su, bez sumnje, preovlađivali ratarstvo i vinogradarstvo; iza njih je po plodnosti dolazila oblast Mesogeja, koja je i danas središte proizvodnje posebne vrste vina poznate kao retsina. Otkriće da su u ovim oblastima živele oko dve petine stanovništva uopšte ne treba da iznenadi. Sam grad u kojem su bile koncentrisane zanatske, trgovačke i uslužne delatnosti, čini još jednu petinu. Ono što bi se moglo smatrati pomalo neobičnim jesu podaci koji ukazuju na postojanje velikih naselja na visijama i na kamenitom poluostrvu Laurion: u tim krajevima najvažnija delatnost svakako je bilo uzgajanje maslina, a gde to nije bilo moguće stočarstvo, koje je uglavnom bilo usmereno na dobijanje vune i mlečnih proizvoda od ovaca i koza ( meso je u grčkom svetu uvek ostavljano za svečane prilike i žrtvovanje ), ali i šumarstvo: Atika je čak i danas gusto pošumljena.
Aharna je bila čuvena po proizvodnji ćumura. Ćumur je, pre uglja, bio najvažnije gorivo za kućne i proizvodne potrebe i korišćen je u velikim količinama za topljenje metala i za grejanje i kuvanje u gradskim uslovima. Na kraju, treba pomenuti i delatnost poput ribarstva, raširenog u pomorskim krajevima.
Zbog uslova koje sam navela jasno je da je vrlo rano morao početi uvoz velikih količina žitarica da bi se podmirile potrebe jednog velikog urbanog
naselja kao što je Atina. Prvi podaci o ozbiljnom interesovanju za uvoz žita potiču s kraja 7. veka, a zaštita pravaca preko kojih je vršena trgovina ,
naročito onih koji su vodili iz Crnog mora, određivala je u velikoj meri, politiku Atine tokom celog klasičnog perioda.
Stoga je trgovina imala životni značaj za atinsku privredu. Atina je podsticala i druge oblike trgovine, tako što je obezbeđivala brzo i lako rešavanje sudskih sporova u kojima je bila ravnopravna i prema strancima i podsticala ih da se naseljavaju u gradu.
Temelje trgovačkoj Atii postavio je Temistokle početkom 5. izgradnjom i utvrđenja i luke u Pireju. Do kraja veka Atina je izrasla u vodeće trgovačko
središte Grčke.

Zanatstvo

Kao i u svim privrednim granama pa tako i u zanatstvu su korišćeni robovi. Radili su u mali zanatskim radionicama(ergasterijama). Vlasnik tih radionica bio je robovlasnik. Nije postojala podela u poslovima tj. Svako je radio sve pri proizvodnji nekog proizvoda. Prihod od zanatastva robovlasnik je uglavnom koristio za zelenaštvo i kupovinu zemlje a ređe ga je ulagao za proširenje posla. Nisu postojale tehničke sprave .Ovakav način života ,gde
su robovi sve radili, je doveo do podele rada na fizički i umni,a to je omogućilo slobodnim Grcima da se bave politikom, filozofijom, naukom i umetnošću.

Kulltura

Od svih naroda Starog veka Grci su razvili najraznovrsniju i najsjajniju kulturu. Razvili su književnost i umetnost, uopšte, utemeljili i unapredili filozofiju i dr. Nauke, a naročito istoriju. Posebnu ulogu u razvoju kulture imala je demokratski uređena Atina u doba Perikla, kada je doživela najveći procvat. Iako su se koristili dostignućima naroda Starog istoka na polju nauke i kulture uspeli su da stvore originalna dela otisnuta njihovim pečatom. Ta dela su visoke umetničke, moralne i naučne vrednosti. Zbog toga svega možemo reći da ona predstavljaju osnov moderne kulture.

Pored fratrija postojala su i udruženja tkzv. Simposioni koji su predstavljali osnov kulture mladih. Simposion, kao okupljanje muškog društva radi zajedničkog uživanja u vinu, pripadao je aristokratskoj klasi koji je nastavio da živi u klasičnom dobu, mada više nije bio preovlađujući. U ranija vremena veliki deo grčke poezije, muzike i grnčarije nastajao je za potrebe ovih okupljanja. Iako je umetnička kreativnost opala, simposion je ostao jedno od središta društvenog života. Simposion se održavao u tkzv. ''muškoj sobi'' ( andron ) u kojoj su učesnici ležali na ležajevima , kojih je bilo od tri do dvanaest i više, obično naslonjeni na levu ruku. U sobi se nalazila velika posuda za mešanje, krater, u kojoj je vino mešano sa vodom. Vino su sipali mladi robovi ili robinje, često birani po lepoti. Učesnici su ponekad pili iz metalnih posuda, ali češće iz lepo oslikane grnčarije po kojoj je Atina bila poznata. Poezija je ostala sastavni deo simposiona i u toku poznog 5. veka i ranog 4. stvorene su elegije. Na simposionu je bilo i igara i zabavnih tačaka čije je pripremanje postalo zaseban posao, a izvodile su ih robinjice i mladi robovi.
Svako je govorio i pio kad bi došao red na njega, i to su pričali o unapred određenoj temi. Pridavan je značaj ljubavi i polnim odnosima. Ovo je glavni razlog znatne raširenosti homoseksualnosti u antičkoj Grčkoj. Simposion je bio mesto u kome su uspostavljene veze kako ''telesne'' tako i ''duhovne'' vrste, bilo sa nekim od vinopija ili sa mladim robovima. Idealizacija ovakvih osećanja poslužila je kao nadahnuće za neke od najuzvišenijih izjava ljubavi.
Atinjanke nikada nisu prisustvovale simposionu; zato su tu obično bilo "družbenice", hetere, najčešće robinje učesnika koji su ih dovodili da uvećaju zabavu.
Zabava su se obično završavala u poznim večernjim časovima, pijanim pohodima po ulicama, tokom kojeg je moglo doći do prebijanja nedužnih prolaznika.
Koliko nam je poznato, grčko društvo je prvo koje je sport shvatilo ozbiljno. Kalendar međunarodnih svečanosti na kojima su se vrhunske atlete takmičile ustanovljen je u 6. veku.
Zanimljivo je to da uprkos brojnim udruženjima nije došlo do stvaranja ekipnih sportova.

Obrazovanje

Grci su svoj alfabet, koji je u suštini i naš alfabet, preuzeli od Feničana u 8. veku, stvorivši time preduslov za širenje pismenosti. U 5. veku sposobnost građana muškog roda da čitaju i pišu uzimana je kao nešto što se podrazumeva; pismenost u Grčkoj nikad nije bila nekakvo posebno znanje kojim su vladali samo stručnjaci.
Biti potpuno nepismen značilo je biti neuk i nekulturan. Kao što se dalo naslutiti, žene po svo prilici nisu podsticane da uče da čitaju, niti se to od njih očekivalo, mada su mnoge od njih ipak naučile.
Važno je imati u vidu da je grčka kultura po mnogo čemu ostala usmena, odnosno da su u njoj usmeni oblici i sredstva sporazumevanja bili ispred pisanih.
Obrazovanje je počinjalo u sedmoj godini i obuhvatalo je književnost, fizičko vaspitanje i muziku. Trajalo je tri,četri godine, budući da su obaveze mladih Grka počinjale oko osamnaeste godine oni koji su hteli mogli su da nastave.
Pred kraj 4. veka ustanovljene su ustanove ephebeia-e, koje su pohađale svi mladići od osamnaeste godine. Tu su se vežbali vojnim veštinama i sticali znanja iz antropologije, matematike, lingvistike i retorike. U 5. veku su bili značajni putujući učitelji tj. ''sofisti'' koji su prodavali znanje, bili su izvrsni retoričari.
Grci su značajno unapredili geometriju i astronomiju.
Hipokrat je poznat po tome što je prišao medicini na različit način za razliku od njegovih prethodnika i savremenika. Smatrao je da se uzroci bolesti mogu saznati proučavanjem ljudskog tela i sredine u kojoj čovek živi da to nije delo natprirodnih sila. Poznat nam je i ''Hipokratov zbornik'', zbirka medicinskih ogleda koja je nastala između 430. i 330. god. pne.
Na osnovu nje možemo da zaključimo da je postojalo mnoštvo podataka iz mnogih medicinskih oblasti - anatomije, fiziologije, ginekologije, patologije, epidemiologije i hirurgije.
Razvoj medicinske profesije predstavljao je pojavu koja se uporedo odvijala sa razvojem retorike i filozofije. Grčki lekari su bili na glasu zbog svoje veštine već u 6. veku, dobijajući velike plate na dvorovima grčkih tirana ili persijskog cara ili kao gradski lekari. Veliki značaj je pridavan pravilnoj ishrani i urednom životu.

Filozofija

''Oni'' su često razmišljali i raspravljali o suštinskim problemima sveta koji ih okružuje tj. O problemima društva i prirode. Nastojali su da proniknu u suštinu svega što postoji i da utvrde izvestan red i zakone po kojima se sve odvija. Zbog toga su izučavali sa posebnom pažnjom i upornošću čak i ljudsku misao i mišljenje kao proces. U svemu tome postigli su velike uspehe još u VII i VI v. p.n.e. su zasnovali filozofiju, najopštiju nauku, iz koje su se vremenom razvile i sve druge nauke. Najplodniji i najpoznatiji mislioci su bili Sokrat, Platon i Aristotel

Pozorište i književnost

Stari Grci su dvaput godišnje imali narodne proslave u čast boga Dionisa, boga vina i grožđa, u jesen i proleće. Jedan od načina proslave je bio da su održavali predstave ''pod vedrim nebom'' koje su trajale i po nekoliko dana. Pozornice su bile polukružnog oblika u kojima je moglo da se smesti po nekoliko hiljada gledalaca. Glumili su samo muškarci i to po delima tragedije i komedije čiji su pisci bili Eshil, Sofokle, Euripid i Aristofan. Neke od ovih tragedija se i dan danas igraju u pozorištima , Antigona npr., što govori o njihovoj vrednosti i neprevaziđenosti

Umetnost

U umetnosti su bili najplodotvorniji na poljima arhitekture, vajarstva i slikarstva. Najlepše građevine starih Grka su bile javne zgrade i hramovi podignutih na atinskom Akropolju. U arhitekturi su razvili tri stila koja se razlikuju po stubovima na hramovima dorski, jonski i korintski. Dorski su bili najjednostavniji i najraniji. Jonski se odlikuju elegancijom i gipkošću. Korintski su složeni i kitnjasti.
Grci su bili nenadmašni vajari i uglavnom su vajali kipove svojih bogova, koji su zamišljeni u ljudskom obliku; zato su veliku pažnju posvećivali ljudskom telu. Najistaknutiji vajari su bili Fidija, Miron i Poliklet. Grčko slikarstvo je takođe bilo značajno ali nažalost ta dela nisu sačuvana;o njima znamo zahvaljujući opisivanju starih pisaca. Slikama su ukrašavali hramove, javne zgrade a slike su takođe poslužile za dekorizaciju pozorišnih scena.
Najzad, Sparta specifična i sušta suprotnost, po mnogim piscima,Atini i drugim Grčkim polisima;zato sam je posebno i detaljnije obradila.

SPARTA

Sparta se nalazila u južnoj Grčkoj na poluostrvu Peloponezu, u pokrajini Lakoniji. Smatra se da su najstariji stanovnici Peloponeza bili Ahajci koje je 1.200.god. pne pokorilo Grčko pleme Dorci.
Prema mitovima, Spartu je osnovao kralj Lakademon, sin boga Zevsa i plejade Tajgete. Nazvao ju je imenom svoje žene. Spartanci su svoj grad zvanično zvali Lakademon, a sebe Lakademonjanima; Spartom, odnosno Spartancima nazivali su ih samo stranci. Spartanci su naselili plodnu dolinu reke Eurote.
Iskopavanja koja su Englezi vršili u Sparti pokazala su da je ona u to vreme bila bogata zemlja i da je bila prethodnica grčke civilizacije. Njena kultura je poluorijentalnog tipa, znatan broj savučanih starih egejskih elemenata,što je karakteristično za sve napredne grčke oblasti u to doba. Nije poznato da li su se specifične crte spartanskog uređenja ispoljile već tako rano.

Društveno uređenje Sparte

Kao što je u Atini i mnogim drugim polisima bratstvo igralo značajnu ulogu u društvenom životu svakog Atinjanina tako su u Sparti postojale sisitije (syssitia), takozvane grupe za zajedničko obedovanje. Medjutim one nisu imale isti značaj niti sličnu primenu kao fratrije. Sisitije ću detaljnije izložiti nešto kasnije.
Inače,stanovništvo Sparte se delilo na spartijate, perijeke i helote.
- Spatijati- su dorski osvajači, tj. Aristokrate, koji su osvojili Spartu, imali su sva politička prava; mogli su da učestvuju u rešavanju važnih pitanja. Oni su bili robovlasnici a samim tim i vladajuća klasa. Imali su vlast nad robovima koji su im obrađival zemlju. Likurg je podelio celu zemlju na 9.000 delova tj. Kleruhija. Svi Spartijati su imali jednake delove. To parče zemlje se nasleđivalo. Ukoliko ne bi bilo naslednika, zemlja bi pripala državi. Pošto su heloti često dizali ustanke a spartijati se nisu bavili privredom morali su biti u vojničkoj "formi" i dobro organizovni da bi sačuvali postojeći poredak. Vreme su provodili u vojničkim vežabamai ratnim pohodima.
- Perijeci - uglavnom su živeli u priobalnom delu i bavili su se zemljoradnjom i trgovinom. Oni su bili slobodni građani ali su morali da plaćaju porez Spartijatima i nisu imali prava da zauzimaju položaje u državnoj upravi.
- Heloti su bili državni robovi i izdržavali su spartijate. Bili su u najtežem položaju, nisu imali nikakva prava. Razlikovali su se od robova u drugim grčkim polisima jer su ih ''čelni'' raspoređivali na rad u pojedinim spartanskim domaćinstvima . imali su mali prihod da mogu sebe da izdržavaju. Obično nisu išli u rat jedino po potrebi. Broj spartijata bio je zanemarljiv u odnosu na broj perijeka i helota.

Državno uređenje

Sparta je bila vojna aristokratija. Njen cilj je bio da postane najjača vojna država na Peloponezu. Zato je i Likurg izvršio reformekoje predstavljaju osnov za čuveno ''spartansko vaspitanje'' koje ću vam nešto kasnije izložiti.
Na čelu države su bila 2 kralja- bazileusa.Nešto kasnije njihovu funkciju u preuzele vođe- arhagates. Kraljevi su imali najveću funkciju za vreme rata., tada su bili neprikosnoveni. Pošto ih je bilo dvojca često su se svađali; da bi se to izbeglo jedan je išao u rat a drugi je ostajao. U miru im je funkcija bila minimalna;tada su radili kao vrhovni sveštenici i rešavali su sudska pitanja koja nisu imala veliku važnost.
Poštovan je princip primogeniture tj. Kralja bi nasledo najstarij sin. U slučaju da kralj nema sina, ponovo se ženi, a ukoliko opet nema sina sastajala bi se skupština i odlučivala ko će biti novi kralj.
Uz kraljeve je stajao savet od 28 doživotno biranih staraca- geruzija, svi su bili stariji od 60 godina.narodna skupština ih je birala i članovi ovog tela su morali biti rođeni i od oca Spartanca i od majke Spartanke. Imali su sudsku vlast i podnosili su predloge narodnoj skupštini koja je odlučivla a da li će biti prihvaćeni ili ne. Oni su i pripremali i proglašavali zakone, izricali presude objavljivali rat i zaključivali mir.
Eforat je bilo telo od pet efora koji se biraju svake godine i imaju izvršnu vlast. Obično su po prvom eforu davali ime godini. Oni su imali i određenu ulogu u vaspitanju omladine. Odgovarali su kralju , narodnoj skupštini i geruziji. Kada završe vlast podnose šta su radili, tačnije doprineli. Imali su i pravo da kazne helote.Jedno vreme mogli su čak i kraljeve da pozivaju na odgovornost.
U narodnu skupštinu - apela-u su ulazili svi punoletni Spartanci tj. oni stariji od 30 godina. Oni su odlučivali da li će se zakon prihvatiti ili ne. Predloge su donosili geruzi i bazileusi. Skupština je sazivana jednom mesečno.

Spartansko vaspitanje

Tvorcem ''Spartanskog vaspitanja'' se smatra reformator Likurg, koji je verovatno mitska ličnost.
Glavna osobenost spartanskog uređenja je sledeća Grupa stanovnika Sparte zvanih spartijati vladala je nad daleko brojnijim stanovništvom.Da bi mogli da održe vlast nad perijecima i helotima, stalno su morali da budu vojnici. Zato su i na poseban način vaspitali decu.
Na sisitijama se zasnivala celokupna društvena i vojna organizacija države. Ovde je pojava udruživanja, koja je bila primenjivana u celom grčkom svetu dobila nov oblik,a sve radi stvaranja vojničke elite. Žene su decu posle rođenja prale u vinu a ne u vodi,jer se kaže da se epileptična i inače bolešljiva deca od vina onesveste i oslabe, a zdrava dobiju još više snage i jačine. Od sedme godine dečaci su odvajani od roditelja odgajani u organizaciji države i svrstavani u grupe po uzrastu. Od dvanaeste godine živeli su zajedno i učili razne veštine korisne za izgrađivanje samouverenosti i nagona za samoodržanjem, a da bi očvrsli dobijali su oskudnu odeću i hranu. U dvadesetoj su stupali u sisitiju, u kojoj su morali da žive do tridesete, a čak i posle toga su imali obavezu da svakodnevno zajednički obeduju. Pri tom je svako donosio namirnice sa zemlje koje mu je dodelila država a koju su obrađivali robovi.
Za Spartanca je bilo najvažnije biti hrabar, izdržljiv i vešt vojnik. Mladi spartijati učili su se prvenstveno da dobro rukuju oružjem. Čitati i pisati učili su se samo onoliko koliko im je bilo potrebno;sva ostala nastava išla je za tim da se nauče slepom slušanju,podnošenju napora i pobeđivanju u boju. Obučavali su se u trčanju, skakanju, rvanju, plivanju i dr.sportskim veštinama.
Zbog takvog surovog vaspitanja Spartanci su postali hrabri i izdržljivi vojnici. Spartanska vojska bila je vrlo disciplinovana. Odlikovali su se besprekornim vojničkim držanjem i naoružanjem. Pešadiju su činili teško naoružani vojnici, koji su se u Grčkoj nazivali hopliti. Spartanska pešadija smatrana je najboljom u Grčkoj.

Peloponeski savez

Zahvaljujući svojoj odličnoj vojničkoj veštini Spartanci su tokom VIII i VII v.pne osvojili veliki deo Peloponeza. Zbog toga su skoro sve države na Peloponezu bile prinuđene da postanu saveznici Sparte. Tako je stvoren Peloponeski savez .Sve države Peloponeskog saveza imale su aristokratsko uređenje, kao i Sparta koja je nad njima imala prevlast- hegemoniju, jer je rukovodila nad spoljnom i unutrašnjom politikom Peloponeskog saveza.

LITERATURA

1. Oksvordska istorija stare Grčke i Helenističkog sveta
Priredili Džon Bordman, Džasper Grifin, Ozvin Mari
Preveo s engleskog Nebojša Porčić
Beograd: Clio; 1999

2. Istorija za 1. razred gimnazije
Nikola Gaćeša, Dušanka Dinić-Knežević, Novica Bojović, Radislav Špadijer, Radisav Koljenšić
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 2002

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi