RECIKLAŽA ELEKTRONSKOG OTPADA
Do ekspanzije razvoja logistike došlo je uporedo sa ispoljavanjem trenda
globalizacije i decentralizacije proizvodnje, čije funkcionisanje značajno
zavisi od kvaliteta logističkih aktivnosti, sa jedne strane, a sa druge,
takav razvoj je, između ostalog omogućen revolucionarnim razvojem komunikacionih
i informacionih tehnologija. Naime, do intezivnijeg razvoja logistike
u preduzećima došlo je u drugoj polovini 20.veka, da bi danas logistika
bila prisutna u svim oblastima društva.
Takođe, protekli period karakteriše porast ekološke svesti, jer su se
problemi zaštite životne sredine značajno popeli na listi prioritetnih
problema. Svest o uništavanju i teškom oporavljanju životne sredine dovela
je do novih rešenja u očuvanju okoline. Jedno od tih rešenja je i povratna
logistika. Prvi deo rada govori o ovoj oblasti logistike koja zahteva
multidisciplinarni pristup rešavanju problema, koji obuhvata znanja iz
saobraćaja, logistike, ekologije, ekonomije, tehnologije i srodnih nauka.
Povratna logistika je opšti pojam. U najširem smislu, povratna logistika
se odnosi na sve operacije vezane za ponovnu upotrebu proizvoda i materijala.
Da bi tokovi otpadnih materijala bili što jasnije definisani izvršena
je klasifikacija otpada. Druga tačka ovog rada upravo govori o klasifikaciji
otpada, principima upravljanja otpadom, sa posebnim isticanjem principa
hijerarhije u upravljanju otpadom.
U trećoj tački rada objašnjen je pojam reciklaže, koja predstavlja jednu
od opcija upravljanja otpadom. Istaknute su njene pozitivne osobine, kao
i svrha eko označavanja. Takođe, navedeni su materijali koji se mogu reciklirati
i obrazložene navedene prednosti reciklaže za svaki materijal ponaosob.
Kako se tema ovog rada tiče elektronskog otpada, potrebno je da se pre
ulaska u razmatranje ovog problema kaže nešto i o opasnim materijama koje
vrebaju iz računara i uopšte elektronske opreme. Zbog štetnih supstanci,
između ostalog ova vrsta otpada se smatra opasnim, pa se jedan odbačeni
računar slobodno može nazvati i hemijskom bombom! Dalje su razmatrana
pitanja nastanka otpada, ko su njegovi najveći proizvođači, gde on završava
i zašto najrazvijenije zemlje izvoze ovaj popularno nazvan e-otpad. Sve
ove teme obrađene su u četvrtoj tački.
Peta tačka bavi se opisom tehnologije reciklaže i govori o svesnim proizvođačima
elektronske opreme koji brinu o svojim proizvodima i nakon završetka njihovog
radnog veka.Takvi proizvođači su „Siemens" i „Hewlett Packard".
U ovom poglavlju ima reči i o fabrikama koje predstavljaju pionire u procesu
reciklaže elektronske opreme u Srbiji.
U šestoj tački rada predstavljene su i detaljno objašnjene metode za utvrđivanje
količine elektronskog otpada, predložene od strane Evropske agencije za
zaštitu životne sredine, što je ujedno i tema ovog rada.
Prezentovane i proučene metode najbolje je primeniti praktično. Zbog toga
se sedma tačka rada bavi proračunom količine elektronskog otpada u Srbiji.
Iako ne postoji kvalitetna baza podataka potrebnih za ovaj proračun, ipak
se došlo do rezultata da će u Srbiji na kraju 2008. godine oko milion
računara biti zastarelo.
U poslednjem delu rada dati su kratak pregled i zaključna razmatranja
svega onoga o čemu je bilo reči u radu.
1. POVRATNA LOGISTIKA
Problem današnjice, pored sve veće zagađenosti vazduha, vode i zemljišta,
je i ogroman porast količine otpadnog materijala. Sa sve većim brojem
stanovnika, porastom industrijske proizvodnje i potrošnje, stvara se sve
veća količina otpada, koji dovodi do sve veće zagađenosti životne sredine.
Heterogeni sastav otpadnog materijala utiče na to da su načini prerade
i ponovne upotrebe raznovrsniji i složeniji. Upravo ovim pitanjem-ponovne
upotrebe proizvoda (gde se nešto od utrošenog može vratiti) bavi se povratna
logistika.
Evropska Radna Grupa za Povratnu Logistiku, RevLog (1998), uzima sledeću
definiciju Dekker et al., (2003):
„Proces planiranja, implementiranja i kontrole toka sirovina, procesnih
zaliha, finalnih proizvoda, od proizvodne, distribucione ili tačke korišćenja
do tačke obnavljanja ili pravilnog deponovanja."
Povratna logistika je nauka koja „misli" i na budući naraštaj, pa
se ona može posmatrati i kao deo stalnog razvoja. Tako je, u izveštaju
Evropskoj Uniji Brunland definiše kao:
„Ispuniti potrebe sadašnjosti bez sputavanja budućih generacija u ispunjavanju
svojih potreba."
Povratna logistika se odnosi na sve logističke aktivnosti vezane za sakupljanje,
rastavljanje i obradu korišćenih proizvoda, delova proizvoda i/ili materijala
u cilju osiguravanja održive (ekološki prihvatljive) obnove.
Povratna logistika se bavi sledećim pitanjima:
1) Koje su alternative za oporavak proizvoda, delova proizvoda i materijala?
2) Ko bi trebalo da izvršava spektar operacija vezanih za obnavljanje?
3) Kako bi ove operacije trebalo izvršavati?
4) Da li je moguće da se aktivnosti tipične za povratnu logistiku integrišu
u produkcione i distributivne sisteme?
5) Koji su troškovi, a koje su koristi povratne logistike, gledano kako
iz ekonomskog, tako i iz ekološkog ugla?
Osnovni razlozi zbog kojih se povratnoj logistici posvećuje sve veća pažnja
su:
1. Zakoni vezani za životnu sredinu koji primoravaju firme da primaju
nazad svoje proizvode i da se staraju o daljem postupanju sa njima
2. Ekonomska korist od korišćenja vraćenih proizvoda u proizvodnom procesu
umesto izmirivanja velikih troškova deponovanja
3. Rastuća svest korisnika o životnoj sredini
2. OTPAD
Svaki proizvod na tržištu ima svoju vrednost i upotrebnu vrednost. Vrednost
proizvoda je, ustvari, njegova cena na tržištu, a upotrebna vrednost robe
ogleda se u njenoj mogućnosti da zadovolji neku ljudsku potrebu. Nakon
toga, iskorišćena roba se baca i tako se započinje proces stvaranja otpada.
Koliko je otpad štetan pokazuje i vreme potrebno za razgradnju pojedinih
vrsta otpada:
o Organski otpad - 3 do 12 meseci
o Aluminijumske limenke- 10 do 100 godina
o Plastične kese- 100 do 1000 godina
o Staklene boce- 4000 godina
o Stiropor- nikada!!!
2.1. Klasifikacija otpada
Generalno, otpad možemo posmatrati kao:
• Kontrolisani koji obuhvata kućni, komercijalni, medicinski i industrijski
otpad
• Nekontrolisani u koji se ubraja poljoprivredni otpad i otpad iz rudarstva
i kamenoloma
Tradicionalno, proizvođači se nisu osećali odgovornim za svoje proizvode
nakon njihove upotrebe. Danas, korisnici i vlasti očekuju od proizvođača
da smanje otpad koji prave njihovi proizvodi. Zbog toga se sve više obraća
pažnja na upravljanje otpadom.
U skladu sa politikom upravljanja otpadom Evropske unije, posebno se izdvajaju
sledeći tokovi otpada:
1) Kućni, komercijalni i neopasni industrijski otpad
2) Otpad od ambalaže
3) Korišćeni akumulatori i baterije
4) Neupotrebljiva vozila
5) Stare gume
6) Otpadna ulja
7) PCB otpad-ulja iz trafostanica
8) Opasni otpad
9) Elektronska oprema
10)Mulj iz postrojenje za tretman otpadnih voda
2.2. Principi upravljanja otpadom
Principi upravljanja otpadom definisani u „Nacionalnoj strategiji za
upravljanje otpadom" su sledeći:
> Princip održivog razvoja
> Princip blizine i regionalni pristup upravljanju otpadom
> Princip predostrožnosti
> Princip „zagađivač plaća"
> Princip hijerarhije u upravljanju otpadom
> Princip primene najpraktičnijih opcija za životnu sredinu
> Princip odgovornosti proizvođača
Hijerarhija upravljanja otpadom predstavlja redosled prioriteta u praksi
upravljanja otpadom:
■ Prevencija stvaranja otpada i redukcija - minimizacija korišćenja resursa
i smanjenje količine i/ili opasnih karakteristika generisanog otpada
■ Ponovna upotreba - ponovno korišćenje proizvoda za istu ili drugu namenu
■ Reciklaža - ponovni tretman otpada radi korišćenja sirovine u proizvodnji
istog ili različitog proizvoda
■ Iskorišćenje vrednosti otpada - kroz kompostiranje, proizvodnju/povrat
energije i druge tehnologije
■ Odlaganje otpada - ukoliko ne postoji drugo odgovarajuće rešenje, odlaganje
otpada deponovanjem ili spaljivanjem bez iskorišćenja energije.
Ovi prioriteti predstavljaju opcije upravljanja otpadom.
3. RECIKLAŽA
Pod reciklažom se podrazumeva ponovni tretman otpada radi korišćenja
kao sirovine u proizvodnji istog ili različitog proizvoda. Ona uključuje
sakupljanje, izdvajanje, preradu, pri čemu je vrlo važno najpre izdvojiti
otpad prema vrstama.
Reciklaža nije samo sredstvo očuvanja životne sredine, već i značajna
grana i delatnost koja može bitno generisati trajne ekonomske koristi,
jer čak 70% otpada ima upotrebnu vrednost, što znači da se može reciklirati.
Razvijene zemlje recilažom ostvaruju promet od čak 160 miliona dolara
godišnje, i pri tome zapošljavaju 1,5 miliona ljudu širom planete. Pored
ovih, važno je pomenuti i sledeće pozitivne osobine reciklaže:
S Dovodi do manjeg korišćenja sirovina, čime se štite neobnovljivi ili
teško obnovljivi prirodni resursi od nekontrolisane potrošnje S Smanjuje
uticaj otpada na zagađenje S Čini životnu sredinu lepšom i čistijom S
Štedi prostor u prirodi koji bi bio uništen za deponije otpada S Štedi
novac
S Smanjuje količinu energije koja bi se potrošila pri proizvodnji novog
proizvoda
Kako su danas reciklirani proizvodi sve više prisutni, a isto tako i materijali
koji su pogodni za reciklažu, javila se potreba za identifikacijom, odnosno
obeležavanjem takvih proizvoda.
Potrošači i dobavljači, posebno u industrijskim zemljama, sada donose
odluke o kupovini proizvoda zasnovane ne samo na ključnim faktorima kvaliteta,
cene i raspoloživosti, već i na ekološkim aspektima. To uključuje ekološke
uticaje koji se mogu dogoditi pre, za vreme i nakon proizvodnje nekog
proizvoda tj. tokom celokupnog životnog veka proizvoda. Ekološki sertifikat
ili „eko-označavanje", kako se uglavnom naziva, je pronalaženje načina
za smanjenje uništavanja okoline koje nastaje na svim područjima ljudske
aktivnosti. Te aktivnosti uključuju proizvodnju, marketing, potrošnju,
korišćenje i odlaganje proizvoda.
Šeme za „eko-označavanje" razvijene su u mnogim delovima sveta kako
bi služile kao vodič ekološki svesnim građanima u izboru proizvoda. Iako
su šeme još uvek dobrovoljne, omogućavaju jake marketinške uticaje: proizvodi
sa eko-etiketom imaju neospornu prednost na tržištu. Preferiranjem takvih
proizvoda na tržištu podstiču se i ostali proizvođači na redizajniranje
svojih proizvoda, ambalaže i procesa, kako bi ekološki bili što prihvatljiviji
i tako konkurisali za eko-etikete.
Na slici 1. je prikazan originalni simbol za reciklažu koji je 1970.godine
dizajnirao Gary Anderson, sa univerziteta u Los Anđelesu. Simbol inače
predstavlja Mobiusovu petlju koja sadrži tri strelice u obliku trougla
sa zaobljenim uglovima. Svaka strelica je povratno presavijena i sve tri
se nadovezuju jedna na drugu, što uslovno predstavlja ciklus reciklaže.
Smanjiti, ponovo upotrebiti, reciklirati je rešenje koje se zasniva na
kompletnom upravljanju otpadom. Tri zelene strelice su simbol za reciklažu,
a značenje svake od njih pojedinačno povezano je sa „3R" sloganom:
> Reduce- nastojanje da se izbegne nastanak otpada odnosno da se
njegove količine smanje
> Reuse- da se otpad ponovo iskoristi
> Recycling- da se otpad reciklira i obradi, dajući nove upotrebne
proizvode,
I tek na kraju ono što je neupotrebljivo će se odložiti na način koji
neće biti štetan po okolinu i zdravlje ljudi.
Sibol precrtane kante za otpatke na električnim i elektronskim uređajima znači da se ovaj proizvod na kraju svog životnog veka mora odneti na posebno mesto za prikupljanje ovakve vrste otpada.
3.1. Šta se sve može reciklirati?
3.1.1. Limenke
Upotrebljene limenke za piće od aluminijuma i čelika mogu da se recikliraju u potpunosti, neograničeni broj puta, bez gubitka u kvalitetu limenke.
Reciklirana limenka za piće vraća se na police prodavnica kao nova limenka
za samo 60 dana. Reciklaža, kako aluminijumskih, tako i čeličnih limenki
je višestruko korisna za zaštitnu živnotne sredine.
U poređenju sa proizvodnjom od primarnog aluminijuma iz boksita, putem
reciklaže moguće je da se uštedi 95% potrebne energije, da se smanji ispuštanje
CO2 (gas efekta staklene bašte) za 95% i da se uštedi 97% vode. Reciklaža
aluminijumskih limenki za piće, takođe, značajno smanjuje potrebu za osnovnom
sirovinom, boksitom. Svaka tona reciklirane čelične ambalaže umanji količinu
čvrstog otpada za 1,28 tona, i uštedi 40% vode i 85% energije koji su
potrebni za proizvodnju nove čelične ambalaže. Reciklaža čeličnih limenki
umanjuje i izduvne gasove za 86% i zagađenje voda za 76%.
3.1.2. Čelik
Dva često korišćena prirodna resursa, ruda gvožđa i ugalj, se koriste
za proizvodnju čelika.
Čelik je najviše recikliran materijal za proizvodnju ambalaže u Evropi
i svetu.
Mešanjem strugotine i izvornog čelika može se redukovati potrošena energija
za više od 50%. Čelična industrija beleži dugu istoriju recikliranja iako
se recikliranje čeličnih limenki tek nedavno razvilo. Recikliranje limenki
takođe nije tako poželjno kao recikliranje čeličnih strugotina iz drugih
izvora jer je materijal korišćenih limenki često zagađen limenim ili hromiranim
slojem. Magnetska svojstva čelika olakšavaju njegovo odvajanje od ostatka
otpada, posebno od aluminijumskih limenki iz industrije pića. Recikliranje
čeličnih limenki sada rapidno raste jer je unapređena infrastruktura za
njihovo sakupljanje. Glavni nedostatak čelika je, kao i kod stakla, njegova
težina. Recikliranje čeličnih limenki nije finansijski isplativo kao,
na primer, recikliranje aluminijuma.
3.1.3. Aluminijum
Posle čelika, aluminijum je najkorišćeniji metal širom sveta i trenutno
jedna trećina ovog materijala potiče iz reciklaže.
Godine 1972. reciklirano je 24 hiljada tona upotrebljenih limenki za piće.
Do 2005. količina je porasla na preko 879 hiljada tona - skoro 37 puta
više.
Težina aluminijumskih limenki je smanjena za 65% u poslednjih 30 godina,
što je dovelo do manje potrošnje goriva i smanjilo izduvne gasove usled
transporta.
Proizvodnja novih limenki za piće od recikliranog aluminijuma zahteva
samo 5% energije i ispušta se samo 5% CO2 gasova u poređenju sa proizvodnjom
iz primarnog aluminijuma. Boksit uopšte nije potreban.
Proizvodnja aluminijuma iz njegove rude (boksita) je energetski vrlo zahtevna.
Kako bilo, zbog svoje visoke vrednosti, aluminijum je vrlo pogodan za
recikliranje. Reciklaža aluminijuma omogućuje znatnu uštedu energije koja
je potrebna za njegovu proizvodnju, pa je moguća ušteda i do 95%. Za razliku
od papira i plastike, aluminijumske limenke, zajedno s drugim metalima
i staklom, mogu biti reciklirane bez gubitaka svojstava; reciklirani aluminijum
ne može se razlikovati od izvornoga. Limenke iz industrije pića su stoga
najčešće reciklirana ambalaža u SAD.
Činjenica da recikliranje ne menja svojstva aluminijuma upućuje na to
da nova aluminijumska ambalaža može biti načinjena od 100% recikliranog
materijala. To omogućuje stvaranje praktički zatvorenog lanca u kojem
se korišćena ambalaža neprestano reciklira u novu. Aluminijum je jedan
od retkih ambalažnih materijala koji ima tu mogućnost. Stoga nije čudno
što aluminijumska ambalaža, barem u Americi, ima najrazvijeniju infrastrukturu.
Recikliranje aluminijuma je "samofinansirajuće" i stoga ne zahteva
vladine ili neke druge subvencije.
3.1.4. Drvo
Drvo je obnovljiva sirovina, a proizvodnja drvene ambalaže zahteva manje energije nego ostali materijali. Drvena ambalaža može se više puta koristiti, iako se njene osobine mogu vremenom pogoršati. Na kraju životnog ciklusa može biti spaljena. S ekološkog gledišta, drvo je stoga relativno prihvatljiv materijal. Zbog zapremine i težine, otežano je sakupljanje drvene ambalaže; zbog ovih razloga smanjeno je njeno korišćenje, a primenjuju se alternativna rešenja, najčešće karton.
3.1.5. Staklo
Staklo se zasniva na sirovini koje u prirodnim izvorima ima u izobilju.
Njegova proizvodnja ipak zahteva znatno ulaganje energije koja je i najbitniji
faktor u proceni ekološke prihvatljivosti proizvodnje staklene amabalaže.
Drugi nedostatak stakla je njegova težina koja povećava negativan uticaj
na okolinu, a tu su još i transport i korišćenje. Industrija se intenzivno
bavila tim problemima i kao rezultat je postignuto smanjenje težine staklenki
za 31% tokom jedne decenije. Prosečna težina boce od pola litre bila je
smanjena s 255g na 177g. Smanjenje težine, osim uticaja na okolinu, takođe
omogućava proporcionalnu redukciju energije u proizvodnji staklene ambalaže.
Svojim svojstvima staklo postaje idealno za ponovnu upotrebu. Stoga ono
i dalje ostaje dominantni ambalažni materijal u industriji pića. Ipak,
s vremenom bi reciklabilna ambalaža poput PET boca i aluminijumskih i
čeličnih limenki, mogla postupno zameniti staklene boce. Sakupljanje i
recikliranje korišćene staklene ambalaže zahteva vreme duže nego kod bilo
koje druge vrste ambalaže. Staklena industrija time je osigurala dobar
ekološki imidž iz potrošačeve perspektive. Ukoliko se sakupljanje staklene
ambalaže ispravno organizuje, moguća je reciklaža u zatvorenom lancu.
Glavna briga vezana za staklo je sakupljanje i sortiranje staklene ambalaže
za reciklažu i rizik od zaraze. Sakupljanje otpadnog stakla je skupo i
u ekološkom i u novčanom sistemu, posebno u ruralnim područjima i onima
s malom gustinom stanovnika gde je efikasnost sakupljanja niska. Sa gledišta
ekonomičnosti recikliranja, trenutno postoji više otpadnog stakla nego
što se može iskoristiti za ponovnu proizvodnju. Iz tog je razloga ono
postalo sirovina u sektorima kao što je građevinska industrija.
3.1.6. Plastika
Prednosti koje nudi plastika kao ambalažni materijal su njena relativno
mala težina i brojne mogućnosti oblikovanja. To značajno doprinosi smanjivanju
opterećenja koja nastaju prilikom transporta i manipulacije, a takođe
redukuje i iskorišćavanje prirodnih izvora. Povrh svega, plastika među
ostalim ambalažnim materijalima ima najveće mogućnosti korišćenja, a istovremeno
je prihvatljiva od strane okoline. Do nedavno, recikliranje otpadne plastike
gotovo i nije postojalo, pa je većina završavala na deponijama. To se
kosi s činjenicom da je većina plastične ambalaže proizvedena od termoplastičnih
materijala koji mogu biti topljeni i ponovo oblikovani.
Tri su glavna razloga zašto reciklaža plastičnog otpada nije doživela
puni zamah kao drugi materijali:
• Plastika sadrži različite polimere koji su obično međusobno inkompatibilni
i zato se moraju razdvajati pre ponovnog korištenja. Proces odvajanja
zahteva sofisticirane tehnike da bi se postigli čisti, potpuno odvojeni
polimeri, što je relativno skupo.
• Zbog male težine, plastični otpad je teško sakupljati u isplativim količinama.
• Plastični otpad, kao i ostali otpadi, sklon je zagađenju. Mnogi polimeri
apsorbuju zagađivače pa je često vrlo teško ponovo uspostaviti njihovo
prvobitno stanje. Stoga se obnovljeni plastični otpad izbegava koristiti
u aplikacijama za prehrambene proizvode.
Mnogi proizvođači aktivno su uključeni u uspostavljanje centara za recikliranje
i u proizvodnju raznih vrsta plastike od recikliranih polimera. U isto
vreme, na tržištu se beleži porast novih aplikacija prerađenih plastičnih
materijala. Iako plastika nije idealan materijal za recikliranje, ona,
kao organski hidrokarbon, poseduje značajnu prednost kod ponovne upotrebe.
Slika 4. Postupak sortiranja PET boca u procesu reciklaže
Eastman Chemical Company, firma u SAD-u, razvila je tehnologiju recikliranja
koja je u mogućnosti ekonomično prerađivati korišćenu PET ambalažu. Ta
tehnologija uključuje depolimerizaciju PET materijala bez obzira na boju,
lakove i mešavine barijernih materijala. Materijal se raščlanjuje na temeljne
sastojke, odvajajući neželjene supstance i zagađivače te se proizvodi
materijal koji može biti korišćen za proizvodnju nove PET ambalaže, pogodne
za prehrambenu industriju i industriju pića.
3.1.7. Otpadne gume
Prema Direktivi Evropske unije odlaganje celih automobilskih guma u prirodu od 2003.godine više nije dozvoljeno, a od 2006. godine nije dopušteno ni odlaganje izrezanih auto guma. Godine 1992. u 12 država EU 65% upotrebljenih guma odlagalo se na deponije, a samo 35% zbrinjavalo se na drugi način. Deset godina kasnije, u 2002.godini situacija se potpuno izmenila. U tadašnjih 15 država EU 65% upotrebljenih guma se zbrinjavalo protektiranjem (obnovom guma), reciklažom, upotrebom za energetske svrhe ili izvozom za ponovnu upotrebu, a manje od 35% je završavalo na deponijima.
Reciklaža guma spada u delatnosti održivog razvoja jer od upotrebljenih proizvoda stvara proizvode s novom vrednošću. Proizvodi dobijeni reciklažom korišćenih guma mogu se koristiti u proizvodnji velikog broja novih proizvoda. Važno je napomenuti da se korišćene gume mogu u potpunosti reciklirati, a njihove hemijske i fizičke osobine čine ih vrednim sirovinama. Mnoge prednosti koje gume imaju tokom upotrebe ostaju važeće i kod primene korišćenih guma u sekundarnoj fazi njihove obrade kada se guma koristi kao materijal za izradu drugih vrsta proizvoda. U svakom obliku guma zadržava svoje inherentne karakteristike uključujući usporen razvoj bakterija, otpornost na pritisak, toplotu i vlagu, sunčanu svetlost i UV zračenje, kao i na razne vrste mineralnih ulja, većinu razređivača, kiselina ili drugih hemikalija. Fizičke osobine korišćenih guma imaju veliku vrednost jer nisu toksične, nisu bio-razgradive, njihov oblik, težina i elastičnost čine ih u potpunosti upotrebljivim za veliki broj raznih proizvoda, u obliku celih guma, komada, granulata ili u obliku prašine. Postupkom mehaničke reciklaže gume se seku na komade te postupnim usitnjavanjem prolaze proces separacije u kojem se zasebno odvajaju gumeni delovi, čelik i tekstil, što su osnovne komponente sastava svake gume. U postupku takve reciklaže ne stvara se nikakva dalja otpadna supstanca, sve je ''upotrebljivo'', a izuzetno je važno da nema nikakvih propratnih ''emisija u okolinu'' - u vazduh, vodu ili zemljište! Istraživanja su pokazala da je mehanički postupak reciklaže otpadnih guma daleko povoljniji za okolinu i prirodu od spaljivanja u energetske svrhe. Upravo reciklažom kroz gumeni granulat koji ulazi u ponovni ciklus upotrebe, čuvaju se prirodni resursi.
3.1.8. Papir i karton
Glavne prednosti papira i kartona su te što su načinjeni od obnovljivih
i dobro upravljanih izvora sirovina. Za industriju proizvodnje papira
danas se mora poseći više drveća nego ikada pre. Proizvodi od papira i
kartona su vrlo lagani i zato zahtevaju malo energije za transport. Pogodni
su za recikliranje i ponovno korišćenje, a budući da su biorazgradivi,
takođe se mogu i kompostirati.
Njihovi glavni nedostaci su što je proizvodnja papira energetski zahtevna
i zahteva velike količine vode. Poslednji napretci u proizvodnom procesu
ipak omogućavaju znatne uštede vode. Iako se otpadna papirna i kartonska
ambalaža može reciklirati, a korišćenje recikliranih vlakana zahteva manje
energije nego vlakna sirovine, recikliranje u praksi postavlja mnoge tehničke
izazove. Dodaci kao što su tinta ili lakovi, koji se koriste kako bi unapredili
funkcionalna svojstva papira, stvaraju poteškoće u ponovnoj obradi. Primera
radi, gotovo je nemoguće reciklirati valoviti karton koji je bio premazan
voskom ili plastičnim slojem. Naravno, papir i papirni proizvodi ne mogu
se uzastopno reciklirati jer se vlakna uništavaju i skraćuju u svakom
ciklusu. To uzrokuje slabljenje kvaliteta papirnih proizvoda proizvedenih
od recikliranih vlakana. Takva ambalaža može, na primer, zahtevati više
materijala kako bi postigla veću čvrstoću prilikom transporta nego ona
koja je proizvedena od izvornog materijala. Lepljive trake i nalepnice
koje se često koriste kod takve ambalaže, mogu blokirati opremu za recikliranje.
4. ELEKTRONSKI OTPAD
Elektronski otpad sastoji se od širokog i rastućeg spektra elektronskih
aparata i opreme. Tu spadaju aparati iz domaćinstva kao što su frižideri,
klima uređaji, mobilni telefoni, hi-fi uređaji, televizori, računari i
slično.
Elektronski otpad je postao problem velikih razmera zbog dve glavne karakteristike:
1) Elektonski otpad je opasan-sadrži preko hiljadu različitih supstanci,
od kojih su mnoge otrovne i stvaraju ozbiljno zagađenje prilikom odlaganja
2) Elektronski otpad se stvara u alarmantnim količinama-zbog brzog zastarevanja
proizvoda
4.1. Opasne supstance u elektronskom otpadu
Kada se govori o opasnosti koja "vreba" iz bačenog računara,
misli se, pre svega, na toksičnost supstanci koje se nalaze u njemu. Opasne
supstance su:
■Olovo - uzrokuje oštećenje centralnog i perifernog nervnog sistema, kardio-vaskularnog
sistema, bubrega i reproduktivnih organa. Nalazi se u monitorima (1,5
- 4,0 kg po monitoru) i matičnim pločama.
■ Kadmijum - uzrokuje nepovratne posledice na ljudsko telo, jer se taloži
na bubrezima. Može se naći u raznim čipovima, a takođe je i stabilizator
za plastiku.
■Živa - može uzrokovati oštećenja raznih organa uključujući mozak i bubrege,
kao i fetus. Najopasnije je zagađenje vode živom koja se lako taloži u
živim organizmima kroz lanac ishrane, najčešće preko ribe. Procenjuje
se da se 22% svetske potrošnje žive koristi u elektronskoj opremi. Koristi
se u termostatima, senzorima, relejima, mobilnim uređajima, baterijama
i LCD ekranima.
■ Heksovalentni hrom - koristi se u zaštiti od korozije i kao ukras ili
učvršćivač kućišta. Lako se apsorbuje u ćelijama i može uzrokovati oštećenja
DNK.
■Plastika uključujući PVC - u prosečnom računaru je ima oko 7 kg. Najviše
korišćeni oblik plastike je PVC (poli-vinil-hlorid). Prilikom gorenja
može stvarati ugljen-dioksid.
■Bromirani inhibitori gorenja (BFR) - koriste se u plastičnim kućištima
radi sprečavanja zapaljivosti.
■Barijum - je mekani srebrno-beli metal koji se koristi u CRT monitorima
da bi zaštitio korisnike od zračenja. Studije su pokazale da kratka izloženost
barijumu uzrokuje oticanje mozga, slabljenje mišića, oštećenje srca, jetre
i slezine.
■Berilijum - je vrlo lagani metal, tvrd i nemagnetičan. Zbog ovih svojstava
koristi se u matičnim pločama. Nedavno je klasifikovan kao kancerogen
jer uzrokuje rak pluća.
■Toneri - Glavni sastojak crnog tonera je pigment. Udisanje je primarni
način izlaganja što može dovesti do iritacije disajnih puteva. Klasifikovan
je kao kancerogen.
■Fosfor - se koristi kao premaz na CRT monitorima radi rezolucije slike.
Otrovan je, pa nakon dolaska u dodir sa njim trebalo bi potražiti lekarsku
pomoć.
Brz razvoj tehnologije doprineo je da potrošači retko kad odnose neispravne
aparate na popravku, već ih jednostavno zamenjuju novim, jer je to jednostavnije
i vrlo često jeftinije. Prosečni životni vek računara se smanjio sa šest
godina na samo dve. Većina korisnika mobilnih telefona kupuje nove aparate
svake dve godine. Pri tome veliki broj starih aparata završi kao otpad,
a čak 90% mase materijala može se iskoristiti i ponovo upotrebiti. Takođe,
baterije koje predstavljaju 15-30% mase telefona mogu značajno naškoditi
životnoj sredini. Posledice su dvostruke: bacanje mobilnog telefona znači
i bacanje vrednih metala (paladijuma i zlata), a ovakav otpad zagađuje
okolinu, jer se oslobađaju pomenute toksične materije.
4.2. Kako se stvara elektronski otpad?
Elektronski otpad stvaraju tri glavne grupe:
• domaćinstva i mala preduzeća
• velika preduzeća, institucije i vlade
• proizvođači originalne opreme
Domaćinstva i mala preduzeća rešavaju se elektronske opreme, a posebno
računara, ne iz razloga što je oprema pokvarena nego jednostavno zato
što je napretkom tehnologije postala zastarela. Zbog trenutnog zakona
domaćinstvima i malim preduzećima je dozvoljeno odlaganje e-otpada u kante
za smeće zajedno sa ostalim kućnim otpadom.
Velika preduzeća, institucije i vlade - veliki korisnici, redovno svojim
zaposlenima menjaju opremu, tj. zamenjuju staru novom. Microsoft, na primer,
sa preko 500 hiljada zaposlenih (od kojih neki imaju i više od jednog
računara), zamenjuje svaki računar svake tri godine.
Proizvođači originalne opreme stavaraju elektronski otpad kada proizvodi
koji silaze sa proizvodne trake nisu odgovarajućeg kvaliteta i moraju
biti bačeni. Neki proizvođači imaju ugovor sa preduzećima za reciklažu,
dok drugi, kao što su Siemens, Hewlett Packard i IBM, imaju vlastite pogone
za reciklažu.
4.3. Koliko ima elektronskog otpada?
Još 1994.godine procenjeno je da je 20 miliona računara u svetu zastarelo,
a ukupna količina elektronskog otpada procenjena je na 7 miliona tona.
Ta brojka se 2004. godine popela na 100 miliona računara.
Brojke su danas znatno veće i ubrzano rastu. Evropske studije pokazuju
da količina elektronskog otpada raste 3-5 % godišnje, što je četiri puta
brže nego otpad iz domaćinstava. Od ukupne količine svetskog otpada ovaj
otpad čini 5%, a stopa rasta se svake godine povećava. Dovoljno govori
i podatak da prosečan građanin Engleske u toku svog života odbaci čak
3 tone elektronskog otpada.
Sjedinjene Američke Države, statistički, stvaraju najviše tehničkog otpada
u svetu. Samo u 2005.godini odbačeno je oko 4,6 miliona tona popularno
nazvanog e-otpada. Iste godine, u Americi, bačeno je oko 130 miliona mobilinih
telefona, što na gomili čini pribiližno 65 hiljada tona opasnog otpada.
Na ove brojke treba dodati i veliki broj televizora, bele tehnike, faks
uređaja, video rekordera i slično.
Danas se u svetu godišnje stvara oko 50 miliona tona elektronskog otpada,
pri čemu najveći deo, što je pak problem posebne vrste, završi u zemljama
u razvoju. Vodeći kontinent u godišnjoj proizvodnji ovog opasnog otpada
je Severna Amerika sa oko 20 miliona tona, zatim slede Evropa i Azija
sa po oko 14 miliona tona, a ostali kontinenti su na nivou oko 5 miliona
tona.
Problem elektronskog otpada će se još pogoršati, jer Agencije za otpad
očekuju veliki porast u količini računara i televizora koji će biti bačeni
u narednih pet godina. Kako će CRT monitori biti zamenjeni LCD-ovima doći
će i do masovnog odbacivanja CRT monitora.
4.4. Gde završava elektronski otpad?
Trenutno, najveći deo elektroskog otpada završava na deponijama ili u
spalionicama. Postoji inicijativa da se pređe sa spalionica na recikliranje,
ali reciklaža često predstavlja nešto sasvim drugo- rastavljanje, drobljenje,
paljenje, izvoz i slično. To je u većini slučajeva nekontrolisano i stvara
dodatnu opasnost.
Deponije- u Sjedinjenim Američkim Državama je 1997.godine 3,2 miliona
tona elektronskog otpada završilo na deponijama. Ovom načinu rešavanja
otpada najčešće se okreću domaćinstva i mala preduzeća. Oko 70% teških
metala (uključujući živu i kadmijum) koji se mogu pronaći na deponijama
potiču od elektronske opreme.
Spalionice- problem spalionica je u tome što su one najveći izvor dioksida,
a bakar, koji je vrlo čest u elektronskom otpadu, je katalizator u formaciji
dioksida.
Ponovna upotreba (re-use)- samo oko 3 % od svih zastarelih računara.
Reciklaža- trenutno u razvoju.
Izvoz- postoje tri glavna razloga zašto je izvoz otpada u Azijske zemlje
u stalnom porastu:
1) Niska cena rada (npr. 1,5 dolara po danu , u Kini)
2) Zakoni o životnoj sredini nisu dobro definisani u azijskim zemljama
3) U Sjedinjenim Američim Državama je izvoz ovog otpada dozvoljen
4.5. Izvoz- najlakše rešenje
Bogate industrijske zemlje koriste mogućnost izvoza elektronskog otpada
u Azijske zemlje u razvoju. Većina opasnog otpada stvara se u industrijskim
tržišnim ekonomijama. Izvoz tog otpada u manje razvijene zemlje je, kroz
istoriju, bio jedan od načina na koji je razvijen svet izbegavao suočavanje
sa skupim rešavanjem otpada kod kuće.
Kao i većina trgovine otpadom, tako i izvoz elektronskog otpada u zemlje
u razvoju je u potpunosti motivisan nemilosrdnom globalnom ekonomijom.
Slobodna trgovina otrovnim otpadima ostavlja siromašnim zemljama težak
izbor: siromaštvo ili otrov-izbor koji niko nikada ne bi trebalo da donosi.
U izveštaju jedne američke ekološke organizacije (Basel Action Network),
iz Sijetla, tvrdi se da se od 50-80% elektronskog otpada koji se u SAD
prikupi i rasklopi radi reciklaže, ustvari, prerađuje u Kini, Indiji i
Pakistanu, i drugim zemljama u razvoju, i to u uslovima koji nisu regulisani
nikakvim propisima.
4.5.1. Bazelska konvencija i Direktive Evropske unije
Napori da se stane na put slobodnoj trgovini otrovnim otpadom urodili
su delimično plodom- međunarodnim sporazumom Ujedinjenih Nacija o ograničenju
trgovine toksičnim otpadom, znanim kao Bazelska konvencija. Delimično,
jer su Sjedinjene Američke Države jedina razvijena država koja nije ratifikovala
niti originalnu Bazelsku konvenciju, niti Bazelski amandman o zabrani
izvoza.
Bazelska konvencija je međunarodni multilateralni ugovor, sačinjen u Bazelu
(Švajcarska), marta 1989.godine, kojim se regulušu norme postupanja, odnosno,
kriterijumi za upravljanje otpadom na način usaglašen sa zahtevima zaštite
i unapređenja životne sredine, i postupci kod prekograničnog kretanja
opasnih i drugih otpada.
Prema Bazelskoj konvenciji, upravljanje otpadom postavljeno je na bazi
integralnog pristupa koji podrazumeva kontrolu stvaranja opasnog i drugog
otpada, skladištenje, transport, tretman, ponovno korišćenje, reciklažu,
obnavljanje i finalno odlaganje (deponovanje).
Bazelskim amandmanom je od 1995.godine zabranjen izvoz opasnog otpada
u zemlje koje nemaju odobrene kapacitete za postupanje sa ovom vrstom
otpada, tj. u zemlje van Evropske unije. Srbija je potpisala Bazelsku
konvenciju 1989. godine, a ratifikovala je i postala član 2000.godine.
Pored ovoga, postoje i direktive koje se tiču električnog i elektronskog
otpada.
Direktiva 2002/96 o otpadu od električne i elektronske opreme (WEEE-Waste
from Electrical and Electronic Equipment) ima za cilj da promoviše ponovno
korišćenje, reciklažu i druge forme povraćaja električnog i elektronskog
otpada, kako bi se redukovala količina ovog otpada i poboljšale performanse
životne sredine.
Direktiva 2002/95 o opasnim supstancama u električnoj i elektronskoj opremi
(RoHS-Restriction of Hazardous Supstances) propisuje restriktivno korišćenje
pojedinih štetnih supstanci u električnoj i elektronskoj opremi. Prema
ovoj direktivi, prodaja uređaja u kojima sadržaj pojedinih supstanci kao
što su olovo, živa, kadmijum, nije u propisanim granicama, strogo je zabranjena
nakon 1. jula 2006. godine.
4.6. Gradovi - deponije
Guiyu, čija se lokacija može videti na slici 7.,je grad u Kini koji je 1995.godine bio siromašna i ruralna zajednica, a danas predstavlja ogroman prerađivački centar elektronskog otpada. Prema saznanjima kineske štampe ukupan broj zaposlenih u sektoru elektronskog otpada, u Guiyu prelazi brojku od 100 hiljada. Mali privatni preduzetnici u ovoj zemlji, koristeći razne zakonske propuste, uvoze velike količine starih, neupotrebljivih računara.
Kada stignu na svoje poslednje odredište, veliki broj siromašnih, a često
i dečijih ruku, odvaja pojedine delove, sortira ih i obrađuje. Ovaj posao
je veoma opasan po zdravlje, zbog oslobađanja već pomenutih toksičnih
materija, a ova deca to rade bez ikakve zaštite, što se i može videti
na slici 8.
U područjima gde se nalaze ove radionice mnogi stanovnici imaju zdravstvene
tegobe, iako nisu zaposleni u pomenutim računarskim stratištima. Podatak
da stanovnici tih predela moraju da dovoze vodu za piće sa izvorišta udaljenih
najmanje trideset kilometara, govori dovoljno o zagađenosti podzemnih
voda.
Grad Sher Shah u Pakistanu je jedna od glavnih "pijaca" za otpadne
materijale i robu iz "druge ruke". Tamo se mogu naći sve vrste
elektronske i električne opreme, rezervnih delova i prokrijumčarenih dobara
koja dolaze morskim putevima i zatim distribuiraju dalje, u druge gradove
Pakistana. Sher Shah predstavlja neformalnu "pijacu" bez ikakve
zakonodavne kontrole.
Države iz kojih dolazi elektronski otpad su: SAD, Australija, Japan, Engleska,
Kuvajt, Saudijska Arabija, Singapur, Dubai i Ujedinjeni Arapski Emirati.
Trgovina elektronskim otpadom u Indiji, tačnije u New Delhiju, je u procvatu.
Indijski trgovci aukcijom prodaju otpad najboljem ponuđaču koji ga kasnije
sortira i preprodaje. Nedavno je u Indiji objavljeno da čak 25 hiljada
radnika "na crno", samo u New Delhiju, svakodnevno rastavlja
između 10 i 20 hiljada tona elektronskog otpada. Otpad u ovaj grad stiže,
naravno, svake godine, da bi iz njega izdvojili male količine bakra, zlata
i drugog korisnog metala za prosečnu platu od 75 dolara.
Indija trenutno proizvodi 150 tona elektronskog otpada godišnje i isto
toliko ilegalno uvozi sa Zapada. Danas, Indija ima samo 22 računara na
1000 stanovnika, ali predviđa se da će se taj broj povećati na 120 u narednih
pet godina, a odlaganje elektronskog otpada još nije regulisano od strane
države.
U Nigerijsku luku Lagos svakog meseca pristiže 500 kontenera polovne elektronske opreme ili oko 400 hiljada kompjutera, budući da svaki kontener prosečno nosi oko 800 ovih uređaja. Čak 75% ove opreme je neupotrebljivo, nepopravljivo i ne može se prodati
Razvijene zemlje, koje su i najveći proizvođači ove vrste otpada, oslobađaju se ovog toksičnog otpada tako što ga poklanjaju u vidu donacija, ili ga prodaju zemljama u razvoju, što predstavlja način da se izbegnu troškovi kvalitetnog recikliranja. Tako su na račun sopstvene komfornosti svesno ugrozile živote i zdravlje drugih ljudi. Kakav je to poklon- lako se može zaključiti!
5. RECIKLAŽA ELEKTRONSKOG OTPADA
Brz razvoj tehnologija reciklaže utemeljen je u ekološkoj i ekonomskoj
opravdanosti ovog načina zbrinjavanja otpada. Sve veći pritisak javnosti
u pogledu zaštite okoline uticao je na povećanje troškova zbrinjavanja
otpada, podstičući na taj način i razvoj tehnologija reciklaže. Tome je
pogodovalo i saznanje o konačnim zalihama neobnovljivih sirovina i potrebi
njihove racionalne potrošnje.
Prvi sistem za recilažu elektronskog otpada primenjen je u Švajcarskoj,
još 1991.godine. Započet je prikupljanjem odbačenih frižidera, da bi vremenom,
tom sistemu bili dodavani i drugi električni uređaji. Danas se, pod pojmom
elektronski otpad podrazumevaju kompjuteri,televizori, elektronika koja
služi za zabavu i mobilni telefoni.
5.1. Postupak reciklaže elektronskog otpada
Vremenom je zbrinjavanje dotrajalih proizvoda prihvaćeno kao sastavni
deo životnog ciklusa proizvoda. To je otklonilo svako dvoumljenje o perspektivi
reciklaže, nakon čega je težište njenog razvoja pomaknuto na snižavanje
troškova i proširenje primene.
Postupak reciklaže započinje trajnim i pouzdanim brisanjem podataka kako
bi se na najbolji mogući način zaštitio interes korisnika.
U pogonu za reciklažu, u jednoj od fabrika u Srbiji (Slika 12.) se prvo
obavlja pregled i rasklapanje računara na komponente. Rasklapanje je deo
posla koji je najmanje automatizovan i nijedna mašina nije u tome dobra
kao čovek. Naravno, ovaj proces nije štetan po zdravlje radnika.
Zatim, ovako raskopljeni delovi idu na trakasti transporter gde se vrši
sortiranje. Sortiranjem se reciklabilne komponente odvajaju od nereciklabilnih.
Reciklabilne komponente, kao što su plastika, metal, kablovi i staklo,
(Slika 13.), imaju upotrebnu vrednost i nemaju svojstva opasnog otpada.
Drugim rečima, u reciklabilne komponente spadaju komponente koje imaju
karakter sekundarnih sirovina i koje se mogu dalje prerađivati.
Nereciklabilne komponente su one koje nemaju karakter sekundarnih sirovina
i koje se privremeno skladište u ekološko prihvatljivim i bezbednim uslovima.
Pri rasklapanjuu kompjutera na sastavne delove maseni udeo reciklabilnih
komponenata se kreće od 70% do 80%. U reciklabilnom delu plastika je zastupljena
sa oko 4%, a metalni delovi sa oko 96% mase. Maseni udeo reciklabilnih
komponenata kod CRT monitora je oko 30%, pri čemu je odnos plastike i
metala u ovom delu 50:50.
Nakon sortiranja veći deo dalje obrade obavlja se uz pomoć mašina koje
sprečavaju širenje štetnih hemikalija koje mogu biti oslobođene u ovom
procesu.
Metal, plastika i staklo razvrstavaju se na dalje podvrste tako što prolaze
ispod infracrvene lampe. Različite vrste materijala reflektuju različite
spektre svetlosti i na osnovu toga se prepoznaju, a metalni delovi se
mogu izdvojiti i pomoću magneta.
Ovako razvrstani materijali se dalje melju u specijalnim mlinovima i tako
pretvaraju u sekundarne sirovine koje su spremne za proizvodnju u različitim
granama industrije.
Ono što je važno naglasiti jeste da pogoni za reciklažu, prema strogim
propisima moraju da filtriraju izduvne gasove i prečišćavaju otpadne vode
i da na svaki način spreče ugrožavanje životne sredine.
5.2. "Zeleni" - svesni proizvođači
U zemljama koje poseduju razvijene sisteme za reciklažu, na berzi se
već nekoliko govina prodaje "sortirano đubre". Začuđujuće je
da otpad vredi sve više iz godine u godinu, a među najvrednijim otpacima
su upravo elektronske komponente. Čipovi, kondenzatori, otpornici ili
integralna kola, se po razvrstavanju u postupku reciklaže prodaju na sve
unosnijoj svetskoj berzi polovnih elemenata, gde ih različiti proizvođači
kupuju i kasnije ugrađuju u svoje proizvode-od novih kompjutera do muzičkih
stubova.
Zbog toga, sve veći broj velikih prizvođača želi da proizvodi jeftinije
proizvode korišćenjem recikliranih materijala.
Troškovi recikliranja postali su sastavni delovi cene novih televizora,
kompjutera i mobilnih telefona. Proizvođači, poput "HP"-a "Siemens"-a
i "Dell"-a, otvorili su besplatne centre za recikliranje elektronskog
otpada u kojima se na pravilan način, sa minimumom ugrožavanja zdravlja
radnika vrši reciklaža. Tehnologija i oprema za ovaj zadatak su vrlo skupe
i složene i većina manje bogatih zemalja ih nema. O tome da je reciklaža
skup proces govori i činjenica da je reciklaža katodnih cevi iz računarskih
monitora deset puta skuplja od njihovog otpremanja na drugi kraj sveta.
Ipak, svaka kompanija koja je počela da se bavi ovom idejom došla je do
sledećeg zaključka: reciklaža počinje mnogo pre nego što odbačeni kompjuter
dođe u postrojenje za rastavljanje- reciklaža počinje prilikom dizajna
delova za taj kompjuter. Rešenje se nalazi u upotrebi takvih komponenti
i dizajnu proizvoda koji bi omogućili lako recikliranje. Tako se javio
trend da se zavrtnji sve više zamenjuju plastičnim spojevima i da se metalne
površine više ne lakiraju, već se obrađuju specijalnim praškom. Na ovaj
način se vreme reciklaže ovih komponenata skraćuje, a povećava se procenat
materijala koji se može ponovo primeniti.
Međunarodna ekološka grupa "Greenpeace" objavila je izveštaj
pod imenom "Vaš vodič kroz zelenu elektroniku", u kome je saopštila
rezultate procena koliko koji proizvođač mobilnih telefona i kompjutera
brine o zaštiti prirode i zdravlju ljudi.
Na ovoj bodovnoj skali od 0 do 10, proizvođači su svrstani uglavnom po
tome da li u svojim proizvodima koriste opasne PVC i BFR materijale. Tako
su "Nokia" i "Dell" osvojili po 7 poena, dok su se
"Apple" i "Motorola" našli na samom dnu lestvice.
"Nokia" je proglašena liderom u eliminisanju toksičnih hemikalija,
jer svi njeni novi modeli ne sadrže ni PVC, a ni BFR supstance.Za kompanijama
"Nokia" i "Dell" slede "Hewlett Packard"
(HP), "Sony Ericsson", "Samsung", "Sony",
"LG Electronics", "Panasonic", "Toshiba",
"Fujitsu Siemens Computers", "Apple Computer" i "Motorola".
5.2.1. "Siemens"
Kao primer praktične primene reciklaže elektro-otpada može poslužiti iskustvo poznate firme "Siemens", koja već niz godina usavršava i primenjuje reciklažu svojih proizvoda. Tako je kompanija "Siemens Nixdorf" u 2007.godini reciklirala 5 700 tona svojih starih komponenata, pri čemu je uštedela oko 30 miliona evra. Razlog za ovoliku uštedu je i to što "Siemens" pravi proizvode u kojima je 88% komponenti ponovo upotrebljivo, a svake godine pokušavaju da povećaju ovaj procenat.
„Siemens" nudi svim kupcima preuzimanje dotrajalih uređaja i aparata.
Na slici 15. može se videti kompletan tok Siemensovih proizvoda- od trenutka
prodaje do finalnog odlaganja nastalog otpada.
Kod preuzetih uređaja prvo se proverava mogućnost ponovnog korišćenja.
Na taj se način jedan deo uređaja nakon obnavljanja (regeneracije) vraća
u dalju upotrebu. Kod većine uređaja to nije izvodljivo i oni se prepuštaju
reciklažnom centru u kojem se izdvajaju delimično dotrajali i ispravni
delovi koji se prodaju za dalju upotrebu. Preostali potpuno dotrajali
uređaji i delovi se u Siemensovim pogonima rastavljaju i recikliraju.
Prva faza je ručno rasklapanje i razvrstavanje u 8 grupa i 30 podgrupa
(metali, čisti termoplasti, mešana plastika, elektronski sitni otpad,
kablovi, kondenzatori, ekrani, ambalaža, opasni otpad itd.).
Dalju preradu pojedinih grupa preuzimaju specijalizovani pogoni za reciklažu.
Najveći udeo u otpadu pripada metalima (40 do 70%). Kablovi i vodovi se,
bez spaljivanja, razdvajaju na metal i plastiku. Elektronski sitni otpad,
koji učestvuje u ukupnoj masi uređaja od 15 do 30%, sadrži u proseku 30%
metala i 70% plastike. Prerada ove vrste otpada obavlja se automatiziovanim
postupkom mehaničkog usitnjavanja, a zatim razdvajanja pojedinih vrsta
materijala (magnetski, elektrostatički, indukcijski, vazdušnom strujom,
prosejavanjem, ispiranjem itd.).
Metalni granulat čistoće do 98% služi za ponovno dobijanje metala (paljenjem,
elektrolizom, hemijskim ili elektrohemijskim postupcima). Recikličnost
metalnih materijala je dobra i danas se uspešno prerađuju gvožđe, bakar,
aluminijum, cink, kositar, plemeniti metali, hrom, kobalt, selen, telur,
galijum, germanijum, indijum, silicijum i drugi.
Materijalno recikliranje plastičnih materijala zahteva izdvojenost po
vrstama, pri čemu se javlja problem razvrstvanje i identifikacija plastike.
Rešenje se nazire primenom propisa o označavanju vrste polimera na delovima.
Dodatni problem stvara oko 2000 raznih dodataka u polimerima (punila,
omekšivači, boje i pigmenti, stabilizatori), zatim ojačala (npr. staklena
vlakna kod elektroploča), ali i opasnih supstanci (npr. halogena sredstva
otporna na vatru). Od plastičnih materijala najviše se recikliraju kućišta.
Za recikliranje su posebno neprikladni vezani (složeni, kompozitni) materijali,
čija izmešanost nekada dostiže i mikroskopske razmere, što onemogućava
izdvajanje komponenti.
Kod malih električnih uređaja ne odvajaju se pojedinačno delovi nego se
celi uređaji drobe i usitnjavaju. Nakon odvajanja metalnih frakcija preostala
mešavina plastičnih materijala može se iskoristiti samo hemijskim (npr.
hidriranjem) ili energetskim recikliranjem.
Važan zadatak zbrinjavanja otpada je i izdvajanje opasnih supstanci. To
su npr. polihlorirani bifenil (PCB) koji se koristi(o) kao dielektrik
u kondenzatorima, hlorofluorougljovodonik (CFC) u toplotnoj izolaciji
ili kao rashladno sredstvo, teški metali u baterijama (živa, kadmijum,
mangan, nikal, olovo i dr.), delovi tečnih kristala (LCD), opasne supstance
u premazima ekranskih cevi i drugi. Kod prerade otpada naročito je važno
izdvajanje elemenata koji sadrže opasne supstance i njihovo zbrinjavanje
na propisani način.
Pri zbrinjavanju starih frižidera, dobija se prah od tvrde poliuretanske
pene koji se presovanjem prerađuje u građevinske ploče.
U nekoliko poslednjih godina sve je jači pritisak na proizvođače da povećaju
prikladnost recikliranju (recikličnost) svojih proizvoda odgovarajućim
izborom materijala, konstrukcijom proizvoda i tehnologijom izrade, a kompanija
"Siemens" upravo to i čini.
5.2.2 "Hewlett Packard" - HP
U Evropi će počev od ove godine biti mnogo manje elektronskog otpada.
Elektronski otpad, kao što je već pomenuto, čine mašine za pranje veša,
televizori, mikrotalasne pećnice, usisivači, mobilni telefoni, i naravno,
računari.
HP je učestvovao u svim fazama zakonodavnog postupka za pokretanje nove
direktive Evropske unije pod nazivom WEEE (Waste Electrical and Electronic
Equipment) koja reguliše prikupljanje i reciklažu elektronskog otpada.
WEEE direktiva koristi jasan princip koji se zasniva na odgovornosti svakog
pojedinačnog proizvođača, tzv. IPR (Individual Producer Responsibility)
princip. Svaki proizvođač biće odgovoran za svoje proizvode isporučene
posle avgusta 2005.
„Očuvanje životne sredine je ključni element HP-ove trajne opredeljenosti
za ideju globalnih građana i osnova našeg poslovnog uspeha na duge staze",
rekao je Klaus Hijeronimi, generalni direktor u organizaciji za životnu
sredinu, HP EMEA.
HP-ovi centri za reciklažu širom sveta već sada obrade oko 1,8 miliona
kilograma računarskog hardvera svakog meseca. HP je sebi postavio za cilj
da do 2007.godine reciklira pola milijarde kilograma elektronskih proizvoda
i opreme za štampanje i taj cilj je, naravno, ostvaren.
U saradnji sa lokalnim vlastima i industrijskim udruženjima, HP se stara
da se WEEE direktiva primenjuje i u praksi. To znači stvaranje nove industrije
za reciklažu bilo na nivou država bilo na evropskom nivou u kojoj vladaju
zakoni konkurencije kako bi se postigli najmanji mogući troškovi.
Pilot projekti koje je započeo HP poslužili su kao proba za uvođenje WEEE
zakona. U Rojtlingenu u Nemačkoj, projekat koji su vodili HP i lokalne
vlasti pokazao je da su ljudi veoma zainteresovani za recikliranje IT
opreme kada im se za to pruži prilika.
Udruživanjem snaga sa kompanijama Sony Europe, Braun i Electrolux, HP
je već stvorio evropsku platformu za reciklažu (ERP) — zajedničku platformu
za recikliranje električnog i elektronskog otpada na nivou cele Evrope.
ERP platforma je formirana sa ciljem da se aktiviranjem mehanizma konkurencije
obezbedi poboljšanje kvaliteta postupka recikliranja i smanji cena koju
plaćaju potrošači.
Sada i druge kompanije kao što su Samsung, Logitech i Remington nastoje
da problem elektronskog otpada rešavaju na evropskom, umesto na državnom
nivou.
Svaki HP-ov klijent dobiće svoju ulogu u zaštiti životne sredine. Potrošači
će jednostavno moći da odlože HP-ovu opremu na za to određena mesta u
svojim opštinama i ona će biti isporučena postrojenjima koji omogućavaju
ponovnu upotrebu, rekonstrukciju i reciklažu. Kompanije poput HP-a moraju
da finansiraju tu reciklažu, čime se teret odgovornosti za kraj životnog
veka proizvoda u najvećoj meri prebacuje na samog proizvođača.
HP će komercijalnim klijentima obezbediti besplatnu reciklažu za svu elektronsku
opremu nakon što oni tu opremu vrate na određena mesta za prikupljanje
HP opreme. HP predviđa da će zahtevi koji se odnose na vraćanje proizvođaču
i reciklažu predstavljati sastavni deo budućih komercijalnih poslovnih
odnosa.
HP veruje da je IPR princip najbolji način da se promoviše ekološko projektovanje
proizvoda. HP-ov program „Projektovanje za očuvanje životne sredine"
smanjuje ekološku štetnost HP-ovih proizvoda u svim fazama projektovanja,
proizvodnje, upotrebe i na kraju životnog veka.
Svaka nova linija HP-ovih računarskih proizvoda i proizvoda za obradu
slika projektovana je tako da nudi bolje performanse od prethodnih modela,
tako da troši manje energije i koristi manji broj materijala, na primer,
dve vrste plastike, umesto petnaest.
Umesto upotrebe lepkova i vezivnih materijala, HP svoje proizvode dizajnira
tako da se spajaju mehanički, a u nekim HP skenerima lampe sa živom zamenjene
su senzorima izrađenim u novoj tehnologiji za detektovanje kontakta sa
slikom.
HP je razvio komponentu za HP Scanjet skener izrađenu 25% od reciklirane
plastike koja se koristi u kertridžima za štampače i 75% od recikliranih
plastičnih boca, a koja zadovoljava sve specifikacije i zahteve za taj
proizvod.
HP i dalje u svojim kertridžima za štampanje i ambalaži smanjuje upotrebu
materijala koji se ne mogu reciklirati. Od 1992. godine HP je smanjio
prosečan broj delova koji se koriste u jednobojnim kertridžima za laserske
štampače iz serije LaserJer za 25% i tako povećao mogućnost njihove reciklaže.
5.3. Reciklaža elektronskog otpada u Srbiji
U Srbiji 2004.godine reciklažom se bavilo oko 60 firmi, i to uglavnom
recikliranjem metalnog otpada, papira i PET ambalaže. Danas, u Srbiji
postoji oko 280 firmi koje na različitim tehnološkim nivoima obrađuju
sekundarne sirovine.
Među ovim preduzećima nalaze se i tri fabrike za reciklažu električnog
i elektronskog otpada. Te fabrike su : „BiS- reciklažni centar" u
Omoljici kod Pančeva, „S.E. Trade" u Višnjičkoj banji u Beogradu
i „Eko-metal" u opštini Vrdnik u blizini Novog Sada.
Iako je u svaku od ovih fabrika uloženo preko milion evra, to nije dovoljno
da bi se u ovim fabrikama vršila kompletna reciklaža. Reciklaža nereciklabilnih
materijala zahteva velika finansijska ulaganja, specijalnu infrastrukturu
i sofisticiranu tehnologiju čija vrednost dostiže nekoliko stotina miliona
evra.
Ono što je zajedničko za sve tri fabrike jeste da one vrše reciklažu reciklabilnih
elemenata u uređajima kao što su plastika, metal i staklo. Reciklažom
jednog računara od 30 kilograma, u proizvodnju se vraća 25 kilograma kvalitetnog
materijala. Otpad druge i treće kategorije čini 4,7 kilograma i ostaje
0,3 kilograma materijala koji se ne može recikirati u našoj zemlji. Nereciklabilne
komponente, kao što su matične ploče, katodne cevi , procesori i hard
diskovi, skladište u posebnim kontenerima i na kraju ih izvoze u inostranstvo,
jer finalno recikiranje obavlja mali broj reciklažnih kompanija u svetu.
Primera radi, ovakve komponente nemačke kompanije odkupljuju od reciklažnih
centara po ceni od 0,2 evra po toni, dok reciklažni centri iz Srbije plaćaju
prevoz do tih centara u inostranstvu. To dokazuje da elektronski otpad
na svetskoj berzi ima određenu cenu.
Cilj svake od ovih kompanija u Srbiji je da nađu pravog i krajnjeg korisnika
sirovina dobijenih reciklažom elektronskog otpada, kako bi postigli što
bolju cenu na tržištu. Najbolja prodajna cena sekundarnih sirovina se
postiže samo ukoliko kompanije u Srbiji mogu garantovati njihov obiman
i konstantan priliv na mesečnom nivou. Za poslovanje na berzi sekundarnih
sirovina, minimalna ponuda se kreće oko 200 tona mesečno, što je za fabrike
u Srbiji još uvek neostvarljivo. Razlog tome je i što stanovništvo nije
upoznato šta bi trebalo da radi sa dotrajalom računarskom opremom,pa ova
oprema umesto da bude u nekom od ovih reciklažnih centara stoji u podrumima
i garažama.
Sve dok se svest građana o značaju reciklaže i zaštiti životne sredine
ne dovede na zavidan nivo, i dok ne budu doneti zakonski propisi o odlaganju
otpada, reciklaža u Srbiji neće imati svetliju budućnost.
U „BiS - reciklažnom centru" samo u prva tri meseca 2008.godine količina
predatog elektronskog otpada u odnosu na isti period prethodne godine
povećana je za 100 %. Ovaj podatak govori da se svest građana po pitanju
zaštite životne sredine u Srbiji lagano menja. U prilog tome govori i
zanimljivost da je korisnik iz Valjeva svoj dotrajali računar poslao poštom
u jedan od ovih reciklažnih centara, kako bi bio recikliran.
6. METODE ZA UTVRĐIVANJE KOLIČINE ELEKTRONSKOG OTPADA
Za procenu potencijalne količine elektronskog otpada mogu se koristiti
različiti pristupi tj. metode, u zavisnosti od dostupnosti potrebnih podataka.
Te metode su:
1) Vremenska postupna metoda
2) Metoda ponude tržišta
3) Carnegi-Mellon metoda
4) Aproksimativna metoda I
5) Aproksimativna metoda II
Izbor pogodne metode za izračunavanje potencijalne količine otpada zavisi
od nekoliko faktora:
0 Da li je tržište zasićeno ili dinamičko i da li se javljaju radikalne
promene i rast u prodaji ili ne? 0 Koja vrsta ponašanja preovladava kod
korisnika nakon prve upotrebe
(ponovna upotreba, skladištenje, reciklaža, bacanje) ? 0 Do kog stepena
su podaci o proizvodu koji se analizira dostupni i kakav je kvalitet tih
podataka? Primenom bilo koje od metoda dobri rezultati se mogu jedino
postići sa veoma kvalitetnom bazom podataka. To je veoma bitno za izuzetno
dugotrajne proračune u vremenski postupnoj i Carengi-Mellon metodi, koje
za razliku od drugih zahtevaju opširniju bazu podataka.
Ukoliko postoje nesigurnosti koje se tiču procena u vezi sa tržištem ili
kvalitetom baze podataka, ono što bi trebalo uraditi je paralelno implementirati
nekoliko mogućih metoda, a zatim uporediti rezultate.
6.1. Vremenska postupna metoda
Ova metoda, još nazvana i vremenska metoda po koracima, bazira se na podacima
o zalihama tj. količini elektronske opreme, kako u domaćinstvima tako
i u industrijskom sektoru i na podacima o broju prodatih uređaja.
Potencijalna količina elektronskog otpada u posmatranom vremenskom periodu
dobija se kao zbir količine ovih uređaja u domaćinstvima i industriji,
prodatih uređaja u tom periodu, umanjen za broj neupotrebljivih uređaja
koji su praktično već postali otpad u posmatranom periodu.
To se može prikazati sledećom formulom:
PO = Qdom.+ Qind. + P - O
Gde je:
P.O - potencijalna količina otpada u posmatranom periodu, Qdom.- količina
elektronske opreme u domaćinstvima, Qind.- količina elektronske opreme
u industrijskom sektoru P - količina prodate opreme u posmatranom vremenskom
periodu O - broj uređaja koji se već smatraju otpadom u posmatranom periodu
Količina elektronske opreme u domaćinstvima (QdonJ može se dobiti tako
što se broj domaćinstava pomnoži sa koeficijentom opremljenosti, ili da
se veličina populacije podeli sa prosečnim brojem članova u domaćinstvu,
pa se tako dobijeni broj pomnoži sa koeficijentom opremljenosti. Količina
elektronske opreme praktično predstavlja procenat domaćinstava koje poseduju
određeni uređaj.
Koeficijent zastupljenosti tj.opremljenosti, praktično predstavlja broj
električnih uređaja u domaćinstvu ili industriji. Kako vrednost ovog koeficijenta
varira s toga je najbolje računati potencijalnu količinu otpada za svaku
vrstu uređaja posebno. Na primer, u jednom domaćinstvu koje ima računar
ovaj broj ima vrednost 1; broj televizora je obično veći, dok je broj
mobilnih telefona obično jednak broju članova tog domaćinstva, pa ovaj
koeficijent tada može imati vrednost 4, 5..
Na osnovu objašnjenog, i uz adekvatne podatke lako se može doći do (QdonJ
tj. količine elektronske opreme u domaćinstvima.
Međutim, podaci o broju elektronske opreme po industrijskim granama tj.van
domaćinstava su praktično nedostupni, stoga se ovaj broj može samo pretpostaviti.
Podaci o broju prodatih uređaja, za ovaj proračun, mogu biti izvedeni
iz statističkih podataka o proizvodnji i uvozu tj.izvozu ovih uređaja.
Tačnije, broj prodatih uređaja predstavlja sumu proizvodnje (ako ona naravno
postoji) i uvoza, s tim što bi od tog broja trebalo oduzeti broj izvezenih
uređaja.
Ova metoda pogodna je za izračunavanje potencijalne količine neupotrebljivih
kompjutera i televizora, naravno ako su svi podaci potrebni za proračun
dostupni.
6.2. Metoda ponude tržišta
U ovom pristupu predviđena količina otpada dobija se pomoću podataka
o broju prodatih elektronskih uređaja, kako novih tako i polovnih, u određenom
vremenskom periodu, s tim što se u ovom proračunu koristi i prosečni vek
trajanja ovih uređaja.
Potencijalna količina otpada se izračunava na sledeći način:
P.O = Pn(t-dn) + Pp(t-dp)
Gde je:
P.O - potencijalna količina otpada u posmatranom periodu, Pn- broj prodatih
novih uređaja u posmatranom periodu (t-dn), Pp - broj prodatih polovnih
uređaja u posmatranom periodu (t-dp), dn - prosečan radni vek novog proizvoda,
dp - prosečni radni vek polovnog proizvoda
Podaci o broju prodatih uređaja, za ovaj proračun kao i za prethodni,
mogu biti izvedeni iz statističkih podataka o proizvodnji i uvozu tj.izvozu
ovih uređaja.
Postoje velika odstupanja u određivanju prosečnog životnog veka proizvoda.
Procena prosečnog životnog veka proizvoda je do određenog stepena subjektivna,
jer elektronska oprema može biti zamenjena tj.odbačena i pre nego što
doživi kraj svog tehničkog radnog veka. Uzrok toga je rapidan napredak
nauke i tehnologije, pa se oprema koja je praktično još uvek u funkciji
„skladišti" u garažama i podrumima.
Radi pojednostavljenja, pretpostavlja se kao pravilo da će svi uređaji
proizvedeni u istoj godini biti na redu za povlačenje iz upotrebe tačno
nakon isteka prosečnog radnog veka. Tačnije, za radni vek proizvoda može
se reći da ima normalnu raspodelu sa parametrima prosečnog radnog veka
proizvoda uz izvesna odstupanja.
Međutim, pretpostavljeni vek trajanja proizvoda može biti problem u izračunavanju
količine otpada. Pretpostavka da proizvod ima fiksni radni vek ili period
upotrebe tokom dužeg vremenskog perioda pretpostavlja konstantno ponašanje
korisnika tokom ovog perioda. Promene u tehnologiji mogu rezultirati privremenim
porastom (ili padom) količine odbačene opreme, što ukazuje da se promenilo
i ponašanje korisnika. Na primer, u godinama velikog porasta prodaje,
kompjuteri postaju zastareli pre isteka njihovog pretpostavljenog prosečnog
radnog veka zbog toga što su zamenjeni novim. Ipak, u ovom slučaju, metoda
ponude tržišta ne predviđa nikakav porast u povećanju otpada za posmatranu
godinu, već za X godina kasnije, gde je X prosečan radni vek.
Odavde se može analogno zaključiti da određivanje količine otpada u godinama
koje pokazuju slabu prodaju u odnosu na produženu upotrebu tj. smanjenje
stvaranja otpada, nije moguće proceniti korišćenjem ove metode.
Metoda ponude tržišta pretpostavlja da prosečni radni vek elektronske
opreme ne varira mnogo, dok u stvarnosti „rok trajanja" elektronike
može postati i kraći u budućnosti. Ovo znači da ova metoda nije naročito
korisna u kalkulacijama količine otpada za dinamičko tržište, kao što
je tržište kompjutera, gde je sve promenljivo shodno potrebama savremenog
društva. Ipak, metoda ponude tržišta daje dobre rezultate u vezi sa zasićenim
tržištima bez nekih ekstremnih promena u količini prodaje, kao što je
na primer, tržište fotokopir aparata.
6.3. Carnegi-Mellon metoda
Ova metoda kao ulazne podatke koristi podatke o prodaji, pretpostavku
o tipičnom tj. prosečnom radnom veku proizvoda, kao i informacije o skladištenju
i reciklaži elektronske opreme.
Ovaj model predstavlja varijaciju na gore pomenutu metodu ponude tržišta.
Model pokušava da dodatno ispita i uzme u obzir ponašanje korisnika prilikom
odlaganja elektronskih uređaja nakon završenog radnog veka. Carnegi-Mellon
metoda definiše prelazni put kompjutera (ili drugog uređaja) od momenta
kupovine do kraja radnog veka. Novi kompjuter nakon kupovine i upotrebe,
vremenom postaje zastareo. U tom momentu postoje četiri opcije dostupne
korisniku:
1. Ponovna upotreba: moguća prodaja ili dodeljivanje novom vlasniku
bez velikih modifikacija
2. Skladištenje-nekorišćenje
3. Reciklaža: rastavljanje proizvoda na delove i prodaja posebnih materijala
ili podsklopova u vidu otpada
4. Bacanje
Carnegi-Mellon metoda predstavlja poboljšanje metode ponude tržišta putem
izvršenja vešte provere ukupnog radnog veka proizvoda. Za moguće opcije
(ponovna upotreba, skladištenje, reciklaža i bacanje) koje su predviđene
za proizvod na kraju njegovog prvog radnog veka postoje dodatne pretpostavke
koje je moguće stvoriti ako se zna verovatnoća korišćenja svake od opcija.
Ove pretpostavke se odnose i na proizvod i na zemlju i zbog toga zahtevaju
dobro poznavanje ponašanja potrošača i mogućnost reciklaže u određenoj
zemlji. Ova metoda je pre svega idealna za obimniju proveru različitih
grupa proizvoda ponaosob.
6.4. Aproksimativna metoda I
Ova metoda, drugačije nazvana-metoda potrošnje i upotrebe, za proračun potencijalne količine elektronskog otpada zasniva se na podacima o broju elektronske opreme i njihovom prosečnom radnom veku. Metoda se može predstaviti sledećom jednačinom:
P.O = (Qdom. + Qind.)/d
Gde je:
P.O - potencijalna količina otpada u posmatranom periodu, Qdom. - količina
elektronske opreme u domaćinstvima Qind. - količina elektronske opreme
u industrijskom sektoru, d - prosečni radni vek proizvoda
Slično metodi ponude tržišta, ova metoda kalkulacije bazirana je na pretpostavci
konstantnog prosečnog radnog veka proizvoda i iz tog razloga pogodna je
za primenu na široko zasićenim tržištima, gde se ne očekuju nikakve devijacije
od prosečnog radnog veka proizvoda.
6.5. Aproksimativna metoda II
U ovom pristupu proračuna potencijalne količine otpada važi pretpostavka da sa prodajom novih uređaja stari uređaji moraju biti bačeni. Ova metoda predstavljena je vrlo jednostavnom jednačinom:
P.O = P(t)
Gde je:
P.O - potencijalna količina otpada u posmatranom periodu, P(t) - broj
prodatih uređaja u posmatranom vremenskom periodu. Ovde se kao jedine
ulazne vrednosti koriste podaci o broju prodatih uređaja. Ova metoda se
manje koristi u dinamičnim tržištima, obzirom da na ovom tržištu najveći
deo prodaje služi da se povećaju zalihe tj. količine opreme, a ne da se
prvenstveno doprinese povećanju otpada.
Dodatno, ova metoda ne bi trebalo da se koristi ukoliko privremena skladišta
ili druga upotreba polovne opreme igra značajnu ulogu u ponašanju potrošača
obzirom da to vodi do vremenskog odlaganja u hitnosti uklanjanja otpada.
Jedna od prednosti ove metode je ograničen spektar ulaznih podataka koji
su potrebni. Suprotno metodi ponude tržišta-nisu potrebni istorijski podaci,
već samo cifre o prodaji za određeni vremenski period. Zbog toga je ova
metoda pogodna-jer ne zahteva mnoštvo podataka ili vremena za proračun.
7. KOLIČINA ELEKTRONSKOG OTPADA U SRBIJI
Sadašnje stanje u Srbiji po pitanju otpada je veoma teško proceniti.
Osnovni razlog je nedostatak podataka o kvalitativnoj i kvantitativnoj
analizi otpada, tačnije vođenja evidencije o količinama, utvrđivanje karakteristika,
naročito sastava i sprovođenje kategorizacije otpada. Ove informacije
su neophodne u cilju planiranja i sprovođenja strategije upravljanja otpadom.
Treba takođe napomenuti da se pouzdani podaci o utvrđivanju karakteristika
otpada utvrđuju na osnovu višegodišnjeg ispitivanja po utvrđenoj metodologiji
uz primenu određenih standarda.
U Srbiji do sada nije bilo ozbiljnih istraživanja vezanih za određivanje
količine elektronskog otpada. Mora se reći, sasvim neopravdano, s obzirom
na činjenicu da je proces kompjuterizacije u Srbiji počeo pre više od
20 godina i da je uvezena velika količina novih i polovnih kompjutera.
Imajući u vidu tu činjenicu, kao i da se prosečni radni vek računara sve
više smanjuje, realno je izvesti pretpostavku da je količina elektronskog
tj. računarskog otpada na teritoriji Srbije velika.
U nastavku će biti prikazan proračun potencijalne količine računarskog
otpada u Srbiji prema navedenim metodama, isključujući Carnegi-Mellon
metodu, za koju su potrebni podaci izvedeni na osnovu dugotrajnog istraživanja
po pitanju ponašanja korisnika, a koje u Srbiji nikada nije sprovedeno.
Proračun će biti sproveden na osnovu dostupnih podataka u periodu od pet
godina, tačnije od 2003. do 2008. godine.
7.1. Vremenska postupna metoda
U Srbiji ima oko 7 478 820 stanovnika. Kada se ovaj broj podeli sa prosečnim
brojem članova domaćinstva (3), dobija se da u Srbiji ukupno ima oko 2
492 940 domaćinstava. Odavde i preko određenih procenata zastupljenosti
računara u domaćinstvima, mogla bi se odrediti količina računarskog otpada
(Qdom.).
Međutim, ono što predstavlja problem za ovaj način proračuna je to što
ne postoje nikakvi podaci o broju računara van domaćinstava tj.u industrijskom
sektoru.
Jedino što je poznato je pretpostavka da je u Srbiji na kraju 2005. godine
bilo ukupno milion računara. Zato će se ovaj broj uzeti kao zbirna vrednost
količine računara u domaćinstvima i u industriji, tj. (Qdom. + Qind.).
Poznato je još i da u Srbiji trenutno postoji 500 000 računara koji su
stariji od pet godina, odnosno ovaj broj predstavlja kompjutere koji su
van upotrebe, a ovaj podatak je takođe potreban za proračun.
Podaci iz tabele 1. predstavljaju broj prodatih računara kako novih tako
i polovnih na teritoriji Srbije u periodu od 2003. do 2008. godine.
Broj prodatih računara (P) u 2006. i 2007.godini jednak je broju 801 000,
gde 516 000 čine novi računari, a 285 000 polovni.
Ako je:
Qdom. + Qind. = 1 000 000, P = 801 000, i
O = 500 000, na osnovu formule:
P.O = Qdom. + Qind. + P - O
Dobija se da će u Srbiji, na kraju 2008.godine biti 1 301 000 računara koji će se smatrati elektronskim otpadom.
7.2. Metoda ponude tržišta
Iako je u opisu ove metode navedeno da ona baš i nije pogodna za dinamično
tržište, za tržište kompjutera u Srbiji ne može se reći da je izrazito
dinamično. Naime, sa prikazane tabele 1. može se videti da se do 2007.
godine u Srbiji godišnje prodavalo oko 150 hiljada kompjutera. Razlog
velikog skoka prodaje u 2007. godini, kada se svakog dana prodavalo oko
1000 kompjutera, jeste činjenica da je smanjen porez na računare sa 18%
na 8%, pa je računar bio dostupniji većem broju građana.
Iz tabele 1. se još može videti da uvoz tj. prodaja polovnih računara
opada, a od 2008.godine zabranjen je uvoz polovne tehničke robe i guma
u Srbiju.
Prosečan radni vek računara se iz godine u godinu smanjuje. Dotrajali
kompjuteri kao i oni koji ne mogu da podrže moćnije softvere zamenjuju
se novim. To za posledicu ima generisanje velike količine računarskog
otpada. Podsećanja radi, 1994.godine radni vek kompjutera bio je 6 godina,
dok je 2002. godine smanjen na samo 2 godine. Za ovaj proračun usvojiće
se da je prosečni radni vek novog kompjutera (dn) 3 godine, a kako u Srbiju
stižu polovni kompjuteri stari obično dve godine, to će se za prosečni
vek polovnog kompjutera (dp) uzeti 1 godina.
Kako je posmatrani period t = 5 godina i dn = 3 godine, to je Pn(t-dn)
= 332 000 računara, a Pp(t-dp) = 930 000 i na osnovu formule:
P.O = Pn(t-dn) + Pp(t-dp)
Dobija se da će potencijalna količina otpada u Srbiji na kraju 2008. godine
iznositi 1 262 000 računara.
7.3. Carnegi-Mellon metoda
Kao što je već pomenuto, ovu metodu je trenutno nemoguće sprovesti jer
još nije praćeno ponašanje korisnika nakon završetka životnog veka njihovog
računara.
U Srbiji su se tek od 2006.godine otvorile 3 firme koje se bave reciklažom
elektronskog otpada, ali postavlja se pitanje koliko je stanovništvo upućeno
u sve to i koliko je razvijena svest o zaštiti životne sredine. Raduje
činjenica da se svest o mogućnosti upotrebe otpada polako menja.
Ipak, u Srbiji mnogi korisnici čuvaju svoje rashodovane računare u podrumima
i garažama, a nije nemoguće videti kompjutere i na deponijama.
7.4. Aproksimativna metoda I
Kao što je već navedeno u Srbiji je na kraju 2005.godine bilo ukupno milion računara. Na ovaj broj se mora naravno dodati i broj prodatih računara u 2006. i 2007. godini kako bi se dobila ukupna količina računara u Srbiji za posmatrani period od pet godina. Ovde se usvaja da je prosečni radni vek računara (ili novog ili polovnog) d = 2 godine, i prema jednačini:
P.O = (Qdom. + Qind.)/d
Dobija se da potencijalni računarski otpad iznosi: 900 500 računara.
7.5. Aproksimativna metoda II
Na kraju, dolazi se do najjednostavnije i možda najlogičnije metode za
proračun potencijalne količine računarskog otpada. Kada se proizvod proda
i nakon određenog vremena upotrebe sigurno je da će jednog dana postati
otpad.
Iako je napomenuto da se posmatra period od pet godina , ovde to nije
moguće, jer imajući u vidu prosečni životni vek računara od dve godine,
ne može se reći da će računar koji je kupljen 2007.godine biti zastareo
na kraju 2008.godine. Zato se ovde računa broj prodatih računara do 2007.
godine, jer se smatra da će računar kupljen 2006. godine biti otpad na
kraju 2008. godine.
Ovo odstupanje bi verovatno bilo manje kada bi u Srbiji postojale dostupne
i precizne informacije o ukupnom broju računara. Samo sa kvalitetnom i
detaljnom bazom podataka proračun potencijalne količine računarskog, i
uopšte elektronskog otpada bi bio ako ne tačan, onda bar približan
Kao što je već rečeno, u Srbiji trenutno ima 500 hiljada računara koji
su van upotrebe i oko 900 hiljada računara koji su stari do pet godina.
Ono što se sa sigurnošću može tvrditi je da će na kraju 2008. godine u
Srbiji oko milion računara postati otpad. U prilog tome govori i činjenica
da je samo u prva tri meseca ove godine u Srbiji prodato oko 100 hiljada
računara, a procenjuje se da će na kraju godine taj broj dostići i 455
hiljada računara. Prodaja računara generiše stvaranje nove količine računarskog
otpada.
Prikazane procene računarskog otpada u Srbiji dobijene su preko metoda
koje su predložene od strane Evropske agencije za zaštitu životne sredine
(European Environment Agency). Da računarskog otpada ima i više nego što
je dobijeno prethodnim proračunima, govori i projekat „Razvoj sistema
za reciklažu elektronske i elektrotehničke opreme" finansiran od
strane Ministarstva nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije.
Naime, u ovom projektu je vršen izbor reprezentativnog uzorka u svakoj
od 194 opštine u Srbiji. Svi subjekti su razvrstani u tri grupe na preduzeća
koja obavljaju neproizvodnu delatnost, preduzeća koja obavljaju proizvodnu
delatnost i fizička lica različite stručne spreme. Nakon prikupljanja
podataka (putem interneta, pošte, telefona i direktnim kontaktom) i statističkom
obradom podataka došlo se do rezultata da u Srbiji trenutno ima 1,7 miliona
računara koji predstavljaju latentni elektronski otpad.
ZAKLJUČAK
Zbog sve većih količina i štetnosti po zdravlje, otpad se smatra jednim
od najznačajnijih ekoloških problema savremenog sveta. Čovek je, svojim
aktivnostima, odlučujući činilac u menjanju okoline. Zagađenjem životne
sredine i trošenjem prirodnih resursa čovek narušava prirodnu ravnotežu
i ne shvata da time šteti sam sebi. Otpad je bumerang - kada je bačen
vraća se kroz zagađenu vodu, vazduh i zemljište, a time se narušava i
zdravlje ljudi. Zbog toga je bitno shvatiti problem otpada i načine njegovog
tretiranja, tj.smanjenja, počev od samih proizvođača pa do krajnjih korisnika.
Upravo je smanjenje svih vrsta otpada zadatak povratne logistike. Povratna
logistika se bavi problemom otpada kroz koncept integralnog upravljanja
otpadom. Pojam integralnog upravljanja otpadom uključuje, između ostalog,
integraciju svih tehnologija upravljanja otpadom u svrhu dostizanja optimalnog
rešenja. Integralno upravljanje otpadom podrazumeva komplementarnu upotrebu
različitih postupaka u cilju bezbednog i efektivnog rukovanja otpadom,
od momenta sakupljanja, transporta, izdvajanja korisnih komponenti, reciklaže
do konačnog odlaganja.
Upravo je reciklaža prioritet u hijerarhiji upravljanja otpadom. To je
ekološki i ekonomski efikasna mera koja ima pozitivan efekat ne samo na
životnu sredinu već i na društvo u celini.
Ovaj rad se upravo bavio reciklažom, kao jednom od opcija smanjivanja
otpada. Ako se otpad tretira samo kao takav, on predstavlja samo trošak,
a reciklaža otpada može doneti značajnu dobit.
Cilj ovog rada bio je da se ukaže na problem elektronskog otpada, kako
u svetu, tako i u Srbiji, jer je to ekološki opasan otpad kome se mora
od momenta prikupljanja do konačnog zbrinjavanja pristupiti na veoma ozbiljan
način, sa ciljem što pravilnijeg korišćenja sekundarnih sirovina, kako
bi se štetan uticaj na okolinu sveo na minimum.
Računar sa svim opasnim supstancama koje se nalaze u njemu predstavlja,
ustvari,hemijsku bombu. Opasni učinci olova i žive na zdravlje su već
dobro poznati. Naime, samo 1/70 male kašičice žive može zagaditi jezero
površne 12 hektara u tolikoj meri da ribe u njemu postanu nejestive.
I pored ovih saznanja, neke razvijene zemlje, koje su ujedno i najveći
proizvođači elektronskog otpada, ne poštuju Bazelsku konvenciju, kojom
se ograničava slobodna trgovina ovom vrstom otpada, već ga izvoze u zemlje
poput Kine, Indije, Pakistana.
Ipak, suprotno njima, postoje proizvođači elektronske opreme koji poštuju
direktive Evropske unije RoHS (Restriction of Hazardous Substances) i
WEEE (Waste Eelectrical and Electronic Equipment), kojima se ograničava
upotreba određenih opasnih supstanci u električnim i elektronskim proizvodima
i reguliše prikupljanje i reciklaža elektronskog otpada. Ovi svesni proizvođači,
kompenzovanjem opasnih materija nekim drugim materijalima i recikliranjem
svojih proizvoda na kraju njihovog radnog veka, stavljaju svoje proizvode
na listu zelenih i poželjnih za kupovinu.
Upravo je reciklaža posao u kome svako dobija: proizvođači štede na sirovinama,
potrošači dobijaju jeftiniju elektroniku, a i odbačeni kompjuteri više
ne bi završavali na deponijama zagađujući okolinu. Primera radi, Japan
reciklira 86% otpada, zemlje Evropske unije 60%, a Srbija reciklira tek
nekih 10% otpada koji napravi.
Zbog svega toga, potreban je sistemski pristup tretmanu elektronskog otpada
u Srbiji. Jedno od prvih pitanja u ovakvom pristupu je: Koliko toga ima?
Zato je ovim radom pokušano da se kroz različite pristupe, tj. metode,
dođe do količine računara u Srbiji koji se tretiraju kao otpad, i da se
ukaže na to da je iz godine u godinu količina ovog otpada u Srbiji sve
veća i da, ako se takav trend nastavi, kapaciteti samo tri fabrike za
reciklažu elektronskog otpada (koliko ih trenutno ima u Srbiji) uskoro
neće moći da apsorbuju novonastale količine.
Doduše, postoje ograničavajući faktori za prikupljanje elektronskog otpada,
kao što su nerazvijena sakupljačka mreža, loši trenutni zakonski propisi
o odlaganju otpada i problem ne primenjivanja takvih zakona.
Ono što je Srbiji potrebno jeste bolja informisanost stanovništva kako
i zašto razdvajati odpad, i razviti svest kod građana o značaju reciklaže.
Ipak, ne bi sve trebalo prepustiti svesti građana, već su potebni i zakoni.
Ono što je urađeno od strane države je donošenje Nacionalne strategije
upravljanja otpadom 2003.godine, međutim, još uvek se čekaju zakoni koji
će regulisati upravljanje pojedinačnim vrstama otpada. Zakonska regulativa
je neophodna za dalja sistemska rešenja, uključujući i podizanje reciklažnih
centara, čija su izgradnja i upravljanje u svetu prvenstveno bazirani
na privatnoj inicijativi. Zato niko neće investirati u takva postrojenja,
niti će ona biti profitabilna, ukoliko adekvatni zakoni kod kojih je glavna
filozofija „zagađivač plaća" ne budu naterali generatore otpada da
sa njim postupaju na propisan način. Rok za donošenje ovih zakona je kraj
2008. godine, a da li će stvarno tako i biti ostaje da se vidi.
Da se ipak nešto radi i misli unapred po pitanju prevencije nastajanja
otpada, govori i to da je od 19. aprila ove godine zabranjen uvoz polovne
tehničke robe u koju se, naravno, ubraja i elektronska oprema. Cilj ove
zabrane nije samo zaštita domaće privrede, već i zaštita zdravlja sadašnjih
i budućih generacija. Ostaje nada da Srbija neće jednog dana postati skladište
polovne elektronske opreme.
Dakle, rešenje po pitanju problema elektronskog otpada u Srbiji postoji.
Kako po pitanju određivanja njegove količine, tako i po pitanju njegovog
zbrinjavanja tj. reciklaže, jer su koristi od reciklaže višestruke. Pitanje
je samo da li stvarno svi žele da voda, vazduh i zemljište budu čistiji?
LITERATURA
1. Vidović, M.,: Predavanja iz predmeta Logistika otpadnih materijala i povratnih sredstava, Saobraćajni fakultet, Beograd, 2006
2. Dušan Regodić, Logistika, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010
3. Radenović, M., Živić, D., Zarić, J., : Seminarski rad : Reciklaža elektronskog otpada, Saobraćajni fakultet, Beograd, 2007
4. Mihajlov, A. et al.,: „Englesko-srpski rečnik terminologije u oblasti upravljanja
otpadom", OEBS, Beograd, 2004
5. Crowe, M. et al.,: „Waste from elecrical and electronic equipment", European Environment Agency, Copenhagen, 2003
6. www.cqm.rs
7. www.pcpress.rs
8. www.sk.rs
9. www.omoljcanin.net
10. www.danas.rs
11.www.b92.net
12. www.mku.rs
13. www.reciklaza.rs
14. www.sekopak.com
15. www.it-recycling.biz
16. www.vjesnik.hr
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi