Sociologija apsolutnog ili krah tolerancije | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Sociologija apsolutnog ili krah tolerancije". Rad ima 13 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

Visoka škola stukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi
Seminarski rad
Predmet: Sociologija
Tema: Sociologija apsolutnog ili krah tolerancije
Uvod
Izgleda da svaka epoha mora imati sopstvenu mitologiju. U najširem smislu reči, delovanje naučnika, umetnika, filozofa predstavlja čuvanje i prenošenje „simbola života“ , predstavlja pripisivanje mitovima i legendama, kako pršlim, tako i sadašnjim, raznovrsnih formi upravo naših pitanja. Baš u tome se očituje kontinuitet kulture. Čovek time podupire proces obnavljanja značenja, nužan za postojanje kulture. Umetnost, filozofija i nauka su tu kao najznačajnije oblikotvorne i značenjskotvorne delatnosti. U tom pogledu mi samo menjamo našu poziciju u jednom beskrajnom hermeneutičkom krugu. U tom krugu ništa ne stari, niti nestaje, iako je „istina“ novog značenja svaki put malo drugačija – u skladu sa istrijskm samosvešću epohe.
Moderna epoha, najposle XX vek, evidentno je, nisu mogli mirno i postepeno da razrešavaju stara pitanja, i slede u dugotrajnom toku večne hijerarhijske zakonomernosti. Naprotiv, u jednom intezivirajućem ritmu kristaliziraju se potpuno novi načini organizvanja društvenih, privrednih, političkih, kulturnih, ideoloških i geostrategijskih struktura, kako u evropskim, tako i svetskim relacijama. Upravo stupanjem na istorijsku scenu tzv. Modernog društva (ili društva) procesi dehijerarhizacije postaju zapravo glavni modus njihovog funkcionisanja.
U jednom širokom luku, da se za trenutak pozovemo na Talkota Parsonsa, ova društva stupaju na istorijsku scenu dejstvom tri trevolucije. To su velika Francuska politička revolucija, industrijska revolucija i obrazovna revolucija. Stalno cirkulirajući pojam promene zahvata sve sfere socijalnog života. Stvara se jedno istorijski nepoznato osećanje gde je težnja za novim strukturno integrisana u gotovo sve socijalne procese i postupke. Svakako da je teorijsko problematizovanje ove težnje, otovo obuzetosti kategorijom promene, odnosno novog, zamašan i bezmalo nesaglediv istraživački cilj. Stoga kanimo, u snovnim naznakama, prezentovati neke od bazičnih sedimentacija naznačene težnje za novim, težnje za dehijerarhizacijom nasleđenih struktura, i to prevashdno u okviru XX veka.
Moderna epoha i XX vek poglavito konstruišu radikalno nove forme mišljenja, osećanja i delanja. Umetnost nije mogla, a da se ne uključi u ova nastojanja. Sve ubrzanija smena umetničkih pravaca, škola, pokreta u prvi plan izbacuju pojam promene, odnosno pojam konflikta. Ovaj proces možemo posmatrati preko učestalih konfrontacija raznih vrednosti i prostornih kompleksa, te njihovih nosilaca. U osnovi se, pak, otkrivaju različiti pogledi na svet. Početkom XX veka, ovi procesi kulminiraju. To je ujedno period stupanja na scenu tzv. Istorijskih avangardi. One počinju, u odnosu na prethodni umetnički svet i njegovu sliku sveta, da zapanjuju svojom raznovrsnm često haotičnom strukturom, sa našim otežanim moćima da detektujemo jednu monističku sliku sveta. Ovaj proces možemo posmatrati preko učestalih konfrotacija raznih vrednosnih i prostornih kompleksa, te njihovih nosilaca.
U okvirima jedne sociološki koncipirane episteme, međutim, ova mnogobrojna avangardna umetnička strujanja mogu se sabrati oko jedne ključne kategorije. Teorijskim nastojanjem moguće je označiti esencijalnu nit prethodno naznačenog konflikta. U duhu Petera Birgera, pisca nezaobilazne Teorije avangarde , možemo reći da se avangardni pokreti najadekvatnije iščitavaju preko njihove kritike i udara na kategoriju institucije umetnosti – istorijski stvorene u gradjanskom društvu. Avangardni pokreti time zapravo teže novom položaju umetnosti koji se neće putem statusa autonmije umetnosti okončati u stanjima društvene nedelotvornosti, besposledičnosti. U stvari odvojenost umetnosti od živtne prakse predstavlja presudno obeležje autonomije umetnosti. To istovremeno ne znači da se nasuprot tome avangardni umetnici zalažu za umetnost koja će u okvirima postojećeg društva naprost imati određene posledice. Posredi je mnogo radiklaniji zahtev: promovisanje principa prevazilaženja umetnosti u životnoj praksi. Promoviše se novi koncept umetničke proizvodnje koji ne može da se identifikuje preko nasleđeng koncepta umetničke produkcije, nego kao deo oslobođene životne prakse. Drugim rečima, osnov ove avangardne dogmatike, njen generirajući strukturalno – intencionalni momenat, ali i osnov njenog istorijskog kraha, sustiče se u cilju da se umetnost transformiše u nešto što ona nije bila u život. To je, zapravo, njeno nezaobilazno nastojanje da se prevazidju kako iluzija, tako i fikcija, ali putem njihovog prevodjenja u život.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET