Spinozina racionalistička etika | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Spinozina racionalistička etika". Rad ima 16 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

Универзитет у Приштини
Филозофски факултет
Катедра за филозофију
СПИНОЗИНА РАЦИОНАЛИСТИЧКА ЕТИКА
Ментор
Косовска Митровица, 2012.године
Спинозина рационалистичка етика
О проблему рационализма уопште са кратким прегледом Спинозине рационалистчке позиције
Када говоримо о проблему рационализма нимало случајно не застајемо пред питањем времена у коме се једна таква филозофска струја развила, те који су то услови под којима се ова нововековна филозофска позиција стварала, задобила своје место и извржила знатан утицај на историју филозофцке мисли уопште. Говорити о нововекевној филозофији готово природно подразумева говор о тој новини на основу које се неко раздобље људског стваралаштва назива нововековним. С почетка XIV века јављали су се нови правци у уметности, музици, а дух ренесансе и потреба исте за свеопштом променом дотадашњих вредности подразумевала је и духовну реформацију, где најрепрезентативније примере промена имамо у религији и филозофији.
Нимало случајно, питање о изворима и темељима сазнања, те целокупног мишљења темељна су питања којима се нововековна филозофска мисао бави. Услови и извори људскога разума исходишна су места филозофије тог доба, која се по своој прилици у једном реформацијском руху развијала на местима која су у то време доживљавале највише промене, попут Француске, Немачке и Енглеске.
Филозофија новога доба требала је заправо да разуме читаву стварност помоћу човекових спознајних моћи разума. Ипак, у толикој жељи за свеобухватном разумљивошћу, филозофија новога доба често је била на ивици догматизма.
Претпостављајући да је сазнање могуће, и да је њен предмет природа ствари, независна од услова сазнања, филозофија је имала тенденцију да све ствари како природног, тако и духовног карактера тумачи са становишта природе, а тиме је свој први корак начинила у правцу натурализма. Међутим, како је спознаја једна и недељива човекова способност, а управљена је и на чулност и на разум, било је посве јасно да се дуалитет ових појава не може одмах измирити, те су тако у историји филозофије природно настала два међусобно супротстављена правца- емпиризам и рационализам. Емпиристичка филозофија започела је са Френсисом Беконом и врло брзо почела да се равија у правцу коме је касније умногоме допринео Томас Хобс и Џон Лок, добивши свој коначан облик у француско-енглеском просветитељству. За разлику од емпиризма, рационалистичка филозофија почиње са Декартом, уобличава се са Спинозом и свој врхунац достиже у делима Лајбница и немачког просветитељског духа.
У општем смислу рационализмом називамо онај правац у теорији спознаје који сматра да је објективну стварност могуће спознати само мишљењем, тј. да је спознаја било које објективно постојеће ствари само у нашем разуму, уму, интелекту. Тај правац истиче да постоје истине које су независне од искуства и чулног опажања, те не потичу од њега, већ су продукт чистог мишљења, па су према томе те истине спознајни и априорни или урођени облици ума. Међутим, са стајалишта рационализма не треба нужно одбацивати чулно искуство као један од извора и облика спознаје, јер се и неки рационалисти, попут Декарта баве експериментисањем, које је пре свега емпиријска метода. Ипак, показало се да су извесност, корисност, целовитост, доказивост, те општа прихваћеност филозофских истина само неке од крилатица које доминирају рационализмом, тј. императиви које пред себе поставља овај филозофски правац у историји филозофске мисли. Филозоф рационалиста се дакле ослања на употребу властитог ума, те не прибегава мистичним конструкцијама (а таквих је посве било у средњевековној филозофској традицији) и интуитивним наслућивањима при спознајној обради стварности ка којој је управљен. Уобичајена претпоставка рацинализма подразумева постојање априорних истина које дух у својој саморефлексији може опазити, још боље је рећи подсетити их се кроз искуство. Дакле, овде треба разумети да постоје истине које су независне од чулног опажања као и искуства, и не потичу из искуства, те су производ чистог мишљења. Својим ставом о подударности међу стварима реалног света и интелекта, рационалистичка позиција у филозофији инсинуира ипак некакву претходну конструираност света и могућност спознаје истог. Овакав став у филозофији наводио је на схватање да је устројство света и природе пре свега умно и рационално.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET