Привредни систем
Привредни систем је систем производње, дистрибуције
и потрошње роба и услуга у једној привреди. Такође, то је скуп
принципа и техника којима су упућени проблеми економије, као што су економски
проблем оскудице кроз доделу производних ресурса. Привредни систем
се састоји од људи и институција, укључујући и њихове односе са производним
ресурсима, нпр. кроз конвенције имовине. Примери савремених економских
система укључују капиталистички систем, социјалистички систем, као и мешовите
економије. Привредни систем је економска категорија која укључује проучавање
одговарајућих система.
Привредни систем се може дефинисати као скуп метода и стандарда које доноси
друштво како би могло да одлучи и организује расподелу ограничених економских
ресурса да би задовољило неограничене људске потребе.
Алтернативно, ''привредни систем " односи се на организационе аранжмане
и процес кроз који друштво чини своје производне и потрошне одлуке. Креирање
и мењање свог привредног система, свако друштво бира између алтернативних
циљева и алтернативних одлука. Многи циљеви се могу посматрати као пожељни,
као што су ефикасност, раст, повећање слободе и једнакости. Привредни
систем се може сматрати делом друштвеног система и хијерархијски је једнак
правном, политичкиом или културном систему. Често постоји јака корелација
између одређених идеологија, политичких система и појединих привредних
система. Многи привредни системи преклапају се једни с другима у различитим
областима (на пример, мешовита економија може да садржи елементе из различитих
привредних система).
2. Појам привредног система
Привредни систем представља хетерогени комплекс који чине: привредни субјекти,
својински односи, систем управљања и одлучивања, информациона база на
основу које се доносе привредне одлуке, циљеви доносиоца одлуке, систем
валоризације резултата рада, систем економских односа с иностранством,
улога државе у процесу привређивања, законски и подзаконски нормативно-правни
систем у области привреде, добри пословни обичаји и други елементи значајни
за функционисање привреде. Најшире, привредни систем се дефинише као економски
однос којим се регулишу токови репродукције (производње, расподеле, размене
и потрошње), што значи да другим речима „Привредни систем представља
скуп институција и механизама којима се, релативно трајно, на дужи рок
регулише процес друштвене репродукције.“ Карактер привредног система
умногоме одређује природу не само великог економског, већ и друштвеног
система у целини.
Са променом политичког система неизоставно долази и до промене привредног
система, пре свега због промене центара моћи, који по правилу имају пресудну
улогу у формирању привредног система. Сама институционална промена привредног
система не мора довести и до стварне промене, некада се то може десити
само радикалним променама. Реформа привредног система није једноставна,
јер захтева свеобухватну промену, не само промену дела система него повећање
улоге тржишта и смањење администрације. Као пример можемо навести бивше
социјалистичке земље источне Европе.
Разлику измећу привредних система чине односи који се успостављају између
привредних субјеката, као и између привредних субјеката и државе. Сходно
разлици у привредним системима и привредни субјекти имају различите нивое
осетљивости на промене у привредном систему. Сходно томе могу се разликовати
прилагодљиви и крути привредни системи. Ако се погледају постојећи привредни
системи може се доћи до закључка да не постоје хомогени привредни системи
тј. да су они најчешће комбиновани.
На крају, могуће је сумирати да привредни систем представља скуп институционалних
аранжмана путем којих се на организован начин решава питање алтернативне
употребе ограничених привредних ресурса. Или, другачије речено, привредни
систем чини амбијетални оквир у оквиру кога привреда посматране земље
функционише, расте и развија се. То је на посебан начин уређен систем
веза и односа између привредних субјеката једног друштва. Смисао постојања
привредног система „без обзира на начин како је организован, је изградња
елемената информационог система, који треба да пруже одговор на три основна
питања привредног живота: шта, како и за кога производити.“
3. Подручја привредног система
У елементе привредног система убрајамо:
• Институције и организације
• Системска подручја
• Инструменте и мере
Увиђајући значење институција у савременом друштву, односно њихову улогу
у регулисању и проналажењу начина и метода на којима се врши алокација
економских ресурса, треба посебно истаћи то да институције имају пресудну
улогу у успостављању законских, административних као и обичајних односа
између привредних субјеката.
| Институције и организације | Подручја | Инструменти и мере |
| Тржиште Предузећа Држава Државни органи Банке Друге фин. Организације Буџет Фондови |
Систем расподеле Кредитно-монетарни фонд Фискални систем Систем одоса са иностранством |
Цене Каматна стопа Порези Царине |
Делови привредног система називају се подручја, и односе се на секторске,
фукционалне и територијалне сегменте националне економије. Ако прихватимо
то да је привредни систем начин организовања једне националне економије,
можемо рећи да он уређује економске токове и односе унутар те националне
економије.
Као најважнија подручја привредног система можемо навести систем доходака,
монетарни и банкарски систем, фискални систем, спољнотрговински и девизни
систем.
Цене, каматна стопа, пореска стопа, царине итд. представљају основне инструменте
и мере за креирање једног привредног система. Инструменте привредног система
пре свега чине правне норме које су обавезне за све економске субјекте
и одређује правила и норме за којих се они морају придржавати приликом
међусобне сарадње. Привредни систем се са становишта институције, подручја
тих инструмената и мера, представља средство економске политике, али се
јавља и као оквир једне привреде унутар које делује њена економска политика.
4. Основне карактеристике привреде као великог економског система
Основне четири карактеристике привреде као великог економског система,
тј. да је привреда сложени, стохастички и хијерархијски (вишестепени)
систем, биле су и раније познате економској теорији.
—Повезаност делова у целини и примат целине над деловима није
само питање практичног постојања сваког система, већ је то истовремено
и питање уопште наших могућости да довољно сагледамо и оценимо неки део
ако га не ситуирамо у целини којој тај део припада. За оптиималну повезаност
целине и делова, нужно је да постоје заједнички циљеви развоја ии заједнички
општи критеријуми функционисања система.
—За осигурање ових системских својстава пре свега је битна вертикална повезаност делова у целини. Кроз ту врсту повезаности остварује се интегритет привреде и одређује општи положај и својства делова у њој. Начин остваривања вертикалних повезаности делова у целину најјаче и најосетљивије се манифестује у домену доношења одлука.
—Динамичност као једна од основних карактеристика привреде подразумева стално кретање и развој одређених подсистема и активних елемената, односно активно понашање усмерено према одређеном циљу. Кретање привреде, наравно, може бити у позитивном, и у негативном смеру и као такво зависи од бројних екстерних и интерних фактора.
—Хијерархијски карактер система подразумева сталан избор примата
и приоритета у политици привредног развоја. Разумљиво је да одабир приоритета
треба схватити динамички, јер на њих утиче не само ниво развоја земље,
већ и промене које доноси развој науке и технике, а затим промене у међународној
подели рада и међународним политичким односима. Можда се значај приоритета
најјасније може видети кад се посматра у својим крајностима, у условима
врло велике и врло мале земље. За велику земљу они значе појаву диспропорционалности
у том смислу што се у неким капацитетима или производњи може јавити релативни
вишак односно релативни мањак, што нека мање важна друштвена потреба може
бити задовољена пре неке нешто важније потребе.
5. Кључни атрибути привредних система
У зависности од примењеног теоријско-методолошког приступа разликује се
операционализација карактера и природе привредног система. Привредни систем
је крајње комплексан феномен кога одликује већи број привредно-системских
одредница (атрибута) у зависности од чије природе и карактеристика се
поједини привредни системи међусобно разликују. По Полу Грегорију и Роберту
Стјуарту, америчким професорима компаративних привредних система, све
привредне систем који означавају скуп механизама и институција неопходних
за одлучивање и спровођење одлука повезаних са производњом, дохотком и
потрошњом унутар одређених географских подручја, могуће је операционализовати
помоћу четири основне компоненте: а) доминантан облик својине, б) кључни
мотиви привредних субјеката приликом доношења одлука о производњи, размени,
расподели и потрошњи, ц) оргганизација аранжмана за доношење одлука привредних
субјеката о производњи, размени, расподели и потрошњи и д) координациони
механизам, односно систем институција, механизама и информација на основу
којих се економски учесници међусобно повезују и путе којих се регулише
процес друштвене репродукције.
Други критеријум разврставања привредних система представља систем донођења
економских одлука. Привредни системи се међусобно разликују у зависности
од тога на ком нивоу се доносе одлуке о централном питању у свакој економији,
питању алокације ресурса. „ У сваком привредном систему, економски учесници
доносе одлуке везане за производњу, расподелу, разену и потрошњу. Те одлуке
се доносе на различитим нивоима, с тим што сваком нивоу одлучивања одговара
одређени степен централизације, односно децентрализације. У начелу, може
се говорити о децентрализованим привредним системима, ако се одлуке доносе
на нижим нивоима, док су обрнуто, централизовани они привредни системи
у којима се битне економске одлуке доносе, углавном, на вишим нивоима.“
По правилу, централизација се поистовећује са планом, док се децентрализација
идентификује са тржиштем.
Мотиви, у најопштијем смислу представљају покретачку снагу економских
субјекта. Могу бити материјалне и нематеријалне природе. У савременим
привредним системима доминирају мотиви материјалне природе. Поред ових,
могу постојати и морални мотиви којима се економски актери покрећу да
реализују своје обавезе према друштву.
Према начину организације и повезаности привредних субјеката у процесу
репродукције могуће је разликовати привредне системе у којима је тржиште
основни координациони механизам, с једне, и привредне системе у којима
постоји директна координација економских активности, односно координисана
путем планског механизма.
У табели дат је преглед четири напред наведене привредносистемске одреднице
и могучности њиховог испољавања у реалним моделима. У колони са десне
стране табеле дат је преглед чистих опција појединих привредносистемских
атрибута и истакнута је могућност њиховог најразличитијег комбиновања.
У савременим условима није могуће наћи привредни систем који функционише на темељу напред означених чистих опозитних карактеристика. Напротив, сви савремени привредни системи у мањем или већем степену припадају групи тзв. мешовитих система. „Данас у свету, привредни системи функционишу на комбинацији афирмативне тржишне и ефикасне државне регулативе. Држава у тим привредама не представља само субјект посредством кога се врши прерасподела националног дохотка. Она је, истовремено, и значајан носилац инвестиционих активности у привреди. Једном речју, држава представља значајан економски механизам који обједињава, посредством својих функција, социјалну, дистрибутивну и развојну компоненту система. Она мора да преузима одговорност за резултате у властитој привреди. Због тога врши прилагођавање економског система и политике реалним друштвено-економским приликама, са тенденцијом њиховог унапређивања. Испуњавајући ту кључну улогу држава се афирмише као незаобилазан фактор макроекономске координације привредне активности. У том смислу конципирана макроекономска регулатива незаобилазан је фактор ефикасности и стабилности савремених тржишних система.“
6. Актуелна класификација мешовитих привредних система
Мешовити привредни системи подразумевају истовремено присуство и тржишта
и државе. Систем почива и функционише на економској понуди, да власник
фирме сноси тржишне санкције за неефикасно пословање; да дужник сноси
кривичну одговорност ако намерно избегава да плаћа дугове; да радник губи
запослење ако посла нема а да држава путем свог социјалног програма привремено
преузима бригу о њему; да основну селекцију између способих и неспособних
учесника врши тржишна конкуренција; да здрав новац представља основу економске
стабилности земље; да држава не може да троши више него што приходује.
Све савремене економије се темеље на мешовитим привредним системима са
наглашеном тржишном оријентацијом. Па ипак, како примећује амерички истраживач
Пол Марер могуће је и оквиру ове групације замаља чинити њихову дистинкцију
на следећи начин:
a) Модел социјално-тржишних привреда (Немачка)
b) Тржишне привреде усмерене према потрошачу (САД)
c) Модел административно вођене тржишне привреде (Јапан)
У моделу социјално- тржишне привреде социјални циљеви су високо рангирани
на скали друштвених приоритета. Као четири кључна циља код ових привредних
система најчешће се наводе: стабилан привредни раст, пуна запосленост,
стабилне цене и равнотежа платног биланса. На ове циљеве се надовезују
државне активности усмерене ка високом социјалном стандарду становништва
(право на запослење, право на егзистенцијални минимум, право на висок
степен заштите на раду, здравствене заштите, социјалног осигурања).
Други тип привреда у групацији мешовитих привредних система Марер одређује
као привредне системе усмерене ка потрошачу. Централно место у таквим
привредним системима припада предузетништву као својеврсном мотору економског
развоја. Финансијска тржишта и финансијске активности имају централну
улогу у динамизирању развојне макроекономске перформансе.
Трећи модел се темељи на механизмима који обезбеђују значајну ингеренцију
савремене државе. Социјална функција у таквим привредним системима је
лоцирана у предузећима.
На основу четири кључна привредно-системска атрибута врши се разврставање
савремених привредних система: а) карактер власништва, б) систем доношења
економских одлука, ц) мотивациони систем и д) начин алокације производних
ресурса.
Из табеле произилази да се аутори на темељу карактера основних привредно-системских
одредница опредељују за поделу савремених капиталистичких привредних система
на: а) социјално-тржишне партиципативне привреде и б) остале развијене
земље, док се све земље некадашњег социјалистичог система деле на: а)
земље у транзицији и б) социјалистичке реформске привреде.
У социјално тржишним и партиципативним привредама у области својине долази
до ширења акционарства и других облика својине (пре)расподеле. У њима
се децентрализовани систем одлучивања комбинује масовним укључувањем запослених
на свим нивоима одлучивања као један од основних облика партиципације.
У осталим развијеним капиталистичким привредама напред наведени процеси
нису толико изражени. У њима још увек доминира неолиберализам, а разумљиво
далеко су мање испоњене редистрибутивне и социјално-заштитне функције
савремене државе.
Земље у транзицији су углавном оне привреде бившег социјалистичког модела
привређивања, оне су спровеле конкретне програме трансформације кључних
привредносистемских одредница ка модерној тржишној привреди. Најзначајнији
програми трансформације су свакако били: приватизација, макроекономска
стабилизација и томе слично.
У социјалистичко-реформским привредама долази до значајних промена у њиховим
привредним системима, где доминира државна својина. Централизовано планирање
је саставни део механизма алокације ресурса и управљања процесом производње,
размене, расподеле и потрошње. Коначно, у њима егзистира монопол једне
политичке партије.
Закључак
Све друштвене науке, било да се баве кретањем и развојем друштва у целини,
било само појединих еговихх делова, доживљавају последњих годинавеома
крупне промене у области научног метода. Појава Опште теорије система
значи такву крупну новину у научној методологији друштвених наука, слободније
можемо рећи свих наука, да је створила потребу у научој мисли да се преиспитају
многи досадашњи погледи на економски развој.
Велики друштвени систем и привреда као његов подсистемсу веома сложени
системи. Можемо рећи да је привреда најсложенији подсистем друштвеног
система. То значи да она има највећи број саставних делова, највећи број
активних елемената и највећи број међусобно остварених веза између појединих
делова, као и највећи степен независности. Полазећи од ових чињеница за
добро функционисање једног привредног система потребно је дефинисати процес
управљања, руковођења, систем информација и систем одлучивања.
Литература:
1. „Макроекономија“ (2009), Проф. др С. Цветановић, Проф. др М. Ђорђевић, Доц. др С. Обрадовић
2. „Лексикон за привреднике“ (2000), Проф. др М. Срдић, И. Томић, Р. Слијепчевић, Д. Татић
3. „Савремени привредни системи“ (2002), Ј. Бајер, Љ. Јоксимовић
4. „Национална економија“ (2009), С. Деветаковић, Б. Јовановић-Гавриловић, Г. Рикаловић
5. „Национална економија“ (2004), З. Аранђеловић
6. www.wikipedia. org
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi