Sport i politika | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Sport i politika". Rad ima 6 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.


УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА
Предмет: СОЦИОЛОГИЈА
Врста рада: семинарски рад
ТЕМА: „Спорт и политика“
2009/2010
САДРЖАЈ:
1.Увод.................................................................................................................................3
2.Спорт и политичка супериорност.................................................................................3
3.Спорт и политички имич...............................................................................................4
4.Спорт као повод за сукоб..............................................................................................5
5.Спорт и политички притисак........................................................................................5
6.Спорт као политички полигон......................................................................................7
7.Литература......................................................................................................................9
2
Увод:
Кренимо од тога шта је спорт а шта је политика. Спорт је најопшти појам за спортску активност, он може да се дефинише као психофизичка активност појединаца и група. Политика је у ширем смислу наука о политичким наукама као организованим и сталним активностима људи и група ради постизања одређених друштвених, пре свега, класних и појединих интереса и циљева.
Политика као власт, држава и идеологија, има специфичан однос према спорту. Крајности у том односу су:
а) власт може спорт да третира као небитну политичку појаву, као забаву за масе, хоби и игру за појединце, теоријом „хлеба и игара“ да претвара народ у публику, тј. Масу, уз репресивну контролу понашања и амортизацију друштвених незадовољстава. Такав спорт је „аполитичан“, ван официјелне политике, али не и контроле.
б) Власт може имати и потпуно другачији приступ спорту сматрајући га значајном политичком појавом. То значи да ће власт спорт укључити у битне друштвене оквире које контролише:
-владајући теоријско-идеолошки систем, тврдеци да се он у њега уклапа и да је он њему потребан,
-систем образовања и васпитања, дајући спорту функције подржавања владајућих односа,
-програме политичких партија, политичке документе (законе, устав и сл.), делатност политичких органа и организација,
-међународни програм државе, као репрезентативност и пропаганду на такмичењима ван граница,
-културни простор, као средство за општу еманципацију људи и мобилизацију маса ка моралним вредностима: радним, патриотским, афирмативним, стваралачким итд.
Спорт и политичка супериорност:
Сва међународна такмичења, а нарочито регионална (европска), светска првенства и олимпијске игре, најбоља су прилика да се покаже 'вредност' појединих нација, односно њихових постојећих владајућих идеологија. Збир освојених медаља, које новинари педантно објављују у новинама, најбољи је по њима, 'доказ' колико једна нација вреди, односно колико је боља у односу на другу. У време блоковске поделе света, било је важно да се освоји што више медаља у односу на супарничку страну. Тако се спортско надметање, различитих екипа или појединаца, претвара у надметање идолошких система, које они на неки начин представљају. 'Спорт је рат пријатељским оружјем' – дефиниција коју је изрекао нацистички генерал Рајхенау, објашњава овакав начин коришћења спорта и спортиста. Јер, победа на спортском терену, пажљиво одабраним новинским приказима, трансформише се у победу одређеног владајућег система. Спортска победа се представља као идолошка победа. Због тога се, све чешће, после победе на великим међународним такмичењима спортистима дотурају националне заставе којима они машу и отпоздрављају публици. Тада то више није победа тог спортисте већ победа нације коју тај спортиста представља. Спортиста је тако сведен на средство у служби, у овом случају, својој нацији. Још увек је, захваљујући заосталом ривалитету истока и запада, могуће да се улажу огромна средства, како у спортску науку, тако и у научна истаживања-развоја материјала који се користе на такмичењу, развоју нових стимулативних средстава за опоравак спортиста итд. Разуме се, наука сама по себи није опасна, а још мање крива за бројна коришћења човека, као и сваког другог материјала, за високо постављене циљеве. Она само помаже да се до тих циљева стигне, брже од других. Међутим, на том путу су бројна не само физичка него и психичка уништења самих спортиста.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET